Najbolja preporuka čitaocu i izdavaču
NIN-ova nagrada može da izaziva sporenja i osporavanja, da potvrđuje ili dovodi u sumnju etablirane odnose u književnosti, da provocira ali i da daje odgovore. Najznačajnije je to da – uprkos svemu, opstaje - istakao je Srđan Radulović, glavni i odgovorni urednik NIN-a
U Narodnom pozorištu u Beogradu priređena je 22. januara 2010. godine svečanost u čast spisateljice Grozdane Olujić. Povoda za slavlje je bilo jer su joj „Glasovi u vetru“ doneli NIN-ovu nagradu kritike za najbolji roman u 2009. godini. Nagrada je dodeljena demokratski, odlukom većine članova žirija u sastavu: Milan Vlajčić (predsednik), Aleksandar Ilić, Aleksandar Jovanović, Milo Lompar i Mladen Šukalo, koji su u najuži izbor uvrstili još sedam romana: „Ljetopis vječnosti“ Žarka Komanina, zatim „Prsti ludih očiju“ Rajka Vasića, „Tri slike pobede“ Zvonka Karanovića, „Taoci“ Sandre Petrušić, „A ako umre pre nego što se probudi“ Đorđa Pisareva, „Konstantinovo raskršće“ Dejana Stojiljkovića i „Park Karmen Mačado“ Mirjane Urošević.
Pozdravljajući mnogobrojne goste iz sveta kulture, politike, ekonomije i diplomatije, Srđan Radulović, glavni i odgovorni urednik NIN-a, rekao je: „Rečeno savremenim jezikom, NIN-ova nagrada za roman godine odavno je postala brend. Ona može da izaziva sporenja i osporavanja, da potvrđuje ili dovodi u sumnju etablirane odnose u književnosti, da provocira ali i da daje odgovore. Međutim, ono što je najznačajnije jeste da, uprkos svemu, opstaje.“ Potom je Grozdani Olujić uručio priznanje koje se kod publike, a verovatno i kod izdavača, smatra najozbiljnijom preporukom prilikom odabira štiva za čitanje. Ček na 10.000 evra književnica je primila od Branislava Grujića iz Srpskog poslovnog kluba „Privrednik“, pokrovitelja nagrade koju su, pored Grozdane Olujić, primile još samo dve žene: Dubravka Ugrešić za „Forsiranje romana rijeke“ (1988. godine) i Svetlana Velmar Janković za „Bezdno“ (1995. godine).
Reč Grozdane Olujić, dobitnice NIN-ove nagrade
Hvala vam što ste se u ovom času skupili da proslavimo 55. NIN-ovu nagradu za najbolji roman godine, ostvarenu pod pokroviteljstvom Srpskog poslovnog kluba „Privrednik“, koji je prepoznao značaj pisane reči za očuvanje identiteta i pojedinca i čitavog naroda, kao što su to nekada činili potomci Nemanjića, ali i polupismeni knez Miloš zahvaljujući čijoj podršci je Vuku Karadžiću uspelo da ostvari najveću jezičku reformu u XIX veku u Evropi i zablesne sjajem naše narodne književnosti najznačajnije umove Evrope, od Braće Grim do Getea, ukazujući na značaj jezika i poezije.
Jer, jezik je taj koji pamti, beleži granice prostora koji su pripadali davno nestalim plemenima i narodima, od Hazara do severnoameričkih Indijanaca čije plemenske oznake još uvek postoje u nazivima velikog broja američkih reka, od Misisipija do Sijuks Sitija, čuvajući integritet i običaje ugašenih plemena, živih još jedino preko priča i legendi u kojima „iznutra šapuću preci...“ Ipak, sigurnih da sve što je jednom postojalo ne može nestati, bilo da je reč o cvetu, zvezdi ili čoveku.
Menjaju se samo imena, pa Beograd desetinama puta rušen i građen, čas na Istoku, čas na Zapadu, svugde i nigde, prvo postaje keltski Singidunum, pa Alba Greka i, konačno, Beograd izložen svim vetrovima istorije.
Junak romana, dr Danilo Aracki, tragajući za nestalim bratom, na drugom kraju sveta to shvata, kao što shvata i da jezik ne čuva samo identitet naroda i pojedinaca, već i leči, prestrašen brzinom kojom u ratovima Balkana nestaju oni koje volimo, željan da obnovi svoju nekada moćnu porodicu, pitajući se, kao Česlav Miloš, „gde su nestale sve te godine, svi ti ljudi. Ko će ih se setiti kad nas ne bude bilo?“ „Knjige, pesme, umetnost“, zaključuje, jer svaka knjiga deo je poslednjeg šanca odbrane od zaborava, od mraka, od smrti od koje je samo zaborav strašniji. Jer, gubeći sećanje u kome je stvaralaštvo „priča koju čovečanstvo vekovima priča samom sebi“, opirući se mraku i nestajanju, „čovek gubi sebe“.
Nedeljnik NIN već više od pedeset godina pomaže mu da opstane. Pisana u samoći i tišini, više od trideset godina knjiga „Glasovi u vetru“ taložila se u meni. Zatim je, odjednom, kao da je samu sebe pisala, izašla u svet. Zahvaljujući na nagradi, nadam se da će je zavoleti oni za koje je napisana.
Reč Milana Vlajčića, predsednika NIN-ovog žirija
Pre nekoliko godina, prilikom obeležavanja okrugle godišnjice NIN-ove nagrade za najbolji roman godine, ondašnja redakcija je došla na srećnu zamisao da nakon opsežnog glasanja preživelih članova svih dotadašnjih žirija, sastavi listu deset najboljih romana iz reda onih dela koja nisu počašćena visokim priznanjem. Kad su te godine poređana dva niza romana, najbolji među nagrađenim i najbolji među nenagrađenim, teško je bilo proceniti koja celina je bolja. Ali budimo oprezni, to je tek dvadeset knjiga u polustoletnoj tradiciji naše kulture i jedne nagrade. Ponovo su zaobiđene neke značajne romaneskne celine, jer je ponuda, na svu sreću, bila izdašnija od nametnute mere: deset plus deset.
Ma koliko jedna nagrada bila cenjena i uticajna, njena svrha nije u davanju propusnice za književnu večnost (to nema ni u zemlji dembeliji) već u podsticanju brige za književnost ovog trenutka i ohrabrivanje čitalačkih navika. Pošto mi živimo u društvu koje je u priličnom zaostatku za civilizovanijim delom sveta, ma šta govorile patriote po zanimanju i zadacima ove ili one vrste, sa poljuljanim sistemom vrednosti i olako prezrenim građanskim vrlinama, književne nagrade se u nas dodeljuju u neurotičnoj atmosferi i sa unapred izrečenim ideološkim diskvalifikacijama, što se, koliko ja pamtim, odavno u ovoj kulturi nije dogodilo.
To je cena našeg propadanja i čuvenog, pobedonosnog montipajtonovskog koraka unazad koji se u nekim delovima javnog života slavi kao korak ka Evropi ili ka ruskom Baćuški, svejedno. Ali, nije svejedno. Tiraži naših knjiga su manji od broja nagrada, mnogo više ima komentatora nagrada nego predanih čitača, barem među javnim delatnicima. Ali književnu publiku ni u ovako haotičnom redosledu nije lako obmanuti. Ovih dana su objavljene liste najčitanijih knjiga, a među njima su u vrhu i Haled Hoseini (čiji fantastični roman „Lovac na zmajeve“ je već nekoliko godina domaći bestseler), sjajni Haruki Murakami, Kormak Mekarti (pisac romana „Put“ koji je proglašen romanom decenije u glasanju kritičara londonskog „Tajmsa“), Viktor Peljevin, Vladimir Pištalo... Čitaoce ovih knjiga valja pridobiti, nema tu velike tajne.
Ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade, Grozdana Olujić, već na prvom susretu sa novinarima u redakciji NIN-a, počašćena je i olakim priznanjem da je već treći ženski pisac među nagrađenima. Ovaj pomalo uvredljiv kompliment gospođa Olujić je elegantno odbila, rekavši da joj je dovoljno što je pisac. Njen roman „Glasovi u vetru“ neće oduševiti militantne pobornike tzv. ženskog pisma. To je ozbiljna i pomalo starinska porodična hronika koja povezuje strašne decenije prošlog veka u uslovima stranstvovanja, nametnutog rasejanja i intimne muke da se očuva svoj jezik u pamćenju, slika izgubljenog doma i zavičaja. Roman Grozdane Olujić je u glasanju NIN-ovog žirija za dlaku umakao izvanrednom romanu Žarka Komanina „Ljetopis vječnosti“. Bilo je tako i u prethodnim trima godinama, što će reći da, kao u olimpijskoj trci, neko isprednjači, ali za razliku od atletskih disciplina, ovde nema poraženih. Konačni sud će doneti svaki čitalac u tišini svoje sobe i to je prava mera svake književne nagrade.
Reč Grozdane Olujić, dobitnice NIN-ove nagrade
Dame i gospodo, dragi prijatelji,
Hvala vam što ste se u ovom času skupili da proslavimo 55. NIN-ovu nagradu za najbolji roman godine, ostvarenu pod pokroviteljstvom Srpskog poslovnog kluba „Privrednik“, koji je prepoznao značaj pisane reči za očuvanje identiteta i pojedinca i čitavog naroda, kao što su to nekada činili potomci Nemanjića, ali i polupismeni knez Miloš zahvaljujući čijoj podršci je Vuku Karadžiću uspelo da ostvari najveću jezičku reformu u XIX veku u Evropi i zablesne sjajem naše narodne književnosti najznačajnije umove Evrope, od Braće Grim do Getea, ukazujući na značaj jezika i poezije.
Jer, jezik je taj koji pamti, beleži granice prostora koji su pripadali davno nestalim plemenima i narodima, od Hazara do severnoameričkih Indijanaca čije plemenske oznake još uvek postoje u nazivima velikog broja američkih reka, od Misisipija do Sijuks Sitija, čuvajući integritet i običaje ugašenih plemena, živih još jedino preko priča i legendi u kojima „iznutra šapuću preci...“ Ipak, sigurnih da sve što je jednom postojalo ne može nestati, bilo da je reč o cvetu, zvezdi ili čoveku.
Menjaju se samo imena, pa Beograd desetinama puta rušen i građen, čas na Istoku, čas na Zapadu, svugde i nigde, prvo postaje keltski Singidunum, pa Alba Greka i, konačno, Beograd izložen svim vetrovima istorije.
Junak romana, dr Danilo Aracki, tragajući za nestalim bratom, na drugom kraju sveta to shvata, kao što shvata i da jezik ne čuva samo identitet naroda i pojedinaca, već i leči, prestrašen brzinom kojom u ratovima Balkana nestaju oni koje volimo, željan da obnovi svoju nekada moćnu porodicu, pitajući se, kao Česlav Miloš, „gde su nestale sve te godine, svi ti ljudi. Ko će ih se setiti kad nas ne bude bilo?“ „Knjige, pesme, umetnost“, zaključuje, jer svaka knjiga deo je poslednjeg šanca odbrane od zaborava, od mraka, od smrti od koje je samo zaborav strašniji. Jer, gubeći sećanje u kome je stvaralaštvo „priča koju čovečanstvo vekovima priča samom sebi“, opirući se mraku i nestajanju, „čovek gubi sebe“.
Nedeljnik NIN već više od pedeset godina pomaže mu da opstane. Pisana u samoći i tišini, više od trideset godina knjiga „Glasovi u vetru“ taložila se u meni. Zatim je, odjednom, kao da je samu sebe pisala, izašla u svet. Zahvaljujući na nagradi, nadam se da će je zavoleti oni za koje je napisana.
Reč Milana Vlajčića, predsednika NIN-ovog žirija
Pre nekoliko godina, prilikom obeležavanja okrugle godišnjice NIN-ove nagrade za najbolji roman godine, ondašnja redakcija je došla na srećnu zamisao da nakon opsežnog glasanja preživelih članova svih dotadašnjih žirija, sastavi listu deset najboljih romana iz reda onih dela koja nisu počašćena visokim priznanjem. Kad su te godine poređana dva niza romana, najbolji među nagrađenim i najbolji među nenagrađenim, teško je bilo proceniti koja celina je bolja. Ali budimo oprezni, to je tek dvadeset knjiga u polustoletnoj tradiciji naše kulture i jedne nagrade. Ponovo su zaobiđene neke značajne romaneskne celine, jer je ponuda, na svu sreću, bila izdašnija od nametnute mere: deset plus deset.
Ma koliko jedna nagrada bila cenjena i uticajna, njena svrha nije u davanju propusnice za književnu večnost (to nema ni u zemlji dembeliji) već u podsticanju brige za književnost ovog trenutka i ohrabrivanje čitalačkih navika. Pošto mi živimo u društvu koje je u priličnom zaostatku za civilizovanijim delom sveta, ma šta govorile patriote po zanimanju i zadacima ove ili one vrste, sa poljuljanim sistemom vrednosti i olako prezrenim građanskim vrlinama, književne nagrade se u nas dodeljuju u neurotičnoj atmosferi i sa unapred izrečenim ideološkim diskvalifikacijama, što se, koliko ja pamtim, odavno u ovoj kulturi nije dogodilo.
To je cena našeg propadanja i čuvenog, pobedonosnog montipajtonovskog koraka unazad koji se u nekim delovima javnog života slavi kao korak ka Evropi ili ka ruskom Baćuški, svejedno. Ali, nije svejedno. Tiraži naših knjiga su manji od broja nagrada, mnogo više ima komentatora nagrada nego predanih čitača, barem među javnim delatnicima. Ali književnu publiku ni u ovako haotičnom redosledu nije lako obmanuti. Ovih dana su objavljene liste najčitanijih knjiga, a među njima su u vrhu i Haled Hoseini (čiji fantastični roman „Lovac na zmajeve“ je već nekoliko godina domaći bestseler), sjajni Haruki Murakami, Kormak Mekarti (pisac romana „Put“ koji je proglašen romanom decenije u glasanju kritičara londonskog „Tajmsa“), Viktor Peljevin, Vladimir Pištalo... Čitaoce ovih knjiga valja pridobiti, nema tu velike tajne.
Ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade, Grozdana Olujić, već na prvom susretu sa novinarima u redakciji NIN-a, počašćena je i olakim priznanjem da je već treći ženski pisac među nagrađenima. Ovaj pomalo uvredljiv kompliment gospođa Olujić je elegantno odbila, rekavši da joj je dovoljno što je pisac. Njen roman „Glasovi u vetru“ neće oduševiti militantne pobornike tzv. ženskog pisma. To je ozbiljna i pomalo starinska porodična hronika koja povezuje strašne decenije prošlog veka u uslovima stranstvovanja, nametnutog rasejanja i intimne muke da se očuva svoj jezik u pamćenju, slika izgubljenog doma i zavičaja. Roman Grozdane Olujić je u glasanju NIN-ovog žirija za dlaku umakao izvanrednom romanu Žarka Komanina „Ljetopis vječnosti“. Bilo je tako i u prethodnim trima godinama, što će reći da, kao u olimpijskoj trci, neko isprednjači, ali za razliku od atletskih disciplina, ovde nema poraženih. Konačni sud će doneti svaki čitalac u tišini svoje sobe i to je prava mera svake književne nagrade.
Objavljeno 27. januara 2010. godine u nedeljniku NIN broj 3083
No comments:
Post a Comment