NATO SAMIT U LISABONU

Alijansa na prekretnici

NATO je usvojio novu strategiju, ali je pored Avganistana glavna tema samita bio odnos sa Rusijom koja je pristala da razgovara o stvaranju zajedničkog raketnog štita za milijardu ljudi

Na kraju crvene linije lisabonskog metroa, na stanici Istok, prestaje normalan svet. Tu, preko puta ulaza u tržni centar „Vasko de Gama“, počinje superbezbedni svet u kome je 19. i 20. novembra 2010. godine održan NATO samit. Sve to staklo, rosfraj, apotekarsko belilo elitnog naselja izgrađenog onomad, 1998, za Svetsku izložbu budi samo orvelovsku otuđenost. Taj bezvezni osećaj utoliko je jači što na ulici nema ničega i nikoga. Automobili sa parkinga su uklonjeni, nema ljudi, ni kučeta da zalaje.

„Ako hoćeš ovde da uđeš moraš da imaš propusnicu. Da li si iz Lisabona ili pak stranac, nema veze. Vlasti su tražile i od onih koji tu žive da izlaze samo ako baš moraju“, kaže Karmen Kadena, egiptolog, dodajući da svoju prijateljicu Žilijet nije videla već deset dana, jer je ovoj dozlogrdilo što je policajci trkeljišu svaki put kada izađe iz zgrade. Strah od terorističkog napada i mere bezbednosti u Lisabonu su takvi da su zaposleni u javnim službama dobili „opciono“ slobodan petak.

„Ne moraš da ideš na posao. Ako baš hoćeš može i to, ali ćeš autobus čekati mnogo duže, kao da je praznik“, objašnjava Čiko Peskadores, jedan od eksperata za statistiku finansijskog tržišta, i dodaje: “Biće zanimljivo izračunati koliko smo tu izgubili novca i da li nas samit košta 10 ili kao što neki nagađaju čak 12 miliona evra!“

Ova NATO zona gde vladaju pravila ponašanja kao u strogo vojnoj bazi dugačka je kilometar i na svakih sto metara stoje po dva, tri policajca u fluoroscentno žutim prslucima. Snajperisti su skriveniji, ali pošto s vremena na vreme protegnu noge do ivice zgrade očigledno je da ih ima na svakom krovu. Dve trećine su Portugalci koji slab engleski nadoknađuju ljubaznošću, a ostali su uglavnom pripadnici specijalnih jedinica i obaveštajnih službi, i barataju oregonskim, veronskim, moskovskim ili nekim drugim akcentom. Zvanično oko 10.000 policajaca angažovano je da štiti šefove 28 NATO država i njihove goste iz oko 50 zemalja.

Kako iskusni izveštač iz Jordana tvrdi, u Lisabonu nije bilo tako strogo kao na nekim prethodnim samitima, iako su ga na trećem ček-pointu terali da otpije gutljaj iz svoje flašice kako bi demonstrirao da je u njoj čaj, a ne neka opasna kiselina. Naravno, medijima je bio ograničen pristup. Sa radnih sastanaka, samo su neke televizije mogle da snimaju uvodna izlaganja, nešto je moglo da se prati uživo preko NATO kanala, a Anders Fog Rasmunsen, generalni sekretar NATO-a, održao je nekoliko konferencija za štampu gde su svi mogli da uđu. Iznenađenje je bilo to što je brifing Baraka Obame otvoren za sve medije. Međutim, kako to obično biva, ceo događaj je brižljivo režiran i samo su unapred odabrani novinari američkih, britanskih, ruskih i turskih medija mogli da postave pitanja, na koja je predsednik SAD imao spremne odgovore. Lisabonski samit ostaće zapamćen pre svega jer je jednoglasno usvojen „Novi angažman, moderna odbrana - strateški koncept odbrane i bezbednosti za članice Severnoatlantske alijanse“.

Dokument na 11 strana napisao je Rasmunsen sa četvoročlanim, slobodno se može reći, anglosaksonskim timom. „Ovo je istorijski trenutak. Usvojili smo Strateški koncept koji će nas sledećih deset godina voditi kroz narednu fazu evolucije NATO-a“, rekao je Rasmunsen ono što zapravo piše u preambuli Strateškog koncepta, naglašavajući da NATO članice ostaju efikasne u svetu koji se neprestano menja, borbi protiv novih pretnji koje sada uključuju veštačke energetske nestašice, hakerske napade, klimatske promene i piratske napade na brodove.

Na osnovu iskustava iz vojnih operacija na zapadnom Balkanu i u Avganistanu, Alijansa se opredelila da nastavi sa tzv. Comprehensice Counterinsurgency (COIN) strategijom koja osim prevencije, upravljanja krizom, uključuje i stabilizaciju kada se okončaju vojne operacije. U tom poslednjem delu, koji u Avganistanu podrazumeva bukvalno „izgradnju nacije pod paljbom“ NATO očekuje pomoć UN i EU. Lisabonski samit je neka vrsta prekretnice i zato što je Obama obznanio da je tranzicija u Avganistanu počela. Ako sve bude išlo po planu, Avganistanska nacionalna armija i snage bezbednosti krajem 2014. godine mogle bi da preuzmu posao u svoje ruke. Tada bi strani vojnici mogli da se vrate kući, ali to nikako ne znači da će isto učiniti i predstavnici vladinih i nevladinih organizacija.

Za sada Amerikanci samo dovlače naoružanje i trupe. Novost je da su pored 30.000 vojnika Amerikanci u Avganistan dovukli i tenkove „M-1 abrams“. Kako se u Lisabonu šuškalo ovo čudo tehnike neće služiti samo za zaštitu talibana kada putuju na pregovore u Kabul, već će topovske cevi od 120 milimetara biti uperene i na njihove položaje koji se neretko nalaze u planinskim selima. I s obzirom na celokupnu situaciju nije čudno što je Hamid Karzai, avganistanski predsednik koji je posle deset godina konstantnih frustracija, pomalo nervozno izgovorio u Lisabonu da „NATO operacije nisu bile od pomoći“.

Pomenuo je i civilne žrtve, što je dodatno zaparalo uši predstavnicima NATO-a koji su se previše trudili da stvore gotovo razdraganu atmosferu na samitu u Lisabonu. Uz to, Evropljani su „u rukavicama“ ponavljali da ISAF misija (gde je od ukupno 135.000 angažovano nešto više od 120.000 vojnika) predugo traje, da su rezultati mršavi i da cela ta operacija mnogo košta. S obzirom na to da oni ne pokazuju previše entuzijazma kako bi izdvajali najmanje dva odsto bruto nacionalnog proizvoda za troškove odbrane – o dugovima, budžetskom deficitu i budućim izdvajanjima za raketni štit (navodno evropske članice trebalo bi da prilože 200 miliona evra) stidljivo se razgovaralo. Ipak činjenica je da su najavljene značaje promene u troškovima odbrane. Velika Britanija planira da do 2015. godine smanji troškove za osam odsto, Nemačka će do 2014. godine smanjiti budžet za 8,3 milijarde, Španija će to da učini već dogodine (7 odsto), a Italija se pokazala kao najaktivnija jer je 2009. godine srezala vojne troškove za 6,9 a ove godine još dodatnih 0,9 odsto. U Lisabonu ispada da su najveći dobitnici Rusi. Oni su od početka javne rasprave o Novom nacrtu strateškog koncepta 2009. godine pažljivo pratili rad nezavisne ekspertske grupe koju je predvodila Madlen Olbrajt. U pravom trenutku prihvatili su da ožive diplomatske odnose sa SAD i NATO koje su pre dve godine poslali pod led.

Malo zbog intervencije u Gruziji, a malo više zbog namere SAD da na istočnoj granici Rusije gradi instalacije. Raketni štit bio je jedna od najvažnijih tema Lisabonskog samita ne samo za velike igrače već i za sve zemlje koje se veoma živo sećaju kako im je bilo u Varšavskom paktu sa Rusima. NATO je još prvog dana, na sva zvona najavio kako će ponuditi Dmitriju Medvedevu da potpiše dokument kojim Rusija pristaje da učestvuje u kreiranju ratnog štita koji bi oko milijardu ljudi branio od raketnih napada drugih zemalja.

Ti drugi nisu imenovani, ali se mislilo, pre svega, na Iran koji ima Shehab 3 („meteor 3“) rakete koje mogu da nose nuklearnu glavu i dobace do Evrope, konkretno Turske, Grčke, Bugarske... Medvedev je pokazao diplomatsko majstorstvo. Potpisom se obavezao da razgovara o ponudi i razmotri načine saradnje sa SAD i NATO, ali će mu za to u startu trebati najmanje šest meseci razmišljanja. Pokazao je da Rusi nisu gluvi za sistem evroatlantske bezbednosti i na kraju je poentirao podsetivši Obamu na to da bi pre nego se zajedno upuste u stvaranje raketnog štita bilo neophodno da otkloni prepreke zbog kojih u Kongresu nije prošao novi START sporazum o smanjenju nuklearnog naoružanja. Kako Rusi ne bi pomislili da se njihova reč olako shvata Obama je i na brifingu naglasio da mu je ratifikacija novog START sporazuma „najvažniji prioritet“. Da Rusija ima momentum na NATO samitu u Lisabonu složio se i visoki NATO zvaničnik koji je svoj stav potkrepio rečima:

„Rusi su dostavili beskonačnu listu pitanja o konkretnom načinu saradnje, što nas ipak ohrabruje, ali su predložili da dobiju neku vrstu veta kojom bi ako zatreba blokirali Alijansu da obori dolazeći projektil“, precizira izvor NIN-a i dodaje da Srbija nije iskoristila Lisabonski samit koliko je mogla. „Naravno, svi koji su se ikada bavili Balkanom primetili su da zvaničnih predstavnika Srbije nema na samitu koji je Rasmunsen nazvao kolevkom nove Alijanse. Što je još gore, čini mi se da vas niko nije ni pozvao“, kaže i predstavnik Stejt departmenta zahtevajući da ostane anoniman. On nije pokazivao želju da objasni zašto Srbija, koja je članica NATO programa „Partnerstvo za mir“ od 2006. godine, izostavljena sa liste gostiju. Naravno, moglo je biti i mnogo gore. Ohrabrenje treba tražiti u činjenici da je Srbija pomenuta u Lisabonu u pozitivnom kontekstu. U zajedničkoj deklaraciji lidera NATO članica koja se između ostalog, dotakla i zapadnog Balkana niko nije Srbiji zamerao snažno antinatovsko raspoloženje čak ni u podtekstu.

Vlada Srbije pozdravljena je i podržana zbog „izražene opredeljenosti za evroatlantske integracije“ i saradnje sa Alijansom „Ponavljamo našu otvorenost za buduće težnje Srbije, uključujući korišćenje prilika koje pruža NATO partnerstvo za politički dogovor i praktičnu saradnju“, piše u Deklaraciji koja nas poziva da nastavimo napore ka „ostvarivanju pune saradnje sa Haškim tribunalom u cilju hapšenja i izručenja preostalih optuženih za ratne zločine na teritoriji bivše Jugoslavije“. Predsednik Hrvatske Ivo Josipović rekao je ono što bi se očekivalo da kaže neko od srpskih ministara ili diplomata, a to je da samo od Srbije zavisi hoće li zatražiti (jednog dana) članstvo u NATO-u.

„Što se nas tiče Srbija je dobrodošla, ona mora naći svoj put, ali njeno članstvo bi doprinelo jačanju mira i stabilnosti u regionu“, izjavio je Josipović koji je u Lisabonu predvodio delegaciju Hrvatske. I sve ostale zemlje nekadašnje SFRJ bile su u Lisabonu. Crna Gora je navedena kao država koja bi prva mogla da se nađe u NATO-u, čak je pretekla i Makedoniju kojoj je opet zapelo sa Grčkom, tako da je solomonski odlučeno da NATO pričeka dok se u UN ne reši spor oko imena države.

Raspustite NATO!

Dok se američki predsednik Barak Obama, obraćao svetskoj javnosti sa NATO samita, samo nekoliko kilometara od Međunarodnog sajma u Lisabonu, oko 100.000 ljudi punim plućima je uzvikivalo: „Raspustite NATO!“ Bile su to demonstracije po skoro svemu drugačije od protesta u Srbiji. Nije bilo krvavih otisaka kamenica na glavama, podliva od pendreka, zapaljenih kontejnera, iščupanih žardinjera. Nijednoj protuvi nije uspelo da zdipi šta joj se htelo, jer se vodilo računa da svi izlozi luksuznih radnja ostanu čitavi. Iako deluje pomalo neverovatno, na stazi mira koja je počinjala na Trgu markiza od Pombala a završavala se kod restaurirane železničke stanice, nije stradao ni okoliš – nije bilo brda odbačenih flaša, zgaženih konzervi ili rastrgane hartije. Čime su se onda pacifisti, sindikalci i predstavnici levičarskih partija u Lisabonu borili protiv najmoćnijeg vojnog saveza?

Uverenjem i – bojom koja se pokazala kao idealno oružje. Dakle, NATO samit je prošao, ali tragovi antiratnih demonstracija ostali su na ulicama portugalske prestonice. Kiši nije uspelo da učini svoje, tako da je još nemoguće zakoračiti u neku od metro stanica a ne ugaziti u parolu: Paz Sim! NATO Não! („Mir da! NATO ne!“). Radnike gradske čistoće tek čeka struganje plakata „NATO je rat, ukinite NATO!“ sa fasada, jer se siroti ljudi muče i povremeno psuju pacifiste što nisu štedeli kanap kada su vezivali transparente na drveće Avenije slobode. U virtuelnom svetu tragovi će ostati još duže, naročito na „Fejsbuku“ i „Flikru“ koji su preplavljeni fotografijama protestnog marša.

Dramatično, ali ne i odvratno, izgleda crvena lokva u kojoj mladići u odelima leže „mrtvi“ ispod parole: „NATO igra je gotova!“ (NATO GAME OVER!). Tu je i devojka-klovn kojoj beži crveni nos ali ne i dostojanstvo iako je, s rukama vezanim na leđima, policajci uteruju u „maricu“. „Vojne intervencije nisu rešenje već problem za svetsku bezbednost u XXI veku i toga su svesni svi, čak i u NATO savezu. Zato je NATO kriminalna organizacija koju smesta treba ukinuti“, kaže Rakel Varela, potpredsednica Rubra (Crveno) jednog od tridesetak udruženja, koja je bila i deo tima za organizaciju antiratnih demonstracija. Kako ona tvrdi, protesti, nešto manji, održani su i u još nekim portugalskim gradovima, recimo Farou, ali i u drugim zemljama Evropske unije. Najmasovniji je bio onaj u Londonu. Najveći deo kampanje, koja je počela u maju, išao je preko interneta i to iz dva razloga. „Naši budžeti su mali, uglavnom članarine i prilozi, tako da smo za razliku od NATO vodili računa o svakom evru.

Osim što je internet jeftin, on je brz i dopušta vam da svoju poruku istovremeno pošaljete velikom broju ljudi bez obzira na kom kontinentu žive“, tvrdi Horhe Paulo Antunes iz portugalske grupe CAGA naglašavajući da jedino čin građanske neposlušnosti može da naglasi besmisao nasilja koje je NATO, navodno u ime mira i bezbednosti međunarodne zajednice, sprovodi već devet godina u Avganistanu. On dodaje: „Dok se ovde u rukavicama vode razgovori, u Avganistanu umiru civili!“ Nezvanično iza antiratnih protesta stoji Komunistička partija Portugala, što objašnjava i crveno more barjaka sa srpom i čekićem, i uhapšeno je više od 50 osoba iako policija tvrdi da je priveden samo 21 demonstrant jer su se katancima vezivali za bandere i metalne barikade i svojom „upucanom“ pojavom remetili spokoj mnogobrojnih diplomata, predstavnika NATO-a i sedme sile.
Objavljeno 25. novembra 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3216