DOSIJE EROS A I EROS B (4. DEO)

Ima li predsednika u satelitu?

Predsednik Boris Tadić kao da sugeriše kako „satelitski skandal“ može da se završi samo utvrđivanjem nečije „političke odgovornosti“ te da se tako satelit „lansira“ iz sudnice na političku arenu i kroz medije, postepeno, „reciklira“ u medijsku prašinu

Kao po komandi, gotovo svi mediji su prestali da izveštavaju o slučaju satelit. To se dogodilo, koje li slučajnosti, u sumrak 4. juna 2010. godine, tačno pet godina pošto je u Parizu Prvoslav Davinić, bivši ministar odbrane Srbije i Crne Gore, u prisustvu Svetozara Marovića, tadašnjeg šefa države, stavio potpis na papire o zakupu satelita EROS A i EROS B od izraelske kompanije ImageSat International N.V. Presudom Međunarodnog arbitražnog suda, koja je i dalje nedostupna medijima iako je Vlada Srbije skinula oznaku tajnosti sa dokumenata u satelitskom slučaju, Srbija je izgubila spor i duguje Izraelcima oko 36 miliona evra.

Opštoj medijskoj tišini prethodili su saopštenje kabineta Borisa Tadića, predsednika Srbije i njegova izjava. U saopštenju se, između ostalog, tvrdi da Tadić nije nikada video odluku Vrhovnog saveta odbrane od 2. juna 2005. godine kojom se usvaja Nacrt ugovora o zakupu satelita. Izričito se kaže i ovo: “Ni na jednoj sednici VSO kojoj je prisustvovao predsednik, takva odluka nije doneta“. U taj petak, sam predsednik Tadić bio je bezmalo dvoznačan na onom, već zaboravljenom skupu u Centru „Sava“. Tamo je on tvrdio da nije imao nikakav uvid u pregovore o zakupu satelita, ali i da je bio na nekim sednicama VSO kada se razgovaralo o satelitu. Uz to, Tadić je našao za potrebno da kaže kako je u interesu utvrđivanja činjenica i eventualne odgovornosti spreman da svedoči u sudskom procesu. „Bitno je da se ne pravi hajka, da se niko ne optužuje pre vremena...“ rekao je Tadić.

Šta sve ovo zapravo znači? Je li to Tadić sugeriše javnosti da u „satelitskom skandalu“ može da se desi samo utvrđivanje nečije političke odgovornosti te da se tako satelit „lansira“ iz sudnice na političku arenu i kroz medije, postepeno, „reciklira“ u medijsku prašinu?

NIN je od predsednika Tadića tražio intervju, ali i satelitska dokumenta koja je on nasledio od predsednika državne zajednice SCG (član 5 Uredbe o položaju pojedinih institucija Srbije i Crne Gore).

„Predsednik Tadić nikome ne daje intervjue i tako će biti do daljnjeg“, kaže Jasmina Stojanov, šefica pres službe predsednika. A traženi papiri? Ona je, 8. juna 2010, obećala da će se raspitati i „do kraja dana javiti“. Utorak je prošao, ali se iz Tadićevog kabineta niko nije javio.

Prošli petak bio je zlosrećan i za Oliveru Kovačević, autorku emisije „Da, možda ne“. Ona kaže: “Nenad Stefanović, glavni i odgovorni urednik Informativnog programa neposredno pred snimanje obavestio me je da stopiram emisiju zato što mu je pravna služba Javnog servisa skrenula pažnju da RTS može da ima problema ako u programu učestvuje Prvoslav Davinić protiv koga je podignuta optužnica. Gosti u emisiji trebalo je da budu i Zoran Stanković, bivši ministar odbrane i Branislav Anočić, bivši načelnik Vojnoobaveštajne agencije. Sva trojica su obaveštena pola sata pre početka snimanja kultnog tok-šoua koji se, nemontiran, prikazuje u 22 sata.

Međutim, član 3, stav 1 Krivičnog zakonika kaže da se „svako smatra nevinim dok se njegova krivica ne utvrdi pravosnažnom odlukom nadležnog suda“. Shodno tome mogu se pojavljivati i u sredstvima javnog obaveštavanja. Pravno tumačenje Vesne Rakić-Vodinelić, dekanke Pravnog fakulteta univerziteta „Union“ u Beogradu glasi: “Ne vidim razlog zašto bi smetalo RTS-u da ima nekog u gostima protiv koga je podignut nekakav optužni akt. Ništa se, eksplicitno, ne zabranjuje, pod pretpostavkom da se ne vređa nepristrasnost sudije, mada vi novinari, čak i na Javnom servisu, to često radite“.

Dakle, čega ili koga se Javni servis plaši? Onoga što može reći, a još nije rekao, optuženi ministar Davinić? Ili od onoga što može reći, takođe, ministar Stanković? Mada, bilo bi sasvim dovoljno da dvojica bivših ministara odbrane ponove pred dva miliona gledalaca ono što su ekskluzivno rekli za NIN u minulim nedeljama.

Ili nacionalna televizija drhti od nekog trećeg, moćnijeg? Provereni izvori NIN-a tvrde da je Mlađan Dinkić, ministar ekonomije i regionalnog razvoja, lično urgirao kod Aleksandra Tijanića, generalnog direktora RTS-a.

NIN je tražio od pravne službe RTS-a odluku gde Tijanić i uređivački kolegijum RTS-a nalaze pravni osnov za „skidanje“ emisije sa programa. Da li je bilo političkih pritisaka na pravnu službu od strane Republičkog javnog tužilaštva ili aktuelnih ministara? Odgovora nije bilo sve dok NIN nije pozvao Tijanića koji je rekao: „Ne možete da dobijete ništa od RTS-a jer vaše novinarstvo ne ispunjava elementarne kriterijume profesije. PR služba će nešto da pošalje!“ Malo zatim, nacionalna televizija otpisuje i zvanično, ali u prepoznatljivom maniru.

Mlađan Dinkić je upitan zašto je tražio od RTS-a, konkretno Tijanića, da uskrati gostovanje Daviniću u emisiji „Da, možda ne“? Od ministra Dinkića stigao je SMS: „Info vam je pogrešan. Ja takve stvari nikada ne radim. Taj ko vam je to rekao, slagao vas je i očito mi ne misli dobro. Klasičan spin“.

Tog, famoznog, petka doznajemo i to da je optuženog Davinića „jedan veoma važan političar“ ohrabrivao, rekavši mu da na Javnom servisu „slobodno udari po Dinkiću“. Prosto bode oči koliko se Tadićeva izjava, nekako, podudara sa onim što je „veoma važni političar“ rekao Daviniću hrabreći ga. Ako je sve to tako, znači li to da će „satelitski skandal“ od korupcionaškog, polako, početi da klizi ka običnoj političkoj svađi i da se sve može završiti i povlačenjem optužnice protiv Davinića, a, shodno tome, i Davinićeve krivične prijave.

Ovome u prilog, možda, ide i činjenica da Davinić još nije dobio optužnicu koju je Tomo Zorić, portparol Republičkog javnog tužilaštva, ozvaničio još 31. maja!? Poštar je Daviniću, doduše, doneo sudsku pozivnicu. Iz nje se vidi da mu ne sudi Aleksandar Perišić, već Dejan Garić. Ispada da je optužnica preinačena i ublažena (iako ni kao takva nije dostavljena!?) te će se Daviniću suditi po paragrafu 1, člana 359 KZ po kome može da dobije najviše pet godina zatvora, a ne po trećem stavu koji predviđa maksimalnu kaznu i do 12 godina zatvora.

Ali, zašto bi Daviniću, zasada jedinom optuženom u satelitskom skandalu, neko „olakšao“ optužnicu?

„Da bi što pre došli do pravosnažne presude“, kaže Vesna Rakić-Vodinelić. Njeno mišljenje deli i Vuk Tufegdžić, bivši istražni sudija vojnog odeljenja Okružnog suda u Beogradu koji je vodio istragu protiv Prvoslava Davinića. On kaže: „Uzdržao bih se od komentara samog krivičnog postupka koji je u toku. Mogu da kažem da Okružni sud u Beogradu nije nikada obustavljao istragu protiv Prvoslava Davinića, već je tročlano krivično veće dva puta donosilo odluke da nema mesta sprovođenju istrage jer nije našlo da postoji dovoljan stepen sumnje da bi se istraga sprovela“.

Kao što je poznato, Vrhovni sud je ukinuo rešenje krivičnog vanraspravnog veća Okružnog suda i naložio da se ponovo donese odluka. Veće u sastavu: Nadežda Mijatović (sada sudija Apelacionog suda u Beogradu), Dragan Mirković (trenutno zamenik predsednika Višeg suda u Beogradu) i Zoran Ganić (sada predsednik krivičnog odeljenja Višeg suda u Beogradu) ponovo donose istu odluku da nema elemenata za pokretanje istrage protiv Davinića. Nakon žalbe tužioca Zorana Đošića na tu, drugu, odluku Vrhovni sud je „rešio u meritumu“ i naložio da se sprovede istraga.

„Dobijam predmet i krećem da saslušavam. Istragu sam vodio i skoro do kraja doveo. Ostalo je još samo da saslušam svedoke koje je predložio Prvoslav Davinić. Njegov predlog je bio da se saslušaju svi članovi Vrhovnog saveta odbrane. Dakle, i Svetozar Marović i Filip Vujanović i Boris Tadić morali su da budu saslušani kako bi se do kraja utvrdilo činjenično stanje i proverila odbrana okrivljenog“, kaže Tufegdžić.

Zanimljivo je da ni Tufegdžić nikada nije video originalni ugovor o zakupu satelita koji tereti Davinića. Dostavljena mu je kopija na engleskom jeziku koja je budila samo sumnje. Pre nego što je prevod stigao, sudija Tufegdžić je sklonjen.

Ugovora o kome svi pričaju a niko da ga pokaže, nema u dokumentaciji koja je odnedavno dostupna u Vladi Srbije. Od tih 26 dokumenata izdvaja se, po zanimljivosti, Informacija o stanju u arbitražnom postupku po tužbi preduzeća „Imidžsat“, Izrael protiv Republike Srbije (11. novembar 2008). Nju je Vladi uputio Milan Marković, republički javni pravobranilac. Između ostalog, tu se navodi da je „Imidžsat“ još 2001. godine pominjala i demonstrirala mogućnosti svoje vojne industrije u pogledu satelitskog nadzora, da Davinić i Marović pregovaraju sa Izraelcima od novembra 2004. godine.

Koliko je bitno da se stvari isteraju do kraja piše u tački 5.7. Informacije: „U arhivi Ministarstva odbrane nije pronađen Ugovor zaključen u Parizu, zvanično zaveden u dokumentaciji, sa propisno stavljenim pečatom (za avansku fakturu nije jasno da li je u Ministarstvu primljena). Ugovor je predočen od izraelske strane predsedniku Borisu Tadiću prilikom njegove zvanične posete Izraelu, novembra meseca 2005. godine“. Dakle, gde su papiri sa Davinićevim potpisom?

Da ih neko nije, namerno, sakrio ili uništio? U jednom od poslednjih medijskih napisa je pismo generala Ljubiše Jokića, bivšeg sekretara VSO (5. juna 2010) u kome piše: “...Sednica VSO na kojoj jedna od tačaka dnevnog reda bila informacija o Nacrtu ugovora za korišćenje satelita...Na samoj sednici, posle diskusije, članovi VSO su zaključili da su usluge satelita potrebne (posebno u Kopnenoj zoni bezbednosti) te da se usvaja ponuđena informacija... i da se čitav projekat tretira kao državna tajna...“ Neće, dakle, biti da su VSO i Savet ministara vaš toliko neobavešteni.

I kako sada, posle Jokićevog pisma, sravniti ono što kaže kabinet predsednika i sam Boris Tadić koji se javno nudi kao svedok u Davinićevom procesu!? Da li to želi samo zato da bi, i pred sudom, dokazao svoju potpunu nevinost?

Naravno, ako do suđenja Daviniću uopšte dođe...

Autori: Lidija Kujunžić i Dragan Jovanović

Objavljeno 10. juna 2010. godine u nedeljniku NIN broj 3102