Da li je razmena linkova isto što i prodaja piratskih diskova na ulici i da li hapšenje i kazna zbog razmene podataka na internetu predstavnjaju represiju i kako baratati torentima
Slučaj Gorana Č. je totalno kafkijanski. Uhapsiše čoveka jer je u cyber svemiru postavio link odakle svako, ako hoće, može preko torenta da skine film “Montevideo, Bog te video”. Tako je i u Srbiji otvoreno poglavlje u kome su veliki igrači filmske, muzičke i softverske industrije objavili rat milionima korisnika torrent i peer to peer programa za razmenu i deljenje sadržaja preko interneta. Torenti su se našli na udaru jer veliki deo, ali ne i sav sadržaj, čine piratske kopije. Industrija snova pokušava da sačuva enormne profite kroz zaštitu autorskog prava, a internet korisnici se opiru i traže fleksibilniju zakonsku regulativu koja će biti u skladu sa slobodarskom prirodom interneta. Hapšenje Gorana Č. izazvalo je negodovanje i javni protest pod nazivom “Građanska neposlušnost informisanošću”. Niko iz Piratske partije Srbije (PPS je osnovana februara 2008) nije uhapšen iako su pirati, svima koji su se zatekli ispred beogradskog Filozofskog fakulteta, pokazivali direktan link koji vodi ka torentu gde mogu da skinu ripovanu verziju filma “Montevideo, Bog te video”. Šta više, pirati su i na mobilnom telefonu prikazali spornu kopiju „Montevidea“.
Aleksandar Blagojević, predsednik PPS kaže: “Naše pravo je da slobodno i bez ograničenja komuniciramo preko interneta preporučujući linkove za download, kao što imamo pravo da govorimo o čemu god želimo. Hapšenje i kazne zbog razmene podataka na internetu predstavljaju represiju i rušenje osnovnih vrednosti savremenog društva”.
Blagojević, inače, dodaje da je PPS jedna od dvadesetak „sestara“ Međunarodne piratske partije, a ova, posle izbora u Švedskoj, ima čak i jednog predstavnika u Evropskom parlamentu. On naglašava: “Razmena linkova nije isto što i prodaja piratskih diskova na ulici, jer linkovanjem niko ne zarađuje, niko nije oštećen. Pre bi se moglo reći da je to besplatna reklama za dotični materijal”.
Policija tvrdi da je Goran Č. opasan pirat. On je bez odobrenja „nosilaca autorskih prava“ i druge filmove, muziku i softvere „učinio dostupnim neograničenom broju internet korisnika i time im naneo ogromnu materijalnu štetu“. Za pedesetjednogodišnjaka u Srbiji to može da bude i kompliment. Većini „matoraca“ treba lovački pas da bi poslali imejl, proćaskali na skajpu ili lajkovali nešto na Fejsbuku, a oni koji koriste P2P i torente za dobrovoljnu razmenu sadržaja su prava retkost.
Sud će tek da se uveri da li je sve baš tako kako policija kaže. Biće zanimljivo čuti kako je Goran Č. otkriven i da li je onaj ko ga je prijavio policiji takođe prekršio zakon vireći u njegov kompjuter i prateći ga šta sve radi na internetu.
“Svako neovlašćeno korišćenje autorskog dela predstavlja povredu, a da li je ona zaista izvršena odlučuje sud. Svako odgovara za povredu koju je izvršio a ako se utvrdi veza između lica koja su povredu izvršila onda ona odgovaraju solidarno”, kaže Tanja Lisavac, advokatica specijalizovana za autorska i srodna prava, dodajući da su prava autora kao i privatnost zagarantovani Ustavom.
Ipak, proces bi mogao da se oduži jer slučaj Gorana Č. zadire u različite oblasti prava: Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, Krivični zakon Srbije i Zakon o autorskim i srodnim pravima. Uzgred, ta prava bi u idealnom pravosudnom sistemu bila usaglašena. Dodatna poteškoća je što razmena sadržaja preko P2P programa i torenata nije harmonizovana ni u Evropskoj uniji. Jednostavno, Direktiva o kopirajtu i informatičkom društvu usvojena je maja 2001, kada je internet bio znatno sporiji, a torenti manje popularni jer je prosečno skidanje filma umesto 15 minuta, trajalo i dva-tri dana.
Filozofija “sve za dž” oduvek je bila rasprostranjena ne samo u Srbiji gde su svi pomalo pirati, već i kod svih internet korisnika. Prema proceni Majkrosofta, u Srbiji ima 1,2 miliona kompjutera i tek svaki četvrti „vozi“ licenciran operativni sistem. Onih koji su platili dodatnih 150 do 260 evra za Office 2010 je još manje.
Jedan od najpoznatijih sajtova za preuzimanje piratskih filmova http://oneclickmoviez.com svako malo objavljuje listu zemalja iz kojih im najviše posetilaca svraća na sajt. Sa 3.565.158 poseta držimo četvrto mesto.
Nije tajna da svetske distributerske kuće u „savezu“ sa internet provajderima poslednjih godina vode rat za istrebljenje onlajn piraterije. Taj rat sve žešće oseća se i kod nas. Tako je pre godinu i po dana Oliveru B. internet odjednom presušio. Kada je nazvao tehničku podršku da prijavi problem rekli su da mu je internet isključen jer je “Univerzal pikčrs” podneo prijavu zbog neovlašćenog skidanja filma.
“Ne znam kako su baš mene našli. Moj provajder u to vreme BeoCity tražio je da skinem film i obećali su da će mi pustiti internet. Čim sam obrisao film opet sam imao internet”, kaže Oliver koji ne shvata kako su u BeoCity znali da je film uklonjen a ne premešten u neki drugi folder.
“Mi prvo, privremeno, isključimo korisnika jer to najefikasnije. Umesto da ga jurite telefonom, preko imejla... on vas sam nazove. Čim ga obavestimo o prijavi, ponovo mu omogućavamo internet pristup”, kaže Vladimir Čolić, jedan od suvlasnika BeoCity, dodajući da provajdera uopšte ne zanima šta korisnik radi na internetu ali da su dužni da ga obaveste o prijavi. Prijava uvek sadrži tačno vreme i IP adresu sa koje su skinuti film, muzika, softver i sl.
Sličnih slučajeva bilo je i kod drugih provajdera, ali oni tvrde da korisnika najpre upozore, pa mu onda cviknu internet. Ukoliko Telekom Srbija pruža adresni prostor krajnjim korisnicima a ne provajderima, korisniku se isključuje IP adresa jer se smatra da se oglušio o klauzulu ugovora o korišćenju internet usluge koja govori o povredama autorskih prava.
“Obično se korisnik privremeno isključi nakon dva prekršaja, ali se pre toga korisniku uvek uputi opomena. Ukoliko postoji nalog nadležnih državnih institucija, korisnik se može isključiti bez prethodne opomene”, kaže Sanja Radenković iz sektora za odnose sa javnošću Telekom Srbije, dodajući: “Ne postoji mogućnost da dođe do povrede privatnosti u bilo kojem slučaju, budući da se korisniku ne otkriva identitet osobe ili organizacije koja je uputila pritužbu, niti se organizaciji koja je ukazala na povredu autorskih prava otkriva identitet korisnika. Identitet korisnika se daje isključivo tužilaštvu ili istražnim organima na zakonom propisan način”. Telekom je dobijao prijave za povredu autorskih prava ne samo filmova, već i drugih dela koja se mogu digitalizovati i razmenjivati putem telekomunikacione mreže. Međutim, nisu hteli da kažu koliko je takvih slučajeva bilo, ali su naveli da su prijave stizale pre svega od specijalizovanih firmi za zaštitu autorskih prava, a od samih vlasnika materijala skoro nikad.
Zanimljivo je da na adresu Republičke agencije za telekomunikacije nisu stizale pritužbe ove vrste. “Zakon o elektronskim komunikacijama Agenciji ne daje konkretne ingerencije za rešavanje problema razmene sadržaja putem interneta”, kaže Aleksandra Stefanović iz RATEL-a.
Da je Srbija Amerika, zaštita privatnosti ali i autorskih prava industrije snova bi mogla da bude čak i državni prioritet br. 3. Dakle, odmah posle organizovanog kriminala i korupcije. Međutim, ovde policija ima važnija, preča posla. Ona hapsi onlajn pirate koji po internetu rasturaju filmove, muziku, programe. Dok država završi sa ovim „opasnim“ mangupima, i Evropska unija će doneti direktivu kojom će se stati na rep piratskoj mafiji čije su oružje P2P programi i torenti. Da je Srbija, kao što nije, Rusija, skidanje filmova i muzike “za kućnu upotrebu” bilo bi besplatno, da smo Kanada ili Holandija uživali bismo na isti način samo u muzici, a da smo Francuska imali bismo i zakon u kome piše da provajder može da isključi korisnika tek posle dve opomene.
Ali, pošto smo još uvek samo Srbija, ostaje nam da se nadamo kako nas industrija snova, provajderi, policija neće uhvatiti dok kraduckamo.
Uostalom, zaglaviti ćuzu zbog „Kraljevog govora“, zaista je fensi.
Kako se koriste torenti
Prvi korak: Otići direktno na stranicu: www.bittorrent.com, www.utorrent.com i skinuti program koji je besplatan. Gugl nije najbolje rešenje za pretragu jer je nedavno ugrađen filter koji pomalo odmaže, zato je bolji www.bitgle.com.
Drugi korak: Instalirati program i upoznati se sa osnovnim funkcijama. Korisno je podesiti koji folderi služe za razmenu sa ostalim internet korisnicima, da ne bi baš sve u kompjuteru bilo na izvol’te. Zatim kodirati transfer. Recimo, u Utorrent-u treba ući na Options > Preferences > BitTorrent zatim se ulazi u Protocol encryption i tu se odabere enabled ili forced opcija. Štiklirati Allow legacy incoming connections, još jedan klik na Apply i sve će biti O.K.
Treći korak: U brauzer ukucati naziv jednog od sajtova koji indeksira ili hostuje željeni film, pesmu itd. Na primer tu je http://thepiratebay.com (11.550.000 poseta mesečno) čiji su osnivači 17. aprila 2009. godine, u Stokholmu, osuđeni na godinu dana zatvora i novčanu kaznu od oko 2,7 miliona evra. Ili: http://isohunt.com (12.000.000), http://btjunkie.org (4.500.000), http://torrentreactor.nethttp://demonoid.com (2.400.000), http://kickasstorrents.com
(2.000.000).Četvrti korak: Ukucati naslov filma, pesme... pažljivo izabrati lokaciju sa koje kopirate link. Pre aktiviranja linka proveriti na forumu ima li lažnih sajtova čija je svrha samo da ulovi korisnike dok skidaju piratske sadržaje. Takav je bio recimo http://miivi.com koji je startovao 2007. a ugašen je sredinom 2009. godine jer je isplivalo mnogo imejlova koji su dokazali da je Američka filmska asocijacija umešana u ovu nelegalnu rabotu. Takođe među linkovima bolje je izabrati one koji imaju manje “pijavica”, onih koji samo skidaju a ništa ne daju zauzvrat.
Peti korak: Skidanje filma ili čega već, traje od 15 minuta do 2-3 sata, a zatim sledi – uživancija, uz vanglu kokica.
Objavljeno 17. marta 2011. godine u nedeljniku NIN br 3142
No comments:
Post a Comment