Ušuškan u luksuz, sniženih kriterijuma vrednosti, domaći fensi junak nazdravlja zapadnjačkim svetinjama poseda, uspeha i moći, ali zauvek ostaje njihova bleda kopijaIstinski fensi osoba je kao „borsalino“ šešir. Umetničko delo izrađeno od najfinije tvari (dlake belgijskog zekonje) koje pravi pustoš u novčaniku. Zapravo, reč je o elegantnoj, sofisticiranoj pojavi s mrvicom uzdržanosti u ophođenju. Ona naprosto ume, bez napora, da privuče pažnju apsolutno svakom i ponekad sebi dopusti da svoj nastup oboji nestašlukom.
E sad, korisno je znati da li ste se našli oči u oči sa „lažnjakom“ (malograđaninom koji mašta da postane snob) ili sa pravim fenserom, koji su, kao i pomenuti šeširi, u Srbiji prava retkost. Najbrži i najlakši način da se sazna istina je „borsalino“ test. Skinete devojci šeširče sa glave (o da, njima gangsterski dobro stoji ovaj komad odeće) čvrsto ga urolate i provučete kroz prsten. Ako sa druge strane izađe bez ijednog znaka gužvanja i vrati se u prvobitni oblik – pravi je! Autentični fenser(ka) na ovu ludoriju neće ni trepnuti. Kao što neće imati ideju da šešir od zečje dlake natakari na glavu kada se u Beogradu asfalt topi od vrućine. Izabraće za tu priliku, recimo slamnati panama šešir.
Da li biti fensi znači samo imati ukusa? Ili je to modni, životni stil koji se kod nas zapatio tek kada su partizani otišli u penziju, a Beba Lončar u cicanoj haljinici sela na vespu i provozala se ispred Skupštine? Ili su pra-pra fenseri bili šminkeri?
„Usled opšteg prosperiteta, privrednog i ekonomskog, Srbija je 60-ih išla u korak sa svetom, pa su uticaji u svim oblastima kulture, umetnosti, filma i mode bili evidentni i kod nas. Naš pandan modnim ikonama iz sveta filma poput Odri Hepbern, Anuk Eme, Sofije Loren, bila je Beba Lončar, ali fensi izgled ne počinje i ne završava se njenom pojavom“, kaže Marina K. Ranisavljev koja na Visokoj tekstilnoj školi za dizajn, tehnologiju i menadžment u Beogradu predaje psihologiju odevanja. Za nju fensi izgled datira pre pojave modsa (modernisti) koji se pojavljuju u Londonu krajem 50-ih prošlog veka, uvodeći striktnu urednost ne napuštajući u potpunosti boemske sklonosti. „Ali zar nije pojava dendija, sredinom XIX veka predstavljala očiti primer fensi izgleda? U savršeno skrojenom odelu, sa umetnički oblikovanim loknama i do perfekcije uvežbanoj pozi koja je delovala gotovo prirodno - dendiji su plenili“, objašnjava Ranisavljeva dodajući da su se u tom smislu modsi približili pravilima poznog dendizma.
Može biti da je neki engleski dendi lutao drumovima kneževine Srbije koja jedva da je proslavila punoletstvo, ali potrebna je zaista divlja mašta da se gospoda svinjski trgovci zamisle kao dendi fensi. Vreme je bio takvo da čak ni muškarci koji su po jevropskoj modi nosili gradska odela, nisu parfimisali zulufe, niti je bilo mnogo kicoša koji su štrapacirali u lakovanim čizmicama po blatnjavim ulicama.
Ipak, vratimo se mladima koji su u posleratnoj Jugoslaviji definitivno bili glavni konzumenti fensi, modnih novotarija koje mirišu po luksuzu.
„Njihova moher odela italijanskog tipa, lakom učvršćena kratka kosa i raskalašno konzumiranje odeće, vespi, pilula, muzike za ples, bili su superiorno socijalno oružje. Daleko suptilnije nego džepni skakavci i lanci reakcionarnog tedija. Izazov koji je predstavljao mod nije bio u fizičkom nasilju i statusu autsajdera, već u drugačijem subverzivnom potencijalu, u pretnji zastarelim shvatanjima hijerarhije i tradicije, baziranoj na klasi i polu“, tvrdi Ranisavljeva u svojoj knjizi „Moda i odevanje“ (Službeni glasnik, 2010). Prirodno, modsi i rokeri razvijali su se kao antipodi, svako dosledan svom ludilu. Na oba kraja modne batine nicale su nove potkulture. Rokeri su nastavili ka totalnoj pobuni koja je eksplodirala sa pojavom panka. Naravno, bilo je u Jugi i hipika tada, ali oni su priča za sebe i za neku drugu priliku. A modsi su se iz haljina sa motivima Mondrijanovih slika uklopili 70-ih u šminkersku priču.
„Kasna moderna se prepoznaje kao doba velikog plagiranja identiteta. Uspešne kičlje privlače nove sledbenike zadržavajući pažnju upućenih“, kaže kulturološkinja Ratka Marić sa Fakulteta političkih nauka, uverena da je pejzaž neokiča moguće sagledati u koordinatama niza potkulturnih grupa. „Šminkeri oponašaju, stvaraju, izlažu i usvajaju vrednosti koje ih privlače. U želji da izazovu podršku lokalne zajednice, potkulture skinheda navlače provereni simbolički oklop za svoj javni nastup. Darkeri uspevaju da vampirskim bledilom skrenu pažnju na sebe. Izazivačka pojava pankera uznemirila je gotovo sve – kako vaspitače i roditelje, tako i vršnjake. Džiberi se suočavaju sa izrugivanjem okoline zbog oskudne moći simboličkog izražavanja. Agresivne pretenzije dizelaša nadživele su skromnu najavu estetske obrade skrivenih želja. Rejveri su osavremenili hipi iskustvo 60-ih, ovladavši tehnološkim zahtevima urbane scene“, tvrdi Ratka Marić u članku „Neokič u svetu mladih“ (Zbornik FPN, 2008).
Šminkeri, kao i ovi današnji fenseri, žude da budu priznati i poznati članovi džet-seta. Njihova životna filozofija ima samo dva apsoluta - IN i OUT, a stvarno bogatstvo je nužan uslov. Naravno, kod nas u Srbiji tih pravih šminkera je bilo malo. Mahom su to bili mamini i tatini sinovi istaknutih partijskih drugova, direktora, ambasadora i generala. Ostali, sa plićim džepovima, fantazirali su. Koliko je ko umeo da mašta, i da sa relativno malo para bude fensi. Njihovo ulepšavanje sebe i sveta podrazumeva bleštavilo, robne marke poznatih dizajnera, „pojačanu osećajnost“ i objavu rata svemu što je ružno, prljavo, zlo, vulgarno i siromašno. Život za šminkera je neprekidni karneval. Oni su opsednuti masmedijima, naročito modnim časopisima, koji im diktiraju sve - stil oblačenja, muziku i čak mišljenje.
„Ušuškan u luksuznu opremu scene, sniženih kriterijuma vrednosti, domaći junak nazdravlja zapadnjačkim svetinjama poseda, moći, uticaja i uspeha“, objašnjava Ratka Marić.
Mentalni sklop šminkera je često snobovski. S jedne strane su svesni da ih visoko društvo neće pripustiti (osim da ih kratkoročno iskoristi) u svoj krug pa ih zato mrze, a sa druge strane snobovi među šminkerima se osećaju superiorno u odnosu na obične ljude i tako pokušavaju da kompenzuju ono što im je uskraćeno. Naravno, oni nastoje da obezbede sebi viši društveni položaj, a ideja je da se beskrajno dangubi, ko je još video da aristokrate rade.
„Snob uzvisuje modu do religije i čini sve da joj se prilagodi. Ali, uvek pada u neizbežno pored, jer trči ispred prirodne evolucije stvari. On, uz to, još nalazi načina da stupi u kontakte sa onima koji ne žele da čuju za njega. U neizvesnosti je i zato mu ostaje samo još jedan izlaz: preterivanje. Snob je bukvalno primoran da bude više po modi nego što je sama moda. Ovakav način ponašanja približava ga marginalnim bićima“, tvrdi Aleksandar Todorović u studiji „Sociologija mode“. Kako je vremenom bilo više para, više se moglo. I obična gradska raja putovala je dalje od Trsta po novi par farmerki.
Prvi signali ozbiljnih nevolja videli su se osamdesete, ali uprkos nestašicama ulja, kafe, čokolade, benzina, struje, privid normalnosti se još mogao održati. Društvo i celokupan sistem vrednosti Srbije raspada se 90-ih. Rat, pljačka, kult nasilja i oružja postaje fensi. U autoritarnom režimu gde se politički subjekti pokoravaju kultu Miloševića, kulturne obrasce gotovo slaboumne bezbrižnosti diktira ružičasti turbo-folk kič.
„Ratnički šik je glamurozan, agresivan i pun demonstracija moći, baš kao i vrednosni poredak koji ga prati. Ovaj novi stil obeležio je čitavu kulturnu i medijsku scenu u Srbiji devedesetih godina“, kaže Ivana Kronja, teoretičarka medija i filma koja je proučavala, između ostalog, i potkulturu „Silikonske doline“ koja egzistira i danas u zoni kafića i restorana u ulici Strahinjića bana. „Silikonska dolina“ razvila se pod snažnim uticajem masmedija i vrlo brzo se nametnula kao dominantna tinejdžerska kultura u postmiloševićevskoj Srbiji. Mlade devojke, mahom patetične kopije barbika i lokalnih diva, centrali su element ove potkulture u kojoj su one glavna „roba“. Rang u odnosu na suparnice utvrđuje se kilogramima silikonskih implanta, cenom krpica, mobilnih i novčanikom sponzora.
„U diskotekama nailazimo na striptiz-igračice, mlade muškarce sa izrazitim mačo-stavom, koji su došli da gledaju podjednako i igračice i ženske posetiteljke diskoteka i mlade žene samodizajnirane u ovom porno-glamuroznom stilu, koji podseća na same igračice i uopšte vladajuću medijsku sliku žene. Ove mlade devojke saživljene su sa sopstvenom ulogom seksualnog objekta i tu su došle u nadi da će uloviti nekog muškarca“, kaže Kronja i dodaje da je promiskuitetno ponašanje tipično za tinejdžerske kulture, ali se ono ovde shvata kao neka vrsta „kupovine“ i „prodaje“, a ne kao lična sloboda ili eksperimentisanje. To je oblik održavanja emotivne sigurnosti u surovim i skučenim društvenim okolnostima gde je granica između dobre zabave i više-manje otvorene prostitucije – obrisana.
U ovoj zoni akteri nastoje da budu fensi tako što se diče snobizmom, a u suštini ne mogu se oteti iz kandži malograđanštine. Nemilice se kupuju, menjaju stanovi, kola, automobili, ljubavnici. Novac se ostavlja u kladionicama, arapskim i azijskim letovalištima i, naravno, u šoping centrima evropskih metropola. Priređuju se do sada neviđene zabave, gde i kućni ljubimci nose „svarovski“ kamenčiće.
„Fensi Srbija je groteska, ona ne koketira sa malograđanštinom već je u ozbiljnoj emotivnoj vezi sa njom. Bitno je da na garderobi piše, da se vidi marka, postajemo bilbordi i reklame“, kaže Tamara Kučan, autorka dve knjige o Beogradu, splavovima, klubovima, seksu, brzim kolima, modi, sponzorušama, silikonima i svemu što čini supkulturu mladih i onog što oni smatraju da je fensi. Za mladu spisateljicu fensi muškarac bio bi „onaj koji kupuje ženu za čašu dobrog šampanjca“. Takav fensi muškarac česta je pojava kod nas. On puzi ispred tatice i moli ga za džeparac, iako ima preko trideset godina i sposoban je da sam stekne neku paru. Takav frajer u trenutku nemoći izgovara: „Znaš li bre ko je moj tata?“ On je glumac, paradira brendovima, a živi kao podstanar, vozi auto na lizing i proračunava svaki decilitar benzina. Njegov mobilni je skup, ali je kupljen kod šanera upola cene i, naravno, to mu ne smeta da skucka SMS poruku: „Nazovi me, nemam kredit!“ On će obući ružičastu majicu jer je fensi, to na njemu ne izgleda “pederski“, ali nikad neće podšišati dlačice u nosu ili obrijati dlakava leđa jer je to „pederski“.
Fensi žena „Silikonske doline“ je uvek u lovu na fensi lika koji će se s njom oženiti i omogućiti joj da se obuče od glave do pete u originale, da na fensi mestima poduči kelnera da se kašika ne stavlja sa leve strane kad jedeš pastu i da je njen omiljeni šampanjac „don“ a ne „dom perinjon“.
Ipak, danas u Srbiji ima i naprednijih fensi devojaka kojima je kamen temeljac obrazovanja serija, odnosno film „Seks i grad“. I to nije uopšte loše. Jeste da su sve četiri junakinje reklame vrednosnog koda koji promovišu ženski magazini i da je potrošački koncept dosledno prenesen na relaciju muško-ženskih odnosa, ali ima tu mnogo toga što će, nadajmo se, emancipovati ove naše fenserke. Prvo, pokazano im je šta sve žena u tridesetim godinama može sebi da dopusti a da bude istinski srećna. Bilo da kao Samanta muškarce proždire kao kokice dok ne naiđe na mlađeg frajera koji će je zavesti dušom a ne samo „budalom“. Drugo, da je OK kao Šarlot razvesti se od otmenog, bogatog maminog sina i ponovo se udati za ružnjikavog ali simpatičnog frajera koji na pomen dece ne dobija zečititis. Takođe, što ima neka od naših fenserki da izgubi ako se uživi u lik Mirande koja je uspešna poslovna žena i majka deteta, kojoj ne ide svakog dana baš sve najbolje. I na kraju OK je biti novinarka Keri koju tako raduje da nosi prelepe, preskupe (minimum 600 dolara) i potpuno neudobne „manolo blahnik“ cipelice i sandale njujorškim ulicama sve dok ne naleti na gospodina Zverku o kome non-stop mašta iako se on, ruku na srce, prema njoj uglavnom ponaša kao papak! Ove žene jesu istinski fensi ne samo zato što znaju šta je in nego što svaka od njih ima sopstveni modni stil koji je u popriličnoj harmoniji sa njihovim karakterima i novčanicima.
Na kraju, biti fensi i nije tako loše, ako to znači da pored želje da si u skupim krpicama imaš i svest da nisi samo ofinger za njih.
Objavljeno 3. marta 2011. godine u nedeljniku NIN br 3140
No comments:
Post a Comment