Photo: Ministarstvo odbrane Republike Srbije
Kako je Program državnog partnerstva sa Nacionalnom gardom Ohaja postao mezimče dveju zemalja koje su pre deset godina ratovale, a saradnja u oblasti odbrane najbolji deo bilateralnih odnosa ove dve zemlje
Iako Srbija još nije isporučila Ratka Mladića Haškom tribunalu, srpsko-američka vojna saradnja cveta. To je nedavno ponovila usred Beograda i Hilari Klinton, državna sekretarka SAD. „Vaša vojska je postala tako profesionalna da izaziva poštovanje naše vojske. Postoji jedinstveno partnerstvo između srpske vojske i Nacionalne garde Ohaja i ono je za uzor. Smatramo da na mnogim frontovima postoji napredak koji lepo govori o srpskom narodu“ rekla je između ostalog Klintonova za nacionalnu televiziju.
Naravno, Vašington nije zaboravio na Mladića ali očigledno je da on, uoči pregovora o Kosovu, nije za njih presudan uslov. To je vidljivo pre svega u retoričkom obrtu gde su gotovo svim zvaničnicima NATO i SAD puna usta mostova saradnje i centralnog značaja Srbije za bezbednost regiona. I Ministarstvo odbrane ceni da srpsko-američka saradnja u oblasti odbrane predstavlja najbolji deo bilateralnih odnosa ove dve zemlje. Srbija ima tri nivoa međunarodne saradnje: multilateralnu, zatim bilateralnu i regionalnu vojnu saradnju koja je posebno važna za nas ako ni zbog čega drugog a onda zbog Centra za atomsko-biološko-hemijske odbrane u Kruševcu, Centra za obuku službenih pasa u Nišu i naravno završetka izgradnje baze „Jug“ koja je zamišljena da postane regionalni centar za obuku onih koji se pripremaju za multinacionalne (mirovne) operacije.
Bitna su i tri dokumenta. Sporazum o snabdevanju i međusobnim uslugama jer je omogućio razmenu roba i usluga između dve zemlje, kao i vežbe podrške mirovne operacije i humanitarne misije. Zatim, Sporazum o neširenju oružja za masovno uništenje. I možda najbitniji kamen srpsko-američke vojne saradnje je Sporazum o statusu snaga (SOFA) iz 2006. godine. Potpise na ovaj dokument koji definiše pravni status vojnog osoblja i imovine koja je privremeno u Srbiji stavili su Kondoliza Rajs, tadašnja sekretarka SAD, i Boris Tadić, predsednik Srbije i tako su omogućili Program državnog partnerstva sa Nacionalnom gardom Ohaja.
Taj program je smesta postao mezimče dveju zemalja koje su pre deset godina ratovale tomahavcima, kasetnim bombama, vilama i mikrotalasnim pećnicama. Najkonkretniji oblik ovog programa bio je projekat „Humanitarne asistencije“ iz avgusta 2009. godine kada je Evropska komanda oružanih snaga SAD utrošila oko milion dolara na popravku škola, vrtića u Sokobanji, Lapovu i Prokuplju. Naravno, sve to je bilo izdašno propraćeno u domaćoj štampi i na televiziji. Međutim, stručnjacima je mnogo zanimljivija ona skrivenija strana saradnje – obuka.
Krajem februara, a prilikom poslednje posete Nacionalnoj gardi Ohaja Miloje Miletić, načelnik Generalštaba VS, zaključio je da je saradnja intenzivnija kada je reč o školovanju i usavršavanju oficira i podoficira, razmeni i obuci malih jedinica, zajedničkim vežbama, razvoju civilno-vojne saradnje medija i vojne medicine, ali i o saradnji obaveštajnih jedinica nije rekao ništa.
Prema podacima Ministarstva odbrane od 2004. do 2010. godine bilo je 50 različitih oblika školovanja i usavršavanja u SAD. Kroz IMET (US International Military Education and Training) program američkog ministarstva odbrane i CTFP (Counter Terrorism Fellowship Program) u kome pored nadležnog ministarstva učestvuje i Stejt dipartment, od 2007. do 2010. godine prošlo je 187 predstavnika Ministarstva odbrane. Ukupno osam oficira završilo je komandno-štabno, a sedam generalštabno usavršavanje, dok je 21 još u Americi. Koliko je to u dolarima ili dinarima nije navedeno, ali vojni eksperti tvrde da su Amerikanci utrostručili sredstva za školovanje našeg vojnog kadra. Trenutno to je, uključujući i specijalne kurseve engleskog jezika, oko tri miliona dolara.
Amerikanci su bitan akter u odnosima Srbije sa Severnoatlantskom alijansom, pre svega, kroz program Partnerstvo za mir.
Učestvujemo u radu komiteta i radnih grupa alijanse i u radu Srbija-NATO grupe za reformu (za koordinaciju aktivnosti) koja je posle dve i po godine u julu ponovo živnula, a zatim opet stala. Tu su i konsultacije eksperata iz 23 oblasti (bilo je ukupno 99 susreta) u okviru Pojedinačnog programa saradnje (PzM) koji je, valjda zbog krize, značajno sveden u ovoj i 2011. godini. Prioriteti Srbije u Partnerstvu za mir su primena Ugovora o bezbednosti informacija, aktivno uključenje u Koncept operativnih sposobnosti, kojim se jača saradnja vojne efikasnosti multinacionalnih snaga, što je posebno bitno u misijama, i uspostavljanje misije Srbije pri NATO u Briselu, na čijem čelu bi trebalo da bude brigadni general Nebojša Đukanović.
U okviru Procesa planiranja i revizije (iz PzM) VS učestvuje sa jednom motorizovanom pešadijskom četom, vodom vojne policije, ABH vodom i dva medicinska tima.
Međutim, kad se priča svede na dolare i prodaju oružja, odnosno koliko i na koje sve načine mi profitiramo u vojnoj saradnji sa SAD, konkretnih podataka, odjednom, nema nigde. Što ne znači da ih nema nego da nisu dostupni. Zato je vrlo teško proceniti koliko su bolji odnosi sa američkom administracijom išli naruku domaćoj namenskoj industriji ali činjenica je da se Srbija na svetsko tržište oružja i vojne opreme polako vraća iako nije članica NATO-a. Zna se da Srbija ima vajde jer snabdeva SAD, a verovatno i još neke NATO zemlje, takozvanim nestandardnim kalibrima – od onih 7,62h39 mm za kalašnjikov automatske puške AK 47 do tenkovske municije. Takođe nije tajna da deo pomenutog naoružanja završi, legalno, kod regularnih oružanih snaga Iraka.
„Srbiji se ovim poslovima daje nadoknada za sve ono što je izgubila u konfrontaciji sa NATO snagama. Istovremeno to je način da bar donekle kompenzujemo ono što nam Irak duguje odranije za oružje i vojnu opremu“, objašnjava vojni analitičar Aleksandar Radić.
Prema podacima Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira o izvozu teškog naoružanja od 1999. do 2008. godine Srbija je isporučila pet samohodnih oklopnih vozila „NORA B/52 155mm“ u Mjanmar. A Irak je kao deo ugovora vrednog 250 miliona dolara, 2007. godine poručio 20 školskih aviona „lasta“. Takođe, bez američkog blagoslova državna zajednica Srbija i Crna Gora, nikada ne bi 2001. i 2004. godine isporučila Makedoncima onih 22 minobacača UBM-52 (122mm), odnosno Mjanmarcima 90 haubica M-56 (105mm) i M-101A1 (115mm). Osim toga, koliko pristup starim-novim tržištima znači, jasno je ako se ima na umu da je domaća namenska industrija samo u 2008. godini izvezla naoružanje i opremu vrednu 400 miliona dolara. Dogovorena su dva velika posla, iz Srbije će u Alžir i Irak biti izvezeno oružje i tehnologija vredni više od 600 miliona dolara. Srbija danas izvozi oružje u više od 60 zemalja, a najznačajnija tržišta su zemlje Bliskog istoka i Severne Afrike. Naše oružje cenjeno je i na Dalekom istoku i u Južnoj Americi. Iako je Srbija u „Partnerstvu za mir“, predvorju NATO-a, od 2006. godine, malo je domaćih proizvoda našlo put do tržišta 28 NATO zemalja.
Prednost imaju članice alijanse zbog takozvanog NATO broja, bez koga je nemoguće plasirati proizvode na tržište od 500 miliona stanovnika. Najznačajniji izvozni proizvod je municija. Osim baruta i eksploziva cenjeno je i naše streljačko naoružanje.
Međutim, na zid ćutanja i potpunu netransparentnost naleću i mediji i relevantne stručne nevladine organizacije, poput recimo Beogradskog centra za bezbednost ili Centra za evroatlantske integracije, kada traže podatke koliko, ukupno, para vredi saradnja sa Nacionalnom gardom Ohaja kao i koliko je dolara težak Plan vojne saradnje Srbije i SAD za fiskalnu 2011. godinu iako neki, verovatno sasvim mali, deo ide iz džepova poreskih obveznika.
Zbog anti-NATO raspoloženja u Srbiji koje je prilično jako, nije zgodno danas govoriti o ulasku u NATO. Zato se razgovara o uključenju Srbije u evropski sistem odbrane i bezbednosti, a ne kaže se da je on potpuno nezamisliv bez NATO jer ga čine 22 EU zemlje, SAD, Kanada, Norveška, Island, Albanija, Hrvatska i Turska. Važan kanal u toj saradnji je EUKOM (U. S. European Command) na čijem je čelu američki admiral Džejms G. Stavridis koji je istovremeno i vrhovni komandant NATO snaga u Evropi. Mnogo toga još nije na željenom nivou, ali razmena osnovnih informacija i treninzi postoje. Pažljivo se govori kako se naši vojnici pripremaju za učešće u borbenim jedinicama EU a ne NATO.
Trenutno Vojska Srbija planira međunarodne vojne aktivnosti za 2011. i već sada je jasno da je fokus i dalje na treninzima i vežbama. Gotovo sigurno je da ćemo sa Rumunima izvesti vazduhoplovnu vežbu Air Solution, a sa Bugarima je u planu nekoliko vojnih vežbi (Balkan Energy Security Exercise, Marines 2011 i Saber Down 2011). Kako god da se stvari izgovore, jasno je da se Srbija uveliko priprema za učestvovanje u multinacionalnim mirovnim i vojnim operacijama, ne samo UN već EU i NATO-a, i bilo bi dobro da se o tome, i svim ostalim ključnim vojnim pitanjima, javno diskutuje.
Deminiranje
Najviše novca za deminiranje Srbije koje je počelo 2003. godine, a traje i danas izdvojile su SAD. To je 5,46 od ukupno 12,25 miliona dolara za obuku deminera, opremu uklanjanje i odlaganje mina, neeksplodiranih granata, bombi i improvizovanih eksplozivnih naprava koje su zaostale iz ratova sa Hrvatskom, Bosnom i posle NATO bombardovanja. Do 2009. godine očišćeno je ukupno 58 lokacija odnosno 8.749.566 kvadratnih metara a sve akcije su koordinirali International Trust Fund i Centar za deminiranje Srbije. U protekloj godini SAD su uložile milion dolara za uklanjanje kasetne municije sa četiri lokacije u Srbiji opštini Vladimirci, Kraljevo, Brus i Sopot.
Prestaje još samo da se reši pitanje na aerodroma „Ponikve”. Kako je „Užička nedelja” svojevremeno objavila, tamo su zatrpana dva lovca MIG-21 i šest lovaca-bombardera „orao”. Navodno, ovi avioni su naoružani klasičnim vojnim sredstvima a ne kasetnim bombama i, što je još zanimljivije, u tekstu se tvrdi da „podzemna eskadrila” možda postoji i na sjeničkom aerodromu. Razminiranje ove lokacije biće izuzetno teško, naročito ako je tačno da su delovi prednje noge koja drži nos „orla“ i prsten motora napravljeni od legure koja sadrži i osiromašeni uranijum.
Gardisti iz Ohaja i srpska vojska
Nacionalne garde u Americi, od kojih je nama najpoznatija ona iz Ohaja, preteča je savremene američke vojske. Nastala je još u vreme američke revolucije i rata za nezavisnost, a danas gotovo 15 odsto čine žene. Nacionalnom gardom svake savezne države SAD komanduje guverner. Po organizaciji, na lokalnom nivou, dosta podsećaju na teritorijalnu odbranu i civilnu zaštitu SFRJ jer gardiste zovu upomoć posle recimo uragana Katrine i sličnih besova prirode. Naravno, štite oni i živote i imovinu Amerikanaca, a uskoče i kada policiji prigusti. Na federalnom nivou gardisti pružaju podršku vojnim ciljevima SAD i pod komandom su predsednika Baraka Obame. Gardistima iz Ohaja zanimljiva su naša ratna, naročito medicinska, iskustva. S druge strane, Amerikanci nas podučavaju kako da što bezbolnije okončamo profesionalizaciju vojske, ali tako da jednog dana ipak bude u stanju da se priključi NATO savezu.
Autori: Žana Bulajić i Lidija Kujundžić
Objavljeno 21. oktobra 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3121
No comments:
Post a Comment