NATO, Srbija i Rusija

Između dve vatre

Sve dok Evropa bude centar vojnog i političkog rivalstva dveju oslabljenih supersila, vojno-neutralna Srbija nežno će se udvarati i Rusima i Amerikancima

U Beogradu su svi odahnuli tek kada je ruski premijer Vladimir Putin poleteo za Moskvu. Naročito olakšanje je uočljivo kod domaćeg vojnog establišmenta kome, zapravo, nije do potpisivanja sporazuma koji bi Srbiju uvukao u ruski sistem kolektivne bezbednosti. Sa malobrojnim oružanim snagama, zastarelim naoružanjem i susedima koji su svi (osim Bosne i Hercegovine) članice Alijanse, Srbija sebi ne može da dopusti luksuz i prikloni se jednom od dva vojna carstva.

Potpisivanje Ugovora o evropskoj bezbednosti koji je Dmitrij Medvedev 20. oktobra 2010. godine stavio srpskim zvaničnicima na sto, svakako bi udaljilo Srbiju od programa vojne podrške Sjedinjenih Američkih Država, NATO-a i donacija Evropske unije. Ipak, Srbija mora pažljivo sa Rusijom jer ona jedina može da „povuče ručnu“ i vetom spreči donošenje rezolucije Saveta bezbednosti UN o nezavisnosti Kosova i Metohije. Tu su i oni drugi političko-ekonomski razlozi, istorijsko-kulturološka isprepletanost i pravoslavlje.

Žarko Petrović, direktor istraživanja u Centru za međunarodne i bezbednosne poslove, o poziciji naše zemlje i o ruskoj viziji bezbednosti u Evropi tvrdi: „Oprezna i odmerena politika Srbije u vezi sa ovom inicijativom je pravilan izbor, s obzirom na to da će Srbija uskoro imati i pravnu i političku obavezu da na osnovu člana 10 Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju prati zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU.“ Naravno, Rusija bez simpatija gleda na to što Srbija od 5. oktobra 2000. godine forsira evroatlantske integracije. Njih principijelno nervira što se NATO proširio na istok i istisnuo ih ne samo sa Balkana već i iz kompletne centralne i istočne Evrope, kojom su nekada suvereno vladali kroz Varšavski ugovor. Posthladnoratovska frustracija Rusije eskalirala je 2007. godine kada je procurilo da će Amerikanci instalacije za antiraketni štit postavljati u Poljskoj (radar), Češkoj (rakete), a možda i u Rumuniji i Bugarskoj. Troškovi štita su neverovatni, samo Američka agencija za protivraketnu odbranu tražila je za fiskalnu 2011. godinu budžet od 8,5 milijardi dolara.

Zato je raketni štit bio jedna od najvažnijih tema Lisabonskog samita. NATO je još prvog dana, 19. novembra 2010. godine, na sva zvona najavio kako će ponuditi Dmitriju Medvedevu da potpiše dokument kojim Rusija pristaje da učestvuje u kreiranju ratnog štita koji bi oko milijardu ljudi branio od raketnih napada drugih zemalja. Medvedev je stavio svoj potpis, a Rusi su do sada dostavili veoma dugačku listu pitanja o konkretnom načinu saradnje, i predložili da dobiju neku vrstu veta kojim bi, ako zatreba, blokirali Alijansu da obori dolazeću raketu.

Za Srbiju, koja nije ni bila pozvana na istorijski NATO samit u Lisabonu, Amerikanci su vrlo bitan akter u odnosima sa NATO-om, pre svega, kroz program Partnerstvo za mir. Tu je mnogo sitnih stvari učinjeno, ali iako to ni Ministarstvo odbrane ni Vojska Srbije ne vole da priznaju, činjenica je da Srbija ne koristi sve mogućnosti koje PzM nudi. Otvoreno je 27. septembra 2010. Vojno predstavništvo u Misiji Srbije pri NATO štabu u Briselu. Vojska Srbije učestvovala je na dve vojne vežbe u okviru Evropske komande oružanih snaga SAD – Combinet Endeavor 2010 i Medceur 2010.

Saradnja sa SAD i NATO, kome ovde niko ne može i ne treba da oprosti 78 dana bombardovanja u proleće 1999. godine, postepeno se razvijala do onog retoričkog obrta koji je Hilari Klinton, državna sekretarka SAD, izvela u Beogradu sredinom oktobra 2010. godine, kada je rekla: „Vaša vojska je postala tako profesionalna da izaziva poštovanje naše vojske. Postoji jedinstveno partnerstvo između srpske vojske i Nacionalne garde Ohaja i ono je za uzor. Smatramo da na mnogim frontovima postoji napredak koji lepo govori o srpskom narodu.“ Ministarstvo odbrane ceni da srpsko-američka saradnja u oblasti odbrane predstavlja najbolji deo bilateralnih odnosa ovih dveju zemalja. Srbija ima tri nivoa međunarodne saradnje sa SAD: multilateralnu, bilateralnu i regionalnu vojnu saradnju, koja je posebno važna za nas ako ni zbog čega drugog a onda zbog Centra za atomsko-biološko-hemijske odbrane u Kruševcu i Centra za obuku službenih pasa u Nišu.

Verovatno, najbitniji kamen srpsko-američke vojne saradnje je Sporazum o statusu snaga (SOFA), iz 2006. godine, koji određuje pravni status vojnog osoblja i imovine i koji je omogućio realizaciju Programa državnog partnerstva sa Nacionalnom gardom Ohaja. Taj program je smesta postao mezimče dveju zemalja koje su pre deset godina ratovale „tomahavcima“, kasetnim bombama, vilama i mikrotalasnim pećnicama. Stručnjacima je posebno zanimljiva ona skrivenija strana saradnje – obuka. Prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, realizovano je 50 različitih oblika školovanja i usavršavanja naših oficira i podoficira u SAD. Osim toga, još 187 predstavnika Ministarstva odbrane prošlo je od 2007. do 2010. godine kroz IMET (US International Military Education and Training) i CTFP (Counter Terrorism Fellowship Program). Ukupno osam oficira završilo je komandno-štabno, a sedam generalštabno usavršavanje, dok je 21 još u Americi. Koliko je to u dolarima ili dinarima, u Ministarstvu odbrane ne žele da kažu, ali vojni eksperti smatraju da su Amerikanci utrostručili sredstva za školovanje našeg vojnog kadra.

U posebno delikatnoj situacija Srbija se nalazi vezano za izgradnju baze „Jug“ koja je zamišljena da postane regionalni centar za obuku onih koji se pripremaju za multinacionalne (mirovne) operacije. U ovom projektu učestvuje Ministarstvo za vanredne situacije Ruske Federacije, a od čega novopečene NATO članice iz istočne Evrope podilaze žmarci.

Što se tiče vojne saradnje Srbije i Rusije, ona je takva da mi plaćamo a oni profitiraju. Od 2006. godine potpisani su ugovori za remont i minimalnu modernizaciju pet aviona MiG-29 i nabavku simulatora leta za taj avion. Uz mnogo teškoća završena je obnova tehničkih resursa tih aviona. Četiri primerka završena su 2008. godine, a poslednji peti avion poleteo je tek pred kraj 2010. godine. Ugovor sa ruske strane izvršila je firma RSK MiG, a cena je bila prava sitnica - 21.050.000 evra.

„Vitalni delovi demontirani su sa aviona u batajničkom Vazduhoplovnom zavodu ’Moma Stanojlović’ i zatim su transportnim avionom prebačeni u Rusiji na radove. Posle remonta vraćeni su na Batajnicu i ugrađeni na zmaj aviona koji je u međuvremenu remontovan na licu mesta“, kaže Aleksandar Radić, vojni analitičar, dodajući da su po sličnom aranžmanu 2008, odnosno 2009. godine, u remontnom zavodu u Rostovu na Donu popravljena još i dva klipna transportna aviona An-26, odnosno 2010. godine i dva helikoptera Mi-17. Posle dužeg vremena potpisan je i Plan bilateralne vojne saradnje za 2011. godinu.

Tradicija vojne saradnje između Rusije i Srbije, koja datira još od vremena Mihaila Obrenovića, danas gotovo da ne postoji. Pukovnik Nikolaj Rajevski predvodio je inspekciju koja je utvrdila potrebe Srbije koja je vapila za vojnom reformom. Rajevski, alijas Vronski će, 20. avgusta 1876. godine po starom kalendaru, poginuti u Prvom srpsko–turskom ratu kao dobrovoljac u srpskoj vojsci u bici za Gornji Androvac kod Aleksinca. Generacije srpskih oficira su školovane u ruskim vojnim školama, a da nije onog jednog ruskog oficira koji je prethodne školske godine završio komandno-štabnu školu u Beogradu, sada bi se moglo reći da je rusko-srpska saradnja u oblasti vojne obuke potpuno zamrla. Srpski i ruski vojnici ne učestvuju zajednički ni u jednoj vojnoj vežbi i manevru. Prilikom posete Beogradu 18. oktobra 2010. godine Nikolaj Makarov, načelnik generalštaba oružanih snaga Ruske Federacije, razgovarao je sa Milojem Miletićem, načelnikom Generalštaba Srbije, o budućoj saradnji koja bi za početak obuhvatala razmenu iskustava u oblasti diverzantskih, padobranskih i obuke drugih specijalnih jedinica.

Kako je Rusija izvozno orijentisana, njihove firme odgovorile su na „poziv za informaciju” (RFI) za planiranu nabavku eskadrile višenamenskih borbenih aviona, zatim za nabavku 3D osmatračkih radara i raketnih sistema PVO. Prema podacima Stokholmskog instituta za proučavanje mira (SIPRI), Rusi su drugi najveći izvoznik oružja sa profitom od 10,8 milijardi dolara u 2008. godini. Najveći kupci su Kina (92 odsto je Made in Russia) i Indija (71 odsto).

„U slučaju da se sa Rusima ide na pregovore o tim sistemima, to bi u stvari bili pregovori o dugoročnom strateškom partnerstvu jer mehanizam plaćanja (u ruskom slučaju realnije robnim kreditom nego ofset aranžmanima kako bi se to radilo sa firmama iz SAD ili EU) i održavanja i modernizacije vezao bi nas za snabdevača u narednih i do 40 godina, koliko sada iznosi životni vek savremene tehnike“, zaključuje Aleksandar Radić. Nezvanično, neke ruske firme su zainteresovane za tender za nabavku novih oklopnih vozila, ali o tome kada dođe vreme.

Osim toga, Jugoslavija je posle 1945. godine dobavljala iz SSSR najsavremenije raketne sisteme, avione, pešadijsko naoružanje, transportna sredstva. Nekada se trgovinska razmena proizvodima namenske industrije merila milijardama dolara ali i u to Titovo vreme delovi su kasnili. Danas, Srbija ne uspeva ništa od svog vojnog arsenala da plasira na tržište Ruske Federacije. Čak ni municiju iako pravimo sve vrste od malog kalibra metka 5,56mm u Prvom partizanu (Užice) preko 7,62x39mm za NATO nestandardnog kalibra koji troši automatska puška AK-47 kalašnjikov do 155mm u „Slobodi“ (Čačak). A to je šteta jer Rusija planira da do kraja 2020. godine potroši nešto manje od 475 milijardi evra za kupovinu novog naoružanja, što je oko 20 puta više nego što je inostrani dug Republike Srbije. Samo prošle godine Rusija je izdvojila 38 milijardi dolara (2,5 odsto BDP) za vojsku koja broji oko 1.270.000 pripadnika. Za te pare Rusi će da naprave još osam nuklearnih podmornica, 600 aviona i 1.000 helikoptera. Ako je za utehu, Rusima ni druge zemlje ne uspevaju da prodaju naoružanje i vojnu opremu.

Jedna od osnovnih prepreka je nova vojna doktrina Rusije (usvojena februara 2010. godine, neposredno pred do lazak ekspertske grupe NATO koja je formulisala osnovne principe novog strateškog koncepta Alijanse) u kojoj piše: „U inostranstvu se za novac iz budžeta može kupovati naoružanje samo ako je vlada donela zaključak da se ono ne može pribaviti odnosno kupiti kod domaćih proizvođača“.

Ipak, Francuzima je uspelo ono što nijednoj članici NATO-a nije pošlo za rukom. Uz dosta medijske halabuke, sa Rusima je potpisan ugovor o prodaji „Mistrala“ broda koji može da ponese 16 helikoptera, četiri vozila za iskrcavanje i oko 750 vojnika. Takođe i Izraelci će „omastiti brk“ od prodaje 16 bespilotnih letelica koje će Rusi platiti oko 49 miliona dolara. Na ovaj korak RF odlučila se jer Gruzija uspešno koristi iste letelice (Bird-Eye 400, MK150 i MK II) od početka krize 2008. godine.

Sve dok Evropa bude centar vojnog i političkog rivalstva dve oslabljene supersile koje malo pregovaraju, malo zamrzavaju saradnju, vojno-neutralna Srbija nežno će se udvarati i Rusima i Amerikancima. Naročito, dok se situacija u Libiji ne stiša. Jer tamo gde NATO članice, po odobrenju SB UN, zasipaju bombama Gadafijeve snage ali i civile, prepliću se interesi ne samo Alijanse i Rusije već i srpske namenske industrije. Da podsetimo, 2008. godine Rusija je Moameru el Gadafiju „oprostila“ dug od 5,4 milijarde dolara. On je za uzvrat ponudio ekskluzivne ugovore ruskim kompanijama vrednosti preko 10 milijardi. Od toga jedna milijarda je za nabavku ruskog naoružanja i vojne opreme. Naravno, SAD, ali ne samo one, imaju interesa da sravne sa zemljom pukovnika Gadafija i sa novom vlašću uspostavi vojnu i svaku drugu saradnju.

Za Srbiju je najbolje da se pritaji, stopira isporuku streljačkog naoružanja iz „Zastava oružja“ i još nekog oružja i opreme u vrednosti od 150 miliona dolara. A kad se bude znao pobednik u Libiji možda i za nas bude neke vajdice.

Zajedno su jači! Strateška politička saradnja Rusije sa NATO i SAD ipak postoji. Rusija je članica NATO programa Partnerstvo za mir od juna 1994. godine. Institucionalni odnosi su podignuti na viši nivo uspostavljanjem Stalne misije Rusije pri NATO maja 1997. godine, i dalje osnivanjem Saveta NATO-Rusija maja 2002. godine.

Kroz Mediteranski dijalog Rusi učestvuju u zajedničkim NATO operacijama upozoravanja, potrage i spasavanja na moru. Takav je primer bila akcija Active Endeavour u kojoj se ruska fregata „Pitljivij“ prilično istakla.

Saradnja sa Amerikancima obuhvata sve što se odnosi na tranzit vojnih i nevojnih materijala u Avganistan. Za razmeštanje dodatnih 39.000 američkih vojnika (mart 2010) značajan je i Ugovor o vojnom tranzitu koji su 6. jula 2009. godine Rusija omogućava 4.500 letova godišnje (prosečno 12 letova dnevno) Amerikancima kako bi pružili logističku podršku koalicionim snagama u Avganistanu. Tako SAD štedi 133 miliona dolara na gorivu, transportnim troškovima. Uz to, Rusi su Amerikance oslobodili plaćanja svih navigacionih troškova i taksi. Što se tiče tzv. kopnenog severnog tranzita Rusi su tu profitirali. Ruske železnice prevezle su 1.500 kompozicija, a neke okvirne procene kreću se oko milijardu dolara. Osim toga ruski helikopteri i penzionisani piloti pokazali su se kao najveštiji u surovim avganistanskim uslovima.

Fotomontaza preuzeta sa www.rt.com

Objavljeno 24. marta 2011.godine u nedeljniku NIN