Uoči parlamentarnih izbora na Kosovu u Metohiji

U kandžama beogradske strategije

Vojislav Koštunica i Vuk Drašković upućuju sasvim različita uputstva Srbima na Kosovu o tome da li treba da izađu na izbore.

Novi lokalni izbori na Kosovu postavili su pred Srbe staru, mučnu nedoumicu - da li da učestvuju i time potvrde legitimitet privremenim institucijama koje su u protekle tri godine radile samo u korist njihove nesreće ili da se iz očaja već sada isključe iz političkog procesa kako bi međunarodnu zajednicu naterali da prizna nepodnošljivost njihovog položaja. Dilema je utoliko teža što ni vlasti u Beogradu ne mogu da odluče šta je pametnije i što se koalicija Povratak raspala usled partijskih i ličnih sukoba.

“Očekujemo puno od Beograda, a to je ponekad nerealno. Pozicija Beograda nije tako dobra da može međunarodnoj zajednici da nameće rešenja”, kaže Oliver Ivanović, član Predsedništva Skupštine Kosova dodajući: “Situacija ne valja zato što nam vlada i Koštunica ne nude alternativu. Za izbore nam kažu ne, a ne znaju šta da radimo posle, kad ne budemo imali nijednog predstavnika u kosovskim institucijama.”

Ukoliko bi ponovo poslušali Vojislava Koštunicu, srpskog premijera, koji sada savetuje bojkotovanje lokalnih izbora, Srbi bi kratkoročno skrenuli na sebe pažnju međunarodne zajednice, kojoj bi najlakše bilo da se što pre donese konačno, i po Srbe naopako, rešenje za Kosovo. Međutim, time predizborna agonija ne bi postala jednostavnija, jer nije sigurno da se Koštunica ne bi kao i prošli put, samo sedam dana pre glasanja, založio za potpuno suprotnu političku opciju.

“Problem je što politika koju sada vodi Beograd ide naruku Albancima. To me mnogo podseća na Miloševićevu politiku dvostrukih standarda, iza koje niko značajan u Savetu bezbednosti neće stati. Pre tri godine upozoravao sam da ako izađemo na izbore dajemo legitimitet privremenim albanskim institucijama. Tada smo se uselili u kuću koja nam je nametnuta, još tada smo prihvatili njihova pravila igre i sada nam nema druge nego da igramo”, kaže Momčilo Trajković, predsednik Srpskog pokreta otpora koji je sa koalicionim partnerima “Politički pokret Snaga Srbije” i “Nova Srbija” poslao pismo Savetu bezbednosti tražeći dvonedeljno produženje roka za prijavljivanje na izborima kako bi se za vlasti u Beogradu ipak obezbedio neophodan manevarski politički prostor.

Ukoliko bi poslušali Vuka Draškovića, ministra inostranih poslova, koji savetuje da se glasa, Srbi bi potvrdili legitimitet kosovskim institucijama koje preziru, ali bi i kupili malo vremena. Za to malo ponosa kojeg bi morali da se liše, Srbi bi uskratili Albancima i međunarodnoj zajednici još jedan dokaz o svojoj nekooperativnosti koji uvek može zgodno da se iskoristi kada zatreba. Zato što se sada utvrđuju i okviri za prdstojeće pregovore o konačnoj budućnosti Kosova i vlasti u Beogradu se cenkaju koliko će procenata vladinog plana biti uključeno u izveštaj Kontrolne grupe, na osnovu koje će Savet bezbednosti odlučivati.

Međutim, pitanje je čemu svo to poniženje kad petogodišnje iskustvo i trogodišnja participacija u privremenim institucijama Kosova govori da međunarodna zajednica retko kad ispuni što obeća Srbima koje nije u stanju da zaštiti od etničkog čišćenja i sistematskog uništavanja imovine, kulturne baštine i srpskih svetinja.

“Pravo pitanje je kako bi bilo da kosovski Srbi nisu učestvovali? Da li smo sigurni da mart 2004. ne bi bio još strašniji. Znamo da Albanci neće prihvatiti ništa što dolazi iz Beograda, a ni UN ne može da donese bilo koju značajnu odluku bez Albanaca. Koštunica je delovao hrabro 2001. godine i čini mi se da i sada pokušava da izvuče najviše što može, a to je da razbije zid ćutanja na koji je plan vlade naišao i da što više naših vitalnih zahteva iz plana uđe u izveštaj Kontrolne grupe i plan UNMIK-a”, kaže dr Predrag Simić, profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, dodajući kako se nada da kontradiktornosti između stava ministra inostranih poslova i srpskog premijera “nisu razlike u pogledu cilja već metoda”.

Ipak, uznemiravajuće je da se lako može desiti da običnim srpskim glasačima na Kosovu promakne da su vlasti iz Beograda svojim međusobnim partijskim i ličnim sukobima razorili koaliciju Povratak koja je osvojila 78 000 glasova odnosno 85 odsto mandata koji su pripali Srbima oktobra 2001. godine.

“Nažalost, Koštunica je dezavuisao koaliciju Povratak jer tu nije imao kontrolu. Koaliciju bi trebalo što pre prestrukturirati ali tako da se prethodno postigne dogovor između Tadića, Koštunice, Čovića, Draškovića, Labusa, Ilića i naravno Svetozara Marovića koji je kao predsednik Srbije i Crne Gore verovatno u najdelikatnijoj poziciji, jer bi svaki njegov napor da pomogne mogao da bude protumačen kao mešanje u unutrašnje političko pitanje koje Srbija smatra samo svojim”, kaže Ivanović dodajući da bi ipak za Srbe na Kosovu najgore bilo da se na izborima pojave samo neke, manje bitne, marginalne stranke ili pokreti zato što bi: “ti marginalci koji realno nemaju ni ugled ni moć u narodu ušli u konačnu priču o Kosovu kao izabrani predstavnici, a ne bi bili u stanju ništa pametno da urade”. Ili niko ne bi glasao za njih pa bi se ispostavilo da Srbi ne samo da potvrđuju legitimitet kosovskim institucijama već i da nisu u stanju da osvoje jedno poslaničko mesto.

Objavljeno 5. avgusta 2004. godine u nedeljniku NIN, broj 2797 pod naslovam "Pamet dvoglavog orla".