DOSIJE: SRBIJA i NATO

Alijansa u tranziciji

Okosnica novog Strateškog koncepta biće drugačije shvatanje saradnje i partnerstva i to ne samo unutar Alijanse i programa „Partnerstvo za mir“ već i sa ostalim zemljama

Severnoatlantski savez (North Atlantic Treaty Organisation) spada u retke dinosauruse koji su uspeli da prežive Hladni rat. Danas je to moćan vojno-politički savez 28 zemalja Severne Amerike i Evrope, oštrih kandži i jakih zuba koji mogu da ujedu i u Avganistanu. Iako je glava često puna posvađanih misli a telo, kao u svakog birokrate, tromo – NATO je uvek u potrazi za novim izvorima hrane, odnosno finansija. Takav kakav je, NATO je preživeo šezdeset godina i uspešno prebrodio krizu identiteta nastalu odmah pošto je rivalski Varšavski pakt nestao zajedno sa „gvozdenom zavesom“. U Alijansi kažu da opstaju jer umeju da se prilagode i reorganizuju kad nastupe nove okolnostima i izazovi, dok drugi veruju da su novac i oružje presudni - 75 odsto ukupnih vojnih troškova u svetu otpada na NATO (podaci Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira za 2008. godinu).

Uloga NATO-a je oduvek bila da vojnim i političkim sredstvima brani teritorijalnu celovitost, slobodu i političku nezavisnost zemalja članica, kao i zajedničke vrednosti: demokratiju, ljudska prava i pravnu državu. Ko zapreti ili napadne jednu članicu rizikuje da se suoči sa celom Alijansom zato što ona funkcioniše po musketarskom geslu „svi za jednog – jedan za sve!“. Sve ovo je zapisano u Severnoatlantskom sporazumu donetom 4. aprila 1949. godine u Vašingtonu (SAD). Ovaj, osnivački, dokument nije se menjao do današnjih dana, ali je zato Strateški koncept menjan dva puta. Upravo je u toku donošenje novog, trećeg, Strateškog koncepta i do narednog NATO seminara krajem 2010. godine u Lisabonu Severnoatlantska alijansa imaće novi, mnogi se nadaju jasan i kompaktan, osnovni dokument za realizaciju politike NATO-a kao celine. Drugim rečima, Strateški koncept je politički okvir vojne strukture i vojne spremnosti koji NATO-u omogućava da prepozna i odgovori na nove bezbednosne pretnje i izazove.

U prvom Strateškom konceptu iz 1991. godine NATO je u vakuumu između bipolarnog i unipolarnog ustrojstva sveta bio odbrambeni savez, ali se u centru njegove preokupacije našlo poboljšanje bezbednosti u Evropi, pre svega, kroz saradnju sa nekadašnjim neprijateljima tj. članicama Varšavskog pakta koje su ubrzo u velikom broju zatražile da „uđu u NATO klub“. Zbog toga je 1994. godine Alijansa formirala program „Partnerstvo za mir“ koji je u zemljama centralne i istočne Evrope popularno nazvan „NATO čekaonica“. U ponovnoj potrazi za identitetom, razlog postojanja NATO je pronašao u rešavanju krvavih etničkih sukoba na periferiji Evrope, na Balkanu. Kao potvrda uspešnosti NATO-a, često se naglašava kako je proces proširenja (sa 12 na 28 zemalja) prošao bezbolno i da su gotovo sve zemlje Balkana, s izuzetkom Srbije i Makedonije (koja želi da uđe u NATO) već članice Alijanse.

Ovaj način delovanja političkim i vojnim sredstvima izvan teritorije NATO-a stavljen je na papir mesec dana od početka NATO bombardovanja SR Jugoslavije. U Vašingtonu je 24. aprila 1999. godine saglasnošću svih 19 članica donet novi Strateški koncept. Definicije bezbednosti, zalaganja za mir i stabilnost NATO proširuje. Osnovni zadaci Alijanse postaju aktivno upravljanje krizama, što obuhvata i “operacije odgovora na krizne situacije“ (čitaj: vojna intervencija).
Međutim, baš kada je iz vizure Alijanse svet počeo da izgleda podnošljivo, teroristički napadi na Svetski trgovinski centar u Njujorku i Pentagon u Vašingtonu stavljaju NATO ponovo na probu. Prvi put se pojavljuje razlog da se primeni 5. član Severnoatlantskog ugovora iz 1949. godine, koji kaže da će „oružani napad protiv jedne ili više država u Evropi ili Severnoj Americi biti smatran za napad protiv svih“. NATO članice su odmah stale uz SAD koja je povela „rat protiv terorizma“.

Sve što se od bombardovanja Jugoslavije do danas dešavalo ukazuje na to da su se bezbednosni izazovi i pretnje promenili i zato je Severnoatlantska alijansa opet u tranziciji. Donosi se novi Strateški koncept koji bi se bavio problemima XXI veka.

U današnjem svetu, koji je više nego ikada umrežen preko interneta, mobilne telefonije, bilateralnih i multilateralnih ugovora, strateški izazovi za NATO su pre relativno male, razorne i dobro povezane grupe iza kojih obično ne stoji nikakva država - hakeri, gusari, dileri droge, teroristi, a ne supersila, poput Rusije ili Kine, koja bi se čizmom i svom silom aviona i tenkova zaputila u još jedno osvajanje planete. Iako proces donošenja Strateškog koncepta još nije prošao ni prvu fazu, očigledno je, naročito posle konferencije o bezbednosti (5 - 7. februara 2010, Minhen), da će opet proširiti definiciju bezbednosne pretnje kako bi uključio i ekološka zagađenja, prirodne katastrofe, nekontrolisane migracije, nedostatak obradivog zemljišta, energetskih resursa, čak i klimatske promene.

U samoj Alijansi postoje oprečni stavovi o viziji budućnosti i strategije NATO saveza za XXI vek. Analitičari i novinari liniju podele vuku između SAD i Evropske unije i čak idu dotle da tvrde kako je NATO spreman da položi oružje i da nema više ambicija da se zasniva samo na „bratstvu po oružju“, nego da će svoje mesto da traži u političkim sferama, pošto su oružane intervencije postale neprihvatljive za većinu članica NATO saveza.

S obzirom na to da proces donošenja Strateškog koncepta još nije gotov, možda je preuranjeno donositi ovakve zaključke jer silna vojska i naoružanje može da stoji i iza formulacije „bezbednosna mreža“ koju je prvi upotrebio Bžežinski a Anders Fog Rasmunsen već izmenio u termin „globalni bezbednosni forum“. Međutim, izvesno je da će okosnica novog Strateškog koncepta biti novo shvatanje saradnje i partnerstva i to ne samo unutar Alijanse i programa „Partnerstvo za mir“ već i sa ostalim zemljama.

„Novi izazovi zahtevaju našu uzajamnu posvećenost ne samo u kolektivnoj odbrani nego kolektivnoj bezbednosti. Moramo repozicionirati ključne institucije, dakle NATO, i izgraditi bolju saradnju sa svim našim partnerima“, kaže za NIN Danijel S. Hamilton, izvršni direktor Centra za transatlantske studije na Džon Hopkins univerzitetu (Baltimor, SAD) koji je pred evropskim potkomitetom Međunarodnog komiteta Senata SAD svedočio zašto je izbalansirani NATO potreban. „Jako je važno ojačati postojeću vezu SAD i Evrope i uspostaviti novi nivo saradnje sa UN, jer institucije ipak ne mogu biti zamena za nedostatak volje.“

Donošenje Strateškog koncepta odvija se kroz tri faze: reflektivnu, konsultativnu i završnu fazu. Proces je formalno počeo 4. aprila 2009. Anders Fog Rasmusen u ekspertsku grupu uključio je članice NATO i sve relevantne partnere iz akademske zajednice, političkih i međunarodnih i ekonomskih instituta i organizacija.

Bivša državna sekretarka SAD Madlen Olbrajt nalazi se na čelu nezavisne grupe eksperata, popularno nazvanog „saveta mudraca“, koje je generalni sekretar NATO birao prema ličnim sposobnostima i doprinosima. U prvoj, „reflektivnoj“ fazi radi se uglavnom iza zatvorenih vrata. Javno i stručno se diskutuje na četiri seminara kao i na internet-forumu http://natostratcon.info/forum.

Na prvom stručnom seminaru 16. oktobra u Luksemburgu vođena je diskusija o tome kako NATO može biti još relevantniji u bezbednosnom smislu i u budućnosti. NATO se od statične transformiše u vrlo aktivnu organizaciju. „Vrlo je bitno kako ćemo ove političke pretpostavke formulisati u vojnom smislu, što podrazumeva kako ćemo definisati pretnje kojima je NATO izložen sada i u budućnosti“, kaže Despina Afentouli, regionalna koordinatorka za Evroaziju u odeljenju za javnu diplomatiju NATO-a, naglašavajući da su sada pretnje i sajber-kriminal i klimatske promene.
Na drugom seminaru 13. novembra u Brdu (Slovenija) u središtu su bile NATO operacije, otvoreno je pitanje novih asimetričnih pretnji i izazova i dotaknuto pitanje NATO angažovanja na Bliskom istoku i u zapadnoj Azije.

To znači, između ostalog, da je NATO na osnovu balkanskih iskustava (BiH, SRJ i Kosovo) shvatio kako je neophodan multidimenzionalan pristup u NATO operacijama, odnosno da vojna akcija nije dovoljna i da je za dugoročnu stabilizaciju neophodno održavanje mira i rekonstrukcija i istrajnost u uspostavljanju političkih i bezbednosnih struktura. Naravno, svaka NATO operacija je jedinstvena i zahteva fleksibilnost i prilagodljivost kako trupa tako i komande. Samo dobro obučene snage su sposobne da izdrže vojni pohod u teškim uslovima i sredinama (pustinja, planinski krš itd). Da bi i nove misije bile uspešne biće potrebno ne samo da zemlje NATO dele viziju o „višem cilju“, već i da: razumeju zahteve, planiraju izvore prihoda za Alijansu, obezbede podršku javnog mnjenja i parlamenta i efikasan način informisanja. Takođe, NATO trupe su u najnovijim misijama naučile da na terenu moraju da se nose sa različitim akterima, od vlade zemlje u kojoj su stacionirane trupe, do UN predstavnika, lokalnih moćnika, predstavnika nevladinih organizacija, izvođača i podizvođača. Nekoliko učesnika diskusije dotaklo se pitanja finansiranja predloživši da NATO ubuduće prikuplja finansijska sredstva tako što će tražiti da države članice utroše dva (može i više) odsto BDP na odbranu, smanje brojčano stanje tamo gde je vojska predimenzionirana i povećaju svoje „doprinose“ za zajednički budžet – a u svrhu solidarnijeg „nošenja NATO tereta“. Što se tiče asimetričnih pretnji, NATO mora da definiše šta pod tim podrazumeva. Dakle, da li treba čekati da se napad na neku članicu desi pa da NATO reaguje ili je moguće da deluje preventivno?

Rasmusen je pomenuo i značaj razmene obaveštajnih podataka, šta bi mogao da bude „okidač“ za razmišljanje o novom shvatanju NATO-a kao „globalnog bezbednosnog foruma“.

„NATO je i odbrambeni savez i bezbednosna zajednica. Mislim da ovo drugo postaje sve značajnije“, kaže specijalno za NIN Karsten Fris, savetnik uglednog Norveškog instituta za međunarodne studije i nekadašnji politički savetnik OEBS misije u Srbiji. Za njega su otvoreni dijalog i saradnja na svim nivoima ključ za rešenja problema, koji poprimaju sve više globalni karakter. „Sve vojne operacije danas u svetu se sprovode u koalicijama bilo da učestvujete u operaciji koju predvodi UN, EU ili NATO“, objašnjava Fris i dodaje da „eventualne bezbednosne pretnje u regionu danas otklanja policija, a ne vojska“. U procesu donošenja novog Strateškog koncepta za Frisa je „najbitnije da NATO utvrdi šta su pretnje i kako s njima da se nosi. Samo kroz stalni dijalog NATO može da se razvija kao bezbednosna zajednica“.
Gordon Bardoš sa Kolumbija univerziteta (Njujork) smatra da se NATO prethodnih godina nije dovoljno bavio Rusijom - jednim od najvećih izazova u budućnosti.

„Dosta vremena, bar što se tiče SAD, NATO je posvetio strateški manje važnim pitanjima kao što su zemlje Baltika i Gruzija, tako da nije bilo dovoljno vremena i javne debate da se raspravlja o jednom od najznačajnijih strateških pitanja – odnosu NATO zemalja i Rusije koje se suočavaju sa istim bezbednosnim izazovima.

Treći seminar u Oslu (14. januara 2010. godine) ticao se upravo evroatlantskog bezbednosnog okruženja i pre svega daljeg partnerstva sa Rusijom. Početna tačka diskusije o ovom tradicionalno osetljivom pitanju bila je konstatacija da NATO ima više „partnera“ nego članica saveza i da trenutno nije jasno u Alijansi šta je zapravo svrha partnerstva. Svima koji su pomislili da odnosi sa Rusijom nisu pitanje koje je mnogo bitno za NATO, već da je to američko-ruska partija šaha u kojoj se sve velike vojne sile nadigravaju oko dominacije u Evropi i(li) raketnog štita, Madlen Olbrajt je rekla: „Šah je igra u kojoj dvoje ljudi mirno sedi i razmišlja o svojim potezima. Mislim da posao koji nama predstoji više liči na partiju bilijara, a to nije baš predvidljiv način igranja.“ NATO-u je očigledno veoma bitno da Rusiju uvere kako je odavno ne smatraju neprijateljem. Najbolji potez (medijski svakako) povukao je ekspertski tim početkom februara 2010. godine. Prvi put Rusi su dobili priliku da kažu šta bi strategija NATO-a trebalo da sadrži. I kako je Madlen Olbrajt naglasila, Rusi su dobili „priliku da doprinesu kreiranju Strateškog koncepta a ne da stave na njega veto“.
Naravno, u toku „reflektivne“ faze, koja još traje, razmatraju se i ostala goruća pitanja, recimo izraelsko-palestinskih odnosa i odnosa prema Iranu.

Poseban izazov koji je možda i pokrenuo lavinu, zbog koje se sada menja Strateški koncept, jeste Avganistan gde NATO predvodi Međunarodne snage za pomoć bezbednosti (International Security Assistance Force, ISAF). Vrlo je izvesno da će se četvrti seminar, koji tek treba da se održi, baviti ne samo snagama, kapacitetima i samom transformacijom NATO-a, već i načinima na koje bi članice mogle da doprinesu, između ostalog, i uspešnom okončanju misije u Avganistanu. Sasvim je razumljivo da jedna od tema bude izmena modela finansiranja Alijanse jer članice nisu na vreme ispunile obaveze, što se vidi po manjku u budžetu za 2010. godinu.

Na tragu ovog razmišljanja bio je i neformalni sastanak ministara odbrane NATO članica 4. i 5. februara u Istanbulu. Kako je javila nemačka novinska agencija diskutovalo se o milijardu dolara manjka u budžetu NATO za 2010. godinu. Suma koja je i za NATO vrtoglava. Konkretno, u 1,8 milijardi dolara teškom investicionom budžetu nedostaje oko 890 miliona dolara jer su infrastrukturni troškovi za međunarodne bezbednosne snage u Avganistanu bili „neočekivano veliki“. I biće još veći ne samo zato što će se broj vojnika stacioniranih u Avganistanu sa postojećih 84.780 povećati na oko 125.000, već i zato što je potrebno „upumpati“ čitavo bogatstvo kako bi se povećale, obučile i opremile Avganistanska nacionalna armija i specijalne snage.

Budžetski deficit je ozbiljna glavobolja za NATO, jer osim pomenutih 890 miliona dolara, nedostaje još 85 miliona u budžetu od 800 miliona za stalne vojne troškove i oko 30 miliona dolara za kopnene vojne operacije u budžetu koji iznosi oko 585 miliona dolara. Kao kratkoročno rešenje, predloženo na sastanku u Istanbulu, da se NATO-u smesta uplati 100 miliona dolara, kako bi se pokrili najnužniji troškovi, ali je došlo do nesuglasica među članicama kad je trebalo da se dogovori koliko sredstava svaka članica treba da uplati. Dugoročne uštede bi mogle da se postignu ako bi se određeni vojni programi odložili ili otkazali ili ako bi se deo vojnih troškova prebacio na nacionalne odbrambene budžete. S obzirom na ekonomsku krizu i činjenicu da je situacija na Kosovu relativno mirna, 1. februara ministri su se složili da do kraja 2010. godine na Kosovu smanje trupe sa 10.200 pripadnika na 5.700 pripadnika. Kako će se „savet mudraca“ nositi sa ovim, egzistencijalnim problemom Alijanse, ostaje da se vidi u drugoj polovini februara. „Reflektivna“ faza biće okončana kada grupa eksperata preda generalnom sekretaru NATO-a izveštaj koji sadrži analize ključnih pitanja.

Druga, „konsultativna“ faza podrazumeva da ekspertska grupa u glavnim gradovima svih 28 članica Alijanse predstavi svoju analizu i da prikupi mišljenja i sugestije svake članice NATO. Onda Rasmusen pravi svoj izveštaj sa elementima novog Strateškog koncepta. Pre letnje pauze ovaj dokument šalje se svim predstavnicima vlada NATO zemalja kako bi dale svoje smernice pre nego što se počne sa pisanjem Nacrta Strateškog koncepta.

Poslednja, treća, faza predviđena je za završne pregovore i filigranske izmene Nacrta. Sam dokument usvaja se, kao i ostale NATO odluke, konsenzusom. Interesi i razlike među članicama NATO-a postoje, ali ne postoji način na koji bi jedna država nametnula svoj stav ili mišljenje ostalima.

Do narednog NATO seminara krajem 2010. godine, u Lisabonu, proces donošenja Strateškog koncepta biće završen i Severnoatlantska alijansa zacrtaće viziju svoje budućnosti u XXI veku.

Objavljeno 25. februara 2010. godine u nedeljniku NIN br 3087