Ko je klimnuo glavom
Do ovog broja NIN-a malo ko je mogao da se pohvali da zna kako izgleda prvi obaveštajac Vojske Jugoslavije. Aleksandar Dimitrijević, penzionisani general-pukovnik, pristao je ne samo da govori za NIN, pod imenom i prezimenom, već i da se slika. Oba puta, u toku istog dana 24. maja 2010. godine Dimitrijević, nekadašnji pomoćnik ministra odbrane za obaveštajno-bezbednosne poslove SCG, stigao je u foaje hotela „Slavija luks“ minut pre zakazanog sastanka sa novinarima NIN-a. Treći susret je dogovoren za sutradan, u sedam sati ujutro, na livadi iza stadiona „Partizan“ (ul. Humska 1). Tada je Dimitrijević zajedno sa škotskom ovčarkom Sarom autorizovao ovaj, ekskluzivni, intervju.
Na koji način ste učestvovali u priči o eventualnom zakupu izraelskog satelita SCG?
- U toj priči nisam učestvovao. Priča o zakupu, ne o kupovini, kako se to u nekim medijima sada plasira, je započeta negde prema mojim saznanjima 2002. godine, pa se provlačila 2003. Do 2005. godine i do mog dolaska u Ministarstvo odbrane bilo je nekoliko poseta Izraelu, išao je ministar odbrane tamo...
- U toj priči nisam učestvovao. Priča o zakupu, ne o kupovini, kako se to u nekim medijima sada plasira, je započeta negde prema mojim saznanjima 2002. godine, pa se provlačila 2003. Do 2005. godine i do mog dolaska u Ministarstvo odbrane bilo je nekoliko poseta Izraelu, išao je ministar odbrane tamo...
Mislite na Borisa Tadića?
- Koliko znam Tadić je išao u Izrael.
- Koliko znam Tadić je išao u Izrael.
Da li to znate ili ne znate?
- Sasvim je moguće, tako mi prolazi kroz sećanje. Ali 2003. godine kao ministar odbrane je sigurno bio, jer mi je o tome 2005. godine pričao i pukovnik Tomislav Đurin koji je u to vreme bio naš vojni izaslanik u Izraelu. Rekao mi je to, uz ocenu da imamo izuzetno dobru saradnju sa Izraelcima i da je prilikom posete ministra Tadića dogovoreno dosta dobrih, velikih poslova...Satelitska priča je, dakle, započeta već 2002. godine. Do 2005. godine održavani su zajednički kolegijumi Ministarstva odbrane i Generalštaba, prisustvovao je i načelnik Generalštaba, pa je i to pitanje bilo na tim kolegijumima. Izraelci su dolazili, održali su jednu ili čak dve prezentacije i prikazali mogućnosti tog satelita.
- Sasvim je moguće, tako mi prolazi kroz sećanje. Ali 2003. godine kao ministar odbrane je sigurno bio, jer mi je o tome 2005. godine pričao i pukovnik Tomislav Đurin koji je u to vreme bio naš vojni izaslanik u Izraelu. Rekao mi je to, uz ocenu da imamo izuzetno dobru saradnju sa Izraelcima i da je prilikom posete ministra Tadića dogovoreno dosta dobrih, velikih poslova...Satelitska priča je, dakle, započeta već 2002. godine. Do 2005. godine održavani su zajednički kolegijumi Ministarstva odbrane i Generalštaba, prisustvovao je i načelnik Generalštaba, pa je i to pitanje bilo na tim kolegijumima. Izraelci su dolazili, održali su jednu ili čak dve prezentacije i prikazali mogućnosti tog satelita.
Satelit je trebalo da bude u funkciji zaštite bezbednosti tadašnje državne zajednice SCG?
- Jeste! Priča je aktuelizovana posle martovskog pogroma 2004. godine nad Srbima, ali i nagoveštaja da će verovatno brzo uslediti proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije.
- Jeste! Priča je aktuelizovana posle martovskog pogroma 2004. godine nad Srbima, ali i nagoveštaja da će verovatno brzo uslediti proglašenje nezavisnosti Kosova i Metohije.
Da li je satelitski nadzor bio nužan i zbog rovite situacije na jugu Srbije i zbog nadgledanja Jadranskog mora?
- Jadran nije pominjan u toj varijanti uopšte. Suština je bila da se zaštiti kopnena zona bezbednosti i da se obezbede snimci, da u slučaju ponovnog pokušaja novog pogroma ili proglašenja nezavisnosti koja bi za posledicu imala ekstremno ponašanje, moglo na vreme da se reaguje i zaštiti stanovništvo koje živi na severu KiM, a i kopnena zona bezbednosti. Zona bezbednosti je bila prepuštena uglavnom vojsci i sećate se verovatno bilo je i tada od strane Mlađana Dinkića i još nekih ljudi, mnogo priča da li nam baza Cepotina treba, da li je previše luksuzna, da li je ovakva ili onakva... A, evo, vidite sada se pokazalo da je to bio dobro urađen projekat.
- Jadran nije pominjan u toj varijanti uopšte. Suština je bila da se zaštiti kopnena zona bezbednosti i da se obezbede snimci, da u slučaju ponovnog pokušaja novog pogroma ili proglašenja nezavisnosti koja bi za posledicu imala ekstremno ponašanje, moglo na vreme da se reaguje i zaštiti stanovništvo koje živi na severu KiM, a i kopnena zona bezbednosti. Zona bezbednosti je bila prepuštena uglavnom vojsci i sećate se verovatno bilo je i tada od strane Mlađana Dinkića i još nekih ljudi, mnogo priča da li nam baza Cepotina treba, da li je previše luksuzna, da li je ovakva ili onakva... A, evo, vidite sada se pokazalo da je to bio dobro urađen projekat.
Kako objašnjavate da se Dinkić em protivi prodaji vojne imovine, em mu je baza Cepotina bila previše komforna, em je bio protiv satelita? Em je samoinicijativno krenuo u pregovore sa Izraelcima...
- E, ovako; taj sukob sa Davinićem inicirao je, upravo, Dinkić i to se dogodilo u avgustu 2005. godine. Dakle, direktan sukob Dinkića sa Davinićem. Jer, Davinić je stalno insistirao na tome da trebaju sredstva za modernizaciju, opremanje, za izvršenje tih zadataka a iz vlade odnosno od Dinkića je dolazilo da tih para nema, da treba prodati vojnu imovinu. A kada bi se pokušalo da se nešto od te vojne imovine proda, onda je Dinkić objašnjavao da ne može tek tako da se proda državna imovina, i da to treba da radi Republička direkcija za imovinu.
- E, ovako; taj sukob sa Davinićem inicirao je, upravo, Dinkić i to se dogodilo u avgustu 2005. godine. Dakle, direktan sukob Dinkića sa Davinićem. Jer, Davinić je stalno insistirao na tome da trebaju sredstva za modernizaciju, opremanje, za izvršenje tih zadataka a iz vlade odnosno od Dinkića je dolazilo da tih para nema, da treba prodati vojnu imovinu. A kada bi se pokušalo da se nešto od te vojne imovine proda, onda je Dinkić objašnjavao da ne može tek tako da se proda državna imovina, i da to treba da radi Republička direkcija za imovinu.
Šta je epilog sukoba sa Davinićem?
- Dinkić je hteo da dovede Aleksandara Radovića, baš, za pomoćnika ministra za finansije i imovinu? Zašto?Zato što bi onda Davinić bio samo obična figura, a ne ministar odbrane... Dinkić je, očito, hteo da bude taj koji će imati apsolutnu kontrolu nad finansijama i imovinom vojske! A Radović nije mogao da dođe na tu funkciju u Ministarstvu odbrane i iz bezbednosnih razloga.
- Dinkić je hteo da dovede Aleksandara Radovića, baš, za pomoćnika ministra za finansije i imovinu? Zašto?Zato što bi onda Davinić bio samo obična figura, a ne ministar odbrane... Dinkić je, očito, hteo da bude taj koji će imati apsolutnu kontrolu nad finansijama i imovinom vojske! A Radović nije mogao da dođe na tu funkciju u Ministarstvu odbrane i iz bezbednosnih razloga.
Jeste li bili informisani o događajima 4. juna 2005. godine kada je Davinić tog dana u Parizu potpisao taj nacrt, pismo o namerama... Da li ste vi taj dokument videli?
- Taj papir video sam tek kada se krajem godine otvorila priča o tome...
- Taj papir video sam tek kada se krajem godine otvorila priča o tome...
Kada je Tadić, u novembru, doneo dokument iz Izraela?
- Da, on je bio u poseti Izraelu i to je doneto otuda. Dokument je došao u Ministarstvo odbrane i onda je to, eto, moglo da se vidi. Znači, koliko se sada sećam, na prvoj, početnoj strani, gore, po sredini ukoso, ispisano je Davinićevom rukom da to nije ugovor. Jednostavno, to je po meni bio draft.
- Da, on je bio u poseti Izraelu i to je doneto otuda. Dokument je došao u Ministarstvo odbrane i onda je to, eto, moglo da se vidi. Znači, koliko se sada sećam, na prvoj, početnoj strani, gore, po sredini ukoso, ispisano je Davinićevom rukom da to nije ugovor. Jednostavno, to je po meni bio draft.
Iz izraelskog Imidžsata poslali su pismo da se traži uplata prve rate od oko 4,5 miliona evra. To počinje za vreme Zorana Stankovića koji dolazi na mesto smenjenog Davinića?...
- Sa Stankovićem ni jedan jedini put nismo razgovarali na tu temu. Stanković je dobijao zadatke iz kabineta Koštunice. Na kraju krajeva, bojeći se da se neke stvari u sistemu odbrane ne urade na neki drugačiji način, došao je i zahtev iz Koštuničinog kabineta da odem sa tog mesta. I naravno, ja sam otišao. Veliki uticaj na to su imali Aleksandar Nikitović i Rade Bulatović.
- Sa Stankovićem ni jedan jedini put nismo razgovarali na tu temu. Stanković je dobijao zadatke iz kabineta Koštunice. Na kraju krajeva, bojeći se da se neke stvari u sistemu odbrane ne urade na neki drugačiji način, došao je i zahtev iz Koštuničinog kabineta da odem sa tog mesta. I naravno, ja sam otišao. Veliki uticaj na to su imali Aleksandar Nikitović i Rade Bulatović.
Vi, dakle, idete u paketu sa Davinićem?
- Pa dobro, može se to tako reći, s tim što je on otišao ranije a ja sam otišao na kraju godine.
- Pa dobro, može se to tako reći, s tim što je on otišao ranije a ja sam otišao na kraju godine.
Šta biste vi pitali Dinkića?
- Pitao bih ga: zašto je započeo pregovore sa Izraelcima i time indirektno priznao validnost tog, nazovi, ugovora i time nam naneo štetu. U celoj priči najvažnije je ovo; ko je taj ko je klimnuo glavom i rekao: O.K. idite ili idemo na arbitražu.
- Pitao bih ga: zašto je započeo pregovore sa Izraelcima i time indirektno priznao validnost tog, nazovi, ugovora i time nam naneo štetu. U celoj priči najvažnije je ovo; ko je taj ko je klimnuo glavom i rekao: O.K. idite ili idemo na arbitražu.
Čuli ste izjavu Tadićevu u nedelju, za B92. Kako vama to zvuči?
- Vidite, ako danas pitate sve one koji su u to vreme sedeli na sednicama Vrhovnog saveta odbrane, svako bi mogao da vam ispriča svoju priču i kada biste tražili dokaz za bilo koju od tih priča – dokaza, verovatno, ne bi bilo. Uostalom, to ćemo videti ako se skine oznaka tajnosti sa dokumenata u ovom, satelitskom, slučaju. Postoje verovatno samo odluke VSO, ali ne i kako se do njih došlo.
- Vidite, ako danas pitate sve one koji su u to vreme sedeli na sednicama Vrhovnog saveta odbrane, svako bi mogao da vam ispriča svoju priču i kada biste tražili dokaz za bilo koju od tih priča – dokaza, verovatno, ne bi bilo. Uostalom, to ćemo videti ako se skine oznaka tajnosti sa dokumenata u ovom, satelitskom, slučaju. Postoje verovatno samo odluke VSO, ali ne i kako se do njih došlo.
Autori: Lidija Kujunžić i Dragan Jovanović
Photography: Lidija Kujundžić (all rights reserved)
Objavljeno 27. maja 2010. godine u nedeljniku NIN br 3100
Objavljeno 27. maja 2010. godine u nedeljniku NIN br 3100
No comments:
Post a Comment