Ne znam ko je „pritiskao“ Dinkića
Savet ministara i Vrhovni savet odbrane nisu obaveštavali Vladu Srbije da razmatraju posao o satelitu. Verovatno i zato što bi Vlada Srbije bila protiv iznajmljivanja satelita. Ovaj intervju sa dr Vojislavom Koštunicom, nekadašnjim premijerom Vlade Srbije, vođen je daljinski. Naravno, ne satelitski, već elektronskom poštom. Pre svega zbog kratkih novinarskih rokova, ali i zbog hladnih odnosa između g. Vojislava Koštunice i „švajcarskog“ NIN-a koji će, valjda, ovim razgovorom ipak, još malo, osvetliti uzbudljivu orbitu satelita EROS A i EROS B.
Od kada i u kojoj meri ste kao premijer Republike Srbije bili upoznati sa aktivnostima u vezi iznajmljivanja satelita EROS A i EROS B?
- Činjenica je da Savet ministara i Vrhovni savet odbrane SCG nisu obaveštavali Vladu Srbije da razmatraju posao o satelitu. Krajem 2005. godine posle promena u Ministarstvu odbrane počele su da pristižu informacije da su organi SCG, Savet ministara i Vrhovni savet odbrane, više puta od početka 2005. godine razmatrali pitanje satelita.
Zašto, po vama, o zakupu satelita nije obaveštavana Vlada Srbije?
- Verovatno i zato što bi Vlada Srbije bila protiv iznajmljivanja satelita.
Da li je po vašem mišljenju Davinić „žrtveni jarac“ ili krivac u satelitskom skandalu? I ko od toga ima koristi?
- U toku je sudski postupak i na sudu je da utvrdi punu istinu.
Da li je 4. juna 2005. godine, g. Davinić u Parizu, na sastanku sa predstavnicima ImageSat International NV i Camira Creek Corporation, potpisao ugovor ili samo nacrtni dokument koji je tek trebalo da se pripremi i po pribavljanju saglasnosti najviših državnih organa (VSO i Savet ministara) potpiše?
- Očigledno da je to stvar o kojoj su morali da se izjašnjavaju međunarodni, a sada i naši sudovi.
Ako je g. Davinić potpisao samo nacrt, a ne ugovor, na osnovu čega je izraelska strana uopšte tražila naplatu prve rate od 4,5 miliona evra, a za satelitske usluge koje Srbija nikada nije ni koristila, jer izgradnja zemaljske satelitske stanice nije ni mogla da počne?
- Vi sa pravom uočavate i ističete važna pitanja koja su složena i zbog kojih su vođene arbitraže i sudski postupak. Ono što je za državu Srbiju loše to su presude međunarodnih sudova koje su na našu štetu.
U ekskluzivnom intervjuu Aleksandar Dimitrijević, nekadašnji pomoćnik ministra odbrane za obaveštajno-bezbednosne poslove, rekao je doslovce da je na njegovu smenu veliki uticaj imao Aleksandar Nikitović, šef vašeg kabineta, kao i da je Zoran Stanković, kao tadašnji ministar odbrane „dobijao zadatke iz Koštuničinog kabineta“. Kako vi komentarišete ove Dimitrijevićeve navode i možete li objasniti u kojoj meri ste sarađivali sa Stankovićem kao ministrom odbrane?
- Rekao bih da je reč o pogrešnom utisku. A sa ministrom Stankovićem imao sam dobru saradnju.
Kako se izraelska strana, pre i posle sastanka u Parizu 4. juna 2005. godine, ponašala, odnosno da li su kompanija ImageSat International NV i Jafa Ben-Ari, izraelska ambasadorka, vršili pritisak i na Vladu Srbije, pre svega na g. Mlađana Dinkića, tadašnjeg ministra finansija?
- Pošto Vlada Srbije nije bila umešana u dogovaranje posla oko satelita, izraelska strana nije se formalno i zvanično obraćala Vladi. O pritiscima, ako ih je bilo, svakako niko nije obaveštavao Vladu Srbije, kada je već zaobiđena prilikom razmatranja posla o satelitu.
U pismu koje smo, delimično, citirali u pretposlednjem broju NIN-a, Naom Zafrir (potpredsednik za marketing i prodaju u ImageSat International NV) traži od ambasadorke Jafe Ben-Ari da: „izvrši pritisak“ na ministra finansija Mlađana Dinkića koji je u oktobru 2005. stupio u vezu i sastao se sa ambasadorkom. Kako vi ocenjujete ulogu Mlađana Dinkića u satelitskom slučaju?
- Za ovo pismo sam prvi put saznao iz vašeg nedeljnika. Ako je pismo koje ste citirali autentično i ako je reč o istinitim informacijama, meni najveću pažnju privlači navođenje da se Srbija obavezala da ovaj sporazum bude držan u tajnosti u odnosu na ostale zvaničnike. Pretpostavljam da se pod ostalim zvaničnicima misli na Vladu Srbiju.
Takođe, Naom Zafrir pred Međunarodnim arbitražnim sudom u Parizu svedoči pod zakletvom: „Ministar za finansije Srbije je ranije inicirao razgovore (preko izraelske ambasade) oktobra 2005. bez ikakvog nagovora naše strane, i mi njemu tom prilikom nismo predočili Sporazum. Isto tako u jesen 2005. g. Benhasel mi je preneo kako je vodio razgovore sa relevantnim ljudima u Vladi SCG, koji su mu rekli kako Ministarstvo finansija zna za Sporazum i kako želi da pronađe način da se prebrode finansijske poteškoće“. Ako je g. Davinić potpisao samo nacrt, o kakvom je to onda sporazumu reč?
- Ne znam o kakvom sporazumu je reč i da li postoji, ali ste u pravu da treba utvrditi da li tako nešto postoji ili ne. Izvesno je da Vlada Srbije nikakav sporazum nikada nije razmatrala niti usvajala.
Nekoliko puta je g. Tadić, službeno, boravio u Izraelu kao ministar telekomunikacija, ministar odbrane i najzad kao šef države. Da li vam je i kada prvi put pomenuo moguću saradnju sa Camira Creek Corporation i ImageSat International NV povodom satelitskog nadzora?
- Nismo razgovarali ni pre ni posle potpisivanja dokumenta o satelitu.
NIN ima fotokopiju pisma (od 4. aprila 2006. godine, 04 br. 06-768/2006) iz kabineta predsednika Republike kojim se Dejan Mihajlov, generalni sekretar vaše vlade, između ostalog, obaveštava: „da može doći do štete isplatom potraživanja po osnovu ovakvog ugovora imajući u vidu da postoji sumnja u njegovu pravnu valjanost“. Koji su sve državni organi SCG i Srbije upozoravali Ministarstvo finansija i g. Dinkića da je pokretanje pregovora sa Izraelcima zapravo verifikacija nepostojećeg satelitskog ugovora?
- Bilo bi neuporedivo bolje da je takav dopis stigao pre nego što je došlo do potpisivanja, dakle kada su VSO i Savet ministara razmatrali pitanje satelita. A posle potpisivanja i prispeća za naplatu prve rate izraelska strana je jasno saopštila da će pokrenuti arbitražni postupak, što je samo po sebi značilo ili da se pregovorima pokuša doći do vansudskog poravnanja ili da izraelska strana odmah ostvari svoju nameru i pokrene arbitražu. Pregovori za vansudsko poravnanje nisu dali rezultat i došlo je do arbitraže.
Po rečima Svetozara Marovića, nekadašnjeg predsednika SCG, ispostavlja se da su Izraelci dvostruko profitirali u ovom, za nas štetnom poslu. S jedne strane, moramo da plaćamo dug od 36 miliona evra Izraelcima, a sa druge strane nismo ni jednog jedinog dana koristili usluge zakupa satelita? Ko je, po vama, iz Vlade SCG ili Vlade Srbije pomogao Izraelcima da nas ovako reketiraju i „opelješe“?
- Jedino sud je vlastan da odgovori na ovakva i slična pitanja.
Ko je sve bio u prilici da uzme ili je uzeo proviziju od najmanje deset odsto (što će reći oko 4,5 miliona evra) koju su Izraelci nudili onome ko obezbedi realizaciju nepostojećeg „Sporazuma“?
I na ovo odgovor mora da se traži u sudskom postupku.
Znate li ko je i zašto uopšte prihvatio arbitražu? Molimo vas da kažete one najbitnije stvari koje znate o arbitražnom postupku?
- Pitanje međunarodne arbitraže nije stvar nečije slobodne volje da učestvuje ili ne učestvuje. Kada neko tuži državu Srbiju onda je nadležnost javnog pravobranioca da preduzme sve potrebne radnje kako bi se zaštitili interesi naše države.
Na osnovu koje odluke je advokatska firma Clyde&Co. izabrana da zastupa interese Srbije u arbitraži i žalbenom postupku?
- Arbitraža je, kao što sam rekao, u nadležnosti javnog pravobranioca i na njegove predloge državni organi obezbeđuju potrebna sredstva da se brane državni interesi pred međunarodnim sudovima.
Da li znate da je Borisu Tadiću, predsedniku Srbije, poslat zahtev da svedoči pred Međunarodnim arbitražnim sudom? Da li je i vama upućen takav zahtev?
- Nisam upoznat sa zahtevima za svedočenje, a sam nisam dobio takav zahtev.
S obzirom na to da je Srbija, nakon međunarodne arbitraže i postupka pred redovnim sudom u Londonu, ipak, dužna 36 miliona evra, zašto Vlada Srbije opet započinje pregovore sa Izraelcima?
- Vlada Srbije mora da pokuša da pregovorima umanji štetu jer u protivnom sledi izvršenje arbitražne odluke. To je jedino što posle te odluke može da se preduzme.
Autori: Lidija Kujunžić i Dragan Jovanović
Objavljeno 10. juna 2010. godine u nedeljniku NIN broj 3102
No comments:
Post a Comment