Ubiti brata blizanca
photo courtesy: Slobodan Potić
Ni Milan Budimir ni Anica Savić-Rebac nisu bili profesori koji vas lično očaraju. Ali jedan drugi profesor koji mi je predavao bio je takav - Miloš Đurić
Knjiga „Rea Silvija i sedam rimskih kraljeva“ donela je dr Miroslavi Mirković nagradu „Milan Budimir“, ali su gotovo sva pitanja zbog kojih je i počela da piše ovu studiju – ostala otvorena. Nagradu joj je dodelilo Društvo antičara Srbije za najbolje naučno delo u oblasti klasičnih nauka 2009. godine. Za dr Marković koja je četvrt veka predavala istoriju Rima - ovo je pohvala. Prvo, zato što je Ksenija Maricki-Gađanski, sa Univerziteta u Novom Sadu, ovo priznanje ustanovila u znak sećanja na njihovog zajedničkog profesora Milana Budimira. Osim toga, jer su žiri (devet nekadašnjih Budimirovih studenata) i predsednik prof. dr Obrad Stanojević kompetentni. I, što nagrada nema novčani deo.
U obrazloženju, antičari su naveli da „na temeljan, nov i intrigantan način autor zanimljivo pokazuje kako je sistem srodstva stariji od državnog sistema i kako je vlast rođena pre nastanka države. Jedna od najomiljenijih i najuticajnijih priča evropske istorije i kulture, o braći Romulu i Remu i ranim rimskim kraljevima, u ovoj višeslojnoj studiji iz domena socijalne antropologije, pruža nova uzbudljiva saznanja ne samo stručnjacima nego i svim čitaocima zainteresovanim za genezu mnogih drevnih pojava koje postoje do danas“.
Ovim povodom, razgovarali smo sa dr Miroslavom Mirković o nekim momentima u knjizi o sedam rimskih kraljeva, ali i o tome kako se nekada studiralo, ko su bili njeni najveći profesori, zašto joj je boravak na Institutu za napredne studije u Prinstonu jedno od najlepših sećanja i po čemu su nemačke biblioteke ideal demokratije.
Aničino znanje i poznavanje literature je bilo ogromno. Za razliku od Milana i Miloša ona nikada nije bila u Akademiji i mislim da i nije razmišljala u tom pravcu. Glavna baza je bila Univerzitetska biblioteka, imala je književnog talenta i čak je neke naše junačke pesme prevodila na engleski. Nekada se govorilo da smo imali tri intelektualke Kseniju Anastasijević, Isidoru Sekulić i Anicu Savić-Rebac.
Moglo bi se čak reći da su nekada profesori više marili i za nauku i za studente?
- Među mojim profesorima nije bilo nijednog koji nije prošao stranu školu. Dobro školovani ljudi sa univerziteta u Beču, Minhenu, Parizu, vraćali su se u Beograd. Nije to bilo kao sada da odete na mesec dana jer ne znam ko nudi stipendiju, nego su to bile studije od tri, četiri godine. Anica je, kao i Milan, studirala u Beču. Njen otac je prevodio Getea i sećam se da je u nekoj prilici ispričala - ne znam da li je to negde štampano, bojim se da nije - kako je u kuću njenog oca, koji je prevodio Getea, dolazilo to društvo pametnih, učenih, talentovanih ljudi oko Laze Kostića. Ona bi skrivena iza vrata slušala o čemu diskutuju. Izvesno vreme sam bila u Bonu na postdoktorskim studijama.
A šta reći o sadašnjem načinu studiranja kod nas?
- U moje vreme dolazili ste na univerzitet zato što ste zainteresovani da studirate, a ne da savladate neki zanat odnosno da učite na nivou primenjivih znanja u školi. Univerzitet nije škola recimo klasičnih jezika, nego mesto gde se naučno istražuje i gde imate šansu da se zaista popnete na viši nivo gde vam se otvaraju novi vidici.
Kada već pominjete biblioteke, kakve su one nemačke u kojima ste proveli možda i najviše vremena?
- U Nemačkoj postoji savršen sistem pozajmice knjiga. Oni su svi umreženi. Često sam u Minhenu, jer mi je najbliži, i tu je Institut za antičku istoriju i epigrafiku koji znam godinama. Tamo je sistem da sami tražite knjige u magacinu. Prosto sa ulice uđete, ponekad noću, nađete signaturu, na kompjuteru vidite lokaciju i to je to. Jedino ne smete uneti ništa osim papira i olovke. Unutra apsolutno sve možete: da uzmete knjigu, da kopirate, da skenirate, da pravite beleške jedino ne smete vraćati knjigu. Nju ostavljate tamo gde ste radili, a ako je položite na stolu vraća se, a ako je ostavite uspravno znači da ćete doći opet. Kad sam to videla u Institutu rekla sam da je to za mene vrhunac demokratije.
Život posvećen antici
Miroslava Marinković započela je univerzitetsku karijeru 1957. godine kao asistent za Istoriju starog veka na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Profesor za Rimsku istoriju bila je od 1975. do 2000. godine. Akademsku 19966/67. godinu provela je u Nemačkoj kao stipendista Humbolt fondacije, a 1982/83. u Prinstonu (SAD) na Institute for Advanced Study. Bavi se istorijom rimskih gradova i provincija (Moresia Superior, Pannonia Inferion) rimskom vojnom istorijom, rimskom socijalnom i ekonomskom istorijom u doba poznog carstva (kolonat, potez u papirološkim tekstovima), ranim hrišćanstvom (hijeronim) i socijalnom antropologijom (srodstvo u Rimu i preurbanoj fazi, srodstvo na rimskim natpisima). Sarađuje na projektima Arheološkog centra Filozofskog fakulteta u Beogradu i projektu Berlinske akademije nauka na izdavanju rimskih natpisa. Pisac je udžbenika „Rimska država u doba principata i dominata: od Avgusta do Konstantina (27. pre Hrista – 337. n. e.)“ a u katalogu Narodne biblioteke Srbije je još 26 njenih knjiga, članaka i rasprava na srpskom, nemačkom, francuskom i engleskom.
Prinstonsko zavirivanje u knjige
Zanimljivo je da na Prinstonu možete uzeti koliko hoćete knjiga i da ih možete izneti, s tim što su one i dalje svima na raspolaganju. Onda vam zazvoni telefon posle ponoći, vi se prepadnete da nije recimo propala Jugoslavija. Neko vam se javi i svrati da samo nešto virne u knjizi koja je kod vas. Ne očekuje se da nezvanog gosta poslužite čajem, kafom čak možete da se vratite na spavanje, ljudi dođu pogledaju i odu. I to je potpuno OK.
U obrazloženju, antičari su naveli da „na temeljan, nov i intrigantan način autor zanimljivo pokazuje kako je sistem srodstva stariji od državnog sistema i kako je vlast rođena pre nastanka države. Jedna od najomiljenijih i najuticajnijih priča evropske istorije i kulture, o braći Romulu i Remu i ranim rimskim kraljevima, u ovoj višeslojnoj studiji iz domena socijalne antropologije, pruža nova uzbudljiva saznanja ne samo stručnjacima nego i svim čitaocima zainteresovanim za genezu mnogih drevnih pojava koje postoje do danas“.
Ovim povodom, razgovarali smo sa dr Miroslavom Mirković o nekim momentima u knjizi o sedam rimskih kraljeva, ali i o tome kako se nekada studiralo, ko su bili njeni najveći profesori, zašto joj je boravak na Institutu za napredne studije u Prinstonu jedno od najlepših sećanja i po čemu su nemačke biblioteke ideal demokratije.
Kad danas kažemo `porodica` mislimo na oca, majku i decu. Čitajući vašu knjigu stiče se utisak da je pre i u vreme prvih kraljeva Rima bilo drugačije?
- Upravo tako. Nuklearna porodica je uglavnom nepoznata ranijim društvima. U Rimu krvno srodstvo počinje da bude bitno, a jedino koje se pouzdano može utvrditi je srodstvo majke i deteta. Karakteristično je da nijedan od sedam rimskih kraljeva nije imao oca.
Dakle, otac i brak postaju bitni tek kasnije?
- Otac vaskrsava mnogo kasnije, ali onog trenutka kada se to dešava on postaje institucija. Karakteristično je da nijedan od sedam rimskih kraljeva nema oca, poznatog oca. Brak je uvedena institucija koja podrazumeva ne samo oca porodice, nego i Matrona univiria odnosno da se žena ograniči na seksualnu komunikaciju sa jednim muškarcem.
A vlast je pripadala?
- Muškarcu, onom koji je uspeo da se izdvoji i nametne grupi prvo kao najjači mužjak, a posle kao najveštiji lovac, ratnik. Moguće je i obrnuto, da se prvo nametnuo u porodici, a zatim većoj grupi. Ali bitno je da se pre perioda carstava, a to je već poodmakli period, vlast nasleđivala kao kod Rea Silvije sa njenog oca Numitora na njene blizance Romula i Rema. Brat je poseban problem.
- Muškarcu, onom koji je uspeo da se izdvoji i nametne grupi prvo kao najjači mužjak, a posle kao najveštiji lovac, ratnik. Moguće je i obrnuto, da se prvo nametnuo u porodici, a zatim većoj grupi. Ali bitno je da se pre perioda carstava, a to je već poodmakli period, vlast nasleđivala kao kod Rea Silvije sa njenog oca Numitora na njene blizance Romula i Rema. Brat je poseban problem.
„Ubiti brata blizanca“ naslov je celog poglavlja u vašoj knjizi.
Brat je poseban problem. Moj utisak je da se borba za vlast u preddržavnoj fazi Rima odvijala u istoj generaciji. Između Romula i Rema, između dva brata blizanca, ali to nije jedini oblik, borbu imate između oca Numitora i Amulija, Rea Silvijinog oca i strica. Verovatno je bilo borbe i između starih i mladih, ali čini mi se da je to možda i uticaj savremenog društva.
Kakav je Milan Budimir bio profesor?
- Veoma učen i veoma talentovan. Budimir je, čini mi se, sve vreme studija bio u Beču i to u vreme velikih naučnih otkrića u oblasti indoevropske lingvistike, indoevropskih korena. Odličan profesor koji je umeo da vas očara svojim predavanjem. Izuzetan analitičar. Kod njega smo mnogo naučili ne samo jezik kako bi ga eventualno predavali u školi, već smo na jednom naučnom nivou otkrili lingvistiku kao nauku. Često je znao da krene od jedne stvari da bi vas postepeno uveo u novi svet gde ulogu igraju neki sasvim drugi elementi od onih koji su se na prvi pogled činili bitnim.
- Veoma učen i veoma talentovan. Budimir je, čini mi se, sve vreme studija bio u Beču i to u vreme velikih naučnih otkrića u oblasti indoevropske lingvistike, indoevropskih korena. Odličan profesor koji je umeo da vas očara svojim predavanjem. Izuzetan analitičar. Kod njega smo mnogo naučili ne samo jezik kako bi ga eventualno predavali u školi, već smo na jednom naučnom nivou otkrili lingvistiku kao nauku. Često je znao da krene od jedne stvari da bi vas postepeno uveo u novi svet gde ulogu igraju neki sasvim drugi elementi od onih koji su se na prvi pogled činili bitnim.
Da li je bio i sintetičar?
- On nije mnogo pisao. S obzirom na to da na svoj hendikep, rano je oslepeo, to su uglavnom bili članci i studije, a sa Mironom Flašerom napisao je udžbenik Rimske književnosti. To je dobar udžbenik na koji sam godinama upućivala studente.
- On nije mnogo pisao. S obzirom na to da na svoj hendikep, rano je oslepeo, to su uglavnom bili članci i studije, a sa Mironom Flašerom napisao je udžbenik Rimske književnosti. To je dobar udžbenik na koji sam godinama upućivala studente.
Dakle, bio je očaravajući?
- Pazite, ni on ni Anica Savić-Rebac nisu bili profesori koji vas lično očaraju. Ali jedan drugi profesor koji mi je predavao bio je takav. Miloš Đurić je bio ličnost koja vam je morala biti draga i bliska. Nekada su na Univerzitetu postojali gospodin profesor i studenti, pri čemu lična komponenta sa najboljim đacima nije bila isključena naročito na doktorskim studijama gde je profesor bio Doktorvater .
- Pazite, ni on ni Anica Savić-Rebac nisu bili profesori koji vas lično očaraju. Ali jedan drugi profesor koji mi je predavao bio je takav. Miloš Đurić je bio ličnost koja vam je morala biti draga i bliska. Nekada su na Univerzitetu postojali gospodin profesor i studenti, pri čemu lična komponenta sa najboljim đacima nije bila isključena naročito na doktorskim studijama gde je profesor bio Doktorvater .
A kakva je bila Anica Savić-Rebac?
- Nikada nisam srela osobu takve erudicije. Kao Milan, i ona je bila bečki đak i tamo se, tada, još studiralo na onaj starinski način. Dokazivali ste se na doktoratu ili u razgovorima, ali ispita na kome vas neko preslišava faktografiju, to nije postojalo - ni kao pojam. Anica je bila apsolutno bezobzirna prema našem neznanju, a njena predavanja su bila apsolutno fascinantna. Ona je držala svoje predavanje, a da li nju neko razume ili ne njoj je bilo potpuno svejedno. Očekivala je da vi to sve znate. Pamtim je kako na predavanjima lista veliki štos cedulja. Nikada nisam saznala šta je na njima moglo biti. Anica je umela da vas uvede u apsolutno nov svet. Odjednom počnete da otkrivate neke veze na koje nikada ranije niste ni pomišljali. Od nje sam čula za velika imena u našoj nauci, recimo Merndorfa čoveka neobičnog i velikog uma koji je tako znao starogrčki da je mogao da piše, po svim pravilima grčke metrike, stihove.
- Nikada nisam srela osobu takve erudicije. Kao Milan, i ona je bila bečki đak i tamo se, tada, još studiralo na onaj starinski način. Dokazivali ste se na doktoratu ili u razgovorima, ali ispita na kome vas neko preslišava faktografiju, to nije postojalo - ni kao pojam. Anica je bila apsolutno bezobzirna prema našem neznanju, a njena predavanja su bila apsolutno fascinantna. Ona je držala svoje predavanje, a da li nju neko razume ili ne njoj je bilo potpuno svejedno. Očekivala je da vi to sve znate. Pamtim je kako na predavanjima lista veliki štos cedulja. Nikada nisam saznala šta je na njima moglo biti. Anica je umela da vas uvede u apsolutno nov svet. Odjednom počnete da otkrivate neke veze na koje nikada ranije niste ni pomišljali. Od nje sam čula za velika imena u našoj nauci, recimo Merndorfa čoveka neobičnog i velikog uma koji je tako znao starogrčki da je mogao da piše, po svim pravilima grčke metrike, stihove.
Aničino znanje i poznavanje literature je bilo ogromno. Za razliku od Milana i Miloša ona nikada nije bila u Akademiji i mislim da i nije razmišljala u tom pravcu. Glavna baza je bila Univerzitetska biblioteka, imala je književnog talenta i čak je neke naše junačke pesme prevodila na engleski. Nekada se govorilo da smo imali tri intelektualke Kseniju Anastasijević, Isidoru Sekulić i Anicu Savić-Rebac.
Moglo bi se čak reći da su nekada profesori više marili i za nauku i za studente?
- Među mojim profesorima nije bilo nijednog koji nije prošao stranu školu. Dobro školovani ljudi sa univerziteta u Beču, Minhenu, Parizu, vraćali su se u Beograd. Nije to bilo kao sada da odete na mesec dana jer ne znam ko nudi stipendiju, nego su to bile studije od tri, četiri godine. Anica je, kao i Milan, studirala u Beču. Njen otac je prevodio Getea i sećam se da je u nekoj prilici ispričala - ne znam da li je to negde štampano, bojim se da nije - kako je u kuću njenog oca, koji je prevodio Getea, dolazilo to društvo pametnih, učenih, talentovanih ljudi oko Laze Kostića. Ona bi skrivena iza vrata slušala o čemu diskutuju. Izvesno vreme sam bila u Bonu na postdoktorskim studijama.
Moj profesor Johanes Štaube slušao je predavanja kod ljudi koji su bili apsolutni autoriteti za sve one koji su se zanimali za klasičnu filologiju ili istoriju starog veka. Bio je vrlo pričljiv i rado je komunicirao, češće sa studentima nego sa kolegama. On je jednom pričao kako su predavanja (seminari) kod njegovog gospodina profesora trajala nekoliko sati. Gospodin profesor je stanovao na Cegerskom jezeru, gospoda studenti, njih šest, sedam, odlazili su kod njega kući i radili su, čitali tekstove, komentarisali i posle tri sata ulazila bi žena sa čajem. Onda su dalje diskutovali sve do večeri. To je po meni bilo pravo studiranje, studenti su se pripremali za taj „debatni klub“. Tako se studiralo nekada, a već kad sam ja bila u Bonu nije više tako bilo iako su doktorandi i postdoktorandi imali neograničeno vremena. Koliko znam, tako je bilo u Minhenu sve do devedesetih godina. Nažalost, sve to više ne postoji jer su i Nemci prešli na sistem koji je propisan Bolonjskom deklaracijom. Sa tim novim sistemom studiranja nisam upoznata, pošto me se više ne tiče, ali vidim da su ta pravila igre prihvaćena i da su donela velike promene.
A šta reći o sadašnjem načinu studiranja kod nas?
- U moje vreme dolazili ste na univerzitet zato što ste zainteresovani da studirate, a ne da savladate neki zanat odnosno da učite na nivou primenjivih znanja u školi. Univerzitet nije škola recimo klasičnih jezika, nego mesto gde se naučno istražuje i gde imate šansu da se zaista popnete na viši nivo gde vam se otvaraju novi vidici.
Nemačka, Sjedinjene Američke Države su samo neke od zemalja gde ste boravili, istraživali. Šta biste izdvojili kao najlepše iskustvo?
- U Prinstonu, jednom od tri najstarija i najbolja univerziteta u SAD sam bila dva semestra 1982/83. U to vreme su vas pozivali na Prinston, danas je to drugačije. Dođete na Institut za napredne studije gde vam je sve obezbeđeno, čak postoji i kafeterija gde možete da se hranite, imate svoju karticu, stan i priručnu biblioteku u kojoj su pre vas radili ljudi koji su se interesovali, istraživali za iste stvari za koje ste i vi zainteresovani. To je apsolutno sjajna biblioteka, ogromna, dobro uređena i imate sva prava, jedino ste dužni da vratite knjigu. Četiri kilometra dalje je Prinstonski univerzitet sa svojom bibliotekom koja je složena tematski i tačno znate šta možete naći na četvrtom ili sedmom spratu, ali ako vam treba oversajz knjiga (velikog formata) neka vam je bog u pomoći.
- U Prinstonu, jednom od tri najstarija i najbolja univerziteta u SAD sam bila dva semestra 1982/83. U to vreme su vas pozivali na Prinston, danas je to drugačije. Dođete na Institut za napredne studije gde vam je sve obezbeđeno, čak postoji i kafeterija gde možete da se hranite, imate svoju karticu, stan i priručnu biblioteku u kojoj su pre vas radili ljudi koji su se interesovali, istraživali za iste stvari za koje ste i vi zainteresovani. To je apsolutno sjajna biblioteka, ogromna, dobro uređena i imate sva prava, jedino ste dužni da vratite knjigu. Četiri kilometra dalje je Prinstonski univerzitet sa svojom bibliotekom koja je složena tematski i tačno znate šta možete naći na četvrtom ili sedmom spratu, ali ako vam treba oversajz knjiga (velikog formata) neka vam je bog u pomoći.
Kada već pominjete biblioteke, kakve su one nemačke u kojima ste proveli možda i najviše vremena?
- U Nemačkoj postoji savršen sistem pozajmice knjiga. Oni su svi umreženi. Često sam u Minhenu, jer mi je najbliži, i tu je Institut za antičku istoriju i epigrafiku koji znam godinama. Tamo je sistem da sami tražite knjige u magacinu. Prosto sa ulice uđete, ponekad noću, nađete signaturu, na kompjuteru vidite lokaciju i to je to. Jedino ne smete uneti ništa osim papira i olovke. Unutra apsolutno sve možete: da uzmete knjigu, da kopirate, da skenirate, da pravite beleške jedino ne smete vraćati knjigu. Nju ostavljate tamo gde ste radili, a ako je položite na stolu vraća se, a ako je ostavite uspravno znači da ćete doći opet. Kad sam to videla u Institutu rekla sam da je to za mene vrhunac demokratije.
Život posvećen antici
Miroslava Marinković započela je univerzitetsku karijeru 1957. godine kao asistent za Istoriju starog veka na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Profesor za Rimsku istoriju bila je od 1975. do 2000. godine. Akademsku 19966/67. godinu provela je u Nemačkoj kao stipendista Humbolt fondacije, a 1982/83. u Prinstonu (SAD) na Institute for Advanced Study. Bavi se istorijom rimskih gradova i provincija (Moresia Superior, Pannonia Inferion) rimskom vojnom istorijom, rimskom socijalnom i ekonomskom istorijom u doba poznog carstva (kolonat, potez u papirološkim tekstovima), ranim hrišćanstvom (hijeronim) i socijalnom antropologijom (srodstvo u Rimu i preurbanoj fazi, srodstvo na rimskim natpisima). Sarađuje na projektima Arheološkog centra Filozofskog fakulteta u Beogradu i projektu Berlinske akademije nauka na izdavanju rimskih natpisa. Pisac je udžbenika „Rimska država u doba principata i dominata: od Avgusta do Konstantina (27. pre Hrista – 337. n. e.)“ a u katalogu Narodne biblioteke Srbije je još 26 njenih knjiga, članaka i rasprava na srpskom, nemačkom, francuskom i engleskom.
Prinstonsko zavirivanje u knjige
Zanimljivo je da na Prinstonu možete uzeti koliko hoćete knjiga i da ih možete izneti, s tim što su one i dalje svima na raspolaganju. Onda vam zazvoni telefon posle ponoći, vi se prepadnete da nije recimo propala Jugoslavija. Neko vam se javi i svrati da samo nešto virne u knjizi koja je kod vas. Ne očekuje se da nezvanog gosta poslužite čajem, kafom čak možete da se vratite na spavanje, ljudi dođu pogledaju i odu. I to je potpuno OK.
Objavljeno 25. februara 2010. godine u nedeljniku NIN br 3087.
No comments:
Post a Comment