Tadić je realno ugrožen Predsednik države i premijer štite se, pre svega, kontraobaveštajnom delatnošću, a ne tako što pored Tadića ide desetak telohranitelja. Predsednik države koji ima vojno obezbeđenje nema poverenja u policiju
Ulaskom u Srpsku naprednu stranku Goran Radosavljević Guri, prvi komandant Žandarmerije, zatekao je mnoge na - levoj nozi. Prvi put, specijalno za NIN, Guri govori o motivima iznenadnog političkog angažmana. Razgovor je vođen dva puta u kancelariji advokata Bože Prelevića, a treći put smo se sreli u prostorijama Gurijeve firme „Sektra konsalting“. Sva tri puta je došao pod veoma rizičnim okolnostima – na skuteru, a u beogradskom saobraćaju. Vozi i mnogo jači „suzuki 400“ koji mu je, trenutno, u njegovom Aranđelovcu. Razgovor i počinjemo bezazleno; Gurijevim detinjstvom. Naravno, u sedmočasovnim razgovorima Guri nam je govorio o Račku, Oraovici, Arkanu, Legiji, 5. oktobru, atentatu na Đinđića, „Sablji“, o „puču“ protiv Koštunice, ostavci i ugroženosti predsednika Tadića...
Znamo da ste rođeni u Aranđelovcu, 1957. godine. Da li ste se kao klinac, igrali žandara i lopova?
- Prvo smo se igrali žandara i lopova, a posle su bili popularni partizani i Nemci. Znači, samo su imena promenjena. Partizani su pobeđivali, niko nije hteo da ide u Nemce. Nekad kockom, a nekada dogovorom smo određivali ko će da bude Nemac.
Da li ste još tada razmišljali da postanete policajac?
- Najmanje sam to očekivao. Bavio sam se fudbalom. U Aranđelovcu nije bilo ničega osim fudbalskog kluba i jednog bioskopa. Toma Kaloperović bio je trener „Šumadije“, koja je trebalo da uđe u Prvu ligu. Sećam se da je dolazio kod mog oca i majke da ih ubeđuje da pređem u „Partizan“. Međutim, pokojna majka kaže: „Ma kakvi crni sine da trčiš za loptom!“ Završio sam fakultet za fizičku kulturu. A policiju baš i nisam voleo. Privodili su me nekoliko puta.
Zašto su vas privodili?
- Zbog pevanja četničkih pesama. Osim kafana „Šumadija“, „Domovina“, „Staro zdanje“, „Zelengora“ koje i danas postoje u Aranđelovcu nije bilo ničeg.
Kako ste došli u policiju?
- Poznavao sam Badžu, Vlahovića, Stanka Lopatića, svi su oni danas mrtvi. Pozvali su me da se takmičim za njih, a posle da dođem u policiju i radim. I, naravno, dođem 1986. godine. Bio sam instruktor za specijalnu fizičku obuku do početka 90-ih. Počinje rat u Hrvatskoj i vraćam se u
Gde vas je rat zatekao i da li ste učestvovali u akcijama u Hrvatskoj i u Bosni?
- Nisam. Spletom okolnosti 1992. godine Ivan Maksimović, tadašnji načelnik Uprave policije poslao me je na obuku u Bajinu Baštu. Petnaest dana, na Tari, blizu Mitrovca, u selu Šljivovica. General Obrad Stevanović bio je rukovodilac štaba zadužen za zaštitu granice prema bivšoj republici Bosni i Hercegovini i tih dve nedelje pretvorilo se u tri godine. To je period za koji slobodno mogu da kažem da smo obučavali policajce. U Kamenici ih nisu učili da rukuju bombom, automatskom puškom, eksplozivima. Bilo je terorističkih napada a zahvaljujući baš tim znanjima, dobro smo prošli i tada i posle na Kosovu. Nažalost, u ratu na Kosovu ipak smo imali oko 350 poginulih i više od 1.000 ranjenih policajaca.
Šta ste radili u Vučitrnu 1989. godine?
- Bio sam instruktor u srednjoj školi, a na Kosovo sam ponovo došao na početku rata, 5. januara 1998. godine. Vodio sam instruktorski tim u PJP.
Utisak je da u državnom vrhu, Oslobodilačku vojsku Kosova nisu uzimali za ozbiljno?
Bili su iskopani kilometri rovova, utvrđenja, svaki dan su napadali patrole, otimali i ubijali ljude. Svaki dan je bilo mrtvih policajaca. Godine 1998. nisu shvatali da je rat na Kosovu faktički već počeo.
Pored operativnih da li ste policajce podučavali i nekim taktičkim znanjima?
- Naravno. Kretanje u šumi nije isto kao kad se krećete Kneza Miloša ili Takovskom ulicom. Ratovanje vam je nauka. To je zanat. Ne može svako da bude ratnik. Onaj ko je došao u policiju nije došao da bude borac već policajac.
Guri na albanskom jeziku znači stena. Ko vam je dao taj nadimak?
- Zaista ne mogu da se setim.
To podrazumeva i određenu vrstu karaktera, odlučnost, čvrstinu...
[smeh] Nemojte to mene da pitate.
A koga da pitamo kad su svi kao što rekoste „nedostupni“. Neki su na nebu, a neki u zatvoru?
- Ne volim da pričam o sebi.
Pomenuli ste Radovana Stojičića Badžu, pa moramo da vas pitamo i za Željka Ražnatovića Arkana...
- Arkana sam video jednom u životu.
Kada i gde?
- Čini mi se, 1994. godine u njihovom centru u Vukovaru. Razmenili smo tri, četiri rečenice i to je to. Nismo se više nikad videli.
Milošević je OVK proglasio teroristima. Da li je to predstavljalo problem na terenu?
- Kada tako nešto kao OVK nazovete terorizmom vi morate protiv nje da koristite adekvatnu opremu i taktiku. To je bila u početku najveća greška i jedan od razloga zašto naša vojska nije mogla, po Ustavu, da se uključi. Policija je ostala na milost i nemilost OVK koja je bila vojno organizovana. To podrazumeva zone, odrede, čete, vodove, odeljenja, štab, komandante, političke komesare, izvor finansiranja, radio-vezu.
Ko je odgovoran za tu grešku?
- Ne mislim da je vojni, već politički vrh države.
Konkretno ko?
- Predsednik države, kod njega je i nož i pogača.
Da li je neko od vas policajaca ili vojnika pokušavao da ukaže na tu grešku?
- Ne znam, tada sam bio samo instruktor za obuku i nisam prisustvovao sastancima policijskog, vojnog i državnog vrha. Bio sam samo jedan
Ali, razgovarao sam sa generalom Perišićem nekoliko puta o tome i sećam se kada je Perišić rekao: „Gospodo, ja ne mogu da upotrebim vojsku, jer to ne piše u Ustavu! Zato što je na Kosovu terorizam, a ne rat. Da je proglašeno ratno stanje, vojska bi krenula, pošto je ovo terorizam nadležno je Ministarstvo unutrašnjih poslova Srbije!“
Vi ste bili zaduženi za...
- Policiju. Bilo je tu mnogo posla, trebalo je sve organizovali. Tada su PJP brojale oko 7.500 ljudi, a još je tu bio aktivni i rezervni sastav policije i uz to je svaki grad na Kosovu imao svoju lokalnu policiju i stanicu.
Je li OVK bila dobro naoružana?
- Jesu. Videlo se to po oružju koje smo zaplenili u ratu na Kosovu. Bilo je tu minobacača, bestrzajnih topova, najmodernije američke snajperske puške „baret“ kalibra 12,7 milimetara, ono što mi i vojska nikad nismo imali. Svo to naoružanje došlo je iz inostranstva, nije proizvedeno u Albaniji.
U Albaniji su bili i centri za obuku...
- Naravno, imali su centre za obuku, kompletnu organizaciju za ilegalno prebacivanje preko granice.
Koju su obučavali američki penzionisani pukovnici, generali.
- I ne samo oni. Obučavali su ih i na severu Afrike.
Pretpostavljamo da ste na Kosovu koordinirali sa vojskom i da ste se sretali sa Nebojšom Pavkovićem?
- Da, da, da kako da ne. Prvo je bio Dragoljub Ojdanić, a Pavković je došao kasnije. I jedan i drugi su imali pomoćnike koji su komunicirali sa pomoćnicima iz policije. Nije mogla nijedna akcija da se napravi na Kosovu dok zajednička komanda ne sedne i ne napravi plan odnosno donese „odluku na karti“, tako se to zove.
Koliko nam je poznato, neki gubici u okolini Lipljana bili su rezultat loše koordinacije između vojske i policije.
- Vojska i policija su dve različite institucije. Mi, policajci, nismo obučavani za rat. Osim toga radio-veze nam nisu komaptibilne, vojska ima svoje predajnike, frekvencije, radio-stanice a mi imamo svoje. Gde se moglo, pokušavali smo da to prevaziđemo. Davali smo jedni drugima radio-stanice da bismo se uparili, da bismo mogli da se dogovorimo, a ne da šaljemo kurira kao 1941. godine. Sigurno je bilo gubitaka usled loše koordinacije, ali to se nije događalo, zato je vojska uzela na zub policiju.
Komandovali ste u Račku o kome se zna sve i ništa. Tvrdite da je akcija izvedena profesionalno, ali Račak je i karika koja je pokvarila sve. Masakr...
- Nekoliko puta sam javno rekao da je Račak legitimna policijska akcija u saradnji sa vojskom i to je tačno. To su rekli i stranci.
Pretpostavljamo da ste se videli i sa Vilijamom Vokerom, šefom verifikacione komisije. Šta vam je on rekao?
Nismo se nikad videli, mada sam ga ja posmatrao kroz optiku.
Šta se, po vama, dogodilo u Račku?
Antiterorističke akcije se izvode u vreme i sa mesta odakle vas neprijatelj ne očekuje. Odgovorno tvrdim da nijedan civil nije poginuo. Nije ih ni bilo u selu. Tu je bio samo štab gde je bila njihova komanda.
Šta danas stranci pričaju o Račku?
- General Vesli Klark, koji je tada bio komandant združenih NATO snaga za Evropu, rekao je pred 200 ljudi da se akcije u Račku i Oraovici kod Preševa, proučavaju u NATO udžbenicima. Ponosan sam na ove akcije. Vrh moje karijere je što sam od NATO, koji je u to vreme bio neprijatelj, dobio medalju za doprinos miru na jugu Srbije.
Kako može da se kaže da je akcija izvedena besprekorno, kada su policajci zaduženi da čuvaju selo napustili svoje položaje?
- Naravno, to je najveća greška i ja sam to rekao. Bilo je zimsko vreme, mrak pada oko 16 časova, pokušavali smo od podneva da izvršimo uviđaj, ali nismo mogli. Sve vreme smo bili pod vatrom. Planirao sam da ostavim jedinicu koja će da čuva čitavo selo kako bi sutradan izvršili uviđaj. Ostao je redovni sastav policije, sa tog terena, da čuva položaj.
Ko im je naredio da se povuku?
- Zašto su i kada su u toku noći povučeni ne znam. Niti znam ko je izdao naređenje.
A ko bi mogao da im to naredi?
- Može svako od komandanta štaba do komandira čete.
A da li je vojska ostala na terenu?
- Vojska je ostala na svom položaju prekoputa sela Račak.
Vilijam Voker je u jednom intervjuu rekao da su 15. januara uveče verifikatori pomogli ranjenicima, da mesto zločina nije obezbedio i da nisu obišli celo selo, ali da on zna da su viđena dva, tri tela.
- Videli ste one snimke koji su posle emitovani. Ti snimci su izašli iz Vokerove kamere, TV kamere koja je najblaže rečeno bila ukradena.
Koliko smo imali žrtava u Račku?
- Prvog dana nismo imali poginule, samo je jedan policajac bio lakše ranjen u šaku i on je zbrinut. Trećeg dana, kada su mediji već krenuli da govore kako je to masakr, kako su pobijeni civili, predložio sam štabu da ponovo zauzmem Račak. U toku noći je povučena policija, a onda je ušao Voker. Tek trećeg dana smo ponovo zauzeli Račak i imali jednog poginulog i dvojicu ranjenih.
Kome ste predložili da ponovo uđete u Račak?
- Štabu zajedničke komande. A to je sa srpske strane Sreten Lukić, kao komandant štaba, a bio je tu i Nebojša Pavković.
I šta su oni odgovorili?
- Njima sam rekao da nećemo moći da se „operemo“ da nismo napravili masakr ako ponovo ne zauzmemo Račak. Imali smo sreće što je „Asošijeted pres“ sve snimio i gde se tačno vidi da nije bilo masakra. Ali trebalo je to i dokazati.
A to što su neki bili u civilnoj odeći?
- Došli smo do tela koja su bila spakovana u džamiju i prebacili smo ih na sudsku medicinu gde se pokazalo da niko nije bio streljan, da nikome nije bila odsečena glava, da nije bilo civila. Uostalom, svi su nosili „civilke“ ispod uniforme.
Bilo je priče da se na nekim telima povrede nisu poklapale sa oštećenjima na odeći ...
- Naravno, to je već deo Vokerove igre.
Da li se znalo i pre Račka da je odluka o bombardovanju već doneta?
- Svi smo znali da će biti bombardovanja. NATO je to i objavio. Posle neuspelih pregovora u Rambujeu to je bilo neminovno.
Ipak, utisak je da su neke greške, a bilo je i žrtava, napravljene jer su direktive i naređenja došla iz Beograda. Izgleda da je i za Račak neko iz Beograda komandovao: „Makni ih!“
- I meni to tako izgleda.
Neko iznad Pavkovića i Lukića?
- Pretpostavljam da je to tako. Nikad se jedinica u neprijateljskom okruženju ne povlači u toku noći. Ne znate ko će gde da vas sačeka. Ne kontrolišete teritoriju. Jedino da smo napadnuti takvom silom da će svi da izginu, pa sad ’ajmo da pokušamo proboj pa ko preživi pričaće. U taktičkom smislu to je potpuno neopravdano. Drugo, automatski Voker ulazi. Kako bi Voker ušao da je bila tamo policija?
Ko bi bio taj čovek?
- Ne mogu da nagađam.
Može biti samo jedan.
- Ne mogu da pričam o nekom ko je mrtav, jer on ne može da me demantuje.
Pretpostavljamo da ste se sreli sa Slobodanom Miloševićem?
- Nikad ga nisam video u životu.
Stvarno? Nikada?
- To je jedan od retkih ljudi koje nikada nisam sreo. Čak mi je i orden viteškog mača uručio Vlajko Stojiljković, ministar policije, a ne Milošević.
Zoran Sokolović i Vlajko Stojiljković bili su, po nekima, „velike kukavice“ i radili su „prljave poslove“ za Miloševića i nisu smeli da se pojave u Hagu, pa su se samoubili. Šta vi mislite o Vlajku?
- Ministar unutrašnjih poslova je uvek političar. Vlajko Stojiljković nije bio ni policajac ni vojnik, već političar. Njegov zadatak je bio da prenese političke odluke da li jedinice policije treba da se pošalju na Kosovo ili ne.
Koje „prljave“ poslove je Vlajko mogao da završi za Miloševića?
- Pa ne znam. Ali, da se ne pravimo naivni uvek ima ljudi koji izvršavaju kakve god treba poslove u skladu sa nekom politikom koja se vodi.
Da li se Vlajko mešao u vaš profesionalni rad?
Vlajko je imao svoje generale Vlastimira Đorđevića, Obrada Stevanovića, Sretena Lukića. On je njima izdavao naređenja, a oni su ta naređenja širili dalje.
I ka vama?
Da, ali tek kada sam postao jedan od rukovodilaca.
Kako objašnjavate da su svi oni, manje-više, završili u Hagu ili više nisu živi, a vi ste ostali netaknuti?
- Zato što je uveden termin komandne odgovornosti koji naše pravosuđe ne poznaje. Ako ste komandant onda ste odgovorni i morate da odgovarate za nešto. Da smo dobili rat ne bi bilo komandne odgovornosti. Rat smo izgubili i automatski smo krivi.
Da li ste čuli da je Milutinović još u Rambujeu, Amerikancima nudio NATO baze?
- To sam video u njegovom intervjuu na televiziji. Može se zaključiti da su Amerikanci hteli da u Srbiji naprave vojne baze, to nisu ni krili, čak su rekli da bi iz Srbije kontrolisali deo Sredozemlja i Evrope. Oni nešto ostvare lepim, nešto ratom.
Bavite se fizičko-tehničkim obezbeđivanjem i obezbeđivanjem važnih osoba. Koliko je predsednik Boris Tadić ugrožen? Da li mediji preteruju, da li neko spinuje priču? Najzad, zašto vojna jedinica „Kobre“ obezbeđuje predsednika Tadića i Snežanu Malović, ministarku pravde? Znači li to da je državni vrh nepoverljiv prema policiji?
- Da, Tadića čuvaju „Kobre“. Obično taj posao svuda u svetu radi policija i specijalno formirane policijske jedinice. Naša policija ima Upravu (odeljenje) za zaštitu i obezbeđenje diplomatsko-konzularnih objekata.
Mislite da je Tadić ozbiljno ugrožen ili da je to neko fingiranje, preterivanje?
Svaki predsednik je realno ugrožen, ovaj posebno.
Da li bi ga Guri bolje čuvao?
Tadić može da bude kvalitetno čuvan samo uz dobru asistenciju kontraobaveštajne i obaveštajne službe.
Da li biste vi predsednika države obezbeđivali na neki drugi način?
- Ne znam kako oni to rade, ali u Tadićevom obezbeđenju nešto debelo ne valja. Postoji čitav niz procedura koje moraju da se strogo ispoštuju; od toga gde stanuje, kojom se trasom kreće, treba, pri tom, da se koristi više vozila, ljudi u civilu, uniformama. Veoma je važno da ti ljudi koji rade obezbeđenje predsednika Tadića ili bilo koga drugog budu u kontaktu sa policijom. Zoran Đinđić je ubijen jer je obezbeđenje loše uradilo.
U kom segmentu je Đinđićevo obezbeđenje bilo loše?
- Ljudi koji su radili obezbeđenje Zorana Đinđića su, jednostavno, morali da imaju bolju koordinaciju sa policijom. Zna se po procedurama kako se obezbeđuje premijer.
Jesu li se tih kontakata sa policijom odrekli i u Tadićevom obezbeđenju?
- Pa, vidite! „Kobre“ su vojna jedinica i nemaju kompatibilne radio-stanice sa policijom. Ne poznaju se dovoljno. Nisu iz istog sastava, a vi morate da imate vezu ili nekog čoveka koji će da bude spoj, most između „Kobri“ i policije.
- Naravno, nekoliko. Ne može to da radi jedan čovek. Šta, on ode na odmor i, šta? Ne kažem da Zoran Đinđić ne bi bio ubijen i da ga je obezbeđivala policija. Ubijeni su toliki predsednici i premijeri po svetu. Rizike morate da svedete na najmanju moguću meru i zbog toga je neophodno da policija ima jaku jedinicu. To moraju da budu provereni ljudi, profesionalci, a ne da dolaze u policiju po političkoj ili nekoj drugoj podobnosti. I što je jako bitno - menjati ih što ređe. A šta se kod nas dešava? Dođe neko, promeni ljude i onda opet pripadnici obezbeđenja prolaze isto. Policija deluje kao vučiji čopor i ne možete vi da promenite 700 ljudi preko noći. Promenite 700 starešina, ali nemojte promeniti policajca. U jednom odeljenju policije vi imate ljude koji znaju perfektno ko je najhrabriji, najsposobniji, ko će stati iza svojih ljudi, ko nije lopov, ko nije korumpiran. Ko je za šta najbolji -takav čovek se izgura i takav čovek vodi tu ekipu. Svi u njega imaju poverenje. Drugačije, nećete imati pravu policiju. Nažalost, sada imamo situaciju da su mnogi pripadnici policije članovi političkih stranaka.
To smatrate nespojivim?
- Pa to ne bi smelo ni po zakonu. Svi oni čekaju da njihova opcija dođe na vlast i kada dođe oni će biti neko i nešto. To je katastrofa za policiju i za vojsku. Bio sam svuda po svetu - Izraelu, Španiji, Italiji i Rumuniji gde je, recimo, posle ubistva Čaušeskua ostao da radi kao general isti komandant Žandarmerije, jer on taj posao zna najbolje da radi.
Da li je ovo signal Tadiću da treba da stavi prst na čelo i ozbiljno se zamisli nad svojom bezbednošću?
- Naravno mora da se krene u proveri od šefa obezbeđenja pa do poslednjeg izvršioca.
Predsednik Tadić nije, dakle, dobro čuvan. A premijer? Da li se sada bolje čuva dvorište Vlade? Ko je bio dužan da obezbeđuje prostor oko zgrade Vlade? Sve isto se ponavlja kao u vreme Đinđića. Ista stvar može da se tu desi. Ali, slaba je vajda i od dobro čuvanog dvorišta. Predsednik države i premijer štite se, pre svega, kontraobaveštajnom delatnošću, a ne tako što pored Tadića ide desetak telohranitelja. Sve mora da bude uvezano; policija, kontraobaveštajna, obaveštajna, javna i državna bezbednost. Svi moraju da budu uključeni u jedan sistem. Svuda u svetu postoji taj minimum ispod koga ne možete da idete. Naravno, nikada ne možete da sprečite ubistvo. Ako neko reši da ubije predsednika, to ne možete da sprečite čak i ako sedi između četiri zida. Greška je uvek moguća, ljudski faktor. Ali u Rusiji i u svim tim državama postoji jedno telo koje se zove telo za krizne situacije, na čijem je čelu, često, i sam predsednik države. Ko će, ovde, u Srbiji, sutra ako nam se desi teroristički napad na pozorište u kome imate i taoce kao u Moskvi, ko će da izađe na televiziju i kaže: „Sa teroristima nema pregovora, likvidiraćemo ih bez obzira na cenu i to da li će poginuti žene i deca“. Neko to mora da odluči. Ne može da se dozvoli da o tome odlučuje komandant jedne specijalne jedinice.
Hoćete da kažete da država Srbija nema rešenje za ovakvu situaciju?
- Nema. Nema telo za krizne situacije koje bi donelo takvu odluku. U Rusiji je to uradio Putin, kao predsednik izašao na TV i rekao - nema pregovora sa teroristima, ako bude civilnih žrtava ja i država snosimo odgovornost. U tom telu pored predsednika ili premijera, moraju biti i šef BIA, šef vojne bezbednosti, javne bezbednosti, komandant specijalnih jedinica itd. Kad naprave zajednički plan oni stanu ispred i u ime države urade što se mora učiniti.
Verujem u naprednjake
Zašto ste se priključili Srpskoj naprednoj stranci, kad ste ceo život bili izvan partije?
- Smatram da niko u policiji i vojsci ne sme da bude član političke stranke ili partije. Prošlo je pet godina otkako sam napustio službu. Sad sam privatnik i imam pravo da budem u kojoj hoću stranci. Moje mišljenje je da kvalitetan SNS može da dovede do boljitka u ovoj državi.
Stvarno verujete da kroz SNS možete davati doprinos recimo u pripremi njihovog predloga zakona o policiji...
- Apsolutno da i mnoge druge zakone treba usaglasiti sa standardima.
A da niste ušli u SNS da bi je ojačali?
Ne bih se vozio sam na motoru da imam puno opasnih
neprijatelja, nego bih imao obezbeđenje. Zaštita kao ni u poslednjih pet godina, mi ne treba.
Nemojte da nas zavitlavate.
- Stvarno vam kažem [smeh]. U životu niko ne može da se zaštiti..
Ako Tomislav Nikolić i „naprednjaci“ dođu na vlast da li je za očekivati da će Guri ponovo da bude komandant Žandarmerije ako ne i ministar policije?
- O tome nismo pričali nikada. Iskustvo i znanje je potrebno svakoj zemlji.
Pitamo, ne vređamo [smeh]...
- Ušao sam čista srca, kao što mislim da su oni čista srca mene i pozvali u stranku.
Autori: Dragan Jovanović i Lidija Kujundžić, photo: Branko Belić
Objavljeno 6. maja 2010. godine u nedeljniku NIN br 3097.
No comments:
Post a Comment