BELEF: Erik Bardon

Nebeski jahač

“Prija mi da se vratim što dalje u prošlost i da publici dam priliku da se priseti, da ponovo čuje pesme koje joj nedostaju” kaže poslednji živi The Animals

photo by Zvezdan Mančić

Svi oni koji nisu došli na koncert Erika Bardona iz straha da će ih heroj iz detinjstva, odnosno rane mladosti razočarati – zeznuli su se. Za medalju! Ne samo zato što je Erik, kao što je obećao, otpevao i odzveckao sve što je hteo u starim hitovima i novim stvarima sa albuma Athens Traffic (2005) i The Soul of the Man (2006), već zato što je zaista delovalo da matori šmeker u svemu tome uživa iz sve snage. Verovatno će do izlaska ovog broja NIN-a muzički kritičari i kvazipoznavaoci rokenrola naći već neku zamerku Eriku, ali to i onako nije toliko bitno pogotovo onima koji su 1. avgusta Bardonov koncert odslušali kako dolikuje – na nogama, dopuštajući sebi da ih radost zanosi od Don’t Let Me Be Misunderstood, We Gotta Get Out of This Place, I’m Crying, It’s My Life, I Put a Spell on You, Boom Boom, pa sve do House of the Rising Sun.

„Radije sviram u manjim intimnim prostorima nego na velikim stadionima. Samo prvih 30 redova zaista čuju šta imate da kažete. Ostali se samo dobro provode, prave žurku ili probleme i upošljavaju policiju”, kaže Erik Bardon dodajući: „Prija mi da se vratim što dalje u prošlost i da publici dam priliku da se priseti, da ponovo čuje pesme koje joj nedostaju”.

Jedini živi član prve postavke The Animals-a kaže da nema ničeg nalik tuzi ili nostalgiji kada svira stare hitove.

“Nisam sentimentalan na takav način. Oduvek sam menjao bendove. The Animals su svirali samo od ‘64 do ‘66. godine, potom sam se preselio u Kaliforniju i osnovao novi bend, a nekoliko godina kasnije još jedan bend sa crnim muzičarima. Mislim da je izazov raditi neprestano novi materijal. Konstantna promena i traženje novih muzičkih aspekata verujem da mogu nekog unaprediti, usavršiti kao pevača. Čini mi se da je sve to bilo jako korisno i za njih i za mene. Muzičari u bendu postaju bolji u interakciji sa mnom, a ja sam počeo sebe da osećam kao neku vrstu instrumenta, iako sam zapravo pevač. Volim ideju da moji bendovi sviraju mene i nose me do različitih nivoa kroz različite vrste muzike. To me čini srećnim”, objašnjava Bardon naglašavajući da nije dobro ostati u jednoj te istoj priči dugo.

Pogotovo ne 40 godina.

„Da bi trajao toliko godina moraš da se menjaš. Neprekidno. Nekad su te promene zapravo zaustavljanja da bi otišao na dalek put ili da bi živeo u nekoj drugoj zemlji”.

Erik je živeo u Nemačkoj, naravno, Britaniji, Francuskoj, Španiji ...Kako sam kaže hteo je da dokaže sebi kao i ljudima oko sebe da nije samo puki muzički izvođač već da postoje i druge stvari u životu kroz koje ume da se izrazi.

„Nekad su ti neophodni i neuspesi. Kako bi inače znao koliko visoko možeš da se vineš ako ne znaš koliko nisko možeš da padneš?” pita se Batron kome je muzika kao plivanje – nešto što se nikad ne zaboravlja. Razmišljajući naglas o povracima nekada velikih muzičara (što nipošto ne znači da su svi odreda samo tužno podsećanje na ono što su nekad bili) Erik osim ekonomskih razloga vidi i želju da se mlađim muzičarima prenese i ideja o tome šta je to muzika.

“Muzika nije samo pravljenje para, kupovina i prodaja ili potraga za priznavanjem. Za mene je muzika duhovni put, pogotovo u bluz. Iz mog ličnog iskustva bluz je lekovit, može da izleči vaš duh, čak može i da vas fizički izleči. Zaista je dobro biti roker i dobro je da se neki muzičari vraćaju na scenu”, kaže Bardon ukazujući da se smenjuju vlade i ideologije, političari se nadigravaju dok pregovori neprekidno propadaju a rokenrol traje.

Ali ne traju svi na isti način.

“Bob Dilan je jedan od najvećih pisaca. On je momak koji je najjezgrovitije opisao šta se događalo u američkoj politici 60-ih, valjda zato toliko vole da ga citiraju u štampi i na televiziji kad žele da ispadnu pametni i kratki. Bob je imao svoj način, ali u Americi ima mnogo zaista velikih muzičara i pisaca kojima se divim ovih dana. Recimo, Nil Jang koji je stavio na crtu svoje ime, reputaciju i snimio Living with War, veoma radikalan album protiv aktuelnog, Bušovog, režima u Americi. Bob je veliki ali čini se kao da se trenutno penzionisao, kao da nema šta da kaže. Ali sačekajmo do sledećeg albuma”, kaže Bardon a oni koji su, zahvaljujući drugarima ili Internetu, imali prilike da preslušaju Jangov poslednji album svakako će preporučiti bar dve pesme: Let’s Impeach the President i genijalno ironično izvođenje America the Beautiful.

Koliko god bio čvrst momak od šezdeset i kusur godina koji ni po čemu ne deluje kao starčić klecavog pamćenja Erik Bardon priznaće da mu jedan čovek zaista nedostaje.

“Od trenutka kada sam prvi put u životu čuo i video Džimija Hendriksa znao sam da će ga jednog dana poštovati kao Čajkovskog ili nekog drugog kompozitora klasične muzike. On je iskoristio najnoviju tehnologiju: električnu gitaru, stereo snimke koji su se tek pojavili da bi izvukao maksimum i stvorio muziku. Vrhunsku muziku”, kaže Bardon prisećajući se: “Mnogo godina kasnije šetao sam sa Džimijem po Londonu. Pokazao sam mu spomen-ploču koju je uprava grada Londona stavila na kuću u kojoj je nekada živeo Hendl. Sećam se da je Džimi rekao kako je cool što je narod odao takvu poštu jednom, stranom, muzičaru. Ja sam mu rekao da će i on imati jednu i na kraju je i na kući gde je Hendriks nekada živeo stavljena ‘plava ploča’. Prosto ne mogu da vam kažem koliko mi nedostaje Hendriks. Koliko se često pitam šta bi on uradio sa ovom tehnologijom koja nam je na raspolaganju. Pretpostavljam da bi pravio muzičke crtane filmove za decu.”

Čini se da ‘plava ploča’ ne gine ni Eriku međutim on trenutno na umu ima neke druge stvari.

“Sad sam u sred evropske turneje i pripreme materijala za novi album. Sredinom zime trebalo bi ponovo da uđem u studio. Nadam se da ću svirati sa istim ljudi sa kojima sam došao ovde u Beograd i jako mi je drago što ne moram da unajmljujem sešn muzičare”.

Objavljeno 3.avgusta 2006. godine u NIN-u broj 2901