Dr. Bujar Bukoši, presednik Nove partije Kosova

Nije važna samo nezavisnost

Uvek se setim Vuka Draškovića koji je jednom rekao da bi mu bilo mnogo lakše da sakupi 5 000 dobrovoljaca koji bi ginuli na Kosovu nego što može da sakupi 5 000 maraka od srpske dijaspore na Zapadu. Kod nas je uvek bio obrnut slučaj.

Mnogo je malih i na Kosovu ne tako poznatih albanskih partija koje će u oktobru učestvovati na lokalnim izborima ne bi li bar s jednim poslanikom ušle u parlament. Ono što Novu partiju Kosova, koja ne broji više od 5 000 članova, čini nešto drugačijom od ostalih, jeste njen predsednik i osnivač - dr Bujar Bukoši. Nekadašnji premijer vlade republike Kosovo u egzilu govori specijalno za NIN o razočaranosti u Demokratski savez Kosova i razlozima osnivanja Nove partije Kosova, FARK-u i OVK, Dejtonskom sporazumu, srpskom megazločinu i osveti Albanaca, albanskoj političkoj eliti, nezavisnosti Kosova, opstrukciji Beograda i neodrživosti separatnog života Srba na Kosovu.

“Novu partiju Kosova osnovao sam jer sam bio nezadovoljan radom DSK-a, razvojem događaja i celokupnom političkom scenom Kosova nakon intervencije Zapada i instaliranja međunarodne administracije. Cilj mi je da novim načinom mišljenja izmenim nešto na političkoj sceni Kosova. Međutim, to nije lako zbog hipersaturacije političkih partija koje su enormno brojne”, kaže Bukoši.

Šta jedna mala partija poput vaše može konkretno da učini na političkoj sceni gde tri velike partije, odnosno tri političara, Ibrahim Rugova, Hašim Tači i Ramuš Haradinaj, potpuno dominiraju?
- Odnos između NPK-a i ove tri partije je odnos između Davida i Golijata, jer su te partije na vlasti, imaju ogromno medijsko zaleđe i ogromna finansijska sredstva. Mi smo od dana osnivanja nastojali da privučemo pre svega aktivne, urbane, intelektuace i eksperte i verujem da smo se profilirali kao dostojna i ozbiljna partija koja dolazi.

Nemate kancelarije u svim opštinama jer to zahteva mnogo novca ili zato što oskudevate u članstvu i podršci?
- Mi smo vrlo skromni po pitanju finansijskih sredstava. Za izbornu kampanju mi nećemo moći osigurati ni 100 000 evra, a kako mi se čini, neke od velikih partija prijavile su i oko 500 000 evra. Sa zadovoljstvom mogu da kažem da imamo dosta simpatizera, koji doduše ne žele da se eksponiraju ili učlane jer ne žele da menjaju partiju. Albanci tradicionalno glasaju za jednu partiju i kad promene partiju za koju glasaju, obično ispada kao da su nekog izdali.

Verujete da je reč o tradicionalizmu a ne, recimo, o političkoj platformi koju potencijalni glasači ne prepoznaju kao svoju?
- Mi konstatujemo da su glasači, građani na Kosovu, nezadovoljni jer je preko 47 odsto glasača apstiniralo na prošlim izborima što govori da je veliki broj onih koji su nezadovoljni, marginalizovani, nezainteresovani. Alfa i omega našeg delovanja je rekuperacija privrede. Svi problemi, antagonizmi na Kosovu su derivati ovog problema. Sve i da imamo deset Čerčila, pet Ajzenhauera i pet De Gola i ko zna koje druge briljantne političare, ako ekonomija ne funkcioniše onda je sve-piši propalo.

Smatrate li da je za NPK teret to što se za vas vezuje nastajanje i neuspeh Oružanih snaga republike Kosovo (FARK) koje je Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) progutala?
- Ja ne osećam taj teret. To je jedno poglavlje koje je završeno.

Šta je, ustvari, FARK bio?
- Oružane snage republike Kosova.

I bio je prisutan na Kosovu i imao je baze u severnoj Albaniji?
- Nismo mogli da stvorimo oružane snage u Nemačkoj. Na terenu saradnja oficira iz Titove Jugoslavije na Kosovu bila je fantastična sa lokalnim komandantima koji nisu bili baš toliko vični tom poslu.

Vi niste samo kreator Oružanih snaga republike Kosova već ste smislili i način kako da se te snage finansiraju. Koliko je poznato, prikupljano je oko tri odsto od svih Albanaca kako bi se oružana borba nastavila?
- Albanci su tada bili spremni bez pitanja, bez pogovora, da se odazovu jednom Rugovinom i Bukošijevom apelu ne tako što će dati tri ili tri i po već ako treba i 33 odsto.

O kolikim svotama novca govorimo?
- Na početku nam je bilo potrebno oko četvrt milijarde nemačkih maraka. Mi smo za manje od mesec dana sakupili preko 60 miliona jer su svi reagovali na alarm da sve ide za nezavisno Kosovo, za nabavku oružja itd.

Da li je bilo onih koji nisu hteli da daju novac?
- Ne, nikada. Albanci su poznati po osećaju solidarnosti. Uvek se setim Vuka Draškovića koji je jednom rekao da bi mu bilo mnogo lakše da sakupi 5000 dobrovoljaca koji bi ginuli na Kosovu nego što može da sakupi 5000 maraka od srpske dijaspore na Zapadu. Kod nas je uvek bio obrnut slučaj.

Koliko je prljavog novca i novca od droge ušlo u finansiranje FARK-a?
- To su gluposti. To je prljava propaganda koja je imala za cilj da se albanska strana satanizuje. Odgovorno kažem da je sav novac koji smo mi, kao vlada, prikupili, čist. Na Zapadu postoje institucije kontrole preko banaka i zaista ne možete ni sto maraka prljavog novca da ubacite u fondove. To je sve novac naših radnika i ljudi koji su mukotrpno, decenijama radili i štedeli.

Ako je i OVK bila oslobodilačka vojska kako je onda došlo do nastanka FARK-a, a ne do njihovog spajanja?
- Hteo sam da spojimo te dve komponente - lokalne komandante i borce sa oficirima koji nisu uspeli da se ubace na Kosovo. Planirao sam da stvorimo zajedničku komandu i da se sva finansijska sredstva stave toj komandi na raspolaganje. Ali do toga nije došlo.

U ratu su se mnoge ružne stvari događale. Nestajali su Albanci, mnogi od njih su bili za nezavisno Kosovo, bili su spremni da daju novac, ali nisu bili baš voljni da uzmu pušku u ruke i bore se protiv srpske policije i vojske.
- Bilo bi nekompetentno da pričam o tome kad nisam bio na Kosovu i ne mogu da procenim kakvo je bilo raspoloženje ljudi po selima, ali treba imati na umu da svaki narod i revolucija imaju takve slučajeve.

Ali OVK se borila i protiv srpskog, civilnog, stanovništva, zar ne?
- OVK se nije borila protiv srpskog civilnog stanovništva. OVK nije imala mogućnosti da to čini za vreme rata jer je njen odnos prema srpskoj policiji i vojsci bio kao odnos Davida prema Golijatu. Tačno je da je posle rata ubijeno nekoliko srpskih civila, u jednom stanju potpunog bezbednosnog vakuuma. Takođe je tačno da je i jedan deo srpskog civilnog stanovništva saučesnik i pomagač srpskih policijskih i paramilitarnih jedinica. Dakle, prošlost je svima poznata...

Nalazite li da je tužno što su Albanci, koji su nesumnjivo bili žrtve Miloševićevog režima, posegnuli za nasiljem, odnosno koliko je ova činjenica pogubna po razvoj i demokratizaciju kosovskog društva?
- Tužno i jadno. Nema problema da o tome slobodno pričamo. Kad se sve kaže ovako, u jednom dahu, molim da se od drveta ne previdi cela šuma. Čini mi se da je problem što se posle rata po svaku cenu pokušava kriminalizovati to legitimno pravo jednog naroda da pruži otpor i da se lati oružja ako neki režim pokušava da ga uništi. Ta relativizacija, trpanje svega u isti koš, meni liči na brkanje baba i žaba. Srpski megazločin je učinjen nasuprot fenomenima pojedinačnih zločina koji su učinjeni neposredno posle rata u bezbednosnom vakuumu. Ti zločini su učinjeni bez ikakve političke platforme, ideologije ili pripreme. To je osveta puna jarosti i besa i meni je bitno da se između ovih stvari napravi distinkcija.

Predlagali ste nešto konkretno što bi pomoglo da se taj vakuum prevaziđe?
- Nudio sam UNMIK-u bez ikakvih pretenzija još krajem juna i početkom jula 1999. godine kontingent od 800 iskusnih, profesionalnih policajaca koji su služili u Titovoj Jugoslaviji. Mislim da bi policajcu iz, recimo, Bangladeša bilo mnogo lakše da uza sebe ima jednog našeg policajca koji dobro poznaje teren. Međutim, to nije prihvaćeno, zbog nedostatka koncepta.

Od Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja sada dolaze izjave da na Kosovu ne može biti potpune bezbednosti dok UNMIK ne prenese u potpunosti ingerencije na Kosovsku policiju i Kosovski zaštitni korpus. Obojica su svoju reputaciju izgradili u ratu, nikad nisu pokazali mnogo razumevanja za patnje nealbanskog stanovništva posle juna 1999. godine. Pored toga, imaju neverovatno mnogo političkog i ekonomskog uticaja što im obezbeđuje da ostanu dugo na vlasti, zar ne?
- Da. Ne zaboravite da oni tada nisu imali blage veze sa politikom.

Da li su Tači i Haradinaj kočnice demokratizacije?
- Sve tri velike partije koje upravljaju Kosovom su odgovorne. Određene grupacije eksponirale su se po principu “Ja sam oslobodio ovu zemlju, meni pripada da odlučujem o sudbini ove zemlje”. Ja se protivim takvoj logici.

Koja koči i nezavisnost Kosova?
- Nama ne treba sutra pre podne nezavisno Kosovo koje će propasti za godinu ili dve, već odgovorna politička elita koja će pripremiti kolevku za kosovsko društvo.

Za razliku od većine albanskih političara na Kosovu vi verujete da s Beogradom treba razgovarati?
- Apsolutno. Nema sumnje da treba pregovarati, a ne ponovo ulaziti u konflikt. Srbija je reaktivirala svoju opstruktivnu politiku i ne bih se začudio da, u skladu sa svojim mentalitetom, Beograd odlaže taj trenutak u nedogled. Bojim se da time svi gubimo.

Šta biste savetovali Srbima s Kosova?
- Najbolje je da Srbi s Kosova napišu listu svega šta žele od Albanaca, makar to uključivalo i četvrtinu Meseca, povratak vojske i policije itd. I onda da sednemo i pregovaramo: “Onu četvrtinu Meseca zaboravite jer to nije naše i ne možemo ništa oko toga da učinimo, žao nam je ili nam nije žao ali srpska vojska i policija se ne mogu vratiti na Kosovo ...” Mislim da separatni život Srba na Kosovu u enklavama nije život. Njih smatram sastavnim delom budućeg Kosova. Kosovo je njihov zavičaj i to pravo niko im ne može oduzeti, ni Albanci nemaju pravo na to.

Da li treba da izađu na lokalne izbore iako su njihovi uslovi za život i dalje jezivi?
- Da sam ja mladi Srbin sa Kosova, od nekih dvadesetak godina, odmah bih otišao u Kraljevo ili Kanadu. I Albanci napuštaju Kosovo. Međutim, zaista mislim da Srbi treba da participiraju, kao što Albanci treba malo da se zamisle kako da Kosovo učine atraktivnim za Srbe koji su ostali tu da žive.