Možda Vlada Srbije po hitnom postupku otvori „satelitske“ arhive, mada već ima nagoveštaja da će mnogi važni papiri o međunarodnoj arbitraži ostati državna tajna
Za vikend je i Boris Tadić, predsednik Srbije, na televiziji objasnio kako je Vrhovni savet odbrane državne zajednice Srbija i Crna Gora, a čiji je član i sam bio, raspravljao samo o potrebama da se zbog bezbednosnih rizika na jugu Srbije pribave satelitski snimci tog područja, ali da nije bilo reči ni o kakvim detaljima. Po Tadićevom mišljenju „o svemu drugom VSO nije imao ni kapacitet, ni pravo da odlučuje, već samo vlade, u to vreme Savet ministara SCG i Vlada Srbije. Kakvi satelitski snimci i kakvo angažovanje o tome je morala da odlučuje vlada, to jest VSO o tome uopšte nije govorio.” A o tome šta se kasnije dešavalo, odnosno da li postoji odgovornost članova VSO i Vlade Srbije, po Tadiću, trebalo bi da utvrdi istraga.
Prvi ko će doći pod udar domaćeg pravosuđa je Prvoslav Davinić, nekadašnji ministar odbrane SCG. Optužnica koja mu se priprema u osnovi ga tereti da je zloupotrebio službeni položaj jer je na svoju ruku sa Izraelcima potpisao štetan ugovor vredan 44,9 miliona evra.
Sam Davinić je, u ekskluzivnom intervjuu za NIN prošle nedelje, objasnio da nikakvog ugovora nije bilo i da njegov potpis stoji na papiru koji se jedva može smatrati nacrtom budućeg sporazuma. Isto tvrdi i Svetozar Marović, nekadašnji šef državne zajednice SCG. Marović je 4. juna 2005. godine takođe bio u Parizu, u prostorijama Imidžsata. Tada je Davinić na dokumentu - koji su Izraelci ne samo unapred pripremili (u jednom primerku, samo na engleskom jeziku) već su u njega nešto i dopisivali - rukom dodao da se navedeni papiri ne mogu smatrati konačnim ugovorom sve dok se ne postigne dogovor o finansijskim aranžmanima sa odgovarajućim organima vlasti SCG.
„Razgovor u Parizu nije presudan jer ugovora nije bilo!“, kaže Svetozar Marović u telefonskom razgovoru i sugeriše NIN-u: „Nađite ko je u Vladi Srbije doneo odluku da se prihvati ovaj radni dokument. Tražite ko je dao saglasnost. Pitajte zašto je neko prihvatio da se ide na arbitražu i zašto taj neko služi interesima Izraelaca koji su dva puta pokrali našu državu. Pitajte ko im je u tome pomogao. Umesto da dobijemo satelit sada država za ništa treba da plati 36 miliona evra. Ovo je pokušaj reketiranja jedne države i ovo je lov na jednog čoveka. Neću dopustiti da nevin čovek kao Davinić plati za sve“.
Skidanje oznake tajnosti u slučaju „Satelit“ omogućiće javnosti uvid u dokumenta do kojih je NIN već došao, iz nekoliko izvora.
Iz dokumenata moguće je rekonstruisati neke od događaja koji do sada nisu bili poznati a bitni su za razumevanje satelitskog skandala.
Firma Camira Creek Corporation sa Holandskih Antila, inače zastupnik izraelske kompanije Imidžsata, pripremila je, vidi se, prvu ponudu Izraelaca od 2. decembra 2004. godine.
Radijus snimanja iznosio je hiljadu kilometara, zemaljska kontrolna stanica bi koštala 12,5 miliona evra dok bi usluge korišćenja EROS-a A i EROS-a B godišnje koštale osam, odnosno 11 miliona. Na to treba dodati još 300.000 evra za troškove analize snimaka. Sve u svemu po toj ponudi, za šest godina, SCG bi trebalo da odvoji 69,80 miliona evra.
Druga ponuda Imidžsata stiže 14. decembra 2005. godine gde bi sateliti snimali površinu od oko 750 kilometara, zemaljska stanica bi bila skromnija pa bi koštala oko 8 miliona evra. Srazmerno bi troškovi za EROS A i EROS B bili manji, pet i devet miliona evra, a analitika bi koštala isto koliko i pre. Ukupno, za šest godina, satelitska kontrola teritorije (uključujući i granice) bi koštala 50,3 miliona evra.
Dalju uštedu, od oko 400.000 evra, pregovarači SCG uspeli su da postignu u trećoj rundi pregovora 28. februara i 1. marta 2005. godine. Dakle, ako se zna da je „prvookrivljeni“ u satelitskom skandalu Prvoslav Davinić, od aprila 2004. godine ministar odbrane SCG da li je moguće da je baš on doprineo da se cena satelitskog nadzora smanji za 24,9 miliona evra tj. oko 36 odsto?
A kad smo već kod Davinića potrebno je pomenuti da je on pod zakletvom, pred Međunarodnim arbitražnim sudom (Case No. 14839/FM), svedočio 26. septembra 2008. godine. Između ostalog, tada je rekao: „Tokom istog perioda SCG razgovarala je sa još jednim provajderom satelitskih usluga, EADS-om (European Aeronautic Defense Space Company) o mogućnostima pružanja usluga satelitskog nadzora“. Marta 2005. godine ponuda EADS-a iznosila je oko 70 miliona evra.
Prema zapisniku sa 21. sednice Vrhovnog saveta odbrane održane 8. marta 2005. godine, „VSO je prihvatio izveštaj ministra Prvoslava Davinića o prethodnim razgovorima sa predstavnicima NATO-a i drugih zemalja i podržava aktivnosti na uključivanju SCG u sistem satelitske kontrole prostora“.
Pozivajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja NIN je od Ministarstva odbrane 17. maja 2010. tražio, između ostalog, nekoliko informacija. Na čiji je zahtev, ko i kada stavio oznaku državne tajne na dokumenta vezana za slučaj Republic of Serbia v Imagesat International N.V. I šta je navedeno u obrazloženju te odluke koja se odnosi na proces vođen pred the International Chamber of Commerce Court of Arbitration.
Ministarstvo odbrane još ćuti, što mu još neko vreme omogućava i Zakon, ali uskoro će morati da zauzme stav. Što neće biti lako ako je izvor NIN-a, koji je zahtevao da ostane anoniman, u pravu. Sasvim je moguće da je jedan od prvih dokumenata koji su članovi VSO SCG usvojili zapravo odluka da se sednice VSO više ne snimaju i da se ne prave stenogrami.
Ipak, tragajući za činjenicama NIN je došao do kopije dela stenograma sa 75. sednice Saveta ministara. Na sastanku 12. aprila 2005. godine tačka 29. je bila diskusija o Predlogu zaključaka u vezi sa uključivanjem Srbije i Crne Gore u sistem satelitske kontrole. Citiramo:
Generalni sekretarijat Saveta ministara, između ostalog, obaveštava Marovića, kao šefa države, da „od strane Ministarstva odbrane, u proceduri razmatranja Saveta ministara nikada nije dostavljen na davanje saglasnosti Ugovor o zakupu satelita sa firmom IMAGESAT INTERNATIONAL N.V.“ Potom, 15. decembra 2005. Zoranu Stankoviću, tadašnjem ministru odbrane, stiže pismo Šimona Ekhausa, izvršnog direktora Imidžsata, u kome do 4. novembra traži isplatu prve rate od 4.625.000 evra.
Izraelci traže pare, a Lav Lajović, direktor službe za zakonodavstvo Saveta ministara piše 21. feburara 2006. godine Stankoviću: „Predlog vašeg ministarstva da se prva delimična isplata po ovom ugovoru u naznačenom iznosu, kompenzira isporukom druge opreme neophodne Ministarstvu odbrane izraelske firme, po našem mišljenju u suprotnosti je sa zaključkom Saveta ministara, i mogao bi predstavljati radnju izvršenja ugovora, odnosno njegovu konvalidaciju“.
Takođe, postoji dokument iz kabineta predsednika Republike pod oznakom 04 broj 06-768/2006, od 4. aprila 2006. godine, upućen Dejanu Mihajlovu, generalnom sekretaru Vlade Republike Srbije, gde se kaže: „S obzirom da iz medija saznajemo da Vlada Republike Srbije pristupa pregovorima koji mogu dovesti do priznavanja ugovora koji, prema mišljenju organa državne zajednice, ne proizvodi pravno dejstvo, molim Vas da nas obavestite o razlozima za takvo postupanje... Smatramo da može doći do štete isplatom potraživanja po osnovu ovakvog ugovora imajući u vidu da postoji sumnja u njegovu pravnu valjanost.“
Fotokopiju ovog dopisa NIN je predočio Mlađanu Dinkiću, ministru ekonomije, tokom razgovora koji je u ponedeljak 24. maja 2010. godine vođen u njegovom kabinetu. Dinkić tvrdi da ovaj dokument nije video ranije.
Za razliku od ostalih sagovornika Mlađan Dinkić, svoje reči nije potkrepio nijednim jedinim dokumentom.
Inače, Dinkić je tokom prelomnih trenutaka u satelitskom skandalu bio ministar finansija Vlade Srbije a Naom Zafriri, potpredsednik Imidžsata za marketing i prodaju, je svedočeći pred Međunarodnim arbitražnim sudom naveo: „Ministar za finansije Srbije je inicirao razgovore (preko izraelske ambasade) početkom oktobra 2005. godine, bez ikakvog nagoveštaja sa naše strane, i mi njemu tom prilikom nismo predočili Sporazum.“
Možda Vlada Srbije već danas otvori „satelitske“ arhive, mada već ima nagoveštaja da će mnogi važni papiri o međunarodnoj arbitraži ostati državna tajna.
Satelitska istraga NIN-a je u toku.
Plan je da Vlada Srbija danas, 27. maja 2010. godine, skine oznaku državne tajne sa skandala zbog koga građani moraju da plate oko 36 miliona evra duga za zakup izraelskih satelita EROS A i EROS B koji ni vojska ni država nikada nisu koristile. Takođe, plan je i da Slobodan Homen, državni sekretar Ministarstva pravde, bude šef vladinog tima koji će sa predstavnicima izraelske kompanije ImageSat International N. V. pokušati da se nagodi i da za pare koje dugujemo (po presudi Majkla Prilesa, sudije Međunarodnog arbitražnog suda u Parizu) ipak, neku, vajdicu dobijemo.
Za vikend je i Boris Tadić, predsednik Srbije, na televiziji objasnio kako je Vrhovni savet odbrane državne zajednice Srbija i Crna Gora, a čiji je član i sam bio, raspravljao samo o potrebama da se zbog bezbednosnih rizika na jugu Srbije pribave satelitski snimci tog područja, ali da nije bilo reči ni o kakvim detaljima. Po Tadićevom mišljenju „o svemu drugom VSO nije imao ni kapacitet, ni pravo da odlučuje, već samo vlade, u to vreme Savet ministara SCG i Vlada Srbije. Kakvi satelitski snimci i kakvo angažovanje o tome je morala da odlučuje vlada, to jest VSO o tome uopšte nije govorio.” A o tome šta se kasnije dešavalo, odnosno da li postoji odgovornost članova VSO i Vlade Srbije, po Tadiću, trebalo bi da utvrdi istraga.
Prvi ko će doći pod udar domaćeg pravosuđa je Prvoslav Davinić, nekadašnji ministar odbrane SCG. Optužnica koja mu se priprema u osnovi ga tereti da je zloupotrebio službeni položaj jer je na svoju ruku sa Izraelcima potpisao štetan ugovor vredan 44,9 miliona evra.
Sam Davinić je, u ekskluzivnom intervjuu za NIN prošle nedelje, objasnio da nikakvog ugovora nije bilo i da njegov potpis stoji na papiru koji se jedva može smatrati nacrtom budućeg sporazuma. Isto tvrdi i Svetozar Marović, nekadašnji šef državne zajednice SCG. Marović je 4. juna 2005. godine takođe bio u Parizu, u prostorijama Imidžsata. Tada je Davinić na dokumentu - koji su Izraelci ne samo unapred pripremili (u jednom primerku, samo na engleskom jeziku) već su u njega nešto i dopisivali - rukom dodao da se navedeni papiri ne mogu smatrati konačnim ugovorom sve dok se ne postigne dogovor o finansijskim aranžmanima sa odgovarajućim organima vlasti SCG.
„Razgovor u Parizu nije presudan jer ugovora nije bilo!“, kaže Svetozar Marović u telefonskom razgovoru i sugeriše NIN-u: „Nađite ko je u Vladi Srbije doneo odluku da se prihvati ovaj radni dokument. Tražite ko je dao saglasnost. Pitajte zašto je neko prihvatio da se ide na arbitražu i zašto taj neko služi interesima Izraelaca koji su dva puta pokrali našu državu. Pitajte ko im je u tome pomogao. Umesto da dobijemo satelit sada država za ništa treba da plati 36 miliona evra. Ovo je pokušaj reketiranja jedne države i ovo je lov na jednog čoveka. Neću dopustiti da nevin čovek kao Davinić plati za sve“.
Skidanje oznake tajnosti u slučaju „Satelit“ omogućiće javnosti uvid u dokumenta do kojih je NIN već došao, iz nekoliko izvora.
Iz dokumenata moguće je rekonstruisati neke od događaja koji do sada nisu bili poznati a bitni su za razumevanje satelitskog skandala.
Firma Camira Creek Corporation sa Holandskih Antila, inače zastupnik izraelske kompanije Imidžsata, pripremila je, vidi se, prvu ponudu Izraelaca od 2. decembra 2004. godine.
Radijus snimanja iznosio je hiljadu kilometara, zemaljska kontrolna stanica bi koštala 12,5 miliona evra dok bi usluge korišćenja EROS-a A i EROS-a B godišnje koštale osam, odnosno 11 miliona. Na to treba dodati još 300.000 evra za troškove analize snimaka. Sve u svemu po toj ponudi, za šest godina, SCG bi trebalo da odvoji 69,80 miliona evra.
Druga ponuda Imidžsata stiže 14. decembra 2005. godine gde bi sateliti snimali površinu od oko 750 kilometara, zemaljska stanica bi bila skromnija pa bi koštala oko 8 miliona evra. Srazmerno bi troškovi za EROS A i EROS B bili manji, pet i devet miliona evra, a analitika bi koštala isto koliko i pre. Ukupno, za šest godina, satelitska kontrola teritorije (uključujući i granice) bi koštala 50,3 miliona evra.
Dalju uštedu, od oko 400.000 evra, pregovarači SCG uspeli su da postignu u trećoj rundi pregovora 28. februara i 1. marta 2005. godine. Dakle, ako se zna da je „prvookrivljeni“ u satelitskom skandalu Prvoslav Davinić, od aprila 2004. godine ministar odbrane SCG da li je moguće da je baš on doprineo da se cena satelitskog nadzora smanji za 24,9 miliona evra tj. oko 36 odsto?
A kad smo već kod Davinića potrebno je pomenuti da je on pod zakletvom, pred Međunarodnim arbitražnim sudom (Case No. 14839/FM), svedočio 26. septembra 2008. godine. Između ostalog, tada je rekao: „Tokom istog perioda SCG razgovarala je sa još jednim provajderom satelitskih usluga, EADS-om (European Aeronautic Defense Space Company) o mogućnostima pružanja usluga satelitskog nadzora“. Marta 2005. godine ponuda EADS-a iznosila je oko 70 miliona evra.
Prema zapisniku sa 21. sednice Vrhovnog saveta odbrane održane 8. marta 2005. godine, „VSO je prihvatio izveštaj ministra Prvoslava Davinića o prethodnim razgovorima sa predstavnicima NATO-a i drugih zemalja i podržava aktivnosti na uključivanju SCG u sistem satelitske kontrole prostora“.
Pozivajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja NIN je od Ministarstva odbrane 17. maja 2010. tražio, između ostalog, nekoliko informacija. Na čiji je zahtev, ko i kada stavio oznaku državne tajne na dokumenta vezana za slučaj Republic of Serbia v Imagesat International N.V. I šta je navedeno u obrazloženju te odluke koja se odnosi na proces vođen pred the International Chamber of Commerce Court of Arbitration.
Ministarstvo odbrane još ćuti, što mu još neko vreme omogućava i Zakon, ali uskoro će morati da zauzme stav. Što neće biti lako ako je izvor NIN-a, koji je zahtevao da ostane anoniman, u pravu. Sasvim je moguće da je jedan od prvih dokumenata koji su članovi VSO SCG usvojili zapravo odluka da se sednice VSO više ne snimaju i da se ne prave stenogrami.
Ipak, tragajući za činjenicama NIN je došao do kopije dela stenograma sa 75. sednice Saveta ministara. Na sastanku 12. aprila 2005. godine tačka 29. je bila diskusija o Predlogu zaključaka u vezi sa uključivanjem Srbije i Crne Gore u sistem satelitske kontrole. Citiramo:
[Bezimeni govornik]: Kontrole čega, ne znam šta to znači.
[Bezimeni govornik]: Ovo je jedna bezbednosno osetljiva materija o čemu je odlučivao Vrhovni savet odbrane i klasifikovao kao poverljivu materiju. Ali može da se kaže o čemu se radi. Mi imamo mogućnost da se priključimo na jedan od postojećih satelita i da koristimo visokotehnološke mogućnosti za materiju koja se tiče naše bezbednosti. Drugim rečima da sa tim satelitom pratimo šta se dešava u našoj zmelji, pogotovo u osetljivim područjima u realnom vremenu sa svim merama koje, što se tiče izazivanja ili opasnosti za nacionalnu bezbednost možemo da preduzmemo. Moram da vam kažem da ovu mogućnost ima samo mali broj zemalja. Na našem području, na Balkanu, nema. I to nam daje određene prednosti ali ne ulazimo u tehničke detalje zbog toga što će takvo jedno saznanje upozoriti i one koji bi mogli da se onda ponašaju na drugi način i da izbegavaju tu tehničku mogućnost. To je to.
MAROVIĆ: Vrhovni savet odbrane to je definisao kao državnu tajnu, stvar koju treba tako i ovde tretirati, dakle posebno o kontroli granica koja može biti veoma korisna i za civilni sektor, jedan drugi program... To bi u značajnoj meri i dalje doprinosilo pojeftinjenju i modernizaciji, na primer kada je mornarica u pitanju.
[Bezimeni govornik]: Naravno i pokrivamo, na primer, ne samo teritoriju Crne Gore nego i Jadran sa stanovišta onih drugih aktivnosti koje su važne za Vladu Crne Gore.
MAROVIĆ: Konačno imali bi one informacije, dakle da ne moramo da tražimo sve te satelitske snimke od Amerikanaca. Predlažem da prihvatimo i jednu sugestiju u tačci 2. da ostavimo, gospodine Daviniću, da li ono da ipak ostavimo, obezbediće se iz prihoda Fonda za reformu iz budžeta i Fonda, pa ćemo mi finansirati Fond ali neka ostane rezervno ako ništa drugo možda će nam u datom trenutku biti potrebno da premostimo. Hvala.“
Trenutak od koga se u papirima, dostupnih NIN-u, nacrtni dokument iz Pariza odjednom shvata kao ugovor je novembar 2005. godine. Tadić se vratio iz zvanične posete Izraelu sa „ugovorom“ koji je, izgleda, ostavljen na recepciji hotela i to na ime jednog od najbližih savetnika.
Generalni sekretarijat Saveta ministara, između ostalog, obaveštava Marovića, kao šefa države, da „od strane Ministarstva odbrane, u proceduri razmatranja Saveta ministara nikada nije dostavljen na davanje saglasnosti Ugovor o zakupu satelita sa firmom IMAGESAT INTERNATIONAL N.V.“ Potom, 15. decembra 2005. Zoranu Stankoviću, tadašnjem ministru odbrane, stiže pismo Šimona Ekhausa, izvršnog direktora Imidžsata, u kome do 4. novembra traži isplatu prve rate od 4.625.000 evra.
Izraelci traže pare, a Lav Lajović, direktor službe za zakonodavstvo Saveta ministara piše 21. feburara 2006. godine Stankoviću: „Predlog vašeg ministarstva da se prva delimična isplata po ovom ugovoru u naznačenom iznosu, kompenzira isporukom druge opreme neophodne Ministarstvu odbrane izraelske firme, po našem mišljenju u suprotnosti je sa zaključkom Saveta ministara, i mogao bi predstavljati radnju izvršenja ugovora, odnosno njegovu konvalidaciju“.
Takođe, postoji dokument iz kabineta predsednika Republike pod oznakom 04 broj 06-768/2006, od 4. aprila 2006. godine, upućen Dejanu Mihajlovu, generalnom sekretaru Vlade Republike Srbije, gde se kaže: „S obzirom da iz medija saznajemo da Vlada Republike Srbije pristupa pregovorima koji mogu dovesti do priznavanja ugovora koji, prema mišljenju organa državne zajednice, ne proizvodi pravno dejstvo, molim Vas da nas obavestite o razlozima za takvo postupanje... Smatramo da može doći do štete isplatom potraživanja po osnovu ovakvog ugovora imajući u vidu da postoji sumnja u njegovu pravnu valjanost.“
Fotokopiju ovog dopisa NIN je predočio Mlađanu Dinkiću, ministru ekonomije, tokom razgovora koji je u ponedeljak 24. maja 2010. godine vođen u njegovom kabinetu. Dinkić tvrdi da ovaj dokument nije video ranije.
Za razliku od ostalih sagovornika Mlađan Dinkić, svoje reči nije potkrepio nijednim jedinim dokumentom.
Inače, Dinkić je tokom prelomnih trenutaka u satelitskom skandalu bio ministar finansija Vlade Srbije a Naom Zafriri, potpredsednik Imidžsata za marketing i prodaju, je svedočeći pred Međunarodnim arbitražnim sudom naveo: „Ministar za finansije Srbije je inicirao razgovore (preko izraelske ambasade) početkom oktobra 2005. godine, bez ikakvog nagoveštaja sa naše strane, i mi njemu tom prilikom nismo predočili Sporazum.“
Možda Vlada Srbije već danas otvori „satelitske“ arhive, mada već ima nagoveštaja da će mnogi važni papiri o međunarodnoj arbitraži ostati državna tajna.
Satelitska istraga NIN-a je u toku.
Autori: Lidija Kujunžić i Dragan Jovanović
Objavljeno 27. maja 2010. godine u nedeljniku NIN br 3100
No comments:
Post a Comment