Bio sam mnogo naivan!
photo by: Marko Đurica
Svakog dana očekujem poštara. Oni moraju da dignu optužnicu protiv mene, ja sam žrtveni jarac. Ali moju karijeru i integritet ne može niko da naruši, i to me čini mirnim
U ovaj ponedeljak NIN je, od ranog jutra, pokušavao da dođe do Prvoslava Davinića, bivšeg ministra odbrane SCG koji je, dan pre, u nedelju uveče, doputovao sa suprugom Marijom iz inostranstva, ali ne sa njujorškog Menhetna „gde mu se ćerke baškare u kućerinama“. A, Davinići, jednostavno, nemaju dece. Posle dužeg, višečasovnog premišljanja, eksministar Davinić rešio je da progovori, ekskluzivno za NIN. Ostalo je samo da u Sremčici nadomak Beograda, dok je padala noć, pronađemo njegovu kuću u Ulici gorskog cara 32, koju ni taksista pomoću GPS nije uspeo da pronađe. Srećom, tu su Davinićeve komšije... Razgovor zapodevamo uz „američku kafu“ sa medom. Naš domaćin, sportski obučen, ali vidno uznemiren zbog “satelitskog skandala”, ovako počinje: “Odmah ću vam reći. Ugovor nije potpisan! Obavezujući ugovor nije potpisan! Ta arbitraža u Londonu je jedan skandal. Čitava ova medijska buka digla se zato što treba da se napravi sporazum sa Izraelcima da se izvrši kompenzacija, i, lično smatram da tu postoje određeni interesi.“
Na čije to interese mislite?
- Na interese pojedinaca! Zna se, priča se uveliko po Beogradu da su Izraelci nudili deset odsto onome ko izdejstvuje da se od naše zemlje naplati ova suma. Da li naplata sume bez ičega ili da se kompenzuje naoružanjem, svejedno. Ali, ponavljam, Izraelci su nekom obećali deset odsto.
Jesu li nudili vama deset odsto?
- [smeh, kratak, nervozan] Ne, od mene su bežali kao od nekog zla jer znam istoriju događaja. Ali, za početak ovog razgovora važno je reći da je Vrhovni savet odbrane dva puta razmatrao to “satelitsko” pitanje i doneo odluku o nabavci satelita, pa je u skladu s tim, dato ovlašćenje meni, ministru odbrane, da preduzmem potrebne radnje u cilju obezbeđivanja tog satelita.
Ko je bio u Vrhovnom savetu odbrane, u tom trenutku?
- Na čelu Vrhovnog saveta odbrane nalazio se Svetozar Marović, predsednik državne zajednice Srbija i Crna Gora, Boris Tadić kao predsednik Srbije i Filip Vujanović, predsednik Crne Gore. To je telo koje je vrhovni organ odlučivanja u oblasti bezbednosti. Znači, to telo je donelo političku odluku da je SCG potreban satelit iz bezbednosnih razloga.
Na osnovu čega je doneta odluka o iznajmljivanju satelita na deset godina, a što bi Srbiju koštalo 44,9 miliona evra?
U spisima koje su Izraelci dostavili Međunarodnom arbitražnom sudu nalaze se imena svih tih generala, stručnjaka naše vojske koji su sa njima razgovarali od 2002, 2003. i 2004. godine. Zatim, nastaje jedna mala pauza, kada se formira državna zajednica Srbija i Crna Gora, a potom su razgovori nastavljeni u Parizu time što je predstavnik izraelske firme ponudio da nastavimo razgovore i da će nam obezbediti podršku NATO-a da mi dođemo do te satelitske tehnologije.
Kada je to bilo?
- Novembra meseca 2004. godine. To je moj prvi susret sa predstavnicima izraelske kompanije...
Sa kim ste imali sastanak, sa Štajnerom?
- Jeste sa Džefrijem Štajnerom i nekolicinom drugih ljudi. Mislim da je bio i Naom Zafriri iz “Imidžsata”. Bilo ih je troje ili četvoro. Napravili su nam malu prezentaciju od deset minuta i dogovoreno je da dođu u Beograd i da naprave jednu veliku, ozbiljnu prezentaciju ljudima iz Generalštaba vojske...
A gde je bio taj sastanak? U prostorijama „Imidžsata“ ili negde drugde?
- Ne, ne, ne, oni su došli u pariski hotel gde smo mi odseli.
Ko to mi?
- Ja, Branko Krga, načelnik Generalštaba i general Milan Zarić, načelnik službe bezbednosti. Dali smo presek bezbednosne situacije na Kosovu i u vezi sa tim obavestili skupštinski odbor da imamo nameru da nabavimo satelit upravo radi očekivanih problema koje možemo da imamo sa proglašenjem nezavisnosti Kosova. Znači, skupštinski odbor je bio obavešten. Januara meseca dolazi delegacija izraelskog „Imidžsata“ i vrši prezentaciju u Ministarstvu odbrane gde je bilo negde oko 15 ljudi iz Generalštaba, službi bezbednosti, tehničkih i drugih stručnih službi i time je taj deo posla bio završen. Onda se nekoliko meseci vode pregovori i dobijam obaveštenje da je napravljen neki nacrt ugovora te odlazim u Pariz i potpisujem taj nacrt ugovora.
To je bilo 28. februara i 1. marta 2005. godine. Nakon toga vraćam se u Beograd i na sastanku Vrhovnog saveta odbrane podnosim izveštaj i u zapisniku stoji: “VSO prihvatio izveštaj ministra Prvoslava Davinića o prethodnim razgovorima sa predstavnicima NATO i drugih zemalja i podržava aktivnosti Ministarstva odbrane na uključivanju SCG u sistem satelitske kontrole prostora.” Dakle, dobio sam podršku od Vrhovnog saveta za to. To je bilo 8. marta 2005. godine, dakle, nekoliko dana posle sastanka u Parizu. Nakon toga, 12. aprila, tu odluku potvrđuje i Savet ministara...
Šta se dalje dešava?
- Vrlo značajna stvar! Nailazimo na teškoće da te finansijske aranžmane obezbedimo jer se Ministarstvo finansija ne slaže, ne daje nam saglasnost da brzo prodamo vojnu imovinu koja je vredna dve milijarde evra, a od koje smo mogli da platimo ne samo to nego i druge stvari.
Ko je ministar finansija u tom trenutku?
- [smeh, ali srdačan] Mlađan Dinkić.
Šta se zatim dešava?
- Dolazimo do zaključka da mi ne možemo da obezbedimo sredstva... U tim razgovorima Marovića sa Labusom i mojim sa Labusom i Dinkićem, dolazim do zaključka da oni nisu spremni da ta sredstva daju za bilo kakvu kupovinu za vojsku. Nije Dinkić u toj fazi rekao: “Ne možete da uzmete satelit!”, nego je rekao: “Ne možemo da prodamo vojnu imovinu dok ne rešimo pitanje statusa vojne imovine!”
Da li taj stav, istovremeno, iznosi i Labus ili samo Dinkić?
- Samo Dinkić.
A kako se drži Labus? Rezervisano?
- Labus nije hteo da se meša u pitanje prodaje vojne imovine, ali nije bio protiv nabavke satelita. Onda mi u VSO i vladi dolazimo do zaključka da postoji jedan dobar način – “Jugoimport SDPR”. On trguje naoružanjem. Razgovaramo sa direktorom Stevanom Nikčevićem da mi njemu ustupimo određenu količinu naoružanja i da on za te pare omogući da zakupimo satelit.
Čija je to ideja?
- Ideja je došla iz kabineta predsednika Marovića. On je pisao Nikčeviću, a ovaj mu je odgovorio da se sa time slaže.
Imate li to pismo?
- To pismo se pojavilo u arbitraži, ali nisam skupljao dokumentaciju na takav način... Ali, do tog pisma se može doći. Moraću da ga nabavim za suđenje koje mi predstoji. [smeh]
Znači, posao preuzima Nikčević?
- Da. VSO usvaja odluku, Informaciju o nacrtu ugovora za korišćenje satelita zakupom sa kompanijom “Imidžsat internešnal”. Savet ministara kao kupca i ugovornu stranu zastupaće kompanija “Jugoimport-SDPR”.
Kog je to datuma i ko je u delegaciji?
- Tu odluku donosimo 2. juna 2005. godine u jutarnjim časovima, a te večeri sedam u avion za Pariz u popodnevnim časovima. U „delegaciji“ smo samo Marović i ja. Marović je došao drugim avionom iz Crne Gore u Pariz, jer je imao zdravstvenih problema, znate ono kada su ga izujedale pčele. U subotu je, dakle, bio na pregledu, u nedelju se mi nalazimo sa predstavnicima “Imidžsata” i sa tim Štajnerom u njihovim kancelarijama i odmah smo im rekli: Gospodo, nažalost, nismo obezbedili sredstva na način na koji smo mislili, ali posao će, sa vama, dalje da vodi „Jugoimport“. Molimo vas da sada pošaljete vašu delegaciju na zvanične pregovore.
I kako su Izraelci primili tu vest?
- Moram da kažem da su bili dosta razočarani. Štajner i ostali, videlo se, uopšte nisu srećni.
A zašto ste vi, uopšte potpisali taj papir?
- To su me pitali i na arbitraži. [smeh]
I šta ste im rekli?
- Rekao sam im isto što ću i vama da kažem: “Bio sam malo naivan!” Potpisao sam papir, kao izraz dobre volje, i, ponavljam, to nije bio ugovor, već samo nacrt o namerama.
Izraelci su vam, dakle, poturili unapred pripremljen nacrt ugovora u jednom primerku i taj primerak je ostao kod njih?
- Jeste...
I u tom papiru, čiju kopiju nemate, piše da će se eventualni spor rešavati po engleskom pravu, zar ne?
- Tačno tako.
Zašto ste na to pristali?
- Marović i ja smo se konsultovali: možemo li da prihvatimo tako nešto? Obojica smo neki pravnici, ali, znate, to su finese koje ne možete da prelomite na licu mesta.
Tim pre to niste smeli da potpišete...
- U pravu ste. Ali, računali smo da će pravne službe „Jugoimporta“ to ispitati prilikom sklapanja ugovora.
Da li je Svetozar Marović stavio potpis na taj sporni nacrt ugovora?
Nije, nije bilo potrebe da to potpisuje i šef države...
On je izbegao potpisivanje ne bi li, kasnije, izbegao i eventualnu odgovornost?
- Zaista ne mislim da je to slučaj.
Rekli ste da ste bili malo naivni, zar ne mislite da ste ispali mnogo naivni?
- Da, bio sam mnogo naivan. Ali, tu je bio Štajner koji se izdavao za velikog prijatelja Marovića, Borisa Tadića, Srbije i Crne Gore. On je samo ponavljao: Slušajte, pa mi smo prijatelji. Eto, kada je bila reč o toj klauzuli o engleskom pravu, zaista vam pričam kako je bilo.
Štajner je trebalo da vam omogući i kontakt sa predstavnicima NATO saveza?
- Bio je dobar prijatelj sa generalom Džonsom, komandantom NATO snaga. I Džons i Štajner su bili gosti Marovića u Budvi. Ali, na kraju se pokazalo da je Štajner lagao, da je doveo Džonsa u Budvu ali mu nije rekao zbog čega ga dovodi, već samo da bi Džons koristio njegovom imenu. Mi smo imali podršku NATO, ali smo je dobili na drugi način, a ne zahvaljujući Štajneru. Ja sam direktno razgovarao sa Sheferom i našem Savetu podneo sam izveštaj o razgovorima u NATO u Briselu.
Očekujete li da se protiv vas digne i domaća optužnica?
- Da, svakog dana očekujem poštara. Oni moraju da dignu optužnicu protiv mene, ja sam žrtveni jarac! Razgovarao sam sa Radetom Bulatovićem, koga već godinama poznajem, odranije smo bili i kolege u ministarstvu. Kažem mu: Dobro, Rade šta misliš zašto mi ovo rade? Nemam nikakve privatne poslove, nikakvu firmu, nisam ni u kakvim upravnim odborima, ne poznajem srpske tajkune niti se sa njima družim, živim od penzije... Zbog čega ovakva hajka na mene? A on mi kaže: Pa, baš, zato što nisi vezan za tajkune, za neku partiju, zato ovako udaraju po tebi...]
Ali, čekajte, neće biti da ste, baš, toliko nezaštićeni! Zar nemate tihu logistiku od moćnih, pa i natovskih institucija, a i sedeli ste toliko godina u Ujedinjenim nacijama...
Na čije to interese mislite?
- Na interese pojedinaca! Zna se, priča se uveliko po Beogradu da su Izraelci nudili deset odsto onome ko izdejstvuje da se od naše zemlje naplati ova suma. Da li naplata sume bez ičega ili da se kompenzuje naoružanjem, svejedno. Ali, ponavljam, Izraelci su nekom obećali deset odsto.
Jesu li nudili vama deset odsto?
- [smeh, kratak, nervozan] Ne, od mene su bežali kao od nekog zla jer znam istoriju događaja. Ali, za početak ovog razgovora važno je reći da je Vrhovni savet odbrane dva puta razmatrao to “satelitsko” pitanje i doneo odluku o nabavci satelita, pa je u skladu s tim, dato ovlašćenje meni, ministru odbrane, da preduzmem potrebne radnje u cilju obezbeđivanja tog satelita.
Ko je bio u Vrhovnom savetu odbrane, u tom trenutku?
- Na čelu Vrhovnog saveta odbrane nalazio se Svetozar Marović, predsednik državne zajednice Srbija i Crna Gora, Boris Tadić kao predsednik Srbije i Filip Vujanović, predsednik Crne Gore. To je telo koje je vrhovni organ odlučivanja u oblasti bezbednosti. Znači, to telo je donelo političku odluku da je SCG potreban satelit iz bezbednosnih razloga.
Na osnovu čega je doneta odluka o iznajmljivanju satelita na deset godina, a što bi Srbiju koštalo 44,9 miliona evra?
Da li je postojalo neko ekspertsko mišljenje?
- Kako da ne. Od 2002. godine četiri, pet delegacija iz vojske, generalštaba je odlazilo u Izrael i tamo razgovaralo sa predstavnicima firme“Imidžsat internešnal”.
- Kako da ne. Od 2002. godine četiri, pet delegacija iz vojske, generalštaba je odlazilo u Izrael i tamo razgovaralo sa predstavnicima firme“Imidžsat internešnal”.
U spisima koje su Izraelci dostavili Međunarodnom arbitražnom sudu nalaze se imena svih tih generala, stručnjaka naše vojske koji su sa njima razgovarali od 2002, 2003. i 2004. godine. Zatim, nastaje jedna mala pauza, kada se formira državna zajednica Srbija i Crna Gora, a potom su razgovori nastavljeni u Parizu time što je predstavnik izraelske firme ponudio da nastavimo razgovore i da će nam obezbediti podršku NATO-a da mi dođemo do te satelitske tehnologije.
Kada je to bilo?
- Novembra meseca 2004. godine. To je moj prvi susret sa predstavnicima izraelske kompanije...
Sa kim ste imali sastanak, sa Štajnerom?
- Jeste sa Džefrijem Štajnerom i nekolicinom drugih ljudi. Mislim da je bio i Naom Zafriri iz “Imidžsata”. Bilo ih je troje ili četvoro. Napravili su nam malu prezentaciju od deset minuta i dogovoreno je da dođu u Beograd i da naprave jednu veliku, ozbiljnu prezentaciju ljudima iz Generalštaba vojske...
A gde je bio taj sastanak? U prostorijama „Imidžsata“ ili negde drugde?
- Ne, ne, ne, oni su došli u pariski hotel gde smo mi odseli.
Koji hotel?
- Tja, ne mogu da se setim. To je jedan reprezentativni hotel gde Francuzi smeštaju svoje važne goste. Ja sam bio u poseti ministarki odbrane, a Marović Žaku Širaku, predsedniku Francuske. Po povratku, i to je vrlo značajno, podneo sam izveštaj Savetu ministara. Ali, to se nigde ne pominje. U istrazi uporno ističem, ali niko ne uzima u obzir, da smo u decembru tražili od Predraga Markovića, predsednika Skupštine, da sazove Odbor za odbranu i bezbednost Skupštine Srbije.
- Tja, ne mogu da se setim. To je jedan reprezentativni hotel gde Francuzi smeštaju svoje važne goste. Ja sam bio u poseti ministarki odbrane, a Marović Žaku Širaku, predsedniku Francuske. Po povratku, i to je vrlo značajno, podneo sam izveštaj Savetu ministara. Ali, to se nigde ne pominje. U istrazi uporno ističem, ali niko ne uzima u obzir, da smo u decembru tražili od Predraga Markovića, predsednika Skupštine, da sazove Odbor za odbranu i bezbednost Skupštine Srbije.
Ko to mi?
- Ja, Branko Krga, načelnik Generalštaba i general Milan Zarić, načelnik službe bezbednosti. Dali smo presek bezbednosne situacije na Kosovu i u vezi sa tim obavestili skupštinski odbor da imamo nameru da nabavimo satelit upravo radi očekivanih problema koje možemo da imamo sa proglašenjem nezavisnosti Kosova. Znači, skupštinski odbor je bio obavešten. Januara meseca dolazi delegacija izraelskog „Imidžsata“ i vrši prezentaciju u Ministarstvu odbrane gde je bilo negde oko 15 ljudi iz Generalštaba, službi bezbednosti, tehničkih i drugih stručnih službi i time je taj deo posla bio završen. Onda se nekoliko meseci vode pregovori i dobijam obaveštenje da je napravljen neki nacrt ugovora te odlazim u Pariz i potpisujem taj nacrt ugovora.
To je bilo 28. februara i 1. marta 2005. godine. Nakon toga vraćam se u Beograd i na sastanku Vrhovnog saveta odbrane podnosim izveštaj i u zapisniku stoji: “VSO prihvatio izveštaj ministra Prvoslava Davinića o prethodnim razgovorima sa predstavnicima NATO i drugih zemalja i podržava aktivnosti Ministarstva odbrane na uključivanju SCG u sistem satelitske kontrole prostora.” Dakle, dobio sam podršku od Vrhovnog saveta za to. To je bilo 8. marta 2005. godine, dakle, nekoliko dana posle sastanka u Parizu. Nakon toga, 12. aprila, tu odluku potvrđuje i Savet ministara...
Ko tada čini Savet ministara?
- Uf, bilo ih je šest, sedam, osam...
Vuk Drašković...
- Da, Vuk je bio ministar spoljnih poslova, a tu su, pored mene, bili još Rasim Ljajić, Marović, zatim iz Crne Gore Ivanović, ministar za ekonomske odnose... Oni na sednici Saveta ministara od 12. aprila usvajaju informaciju o potrebi uključenja u sistem satelitske kontrole i konstatuju da treba zadužiti Ministarstvo odbrane da realizuje planirane aktivnosti na uključivanje SCG u sistem satelitske odbrane a u skladu sa odlukom Vrhovnog saveta odbrane.
- Da, Vuk je bio ministar spoljnih poslova, a tu su, pored mene, bili još Rasim Ljajić, Marović, zatim iz Crne Gore Ivanović, ministar za ekonomske odnose... Oni na sednici Saveta ministara od 12. aprila usvajaju informaciju o potrebi uključenja u sistem satelitske kontrole i konstatuju da treba zadužiti Ministarstvo odbrane da realizuje planirane aktivnosti na uključivanje SCG u sistem satelitske odbrane a u skladu sa odlukom Vrhovnog saveta odbrane.
Šta se dalje dešava?
- Vrlo značajna stvar! Nailazimo na teškoće da te finansijske aranžmane obezbedimo jer se Ministarstvo finansija ne slaže, ne daje nam saglasnost da brzo prodamo vojnu imovinu koja je vredna dve milijarde evra, a od koje smo mogli da platimo ne samo to nego i druge stvari.
Ko je ministar finansija u tom trenutku?
- [smeh, ali srdačan] Mlađan Dinkić.
Šta se zatim dešava?
- Dolazimo do zaključka da mi ne možemo da obezbedimo sredstva... U tim razgovorima Marovića sa Labusom i mojim sa Labusom i Dinkićem, dolazim do zaključka da oni nisu spremni da ta sredstva daju za bilo kakvu kupovinu za vojsku. Nije Dinkić u toj fazi rekao: “Ne možete da uzmete satelit!”, nego je rekao: “Ne možemo da prodamo vojnu imovinu dok ne rešimo pitanje statusa vojne imovine!”
Da li taj stav, istovremeno, iznosi i Labus ili samo Dinkić?
- Samo Dinkić.
A kako se drži Labus? Rezervisano?
- Labus nije hteo da se meša u pitanje prodaje vojne imovine, ali nije bio protiv nabavke satelita. Onda mi u VSO i vladi dolazimo do zaključka da postoji jedan dobar način – “Jugoimport SDPR”. On trguje naoružanjem. Razgovaramo sa direktorom Stevanom Nikčevićem da mi njemu ustupimo određenu količinu naoružanja i da on za te pare omogući da zakupimo satelit.
Čija je to ideja?
- Ideja je došla iz kabineta predsednika Marovića. On je pisao Nikčeviću, a ovaj mu je odgovorio da se sa time slaže.
Imate li to pismo?
- To pismo se pojavilo u arbitraži, ali nisam skupljao dokumentaciju na takav način... Ali, do tog pisma se može doći. Moraću da ga nabavim za suđenje koje mi predstoji. [smeh]
Znači, posao preuzima Nikčević?
- Da. VSO usvaja odluku, Informaciju o nacrtu ugovora za korišćenje satelita zakupom sa kompanijom “Imidžsat internešnal”. Savet ministara kao kupca i ugovornu stranu zastupaće kompanija “Jugoimport-SDPR”.
Kog je to datuma i ko je u delegaciji?
- Tu odluku donosimo 2. juna 2005. godine u jutarnjim časovima, a te večeri sedam u avion za Pariz u popodnevnim časovima. U „delegaciji“ smo samo Marović i ja. Marović je došao drugim avionom iz Crne Gore u Pariz, jer je imao zdravstvenih problema, znate ono kada su ga izujedale pčele. U subotu je, dakle, bio na pregledu, u nedelju se mi nalazimo sa predstavnicima “Imidžsata” i sa tim Štajnerom u njihovim kancelarijama i odmah smo im rekli: Gospodo, nažalost, nismo obezbedili sredstva na način na koji smo mislili, ali posao će, sa vama, dalje da vodi „Jugoimport“. Molimo vas da sada pošaljete vašu delegaciju na zvanične pregovore.
I kako su Izraelci primili tu vest?
- Moram da kažem da su bili dosta razočarani. Štajner i ostali, videlo se, uopšte nisu srećni.
A zašto ste vi, uopšte potpisali taj papir?
- To su me pitali i na arbitraži. [smeh]
I šta ste im rekli?
- Rekao sam im isto što ću i vama da kažem: “Bio sam malo naivan!” Potpisao sam papir, kao izraz dobre volje, i, ponavljam, to nije bio ugovor, već samo nacrt o namerama.
Izraelci su vam, dakle, poturili unapred pripremljen nacrt ugovora u jednom primerku i taj primerak je ostao kod njih?
- Jeste...
I u tom papiru, čiju kopiju nemate, piše da će se eventualni spor rešavati po engleskom pravu, zar ne?
- Tačno tako.
Zašto ste na to pristali?
- Marović i ja smo se konsultovali: možemo li da prihvatimo tako nešto? Obojica smo neki pravnici, ali, znate, to su finese koje ne možete da prelomite na licu mesta.
Tim pre to niste smeli da potpišete...
- U pravu ste. Ali, računali smo da će pravne službe „Jugoimporta“ to ispitati prilikom sklapanja ugovora.
Da li je Svetozar Marović stavio potpis na taj sporni nacrt ugovora?
Nije, nije bilo potrebe da to potpisuje i šef države...
On je izbegao potpisivanje ne bi li, kasnije, izbegao i eventualnu odgovornost?
- Zaista ne mislim da je to slučaj.
Rekli ste da ste bili malo naivni, zar ne mislite da ste ispali mnogo naivni?
- Da, bio sam mnogo naivan. Ali, tu je bio Štajner koji se izdavao za velikog prijatelja Marovića, Borisa Tadića, Srbije i Crne Gore. On je samo ponavljao: Slušajte, pa mi smo prijatelji. Eto, kada je bila reč o toj klauzuli o engleskom pravu, zaista vam pričam kako je bilo.
Štajner je trebalo da vam omogući i kontakt sa predstavnicima NATO saveza?
- Bio je dobar prijatelj sa generalom Džonsom, komandantom NATO snaga. I Džons i Štajner su bili gosti Marovića u Budvi. Ali, na kraju se pokazalo da je Štajner lagao, da je doveo Džonsa u Budvu ali mu nije rekao zbog čega ga dovodi, već samo da bi Džons koristio njegovom imenu. Mi smo imali podršku NATO, ali smo je dobili na drugi način, a ne zahvaljujući Štajneru. Ja sam direktno razgovarao sa Sheferom i našem Savetu podneo sam izveštaj o razgovorima u NATO u Briselu.
Očekujete li da se protiv vas digne i domaća optužnica?
- Da, svakog dana očekujem poštara. Oni moraju da dignu optužnicu protiv mene, ja sam žrtveni jarac! Razgovarao sam sa Radetom Bulatovićem, koga već godinama poznajem, odranije smo bili i kolege u ministarstvu. Kažem mu: Dobro, Rade šta misliš zašto mi ovo rade? Nemam nikakve privatne poslove, nikakvu firmu, nisam ni u kakvim upravnim odborima, ne poznajem srpske tajkune niti se sa njima družim, živim od penzije... Zbog čega ovakva hajka na mene? A on mi kaže: Pa, baš, zato što nisi vezan za tajkune, za neku partiju, zato ovako udaraju po tebi...]
Ali, čekajte, neće biti da ste, baš, toliko nezaštićeni! Zar nemate tihu logistiku od moćnih, pa i natovskih institucija, a i sedeli ste toliko godina u Ujedinjenim nacijama...
- Da, moju karijeru i integritet ne može niko da naruši, i to me čini mirnim.
Autori: Lidija Kujundižić i Dragan Jovanović
Objavljeno 20. maja 2010. godine u nedeljniku NIN br 3099
No comments:
Post a Comment