DOSIJE: EROS A i EROS B (3. DEO)

Tragovi vidljivi iz satelita

Zbog EROS-a A i EROS-a B država je krenula u ofanzivu. Satelitski skandal je toliko važan da je Boris Tadić, predsednik Republike Srbije, iz rudarskog okna u Boru, sa plastičnim šlemom na glavi, 28. maja 2010. godine rekao građanima da su državi potrebni satelitski snimci. Iz bezbednosnih razloga.

„Mi u kopnenoj zoni bezbednosti moramo da se štitimo od potencijalnih terorističkih udara i da zaštitimo tamošnje stanovništvo, iz toga nema ničeg neprirodnog u angažovanju satelitskih snimaka“, rekao je Tadić dodajući: „Očekujem, međutim, da će Vlada Srbije skinuti oznaku tajnosti sa svih informacija koje se tiču ’slučaja satelit’, kako bi se razjasnilo kakvi su to ugovori bili, pod kojim uslovima su sklopljeni i o kojim sredstvima se radi“.

Samo nekoliko sati kasnije Vlada Srbije je ispunila predsednikova očekivanja. Mirko Cvetković, premijer Srbije, rekao je da je državna tajna skinuta sa svih dokumenata vezanih za spor oko zakupa satelita od izraelske firme ImageSat International N.V. Uz to Vlada Srbije je, kao što je najavljivala, oformila i radnu grupu za pregovore sa Izraelcima koji su presudom Majkla Prilesa, sudije Međunarodnog arbitražnog suda, dobili spor. Zadatak radne grupe je da se „minimizira šteta od oko 36 miliona evra“. Za šefa tima izabrana je Tamara Stojčević, generalni sekretar Vlade Srbije, a ne kao što se najavljivalo i po novinama, Slobodan Homen, državni sekretar Ministarstva pravde.

I tu se nije stalo. Jer je 31. maja 2010. godine Tomo Zorić, portparol Republičkog javnog tužilaštva, javio medijima (ali ne i optuženom) da je protiv Prvoslava Davinića, bivšeg ministra odbrane državne zajednice Srbija i Crna Gora, podignuta optužnica. Daviniću, za sada jedinom optuženom u satelitskom skandalu, stavlja se na teret da je „iskorišćavanjem svog službenog ovlašćenja, na taj način što je zaključio ugovor o pravu korišćenja satelita ukupne vrednosti od oko 45 miliona evra, naneo štetu Republici Srbiji u tom iznosu“. Kako se dalje navodi, Davinić je protivno nekoj uredbi Ministarstva odbrane, bez saglasnosti Uprave za budžet i finansije, Pravne uprave Ministarstva odbrane i Direkcije za imovinsko-pravne poslove, 2005. godine u Parizu zaključio ugovor sa „Imidžsatom“.

Nastavljajući satelitsku istragu NIN je otkrio da je Vlada Srbija samo delimično otvorila „satelitske“ arhive. Prema tabeli iz Generalnog sekretarijata Vlade Srbije oznaka državne tajne skinuta je sa 26 dokumenata iz Ministarstva odbrane, Ministarstva za ekonomske odnose sa inostranstvom, Ministarstva pravde i Republičkog javnog pravobranilaštva. Prvi dokument nosi datum 14. juna 2006. godine, a poslednji 5. april 2010. godine. Međutim, na spisku nema ni jednog jedinog dokumenta iz 2005. godine?! Nema zapisnika, stenograma, odluke, zaključaka Vrhovnog saveta, odnosno Saveta ministara! Nema pomena o spornom nacrtu ugovora koji je Davinić u prisustvu Svetozara Marovića, tadašnjeg predsednika SCG, potpisao 4. juna 2005. u Parizu. Niti ima recimo (str. pov. Br. 23-1, od 6. juna 2005) odluke VSO o priključenju na satelitski nazor i kontrolu prostora gde se u drugom stavu kaže: „Savet ministara državne zajednice Srbija i Crna Gora kao kupca, i ugovornu stranu, zastupaće kompanija YUGOIMPORT SDPR, Beograd“.

Na uvid u satelitska dokumenta Ministarstva odbrane NIN će morati da čeka još 40 dana.

„Imajući u vidu da se radi o većem broju informacija, Ministarstvo odbrane iz opravdanih razloga shodno odredbama člana 16. stav 3. Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja („Službeni glasnik RS“, br, 120/04, 54/07 i 104/09), odlaže postupanje po Vašem zahtevu“, stoji u dopisu koji je potpisala Dragana Gaković.

Još je gore što trenutno u Generalnom sekretarijatu Vlade Srbije ne znaju gde su i kod kog organa arhive Saveta ministara SCG. Matične knjige su u Generalnom sekretarijatu, a nešto bi moglo biti u Ministarstvu za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Sudbina ostalih dokumenata se ne zna.

Naravno, nikakve mistifikacije oko toga gde su arhive VSO i Saveta ministara ne bi smelo da bude. Čak i na internet-prezentaciji Vlade Srbije postoji Uredba o položaju pojedinih institucija Srbije i Crne Gore i službi Saveta ministara koja u članu 5 kaže: „...predmete predsednika Srbije i Crne Gore preuzima predsednik Republike; predmete Saveta ministara preuzima Vlada; predmete Vrhovnog saveta odbrane preuzima Ministarstvo odbrane...“

„Očigledno da nekome u Vladi Srbije ne odgovara da javnost bude upoznata sa svim dokumentima, jer bi to nekoga kompromitovalo u političkom i medijskom smislu i eventualno izložilo krivičnom progonu“, kaže za NIN Dragan Pašić, advokat, koji je u ime Prvoslava Davinića 1. juna 2010. godine Republičkom javnom tužilaštvu podneo krivičnu prijavu protiv: Mlađana Dinkića, ministra ekonomije i regionalnog razvoja i predsednika G17 plus; Stevana Lilića, profesora Pravnog fakulteta u Beogradu koji je u arbitraži bio svedok izraelske firme „Imidžsat“ i protiv Verice Kalanović, potpredsednice G17 plus i ministarke za Nacionalni investicioni plan. Sve troje su, po Daviniću, izvršili „krivično delo zloupotrebe službenog položaja iz čl 359. stav 3. Krivičnog zakonika (glava krivičnih dela protiv službene dužnosti)“.

Ministar Dinkić je 1. juna 2010. godine saznao za krivičnu prijavu u Kraljevu. I to od novinara NIN-a. Prema navodima prijave Dinkić je: “... u stanju uračunljivosti i sa direktnim umišljajem, inicirao razgovore sa izraelskom stranom u cilju dogovora o modalitetima plaćanja finansijskih obaveza predviđenih u Nacrtu ugovora o zakupu satelita, koje kasnije nije ispunio, čime je pružio pravni osnov suprotnoj strani da pokrene postupak arbitraže, tvrdeći da je on takvim svojim postupanjem, de facto (faktički, suštinski) prihvatio postojanje obavezujućeg ugovora, nakon čega je ova okolnost u arbitražnom postupku imala odlučujući značaj u oceni arbitra da postojanje ugovora nije osporavano, pa samim tim ni obaveza plaćanja srpske strane, a gde je tome u prilog navedeno da je u razgovorima sa izraelskom ambasadom u Beogradu oktobra 2005. godine, koji su preneti predstavnicima “Imidžsata”, rečeno da je Ministarstvo odbrane i dalje zainteresovano za projekat i da je Ministarstvo finansija ukazalo da će biti neophodno da se sredstva obezbede u okviru procesa donošenja budžeta, što bi moglo značiti odlaganje plaćanja avansa.

Iz kabineta ministra Dinkića dugo nije bilo komentara jer su prvo hteli da provere tačnost onoga što NIN tvrdi. A onda je posle nešto manje od pet sati, stigao SMS odgovor iz Dinkićevog kabineta: „Davinić tom neosnovanom tužbom baca prašinu u oči javnosti i pokušava da se brani napadajući druge. Pri tom čini krivično delo lažnog optuživanja. Nadamo se da će tužilaštvo što pre razmatrati tužbu, a sigurni smo da će je odbaciti jer se zasniva na lažima i zlonamernim tezama. Mlađan Dinkić stoji na raspolaganju svim nadležnim organima“.

Ispostavilo se pak da je profesor Lilić bio bolje obavešten od ministra Dinkića. Za NIN je samo ovo rekao:„Da, javljeno mi je. Ali, ne želim da komentarišem!“

Trećeoptužena Verica Kalanović je takođe iz Kraljeva gde je bila zajedno sa ministrom Dinkićem reagovala - munjevito: „Šokirana sam ovim što ste mi rekli! U to vreme nisam bila u izvršnoj vlasti i kao ministarka za Nacionalni investicioni plan nemam nikakve veze sa satelitom!“

I dok se satelitska afera uskovitlava, NIN mora da postavi neka pitanja. Prvo, ko je i zbog čega napravio selekciju dokumenata? Zatim, kome je u interesu da sva dokumenta u slučaju „Satelit“ do sredine juna 2006. godine ostanu tajna? I hoće li nadležni organi gonjenja i pravosuđe tražiti i kazniti sve one koji su odgovorni ne samo za satelitsku štetu od 36 miliona evra? Ili će se selektivno poigravati samo sa nekim optuženim i sa javnošću?

Ipak, koliko god se državni vrh upinjao da na građane ostavi utisak odlučnosti, situacija je prilično nevesela jer su svi tragovi vidljivi - iz satelita.

Autori: Lidija Kujunžić i Dragan Jovanović
Objavljeno 3. juna 2010. godine u nedeljniku NIN broj 3101