NIN-ova nagrada kritike za najbolji roman godine

Ni ludila nam nisu ista



Reč je ta koja leči. Ali reči koje leče mi smo zaboravili, ili ih nismo ni naučili

Negde između ponoći i tri ujutro Grozdana Olujić, 55. laureat nagrade NIN-a za najbolji roman godine, otvara vrata svoje sobe. U toj maloj, devojačkoj sobi ona i spava i radi. Krevet beo, skoro dečji. Na zidu slike fantastičnih prizora iz (njenih) bajki. Nasuprot njima, radni sto koji krasi robusna „Olimpia“, kutija srcolikih „mocart čokoladica“, nekoliko ne baš zašiljenih grafitnih olovaka i knjige. Uredno složeno more knjiga sa hrbatima ukrašenim svim pismima sveta. Tu među drvenim kutijama sa raj-pticama, carevićima, Vasilisama Prekrasnim, Konjićima Grbonjićima, skulpturama mačaka i statuetama Ganšue načinjenim kao što i priliči indijskom božanstvu od sandalovine i mesinga - na sredokraći između budnosti i snenosti, noći i dana - Grozdana Olujić objašnjava zašto joj je NIN-ova nagrada za roman „Glasovi u vetru“ bitna, iako književnih nagrada ima koliko i jaja od malahita i ostalog poludragog kamenja.

„Zato što sam je dobila za roman izdavača prepoznatljivog po kolu plavih korica, koje su obeležile moje detinjstvo, a i zato što NIN pratim od vremena Zire Adamovića do danas: ozbiljan, dobro opremljen, uvek aktuelan“, kaže Grozdana Olujić, koja na pitanje koliko u nagrađenom romanu ima glasova i kako ih treba slušati, odgovara: „Pažljivo! Sve dok razgorevaju iskrice dobrote i nade. Jer, bez obzira na sve užase oko nas, zrnce svetlosti i zrnce nade moramo sačuvati da se ne bi pogubili u svetu i nestali u rasejanju i zaboravu“.

Po sudu NIN-ovog žirija „Glasovi u vetru“ su roman. Da nije možda reč i o vešto skrivenoj bajci ili pesmi u prozi gde se prepliću zbilja i san?
- Na neki način „Glasovi u vetru“ su sve to skupa, jer život je i san i java, a bajka o traganju za srećom, ljubavlju, identitetom lako može postati roman.

Šta se tu krije? Propast cele jedne epohe? Propast jednog načina života, istančanog osećaja za pravednost i lepotu oličenom u porodici Aracki? Fatalni krugovi sudbine od kojih se ne može pobeći ni na drugi kraj Atlantika?
- Život čovekov nosi u sebi više slojeva no što se u najfantastičnijem snu može zamisliti. Nije slučajno Dostojevski zabeležio da je stvarnost čovekova fantastičnija od najfantastičnije priče. Konačno, priča je ono što ostaje. Kada nestane sećanje, iščezne priča, nestaje i sve ono za šta je vredelo živeti i boriti se, čeznuti i tragati kao što Danilo Aracki traga za nestalim bratom, istinom o sudbini Arackih.

Rekoste da su se „Glasovi u vetru“ taložili godinama...
- Možda i celih tridesetak godina dok se sve to što se slagalo u snu i sećanju nije pretočilo u sagu o Arackima, sagu o lepoti i ukletosti.

U tkanju romana javlja se i pitanje: A šta ako sam ja nečiji san.
- Nimalo slučajno, jer ako mi sanjamo druge, velika je mogućnost da i drugi sanjaju nas. Tom mišlju bavi se čitava savremena ali i drevna literatura od Čuanga Cea do danas. Ne kaže Miguel de Unamuno slučajno: “Pustite me da sanjam. Ako je taj san moj život, ne budite me“. San jeste značajna stavka u čovekovom životu ali i čovekovom bekstvu od smrti. I ništa nije bez razloga. Potrebno je samo strpljenje da se taj razlog nađe. U prepletu sna i jave tka se roman, tka život, u kome je svako pojedinačno postojanje tek jedna nit, jedno slovo Nebeske knjige. Uloga sna i samilosti u romanu „Glasovi u vetru“ u životu Danila Arackog proizilaze delimično i iz njegove profesije. San i samilost legitimna su pitanja za svako ljudsko biće koje oseća i misli, utoliko pre za psihijatra koji oseća, misli i pati.

Kada pomenuste patnju, da li je doktor Aracki dobio ime slučajno ili je to možda i nežno sećanje na Danila Kiša i progon koji su u jednom času zlobni sručili na njega?
- U ranom detinjstvu imala sam rođaka koji se zvao Danilo i imao je punu sobu plavih Zadruginih knjiga. Razgovori sa njim trajali su satima na jednom salašu blizu Srbobrana. Svoje ime on je dobio po dedi. Danila Kiša upoznala sam mnogo kasnije, ali moguće je da mi je i on pri izboru imena junaka bio negde u podsvesti.

Žuta ruža opojnog mirisa od koga se onesvešćuju ptice u letu, nepopijena čaša crnog vina magični su simboli i poput keltskih runa mogu se različito tumačiti...
- I žuta ruža što ne vene i nepopijena čaša vina simboli su za Petranu, koja je i sama simbol za vilinsku lepotu i đavolsku dušu.

Napisali ste da u čoveku čuči đavo a u prelepoj ženi dva, tri.
(Smeh) - Zaista?

Za razliku od mačaka koje tvrdi hrišćanski stereotip drži za đavolje šegrte u „Glasovima u vetru“ one imaju moći i mudrost kakve su im valjda samo stari Egipćani pripisivali.
- Mačke su čudna bića. Istančana čula, istančana lepota. Znala sam jednog starog ruskog lekara koji je verovao u njihove isceliteljske moći. Možda doktor nije bio daleko od istine.

Tu su i prozirne ptice i beli leptiri. Umesto gavrana stoje kao glasnici smrti. Kome oni pripadaju, stvarnoj pogibiji dece ili nestvarnom svetu u kome žrtve zveri neizostavno nastavljaju da postoje kao apsolut lepote i svetlosti?
- U ovom drugom pitanju je i odgovor. To su duše, naročito su dušice nerođene dece svetlost i neuništiva božja lepota.

A žene?
- Sve su arhetipovi: Petrana - zanosna, neobuzdana i izgubljena u glavinjanju koje je „lek“ za beskrajnu usamljenost i strah od mogućeg rađanja nakaza i ludaka tako čestih u njenoj porodici. Natalija – nepomućene staloženosti i jasne misli koja svojom mirnoćom i majčinskom ljubavlju unosi red, bar privremeno, u haos i zlu sudbinu Arackih. Zatim, Veta najbleštavija iskra svetlosti u porodici za koju nije bilo mesta u svetu zla, zbog čega netaknute lepota i nevinost nestaju u ledu progonjene požudom poremećenog vojnika. A onda je tu i Simka Galičanka koja Danilu, u detinjstvu zvanom Mali Riđi, prenosi dar lečenja i, na kraju, Džirdži Vest slobodnog duha, raskošnih kosa koja kao i Danilo veruje u moć reči.

Reč je bitna.
- Reč je ta koja leči. Ali reči koje leče mi smo zaboravili, ili ih nismo ni naučili.

Kao lajtmotiv stradanja Arackih pojavljuje se slika naduvenog belog praseta što pluta u crnoj vodi kratera koji stoji umesto raskošne porodične kuće. Danilo u jednom trenutku ostaje i bez te slike koja ga progoni. Zašto?
- Da bi se otkrila priroda zločina koji uništava sve pred sobom, bezrazložno i surovo.

Verujete li da smrt bližnjih otkida komadiće nas samih i da uprkos proticanju vremena nikada ne naučimo da živimo bez njih?
- Naučimo, možda, ali kao u Hemingvejevom romanu „Za kim zvono zvoni“ postajemo svesni da je nestanak svakog živog bića, istovremeno, nestanak i nas samih. Sudbina Arackih podseća nas koliko je lako iz sveta živih skliznuti u smrt. Ali veza sa bližnjima se ni tu ne prekida. Ta veza ne pristaje ni na vreme ni na prostor. Sve dok onaj koga smo voleli postoji u nečijem sećanju – smrti nema!

Strašan je Danilov načelnik Rašeta, strašna je Marta, orhideja mesožderka ali još strašnije samoubice iz njujorškog hotela gde Danilo, u mraku sobe na 17. spratu, za jednu noć, proživljava 100 godina porodice Aracki.
- Samoubice „Atertona“ živa su Danilova rana. Oni nemajući čime da plate svoje poslednje boravište, klize niz prozore višespratnice i odlaze u smrt. Utoliko je strašnija što zaborava nema kao ni odgovora je li to bekstvo od života ili potreba da se sačuva dostojanstvo.

U „Glasovima u vetru“ ne čuje se smeh iako nas Umberto Eko uči da smo baš tada, kada se smejemo, najbliži Bogu. Da li je to ona velika žrtva kojom su Aracki platili kako bi preživeli sve pošasti i ratove XX veka?
- Možda. A možda ima smeha dece u Jaseniku, pesme, logorskih vatri uprkos obećanju raja koji se ne ostvaruje. Ima možda smeha i u drugarstvu neurohirurga iz Murmanska, koji taksira Njujorkom i Danila, i u plemenu Meskvoki Indijanaca, i u smehu Malog Oblaka.

Potraga za bratom Petrom je i traganje sa sobom. I kao da Danilo biva nagrađen nalaskom Malog Oblaka koji je, reklo bi se, više Danilov nego Petrov?
- Ne bi se moglo reći. Likom, sivim očima i riđom kosom koju pokriva kapom sa rakunovim repom, Mali Oblak je više na Danila nego na Petra. Ali! Ipak, on je Petrov sin i velika radost Danilova da Aracki neće i ne mogu nestati.

Deluje kao da je za njega i vlastiti sin Damjan izgubljen?
- Po romanu, Danilo se vraća u stari kraj, u Karanovo, u Beograd. Da gradi, leči, čuva jezik, porodicu, svoj sopstveni identitet, ne pristaje da bude poražen. U Damjanovim rukama ostaje „Karanovski letopis“ i Danilov „Dnevnik“. Sećanje koje ne dozvoljava da pleme Aracki nestane, da se jezik i rodni dom ugase. Jer, jezik je amajlija protiv zaborava, protiv bolesti, protiv zla, srž duše koja je po istraživanju nekoliko američkih instituta teška samo 21 gram. Ali u tih 21 gram staje sve što postoji, što je postojalo ili će postojati. I Bog, i Đavo i Čovek.

Kakva je to snaga koja Danila goni dalje?
- Ne znam da li je reč o snazi ili upornosti da se očuva porodica, ne zaboravi dom i domovina. I mada mu je u Americi dobro on je napušta, svestan da to nije njegov san. On tamo ne može da leči „jer nam ni ludila nisu ista“. Seobe i rasejanje nisu ono o čemu je Danilo sanjao u Karanovu, zato je povratak neminovan, da bi se izbegao zaborav. Zaborav koji je strašniji od smrti.

Otud je ovo i roman o sećanju i zaboravu. Da li je to zato što se u tuđini prepuštamo zaboravu, da ne bismo pamtili građanske ratove u kojima je nestala Jugoslavija? Ili iz oportunizma, iako postoji svest da ima stvari koje se ne mogu zaboraviti?
- I ne mogu. I ne smeju. Kao što se ni jezik ne sme zaboraviti jer po njemu smo ono što jesmo.

Da li „Glasovi u vetru“ govore jezikom „ženskog pisma“?
- Ne govore oni tim jezikom, a i to što se naziva „ženskim pismom“ ne postoji! Knjiga je dobra ili nije dobra i nije ni ženska ni muška. Ipak, raduje me što je sve više žena i u novinarstvu i u literaturi. Sve je više sjajnih knjiga koje pišu žene.

Ipak, trebalo bi žene još više afirmisati u srpskom društvu?
- Svakako. One su samo delimično afirmisane. Ženama je teže da stvaraju, jer ih osim rada van kuće čeka i rad u kući.Naše je društvo još uvek „mačo“ društvo. Zbog toga napor žena da se profesionalno i ljudski uzdignu treba još više ceniti.

Žena, a vitez
Grozdana Olujić, rođena 30. avgusta 1934. godine u Erdeviku, spisateljica je, pisac bajki, antologičar. Romanima „Izlet u nebo“, „Glasam za ljubav“, „Ne budi zaspale pse“ i „Divlje seme“ prevedenim na tridesetak jezika sveta i objavljenim u Engleskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Mađarskoj, Danskoj, Španiji, Rusiji, Ukrajini, Belorusiji, Rumuniji, Poljskoj, Bugarskoj, Slovačkoj, Češkoj, Litvaniji, Indiji, Norveškoj, SAD, Kini pridodala je i roman „Glasovi u vetru“ postavši laureat 55. NIN-ove nagrade. Nagrađeni roman objavljen je u stotom jubilarnom kolu Srpske književne zadruge. NIN-ovom nagradom, koja se dodeljuje od 1954. godine, ovenčane su samo još Dubravka Ugrešić i Svetlana Velmar Janković.

Grozdana Olujić je jedna od troje nosilaca danskog viteškog ordena „Danebrog“ za zasluge na polju književnosti, koji se posle smrti vraća da bi ga novi vitez književnosti nosio sve do svoje smrti. Ona je počasni član Univerziteta u Ajovi (SAD) i dobitnik najuglednijih naših i svetskih nagrada. Svoj sud o nagrađenom romanu „Glasovi u vetru“ kritičari su već izneli zaključivši da on predstavlja „složenu fresku HH veka, preko sudbine Arackih prikazujući sudbinu čitavog srpskog naroda koji je kroz ratove, logore, seobe i bekstva teško postradao, ali nije izgubio svoju dušu, sačuvavši u njoj zrnce svetlosti, zrnce nade.“

ODLUKA ŽIRIJA ZA DODELU NIN-ove NAGRADE
Žiri u sastavu: Milan Vlajčić (predsednik), Milo Lompar, Aleksandar Jovanović. Aleksandar Ilić i Mladen Šukalo, na svojoj završnoj sednici 15. januara 2010. godine odlučio je da NIN-ovu nagradu kritike za najbolji roman na srpskom jeziku objavljen u 2009. godini dodeli Grozdani Olujić za roman „Glasovi u vetru“ (izdanje Srpske književne zadruge, Beograd). Za roman Grozdane Olujić glasali su: Aleksandar Jovanović, Milo Lompar i Mladen Šukalo, dok su za roman Žarka Komanina „Ljetopis vječnosti“ (izdanje Srpske književne zadruge, Beograd) glasali Milan Vlajčić i Aleksandar Ilić. Prema tome, odluka žirija doneta je većinom glasova 3:2.

U užem izboru bili su još i romani: „Prsti ludih očiju“ Rajka Vasića, „Tri slike pobede“ Zvonka Karanovića, „Taoci“ Sandre Petrušić, „A ako umre pre nego što se probudi“ Đorđa Pisareva, „Konstantinovo raskršće“ Dejana Stojiljkovića i „Park Karmen Mačado“ Mirjane Urošević.

U romanu Grozdane Olujić, kroz priču o jednoj srpskoj građanskoj porodici, umetnički ubedljivo se pojavljuju važne tradicije evropskog romana: porodični roman koji je bitno odredio umetnički lik književnosti u XIX i XX veku i emigrantski roman koji bitno obeležava važnu modernističku tradiciju kako srpske, tako i svetske književnosti. Kroz mnoštvo varijacija, lajtmotiva, lirskih i psiholoških fragmenata, Grozdana Olujić umetnički osvedočeno oblikuje jednu priču koja iskazuje kako psihološku i istorijsku podlogu našeg podneblja, tako i duhovnu situaciju modernog vremena. U pripovednoj ravnoteži između modernističkog eksperimenta i realističke fakture, povremeno ukrštajući realističku i fantastičku motivaciju, sa uverljivo oblikovanim likovima, „Glasovi u vetru“ predstavljaju vredan rezultat savremenog srpskog pripovedanja.

NIN-ova nagrada za roman godine se dodeljuje pod pokroviteljstvom Srpskog poslovnog kluba „Privrednik“.

Beogradu, 15. januar 2010.

Objavljeno 21. januara 2010 godine u nedeljniku NIN broj 3082