Rat u nama

Šta je tako uznemirujuće u filmu koji snima Anđelina Džoli - da li je to prošlost koja u stvari nije prošla i još jedno suočenje sa istinom da je rat završen samo u političkim govorima i deklaracijama

Oskarovka Anđelina Džoli dobila je svoj rat na Balkanu. I uprkos zabranama, protestima udruženja „Žena – žrtava rata“ i celokupne balkanske čaršije koja je imala svoj stav o scenariju koji nije pročitala, Anđelina za koji dan počinje u Sarajevu snimanje filma pod radnim naslovom Untiteled Love Story. Za sve nas u Bosni, u Srbiji, u Hrvatskoj ambasadorka dobre volje Komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija učinila je dve nezamislive stvari zbog čega je zaslužila da joj držimo fige, čak i ako snima film o zabranjenoj ljubavi, navodno između silovane devojke i vojnika koji ju je zlostavljao?!

Šta je zapravo Anđelina Džoli uradila?

Prvo, istinom je osporila tvrdnje srpskog medijskog mogula Željka Mitrovića i šićardžijski duh ministra kulture Federacije BiH Gavrila Grahovca. Vlasnik „Pink“ televizije nije mogao sportski da otrpi što ga je Anđelina „otkačila“ pa se obratio medijima, sav zabrinut za srpski nacion: „Ona je prepuna predrasuda o Srbima. Znam da saradnja s njom otvara vrata velikog filmskog biznisa, ali ne želim da budem deo nečega što po ko zna koji put predstavlja Srbe kao večite loše momke“. Da je istina negde drugde, naslućivalo se odmah na početku. Glumac Rade Šerbedžija, koji ne snima filmove o ratovima u bivšoj Jugoslaviji čak ni ako u njima glumi Džin Hekman, prihvatio je Anđelininu ponudu. Šerbedžija je presedan objasnio jednostavno: „Tekst je sjajan... Sama je napisala dramu nakon što je čula istinitu priču u kojoj je ona njegova zarobljenica, a u stvari se vole i strasni su ljubavnici. Ta ogromna ljubav, ljubav do groba, ima neke elemente antičke tragedije. Nisu istinite tvrdnje da je film antisrpski“.

Ministar Grahovac, ujedno i zamenik premijera Federacije BiH, napravio je dve greške. Bez mnogo razmišljanja, ukinuo je dozvolu za snimanje nekoliko kadrova na starom jevrejskom groblju na Grbavici. Svojim, u biti jasno cenzorskim, činom Grahovac je, kako sam kaže, izrazio negodovanje za snimanje filma, koji ne govori o istini i vređa žrtve. Ubedile su ga, iz srca izgovorene, reči Bakire Hasečić, predsednice udruženja „Žene – žrtve rata“ koja je jedva preživela pakao u Višegradu: „Među hiljadama svedočenja žena koje su silovane tokom rata nema nijednog u kojem se žrtva zaljubljuje u svog silovatelja!“ Tri dana kasnije, toliko je trebalo da se javna rasprava i strasti rasplamsaju, i pošto je iščitao scenario Grahovac se predomislio. Dopustio je Anđelini da snima u Sarajevu. I umesto da se smire, emocije su eksplodirala.
Čuvari bosanskog identiteta - a bilo je tu političara, verskih prvaka, bogme i intelektualaca i umetnika sva tri konstitutivna naroda - odobravali su Grahovcu. Ali to mu nije mnogo pomoglo. Raja se već trgla.

Druga nezamisliva stvar koju je Anđelina Džoli uradila je što je - koliko god da su je bolele osuđujuće reči silovanih i zlostavljanih žena iz Bosne - odabrala da bude „nepristojna žrtva“ i da na besnu pomamu svih kojima su trauma, nepravda i želja za osvetom izjeli srce odgovori sabrano i smireno. Zamolila je kritičare da se uzdrže „od donošenja suda dok ne vide film“. U saopštenju je Anđelina jasno rekla da su priče koje kruže o filmu netačne. „Dramatična događanja uvek uplaše one koji su učesnici stvarnih događaja. Ovo nije dokumentarac“, rekla je, između ostalog, u saopštenju koje nije ulazilo u mračne detalje (Npr. da li se žrtva silovanja zaljubljuje u zlostavljača pre ili pošto joj je otkinuo dojku!?) scenarija koji je Anđelina sama napisala.

Cela priča dobila je novu dimenziju kada se glumac Feđa Štukan koji igra u Anđelininom filmu oglasio otvorenim pismom. Rekao je kako je video Anđelinu tužnu i izgubljenu jer su je napali upravo oni zbog kojih snima ovaj film. „Njoj koja će potrošiti 15 miliona svojih dolara, da ubrza proces privođenja pred Veće pravde, onih koji su na bilo koji način učestvovali u zločinima nad ženama!“ napisao je između ostalog Štukan. Nije se ustručavao da podsetio kako je sve isto „kao kad se dizala prašina i oko filma Ahmeda Imamovića, jer kao ’ne postoje’ pederi među muslimanima. Ali mi znamo da postoje, ja ih znam pedesetak, a znate ih i vi, ali ste licemjerni“. Poručio je Štukan svima: „Možete vi to da negirate, i to je vaše legitimno pravo. Možete isto tako da negirate da je i Hrvatska izvršila agresiju na BiH. Možete vi, ali ja ne mogu...“ Zato što neće da negira činjenice, Štukan nije prećutao kako je 2009. igrao glavnu ulogu „u filmu o ovom istom događaju“. Držao je u rukama materijale Haškog tribunala. „I to da se muslimanka mogla zaljubiti u Srbina (iako se to vama gadi) istina je. Ali upravo ta istina, da je ljubav (ljubav je emocija, koju vi više nemate, suprotna onoj emociji koju osjećate većinu svog vremena), našla svoj put, u takvim užasnim okolnostima, upravo ona, jeste to svjetlo zbog kojeg vrijedi potrošiti pare i snimiti film i reći kako ljubav još uvijek postoji na ovim prostorima.“

I sada kad je jedna holivudska zvezda učinila više, nego ovdašnji ministri i političari, kako bi se na Balkanu zalečile ratne rane mogli bismo to bar da iskoristimo.

„Prvo treba ustanoviti ko su dželati, a ko žrtve i to je pre svega politički proces. To je pitanje zdravlja jednog društva. Zato što ne znamo ko su ubice, ne znamo ni ko su nevini, niti ko su heroji. Zato što nema imenovanja uzroka našemu jadu i nosilaca tog jada, nema ni kontinuiteta ni rđave ni dobre prošlosti. Da bi žrtva mogla da oprosti mora da ima mogućnost izbora i slobodu, baš kao i umetnik. Tamo gde je trauma, tamo je i mesto umetnosti“, kaže Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, i antiratna aktivistkinja, dodajući: „Nama je potrebno uznemirenje pa pomirenje. To je Žarko Puhovski rekao još 2000, nakon 5. oktobra, na konferenciji B92 o pomirenju, kada je bila inicirana Komisija za istinu, vlade Vojislava Koštunice.“
Rat u nama teško da će prestati ako rediteljski prvenac Anđeline Džoli ispadne umetničko delo, što bi naravno bilo dobro, ali nije preterano bitno. Međutim, ono što je jeste ključ, kako pojedinaca tako i društva je da se sasvim ozbiljno pozabavimo traumom i nasiljem koje kao tempirana bomba pulsira.

„Nisam siguran da je rat na Balkanu zaista završen. Živimo u atmosferi jednog opšteg poraza, poraza pozitivnih ideja, poraza ideologija, u vremenu velikih nacionalnih frustracija. Iz jedne takve opšte konfuzije svašta se može izroditi. Znamo iz istorije da je to pogodno tle za neke od najgorih i najopasnijih političkih sistema. Probuđene nacionalističke strasti samo su prigušene spoljnim pritiskom a nisu do kraja iživljene uprkos strašnim zločinima koji su počinjeni. Ovde kod nas, ima političara i istoričara a i umetnika koji ne propuštaju priliku da kažu kako treba biti strpljiv, a onda kada se okolnosti slože silom ćemo vratiti ono što je izgubljeno. Drugim rečima, obećavaju nove ratove“, kaže Filip David, književnik. On naglašava: „Dosta toga nasleđeno je iz bliže prošlosti, jedna vrsta državne cenzure i samocenzure, zatim neke karakterne osobine vekovima stvarane kao što su manija veličine i manija gonjenja istovremeno, samoljublje, narcisoidnost, nesposobnost da se vide sopstvene mane i grehovi, a sposobnost da se uveličaju tuđe, primena dvostrukih merila u mnogim procenama, jedno potpuno zamešateljstvo patologije i politike, osećaj nesigurnosti van kolektiva. Sve to stvara poseban tip nepouzdane ličnosti često sklone nasilju kojom je lako manipulisati i koju je lako navesti na zlo.“

Psihijatri se uglavnom slažu da nasilnik i žrtva imaju intenzivan emotivan odnos. Taj odnos je uvek nasiljem organizovan i kojim god mehanizmom odbrane da se brani od teške, naročito ratne, traume - žrtva ne može pobeći.

„Nasilje ruši ličnu, telesnu, psihološku i socijalnu granicu žrtve. Oduzima joj doživljaj kontrole nad sopstvenim životom i izaziva egzistencijalni strah. Percepcija nasilnika iz pozicije žrtve oblikovana je ovim specifičnim iskustvom sopstvene nemoći, te se on sagledava kao još moćniji, grandiozniji kao nedodirljiv“, kaže Nevenka Čalovska--Hercog, neuropsihijatar i predsednica Asocijacije sistemskih terapeuta i dodaje: „Povezivanje i približavanje nasilniku, identifikacija sa agresorom, po Adleru, mogu se razumeti kao pokušaj ponovnog uspostavljanja kontrole nad sopstvenim životom. Iskustvo zlostavljanja je veoma intenzivno, preplavljujuće i često se čini žrtvi visoko ekskluzivnim, nemoguće ga je prepričati drugom, niko ne može da to razume. Ovi naizgled nerazumljivi i kontroverzni međuljudski odnosi su često bili predmet interesovanja književnika, režisera i uvek su izazivali intenzivne i uzburkane reakcije javnosti. Činjenica da su mogući i da su, posmatrano iz konvencionalnog socijalnog konteksta, neprihvatljivi čini ih veoma provokativnim“.

Identifikacija sa agresorom se često sreće kod kidnapovanih. Žrtva koja pati od stokholmskog sindroma otimača (nasilnika) doživljava kao nekog ko je prinuđen da se radikalnim sredstvima bori za pravdu, a zaboravlja da je to osoba koja sprovodi nasilje nad njom i svodi na nivo objekta, sredstva za izvršenje svojih namera.

„Logika je da ako ste isti kao on (nasilnik, mučitelj, zlostavljač) neće vas više napadati“, kaže prof. Žarko Korać, i dodaje da mnogo faktora utiče na to hoće li se žrtva poistovećivati sa agresorom, kliziti u negaciju (poricanje), delimičnu ili potpunu amneziju traumatskog doživljaja ili će smoći snage da se sa traumom suoči. Zbog razbijačke prirode traume koja se stalno vraća iznova, žrtva gubi bitku. Jedni postaju i sami zlostavljači, drugi alkoholičari, narkomani, a oni najranjiviji dignu ruku na sebe. Trauma, kako kaže Vladan Beara, psiholog i psihoterapeut u Društvu za zaštitu mentalnog zdravlja ratnih veterana i žrtava ratova 1991-1999. god, nisu pošteđeni ni povratnici iz ratova. Posle iščitavanja oko 200 stranica svedočenja onih koji su ratovali, čitalac će verovatno biti bolestan, ali bi trebalo i da shvati da Srbija radikalno mora promeniti odnos prema ovim ljudima koji, kako stručnjaci procenjuju, čine deset odsto stanovništva.

„Cilj je da se čuju iskustva ratnih veterana, da im se vrati humanitet i da se uzdrmaju mnogobrojne predrasude prema njima“, kaže Beara, dodajući da je knjiga „Gde si to bio, sine moj?“ napisana sa neuropsihijatrom Predragom Miljanovićem bila način da se „i mi rasteretimo patnje koju smo upili u sebe pomažući ovim ljudima, a hvatanje i kažnjavanje počinilaca zločina prepustili smo kompetentnima za to“.

Ako prihvatimo da su oni koji su ratovali ljudi, čak i u slučaju onih koji su učestvovali u likvidaciji civila, silovanju žena ali i muškaraca (o čemu niko ne želi ni da čuje), koga onda vređamo?
Je li stvarno uvredljivo da se dželat naziva čovekom i da se žrtva može zaljubiti u silovatelja, neprijatelja ili mučitelja?

„Upravo to je problematično. Na taj način se negira ljudskost tih počinitelja i tako žrtve čine ono isto što su počinitelji učinili njima. Da bi ih mogli silovati, počinitelji su prvo morali dehumanizirati te svoje žrtve i svesti ih na ljudsko smeće - kako su ih i zvali“, rekla je Slavenka Drakulić, književnica koja se u knjizi „Kao da me nema“ i sama bavila ovom teškom problematikom. Ona dodaje: „Ne kažem da bi žrtve to trebale zaboraviti ni oprostiti. To je jedan individualni čin koji je strašno težak za opraštanje. Ono što bi mi svi trebali shvatiti i naučiti je da dehumaniziranje drugog vodi, ne samo u mržnju i osvetu, nego da nas ono, paradoksalno, dovodi u situaciju da ne shvatimo kako dehumaniziranje počinitelja vodi zapravo u opravdanje zločina. Moramo priznati da su i ti drugi ljudi. Moramo ići još dalje. Moramo shvatiti da u svakom od nas postoji jedan takav potencijal i da ne znamo kako ćemo se odlučiti u budućnosti, u nekoj teškoj situaciji - za dobro, ili za zlo. Ne trebamo biti baš tako strašno samouvjereni. Imamo pravo na patnju, dogodile su nam se užasne stvari, ali dopustimo da i drugi to pokušaju artikulirati jer ne postoji vlasništvo u tom smislu“.

Da bi nasilje bilo stavljeno pod kontrolu, da bismo sprečili divljanje po ulicama, stadionima i gradskom prevozu, potrebno je da razumemo nasilje. I u tome nam neće pomoći bežanje već znanje. Potresnu sliku cene koju su građani Srbije platili tokom 90-ih godina XX veka, ali i presek pozitivnih promena koje su uporedo proizvedene daje knjiga „Preživeti tranziciju“.
„Na osnovu argumenata trebalo bi kreirati strategiju za prevazilaženje negativnih efekata prošlosti na svakodnevni život ljudi, graditi tezu o nasilju u porodici i rigidnoj patrijarhalnoj socijalizaciji, kao značajnim generatorima drugih oblika nasilja, pre svega prema ženama, ali i prema deci, starima“, kaže prof. Vesna Nikolić-Ristanović, istraživačica i direktorka Viktimološkog društva Srbije.

A da bismo videli gde čuči mržnja i nada treba pogledati preliminarne rezultate istraživanja javnog mnjenja „Kako građani Srbije vide tranziciju iz socijalizma u kapitalizam“ kojim je rukovodio prof. Srećko Mihailović. Naročito poglavlja,„Etnička distanca građana Srbije“ i „Odgovornost za YU ratove i viđenje ratnih zločina“.

Glavni nalaz Hadžićevog istraživanja o odgovornosti i interpretaciji ratnih zločina pokazuju da rat u nama nije okončan. Jer, 25 odsto građana „ne zna“ ko je i koliko odgovoran za ratove, a trećina ne bi da se jasno odredi prema ratnim zločinima.

Etnička distanca merena je u Bosni i u Srbiji. U obe zemlje iz godine u godine ona se povećava. Najlakše se prihvata da neko ko je druge nacije živi u istoj državi, a najviše otpora građani pokazuju prema mešovitim brakovima.

Istinsko merenje balkanskog bila pokazuje da poslednjih godina Srbija nije dovoljno učinila kako bi se krivci kaznili, niti kako bi ratom traumirane osobe, uključujući i izbeglice, mogle da nastave, relativno, normalan život jer, kao što kaže Beara, hladna nezainteresovanost žrtve rata više boli od fizičkog bola koji su pretrpeli.


Svi imamo tamnu stranu
Dok najveće zvezde Holivuda izbegavaju da iskreno govore o sebi Anđelina Džoli se posredstvom medija skoro ispovedala o sopstvenim psihičkim lomovima, malim uvrnutim tajnama, sado-mazo fantazijama i biseksualnosti... Preko filmskog rimejka Tomb Rajdera nametnula se kao seks simbol i najmlađoj planetarnoj populaciji, ovenčana je najvećim filmskim nagradama, uključujući i Oskar, a počinje da se bavi i rediteljskim poslom. Ipak, najvećom ulogom danas smatra onu koju ima kao ambasadorka dobre volje UNHCR-a, funkcionalnoj ospoljenosti njene brige za izbeglice i nesrećnu decu sveta.

Prvi kamp koji je posetila, u Kambodži, tokom snimanja filma u kome je igrala Laru Kroft, brojao je 400.000 ljudi. Našla se u okeanu ljudske bede i to je na nju delovalo porazno. Potom je u Sijera Leoneu videla na desetine hiljada osakaćenih, mnogo siročića i ponovo bila potpuno skrhana. Zadržavši u sebi svu ogorčenost usredsredila se na to kako da pomogne. Ta misao joj je promenila život, počela je da posmatra svet drugim očima.

Avgusta 2001. proglašena je u Ženevi ambasadorom dobre volje UNHCR. Otad neprestano posećuje naselja izbeglica i interno raseljenih lica širom planete. Anđelina je posetila, nakratko, 31. decembra 2002. Kosovo. Prvo, nekoliko manjinskih zajednica u Prištini, a onda i neke u etnički podeljenoj Kosovskoj Mitrovici, i nakon toga izjavila kako je bezbednosna situacija kad su manjine na Kosovu u pitanju i dalje diskutabilna, jer izgleda kako rat za njih još uvek nije završen.

Svoju drugu, ponovo jednodnevnu, posetu Balkanu, realizovala je u Bosni, 4. aprila ove godine, tada u pratnji svog muža Breda Pita. Posetili su Goražde, dve izbegličke porodice koje još uvek, petnaest godina nakon kraja sukoba u Bosni, nemaju gde da se vrate, a zatim i Međeđu blizu Višegrada gde je jedan od kampova UNHCR-a. Tom prilikom obećala je novčanu pomoć, koja je zaista i stigla nekoliko meseci nakon njihovog odlaska.Upravo zato što se pročulo kako, navodno, scenario njenog rediteljskog debi filma izlazi makar za korak i makar samo na psihološkoj ravni iz crno-belog obrasca dobrih i loših, Anđelina Džoli se suočila sa brojnim osporavanjima.

Burne polemike usledile su odmah nakon što se pročulo da snima film o ratu u Bosni, odnosno o ljubavi između žrtve i dželata. Anđelina je tako dirnula u još neraščvoreni koloplet traumatičnih tema, suočila se sa pitanjima umetničke slobode i cenzure, razuma i emocija, svađa i pomirenja...
Malo je (bilo) intelektualaca sa Balkana koji su se poput Lordana Zafranovića igranim filmom Okupacija u 26 slika i dugometražnim, dokumentarnim, Krv i pepeo Jasenovca ili Slavenke Drakulić, knjigom Kao da me nema (koja ima i istoimenu filmsku verziju) zaista posvetili umetničko-dokumentarističkom istraživanju fenomena zla na ovom prostoru, koji su imali svest kako zbog zatiranja i neraščišćavanja traumatizovanog, krvava prošlost Balkana uvek iznova postaje i njegova neizbežna budućnost.

Moraju se razumeti oni koji bejahu žrtvom! Na prilazima Kragujevcu sve do 90-ih godina HH veka stajale su table sa natpisom na nemačkom: „Nemci, molimo vas zaobiđite ovaj grad.“ Ali, razumevanje ište i onaj koji nije dehumanizovao sebe do pukog izvršioca naređenja kao i svaka žrtva koja je smogla psihološke snage da oprosti svom dželatu. Partizanska ortodoksija dugo je zabranjivala jednom šumadijskom domaćinu da u svom dvorištu drži spomenik nemačkom vojniku ubijenom jer je odbio da strelja Srbe po čuvenoj Vermaht formuli.

Tako je moralo da prođe nekoliko desetina godina nakon Drugog svetskog rata da bi bili snimljeni filmovi poput Noćnog portira, Braka Marije Braun, Okupacije u 26 slika ili Šindlerove liste… Trebalo je da se iscrpi pobednički trend savezničkog, ili u domaćem slučaju, partizanskog filma, kako bi umetnost mogla da izrazi i neki drugi, psihološki, ideološki ili politički, po novi poredak manje prihvatljiv, odnosno koloritniji, pogled na traumatizovanu prošlost. Prethodno je i psihijatrija zvanično potvrdila mogućnost postojanja paradoksalnosti (stokholmski sindrom) da žrtva oseti naklonost ka svom dželatu i obrnuto - dokumenta su pokazala kako je bilo i mnogih pripadnika nacističkog režima koji su se poneli drugačije od sistemski projektovanog rasističkog mejnstrima.
Srpsko društvo izgleda da nije sposobno da se samopreispita, da izvrne džepove državnih institucija, pre svega bezbednosnih službi i utvrdi činjenično stanje: ko je, kada i gde učestvovao sa srpske strane, i u čije ime, i po čijem naređenju u ratnim i drugim zločinima tokom 90-ih prošlog veka! Ne čudi zato što je i doprinos srpskog filma u tumačenju, razumevanju, osudi ili pojašnjenju najnovijih sukoba na Balkanu - mali. Od Dragojevićevih filmova Rane i Lepa sela lepo gore, nije se daleko odmaklo, ali zato Holivud i novi bosanski film već desetak godina najčešće uobličavaju noviju balkansku istoriju.

Novi bosanski film, i sam namećući i prihvatajući sve nabrojane filmske stereotipizacije, sporadično, i samo delimično, ipak otvara nove društvene i poratne vizure, poput Imamovića, o homoseksualnoj zajednici unutar muslimanskog pravovernog društva, ili Žbanićeve koja u krajnjoj instanci postavlja i pitanje zašto pravo na besplatnu ekskurziju po školama bosansko-hrvatske federacije mogu imati deca u ratu poginulih šehida (muslimanskih svetih ratnika) ali ne i (č)etnička kopilad, kako u filmu Grbavica (Esmina tajna) glavna junakinja naziva svoju kćer rođenu u nevoljnoj vezi silovane muslimanke i srpskog agresora

Status superzvezde Džolijeva inače koristi da skrene pažnju medija na patnje izbeglica i uslove života koji vode, na milione dece sveta, bez roditelja, ili napuštene, gladne i bolesne. Uvek sama pokriva troškove putovanja i boravka deleći uslove života i rada osoblja Ujedinjenih nacija na terenu, a svake godine, sada i preko fondacije Žoli-Pit, pokloni milione dolara u humanitarne svrhe.

Rođena je u El-Eju u porodici glumca Džona Vojta (Ponoćni kauboj, Oslobađanje...) i pozorišne glumice i modela Marsele Bertran. Kao tinejdžerka sakupljala je i gajila guštere i zmije, “ložila” se na mistera Spoka, nosila šljašteću odeću i isti takav donji veš, bila članica bande Slatkiš devojke, sastavljene od devojčica koje su lovile dečake i zlostavljale ih ljubljenjem do bola. Bila je prava divljakuša. Telo joj postaje poligon za tetoviranje intimnog dnevnika. Ima trinaest vidljivih tatua. Molim se za one divlje u srcu sada zatočene u kavezima, misao Tenesija Vilijemsa, krasi joj levu podlakticu, a abdomen izreka na latinskom - što me hrani, to me i ubija. Još jedna stranica intimnog tatu dnevnika na arapskom saopštava da je jedino jaka volja ono što se računa. Na drevnom kmerskom izbola je tintom jantru a šest geografskih odrednica ukazuju na mesta rođenja šestoro njene što usvojene, što u vezi sa Bredom Pitom rođene dece. Tu je i veliko slovo H kojim iskazuje ponekad i bizarnu povezanost sa starijim bratom. Tokom vremena uklonila je laserom ili pokrila novim tatuima neke od ranijih zapisa, ime bivšeg muža Boba Torntona, dalekoistočni ideogram za smrt, kao i prozor na zadnjici, što se odnosilo na njenu skitalačku prirodu. Ako je i boravila ponekad u kući, vreme je provodila viseći na prozoru. Dva simbola američkih Indijanaca, zatim zmaja kao i veliki crni krst, Endži, Mačketina, Anž, Ej Džej, što su sve njeni nadimci, nije uklonila.

Osećala se pomalo bezvrednom i bespotrebnom, pa počinje da se samopovređuje i ponekad organski ne može da podnese da je neko dodirne. Sa svojim dečkom, takođe pankerom, počinje da istražuje ravan sadomazohizma. Jednom se osećala tako jadnom da je iznajmila nekog da je ubije. Sažaljivi ubica joj je rekao da će to zaista i učiniti ako i za mesec dana bude isto mislila.

Sa četrnaest Anđelinu progoni misao o smrti. To je period kada počinje da brazda telo žiletima, sakuplja noževe, sečiva i to je početak stvaranja njene danas impresivne kolekcije. “Mlad si, pijan, u krevetu si, imaš sečiva i eto sranja“, kaže. „Ritual bolnog samopovređivanja donosio mi je neku vrstu olakšanja, bio nešto terapeutsko. Postoji deo mene koji nije baš potpuno, hm, čitav ili bar ne sve vreme. Svi imamo i svoju tamnu stranu”, ponovila je jednom.

Otuđenje od oca jer je varao njenu majku odvešće je ka shvatanju da krvna veza i nije najbitnija. Porodica se stvara, gradi se, bila je ubeđena usvajajući prvo dete. Tako je mislila sve dok nije upoznala Breda Pita. Usvaja decu, prvo sedmomesečnog kambodžanskog dečaka, zatim šestomesečnu Etiopljanku. U međuvremenu rađa prvo devojčicu Šilon Nuvel, usvaja trogodišnjeg Vijtnamaca, a onda rađa blizance, dečaka i devojčicu, opet sa Bredom Pitom.

Bila je udata dva puta, a na prvom venčanju sa glumcem Džonom Li Milerom nosila je crne kožne pantalone i belu majicu na kojoj je pozadi sopstvenom krvlju ispisala mladoženjino ime.

Šta se u svetu zaista dešava, van Holivuda i njenog sopstvenog kosmosa, saznala je kada je, pre nego što će postati ambasadorka dobre volje počela da obilazeći kampove stradalnika upoznaje čemer čovečanstva. A onda je objavila i knjigu Beleške sa mojih putovanja, o ljudskim patnjama, posebno patnji dece sveta. Tokom vremena humanitarnu aktivnost podiže na politički plan. Pojavljuje se tokom Svetskog dana izbeglica u Vašingtonu, a zatim i na ekonomskom forumu u Davosu, ne samo kao lobista nego i kao govornik po pozivu.

Bez obzira na to što bih volela da nikad nisam posetila Vašington, ipak, bio je to način da se stvari pokrenu, rekla je.

Sve što zaradi deli na tri dela - jedan ostavlja na stranu, s drugim živi, a treći poklanja.

Filmske žrtve i dželati
Upravo zato što se pročulo kako, navodno, scenario njenog rediteljskog debi filma izlazi makar za korak i makar samo na psihološkoj ravni iz crno-belog obrasca dobrih i loših, Anđelina Džoli se suočila sa brojnim osporavanjima. Burne polemike usledile su odmah nakon što se pročulo da snima film o ratu u Bosni, odnosno o ljubavi između žrtve i dželata. Anđelina je tako dirnula u još neraščvoreni koloplet traumatičnih tema, suočila se sa pitanjima umetničke slobode i cenzure, razuma i emocija, svađa i pomirenja...

Malo je (bilo) intelektualaca sa Balkana koji su se poput Lordana Zafranovića igranim filmom Okupacija u 26 slika i dugometražnim, dokumentarnim, Krv i pepeo Jasenovca ili Slavenke Drakulić, knjigom Kao da me nema (koja ima i istoimenu filmsku verziju) zaista posvetili umetničko-dokumentarističkom istraživanju fenomena zla na ovom prostoru, koji su imali svest kako zbog zatiranja i neraščišćavanja traumatizovanog, krvava prošlost Balkana uvek iznova postaje i njegova neizbežna budućnost.

Moraju se razumeti oni koji bejahu žrtvom! Na prilazima Kragujevcu sve do 90-ih godina HH veka stajale su table sa natpisom na nemačkom: „Nemci, molimo vas zaobiđite ovaj grad.“ Ali, razumevanje ište i onaj koji nije dehumanizovao sebe do pukog izvršioca naređenja kao i svaka žrtva koja je smogla psihološke snage da oprosti svom dželatu. Partizanska ortodoksija dugo je zabranjivala jednom šumadijskom domaćinu da u svom dvorištu drži spomenik nemačkom vojniku ubijenom jer je odbio da strelja Srbe po čuvenoj Vermaht formuli.

Tako je moralo da prođe nekoliko desetina godina nakon Drugog svetskog rata da bi bili snimljeni filmovi poput Noćnog portira, Braka Marije Braun, Okupacije u 26 slika ili Šindlerove liste… Trebalo je da se iscrpi pobednički trend savezničkog, ili u domaćem slučaju, partizanskog filma, kako bi umetnost mogla da izrazi i neki drugi, psihološki, ideološki ili politički, po novi poredak manje prihvatljiv, odnosno koloritniji, pogled na traumatizovanu prošlost. Prethodno je i psihijatrija zvanično potvrdila mogućnost postojanja paradoksalnosti (stokholmski sindrom) da žrtva oseti naklonost ka svom dželatu i obrnuto - dokumenta su pokazala kako je bilo i mnogih pripadnika nacističkog režima koji su se poneli drugačije od sistemski projektovanog rasističkog mejnstrima.

Srpsko društvo izgleda da nije sposobno da se samopreispita, da izvrne džepove državnih institucija, pre svega bezbednosnih službi i utvrdi činjenično stanje: ko je, kada i gde učestvovao sa srpske strane, i u čije ime, i po čijem naređenju u ratnim i drugim zločinima tokom 90-ih prošlog veka! Ne čudi zato što je i doprinos srpskog filma u tumačenju, razumevanju, osudi ili pojašnjenju najnovijih sukoba na Balkanu - mali. Od Dragojevićevih filmova Rane i Lepa sela lepo gore, nije se daleko odmaklo, ali zato Holivud i novi bosanski film već desetak godina najčešće uobličavaju noviju balkansku istoriju.

Novi bosanski film, i sam namećući i prihvatajući sve nabrojane filmske stereotipizacije, sporadično, i samo delimično, ipak otvara nove društvene i poratne vizure, poput Imamovića, o homoseksualnoj zajednici unutar muslimanskog pravovernog društva, ili Žbanićeve koja u krajnjoj instanci postavlja i pitanje zašto pravo na besplatnu ekskurziju po školama bosansko-hrvatske federacije mogu imati deca u ratu poginulih šehida (muslimanskih svetih ratnika) ali ne i (č)etnička kopilad, kako u filmu Grbavica (Esmina tajna) glavna junakinja naziva svoju kćer rođenu u nevoljnoj vezi silovane muslimanke i srpskog agresora.

Autori: Milorad Pavlović i Lidija Kujundžić
Objavljeno 4. novembra 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3123