Iako je Libija samo poslednja od zemalja Bliskog istoka gde već više od mesec dana duvaju novi pustinjski vetrovi, za sada nema panike da će se „islamsko buđenje“, odnosno „završna faza islamske revolucije“ preneti na Balkan. Za sada je jedino Muamer Zukurlić, glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji, bacio varnicu.Samo što se vratio iz Tripolija - gde je sa Gadafijem i poglavarom Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini Mustafom Cerićem, tri dana pio čaj ne bi li se dogovorili za neki dinar iz Investicionog fonda Libijske Džamahirije (ukupne vrednosti nekoliko desetina milijardi dolara) - Zukurlić se obratio omrznutom Beogradu. Na proslavi rođendana proroka Muhameda (16. februara) poručio je vlasti da se „uzme u pamet“ jer je na trgovima u Egiptu i Tunisu bio veliki zulum, te da se isto lako može desiti u Novom Pazaru i Beogradu. Ovim medijskim nastupom, Zukorlić se stavio u centar pažnje, ali sve je ispalo nekako naopačke po njega.
Baražnu vatru muftija je pretrpeo prvo od nevladinih organizacija čak i u Sandžaku, a zatim i od zamenika reis-ul-uleme Islamske zajednice Srbije Muhameda Jusufspahića koji je opomenuo muftiju da mržnja rađa samo mržnju i da ne pokušava da zatruje Sandžak. Poslovično odmeren Rasim Ljajić, ministar za rad i socijalnu politiku, žustro je pojasnio da muftijini nastupi nemaju veze ni sa verom ni sa politikom već samo sa njegovim ličnim ambicijama, kao i da Zukorlić nema „ozbiljan potencijal“ da izazove krizu koja bi destabilizovala region.
„On nema snage da ruši državu jer je muslimanski korpus Sandžaka relativno mali i politički podeljen. Izvesno je da će Zukorlić biti kamen u cipeli ovoj i svakoj drugoj vladi u Srbiji“, kaže Milorad Jovanović, bivši ambasador Srbije u Tunisu, koji od muftije i očekuje da „igra na kartu ugroženosti“ i da vlast ipak ne bi trebalo olako da ga shvata, jer poslednjih meseci govori o internacionalizaciji „sandžačkog pitanja“, intenzivira odnose sa islamskim prvacima u Americi i u Saudijskoj Arabiji, gde vahabizam predstavlja službeni odnos prema islamu.
Najočiglednija slabost Zukorlićeve pozicije je u tome što uporno insistira na islamskoj noti, iako talas rušenja režima u Tunisu i Egiptu, kao i pobune u drugim arapskim zemljama, nemaju religijski predznak. Revolt je proistekao iz siromaštva, nezaposlenosti i sveprisutne korupcije, a ne kao odgovor islamističkih partija na pritisak državnog aparata.
Postoje još najmanje dva razloga zašto je, uprkos borbenoj rečitosti sandžačkog muftije, gotovo neverovatno da će se egipatski scenario razbuktati u požar koji bi mogao uticati na politiku i bezbednost Zapadnog Balkana, odnosno Evrope.
„Narodi na Bliskom istoku protestuju protiv diktatura jer žele slobodu i demokratiju. Na Zapadnom Balkanu su diktature srušene i vlast je danas smenjiva na izborima. Istina, postoji ogromno nezadovoljstvo i ukoliko u Srbiji i bude masovnih protesta to će biti zbog loše ekonomske i socijalne situacije i neće imati za cilj promenu postojećeg demokratskog oblika vladavine“, kaže Filip Ejdus, ekspert za međunarodnu bezbednost i asistent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. On smatra da je severna Afrika u bezbednosnom pogledu neodvojiva od ostatka Bliskog istoka, dok je Zapadni Balkan čvrsto vezan za evropski bezbednosni kompleks.
To znači da će događaji u Tunisu i Egiptu imati daleko veći uticaj na oblast istočnog Mediterana i Persijski zaliv nego na Balkan koji je povezan za EU i NATO. Ejdus skreće pažnju na Tursku koja bi mogla da se pretvori u „levak nestabilnosti“, ali samo ako u potpunosti napusti svoj evropski i zapadni identitet. Međutim, ako Evropska unija ipak pronađe način da Tursku trajno veže za sebe, bilo kroz punopravno članstvo ili kroz privilegovano partnerstvo, ova država bi bila mnogo više nego „tampon-zona”. Ona bi mogla postati „kanal kroz koji bi se evropski mirovni projekat integracija mogao preliti u pravcu šireg Bliskog istoka“.
Islamistički talas bi ipak mogao doći, jer više ništa ne može da se uradi bez Muslimanske braće. Iskusni diplomata Dušan Simeonović, koji je bio naš ambasador u Egiptu i Libiji, smatra da narod na ulice Kaira nije izvela džihadska retorika islamista, i da u toj zemlji još ne postoji politička figura kao što je bio ajatolah Homeini koji je svrgao iranskog šaha Rezu Pahlavija.
Na čelu narodne pobune u Tunisu nije bila vodeća islamska partija Nahd. Muslimanska braća u Egiptu su se postepeno uključila u demonstracije na trgu Tahrir i u pregovore sa predstavnicima Mubarakovog režima. Ali zato ne treba isključiti mogućnost da Muslimanska braća, najbolje organizovana stranka u Egiptu, ne iskoriste narodni osećaj potisnutog ponosa zbog dugogodišnjeg gaženja dostojanstva i osnovnih ljudskih sloboda kako bi povećali svoj uticaj u politici.
Arapski svet će narednih godina biti zaokupljen osluškivanjem sopstvenog pulsa, zatim načinom na koji im Izraelci dišu za vrat kao i nagađanjem šta će SAD sve smisliti kako bi očuvale svoje spoljnopolitičke i ekonomske interese, smatra Simeonović.
Sagovornici NIN-a ne strepe da će doći do jačanja vahabizma na Balkanu, iako se sporadični ispadi radikalnih političara i verskih lidera ne mogu isključiti u potpunosti.
Za razliku od ostalih analitičara, Dževad Galijašević, član privatnog Ekspertskog tima za borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala iz Sarajeva tvrdi da bi Makedonija, Crna Gora i Sandžak mogli predstavljati liniju budućih konflikata u regionu. On se plaši da bi se teroristički napadi na Policijsku stanicu u Bugojnu i na tržni centar u Vitezu mogli ponoviti. U tim napadima 2008. je ubijeno dvoje, a ranjeno osam osoba.
Naravno, uvek ostaje osnovana nada da će posle arapskog proleća petrodolari biti najpotrebniji za revitalizaciju posrnulih ekonomija severne Afrike i Bliskog istoka, a da će se radikalne islamske grupe koje ne prezaju od nasilja postepeno ugasiti na Balkanu. Ukoliko bi još i Srbija imala aktivan odnos u popravljanju ekonomskog i socijalnog položaja muslimana u Sandžaku mnogi se više ne bi obazirali na muftiju kada sipa varnice mržnje.
Objavljeno 24. februara 2011. godine u nedeljniku NIN br 3139.
No comments:
Post a Comment