UNMIK skrivao KFOR-ove dokaze
Najnovija otkrića pokazuju razmere zataškavanja informacija o trgovini ljudskim organima i drugim zločinima Oslobodilačke vojske Kosova
Još oktobra 2000. godine KFOR je prosledio UNMIK-u izveštaj u kome se ubistva OVK, prvi put, povezuju i sa trgovinom ljudskim organima. UNMIK o ovom dokumentu i dalje ćuti. U subotu, 18. februara 2011. godine, novinar nedeljnika NIN imao je uvid u ovaj dokument koji govori o kriminalnim aktivnostima OVK komandanata. Tu se pominju šverc oružja i narkotika, iznude, otmice, privatni zatvori na Kosovu i u Albaniji, ubistva i trgovina ljudima i unutrašnjim organima. Ključan deo dokumenta predstavlja svedočanstvo grupe Albanaca i Roma sa Kosova koje je OVK držala zatvorene u logoru u Kukešu (severna Albanija) da bi ih iz za sada nepoznatog razloga vratila u policijsku stanicu u Prizrenu kako bi, kao neželjeni svedoci, bili likvidirani. Njihovo smaknuće sprečila je iznenadna akcija nemačkih pripadnika KFOR-a.
Istražiteljima KFOR-a ovi ljudi su dali potresne iskaze o golgoti koju su preživeli u albanskom logoru smrti gde su zatočene Srbe, Rome i Albance sa Kosova OVK vojnici batinali, lomili im ruke i noge, i na druge načine mučili, sve dok nisu izdahnuli. Oni koji su preživeli torturu odvedeni su na egzekuciju. Preživeli iz Kukeša tvrde da su neki zarobljenici, uglavnom mlađi muškarci, imali poseban tretman – OVK vojnicima bilo je zabranjeno da ih batinaju, ali su im pre likvidacije uzimani uzorci mokraće, što navodi na sumnju da su bili žrtve čiji su unutrašnji organi prodati na crnom tržištu.
Trideset stranica rezultata istrage KFOR je davno dostavio UNMIK-u, ali dokument se volšebno zagubio u analima UN birokratije na Kosovu. Međutim uskoro, za dve-tri nedelje, ovaj dokument mogao bi da osvane na jednom od globalno poznatih internet-portala. Imena oficira koji su sastavili izveštaj kao i osetljivi podaci koji bi zločince mogli da dovedu do svedoka biće prikriveni.
I to masnom crnom bojom, pre skeniranja dokumenta jer postoje sofisticirani kompjuterski programi koji sa slike mogu da „obrišu“ tragove crnog flomastera, odnosno da ponište opciju “senčenja“ u word programu za pisanje. Ove mere opreza nisu preterane. Iz predostrožnosti slično je postupio i novinar televizije France 24 kada je prošle nedelje, ekskluzivno, objavio tajni UNMIK-ov dokument koji je 23. oktobra 2003. godine Pol Kofej, tadašnji direktor pravnog odeljenja UNMIK-a, predao Patriku Lopezu Terezu, šefu istražitelja Haškog tribunala. NIN je, dva puta, imao uvid u necenzurisanu verziju prepiske, opise svedoka, lične podatke žrtava.
Ključni delovi su i iskazi nekoliko svedoka, mape lokacija u blizini Kukeša, Tropoje i Burelja gde su bili zatvori odnosno improvizovane bolnice gde su ljudima vađeni unutrašnji organi. Jedan od svedoka koji je učestvovao u transportu otetih Srba (verovatno ne samo njih) tvrdi: „Video sam tela obmotana u siva vojnička ćebad. Osetio sam miris krvi tako da sam znao da su leševi sveži. Bilo ih je oba pola, ali više muškaraca...(sledi opis odakle je svedok krenuo, gde je prešao granicu sa Albanijom i konačno gde je istovario žrtve)... Ljudi... utovarili su leševe u kamion. Koristili su maske i rukavice, ponovo. Oko... rupa već je bilo iskopano kad smo došli. Dva tela u jednu rupu. Trebalo nam je sat i po da sve završimo. Mesto je bilo veoma udaljeno i izgledalo je kao Avganistan, samo sa više drveća. Onda smo se vratili u ...“.
Kako se navodi u iskazu jednog svedoka koji je u nekoliko navrata vozio kidnapovane u Albaniju, organi OVK žrtava završavali su u Nemačkoj, Turskoj i Damasku. Nezvanično NIN je saznao da su zdrave jetre i slezine devojaka od 16 do 26 godina najcenjenije na crnom tržištu – komad može da košta i više od 200.000 američkih dolara.
Upoređivanjem donedavno tajnog UNMIK-ovog dokumenta i Memoranduma američkih novinara National Public Radio koji su službenici UNMIK-a dostavili Karli del Ponte, glavnoj istražiteljki Haškog tribunala do januara 2008. godine, mogu se zaključiti dve stvari. Izvesne pasuse UNMIK je bukvalno prepisao iz Memoranduma. Prepisane su i greške, od kojih se jedna odnosi na identitet jedne od navedenih žrtava. Druga stvar je očiglednija, u dokumentu UNMIK-a nedostaju delovi. Ko je izbacivao delove navedenih iskaza svedoka, odnosno ko je zaslužan za izostavljanje svedočanstava najmanje troje ljudi ne zna se, ali odgovornost je na UNMIK-u.
O značaju nedavno objavljenog dokumenta UNMIK-a Bruno Vekarić, zamenik tužioca za ratne zločine kaže: „Nama su ove činjenice uglavnom poznate iz drugih izvora, ali ih zbog interesa istrage nismo otkrivali. Sada kada je dokument objavljen otvaraju se mnoga pitanja i potvrđuje se ono što smo uvek tvrdili – da se UNMIK vrlo čudno ponašao kada su u pitanju zločini na Kosovu“.
Vekariću je NIN pokazao i fotokopiju dela materijala iz istrage o incidentima u Suvoj Reci koji su se dogodili jula-avgusta 1999. godine.
Prijavljeni su kidnapovanje, ubistvo, trgovina organima. Među osumnjičenima su: Ramuš Haradinaj, Daut Haradinaj, Džavid Elšani, Daut Leša, Alija Ljulaj, Isam Kastrati, Šićiri Keljaj. A žrtve su: srpski civili, a u nekim slučajevima vojnici i policajci koji su odvedeni u Tropoje i Kukeš, a potom u improvizovanu kliniku blizu Tirane gde su im izvađeni organi koji su prodati u Turskoj. Tela žrtava su ostala u Albaniji. Izjave, najmanje dva svedoka, prikupili su saradnici i istražitelji Odeljenja UNMIK-a za nestala lica i forenziku, koji ne znaju pravi identitet svedoka ali se pretpostavlja da su bili povezani sa kriminalnim aktivnostima.
Pokušaji da se utvrdi naziv i vreme nastanka ovog dokumenta propali su jer Vekarić nije hteo da pruži tražene informacije dok istraga traje. Ali je zato zamenik tužioca potvrdio validnost navoda rekavši: „Ovo je primer dovoljno dobro urađene istrage, tako da smo mogli da koristimo deo ovog materijala iz istrage UNMIK-a“. Takođe, NIN ima izveštaj jedinice za istraživanje ratnih zločine UNMIK-a iz juna 2000. godine koji govori da su vojnici nemačkog kontingenta KFOR-a 18. juna 1999. godine oslobodili četrnaestoro zatvorenika koji su bili zatočeni u policijskoj stanici u Prizrenu.
„Jedan stariji Albanac, Zef Dulaj, nađen je mrtav unutar zgrade, bio je vezan i brutalno pretučen. Očigledno su ga članovi OVK oteli nekoliko dana ranije. Džavid Elšani i Demir Ćenaj bili su glavni osumnjičeni, dok je treći Jetmir Krasnići pritvoren u Albaniji, a potom i isporučen na Kosovo.
Sličnih dokumenata sigurno ima još, samo nisu “procurili“ u javnost. Za sada su ispale dve „cigle“ izbijene iz neprobojnog muro di gomma (gumenog zida) koji više od deset godina okružuje arogantni i neefikasni UNMIK/EULEKS i vrlo traljavu istragu u kojoj dokazi o OVK zločinima i trgovini ljudskim organima čas nestaju čas vaskrsavaju. Ukoliko se desi da pored dokumenata istražitelji iskopaju i telo bar jedne od, kako se procenjuje, 100-300 žrtava ilegalne trgovine organima - niko ne bi više mogao da ćuti. U tom smislu istražiteljima bi, za početak, bili jako korisni satelitski snimci lokacija zatvora i improvizovanih klinika u Albaniji.
Objavljeno 24. februara 2011. godine u nedeljniku NIN br 3139
Najnovija otkrića pokazuju razmere zataškavanja informacija o trgovini ljudskim organima i drugim zločinima Oslobodilačke vojske Kosova Još oktobra 2000. godine KFOR je prosledio UNMIK-u izveštaj u kome se ubistva OVK, prvi put, povezuju i sa trgovinom ljudskim organima. UNMIK o ovom dokumentu i dalje ćuti. U subotu, 18. februara 2011. godine, novinar nedeljnika NIN imao je uvid u ovaj dokument koji govori o kriminalnim aktivnostima OVK komandanata. Tu se pominju šverc oružja i narkotika, iznude, otmice, privatni zatvori na Kosovu i u Albaniji, ubistva i trgovina ljudima i unutrašnjim organima. Ključan deo dokumenta predstavlja svedočanstvo grupe Albanaca i Roma sa Kosova koje je OVK držala zatvorene u logoru u Kukešu (severna Albanija) da bi ih iz za sada nepoznatog razloga vratila u policijsku stanicu u Prizrenu kako bi, kao neželjeni svedoci, bili likvidirani. Njihovo smaknuće sprečila je iznenadna akcija nemačkih pripadnika KFOR-a.
Istražiteljima KFOR-a ovi ljudi su dali potresne iskaze o golgoti koju su preživeli u albanskom logoru smrti gde su zatočene Srbe, Rome i Albance sa Kosova OVK vojnici batinali, lomili im ruke i noge, i na druge načine mučili, sve dok nisu izdahnuli. Oni koji su preživeli torturu odvedeni su na egzekuciju. Preživeli iz Kukeša tvrde da su neki zarobljenici, uglavnom mlađi muškarci, imali poseban tretman – OVK vojnicima bilo je zabranjeno da ih batinaju, ali su im pre likvidacije uzimani uzorci mokraće, što navodi na sumnju da su bili žrtve čiji su unutrašnji organi prodati na crnom tržištu.
Trideset stranica rezultata istrage KFOR je davno dostavio UNMIK-u, ali dokument se volšebno zagubio u analima UN birokratije na Kosovu. Međutim uskoro, za dve-tri nedelje, ovaj dokument mogao bi da osvane na jednom od globalno poznatih internet-portala. Imena oficira koji su sastavili izveštaj kao i osetljivi podaci koji bi zločince mogli da dovedu do svedoka biće prikriveni.
I to masnom crnom bojom, pre skeniranja dokumenta jer postoje sofisticirani kompjuterski programi koji sa slike mogu da „obrišu“ tragove crnog flomastera, odnosno da ponište opciju “senčenja“ u word programu za pisanje. Ove mere opreza nisu preterane. Iz predostrožnosti slično je postupio i novinar televizije France 24 kada je prošle nedelje, ekskluzivno, objavio tajni UNMIK-ov dokument koji je 23. oktobra 2003. godine Pol Kofej, tadašnji direktor pravnog odeljenja UNMIK-a, predao Patriku Lopezu Terezu, šefu istražitelja Haškog tribunala. NIN je, dva puta, imao uvid u necenzurisanu verziju prepiske, opise svedoka, lične podatke žrtava.
Ključni delovi su i iskazi nekoliko svedoka, mape lokacija u blizini Kukeša, Tropoje i Burelja gde su bili zatvori odnosno improvizovane bolnice gde su ljudima vađeni unutrašnji organi. Jedan od svedoka koji je učestvovao u transportu otetih Srba (verovatno ne samo njih) tvrdi: „Video sam tela obmotana u siva vojnička ćebad. Osetio sam miris krvi tako da sam znao da su leševi sveži. Bilo ih je oba pola, ali više muškaraca...(sledi opis odakle je svedok krenuo, gde je prešao granicu sa Albanijom i konačno gde je istovario žrtve)... Ljudi... utovarili su leševe u kamion. Koristili su maske i rukavice, ponovo. Oko... rupa već je bilo iskopano kad smo došli. Dva tela u jednu rupu. Trebalo nam je sat i po da sve završimo. Mesto je bilo veoma udaljeno i izgledalo je kao Avganistan, samo sa više drveća. Onda smo se vratili u ...“.
Kako se navodi u iskazu jednog svedoka koji je u nekoliko navrata vozio kidnapovane u Albaniju, organi OVK žrtava završavali su u Nemačkoj, Turskoj i Damasku. Nezvanično NIN je saznao da su zdrave jetre i slezine devojaka od 16 do 26 godina najcenjenije na crnom tržištu – komad može da košta i više od 200.000 američkih dolara.
Upoređivanjem donedavno tajnog UNMIK-ovog dokumenta i Memoranduma američkih novinara National Public Radio koji su službenici UNMIK-a dostavili Karli del Ponte, glavnoj istražiteljki Haškog tribunala do januara 2008. godine, mogu se zaključiti dve stvari. Izvesne pasuse UNMIK je bukvalno prepisao iz Memoranduma. Prepisane su i greške, od kojih se jedna odnosi na identitet jedne od navedenih žrtava. Druga stvar je očiglednija, u dokumentu UNMIK-a nedostaju delovi. Ko je izbacivao delove navedenih iskaza svedoka, odnosno ko je zaslužan za izostavljanje svedočanstava najmanje troje ljudi ne zna se, ali odgovornost je na UNMIK-u.
O značaju nedavno objavljenog dokumenta UNMIK-a Bruno Vekarić, zamenik tužioca za ratne zločine kaže: „Nama su ove činjenice uglavnom poznate iz drugih izvora, ali ih zbog interesa istrage nismo otkrivali. Sada kada je dokument objavljen otvaraju se mnoga pitanja i potvrđuje se ono što smo uvek tvrdili – da se UNMIK vrlo čudno ponašao kada su u pitanju zločini na Kosovu“.
Vekariću je NIN pokazao i fotokopiju dela materijala iz istrage o incidentima u Suvoj Reci koji su se dogodili jula-avgusta 1999. godine.
Prijavljeni su kidnapovanje, ubistvo, trgovina organima. Među osumnjičenima su: Ramuš Haradinaj, Daut Haradinaj, Džavid Elšani, Daut Leša, Alija Ljulaj, Isam Kastrati, Šićiri Keljaj. A žrtve su: srpski civili, a u nekim slučajevima vojnici i policajci koji su odvedeni u Tropoje i Kukeš, a potom u improvizovanu kliniku blizu Tirane gde su im izvađeni organi koji su prodati u Turskoj. Tela žrtava su ostala u Albaniji. Izjave, najmanje dva svedoka, prikupili su saradnici i istražitelji Odeljenja UNMIK-a za nestala lica i forenziku, koji ne znaju pravi identitet svedoka ali se pretpostavlja da su bili povezani sa kriminalnim aktivnostima.
Pokušaji da se utvrdi naziv i vreme nastanka ovog dokumenta propali su jer Vekarić nije hteo da pruži tražene informacije dok istraga traje. Ali je zato zamenik tužioca potvrdio validnost navoda rekavši: „Ovo je primer dovoljno dobro urađene istrage, tako da smo mogli da koristimo deo ovog materijala iz istrage UNMIK-a“. Takođe, NIN ima izveštaj jedinice za istraživanje ratnih zločine UNMIK-a iz juna 2000. godine koji govori da su vojnici nemačkog kontingenta KFOR-a 18. juna 1999. godine oslobodili četrnaestoro zatvorenika koji su bili zatočeni u policijskoj stanici u Prizrenu.
„Jedan stariji Albanac, Zef Dulaj, nađen je mrtav unutar zgrade, bio je vezan i brutalno pretučen. Očigledno su ga članovi OVK oteli nekoliko dana ranije. Džavid Elšani i Demir Ćenaj bili su glavni osumnjičeni, dok je treći Jetmir Krasnići pritvoren u Albaniji, a potom i isporučen na Kosovo.
Sličnih dokumenata sigurno ima još, samo nisu “procurili“ u javnost. Za sada su ispale dve „cigle“ izbijene iz neprobojnog muro di gomma (gumenog zida) koji više od deset godina okružuje arogantni i neefikasni UNMIK/EULEKS i vrlo traljavu istragu u kojoj dokazi o OVK zločinima i trgovini ljudskim organima čas nestaju čas vaskrsavaju. Ukoliko se desi da pored dokumenata istražitelji iskopaju i telo bar jedne od, kako se procenjuje, 100-300 žrtava ilegalne trgovine organima - niko ne bi više mogao da ćuti. U tom smislu istražiteljima bi, za početak, bili jako korisni satelitski snimci lokacija zatvora i improvizovanih klinika u Albaniji.
Objavljeno 24. februara 2011. godine u nedeljniku NIN br 3139
No comments:
Post a Comment