Batice, gledaj svoja posla!
Illustration by: Jugoslav Vlahović
Kultura časti među Srbima poslednji put je viđena u vreme Jovana Cvijića. Sada je na delu kultura kukavičluka koja se trenira „štangliranjem“ i suvišnih, mislećih, ljudi
Međutim, tema za razmišljanje nisu sada samo tabadžije, njihovi izvori svetlosti, nemoćna država Srbija, već građani.
Dakle, kako objasniti pasivnost građana i potpuno odsustvo altruizma u slučaju Pančić, i inače? Jeste da Teofila ima, i u visini i u obimu, ali vidi mu se i narav Mede Dobrića koji čak i u najgoroj situaciji pribegava samo „đilitanju“ tek toliko da bude „nepristojna i neuviđavna žrtva“.
Nije li kultura časti poslednji put bila među Srbima u vreme Jovana Cvijića, pa je sada na delu kultura kukavičluka? I zašto ona zatvara oči pred momcima što treniraju „štangliranje“ i suvišnih, mislećih, ljudi? Ili pred perverznjacima koji napadaju devojčurke u gradskom autobusu?
„Nije reč o apatiji ili kukavičluku, već o opravdanom strahu za ličnu bezbednost. Građani se osećaju nezaštićeno i nemaju poverenje u naše sudstvo koje sporo ili nikako rešava slučajeve koji nadilaze `obično` ulično nasilje i idu do ubistva“, kaže Miljenko Dereta, izvršni direktor Građanskih inicijativa, i dodaje: „Koliko je taj strah opravdan pokazuje ne samo izbegavanje da se pomogne žrtvi nasilja, već i činjenica da niko od svedoka nije pozvao ni policiju ni hitnu pomoć. Ljudi znaju da bi svako uključivanje u slučaj značilo godine povlačenja po sudovima i verovatno pretnje celoj porodici. Svako brani samo sebe, svoju porodicu i svoj posed.“
Policija je prvu etapu ove mučne priče dobro odradila. Ali sada će biti zanimljivo šta će država, pre svega sudstvo, dalje da učini? Hoće li tragati, pronaći one koji su ove batinaše inspirisali i hoće li ih adekvatno kazniti.
„Ako ćemo pošteno, lupati nekog gvozdenom šipkom po glavi je pokušaj ubistva i čini mi se da tužilaštvo ima osnova da ovo nasilje nad Teofilom Pančićem ovako kvalifikuje“, kaže dr Žarko Korać, profesor psihologije i predsednik Socijaldemokratske unije. On smatra da za mladiće koji su tukli Teofila, zatvor ne bi bio najadekvatnija kazna. On kaže: „Ako si antisocijalan i praviš probleme, sad će te društvo naučiti da pomažeš. Sudija ti odredi 100, 200, 300 sati društveno korisnog rada umesto zatvorske kazne.“
Da nije Teofil, u vreme saopštavanja mišljenja Haškog suda o Kosovu, neku neoprostivu jeres spustio na papir? Ili je neko bio malo nervozan i mnogo besan pa je pomislio da je idealno vreme za uterivanje straha u kosti svima koji umeju britko da kažu kako misle drugačije.
„Napad na Teofila Pančića imao je karakter ’pokazne vežbe’ i pretnje svima koji bi bili spremni ’da se odreknu Kosova’. Možda su napadači i oni koji su im izdali nalog računali na burnu reakciju naroda na mišljenje suda“, kaže Dereta.
Ne radi se ovde samo o napadu na novinara, već i o hroničnom teroru netolerancije.
„Strašna je otuđenost u našem društvu koje i posle 5. oktobra nije smoglo snage da kaže kako se zločin ne isplati. Zaboravljamo da nismo uobičajena tranziciona, već posleratna zemlja sa bogatim istorijatom javnog linča i sprovođenja reperkusije u stvarnosti. Obličje smo totalitarizma i još je aktivna propaganda koja neke ljude obeležava kao izdajnike i neprijatelje“, kaže Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, i dodaje: „Ovde postoji dozvola za nasilje! Izgovoreno i fizičko nasilje je izvršno - po život ljudi!“
Po mišljenju Zagorke Golubović, sociološkinje, država Srbija ne inicira nasilje, ali ga i ne potiskuje jer nema sudski sistem koji bi se na pravi način uhvatio u koštac sa problemom nasilja.
„Ova atmosfera nasilja čoveku u podsvesti stvara momentalni strah. Ljudi se sada više plaši jer se češće suočavaju sa stvarno bezumnim nasiljem u porodici, školi, na ulici. A tu je i nesposobnost da čuješ nekog ko drugačije misli. Naročito ako misli drugačije o naciji, to jest, ako ne pripada nacionalističkoj grupi“, kaže Zagorka Golubović, autorka istraživanja „Kultura i preobražaj Srbije: vrednosna usmerenja građana u promenama posle 2000. godine“ (Res Publica i Službeni glasnik). Za nju suština problema leži u pasivnosti građana. U četvrtom ciklusu istraživanja, naučni tim je bio zatečen odgovorom ispitanika. Većina je rekla da se čovek ne može ponašati po onoj narodnoj: „U se i u svoje kljuse“, već da drugima treba pomoći. Međutim, ovo je u protivrečnosti sa odgovorima na pitanja da li i šta su učinili da bi nešto promenili u svojoj sredini.
„Ljudi nisu, kod nas, postali toliki egoisti, kao što sam imala prilike da to vidim u inostranstvu. Tamo je egoizam potpuno ovladao ljudima i oni misle samo na sebe“, kaže Zagorka Golubović. Ona još primećuje da su građani „postali otporni na otpor“ zato što su premoreni, zato što svuda oko sebe vide daleko više ružnih nego dobrih stvari. Tvrdi da su ključni - „nenaviknutost na komunikaciju i otuđenost koja je postala navikom“. „Ako nemaš instinkt da pomogneš drugom u nevolji, onda si otuđen, za tebe drugi ne znači ništa. Sve je to stvar vaspitanja.“
To je ono što je i Teofila zabolelo. Sva težina otuđenosti stala je u jednu njegovu rečenicu: „Ubrzo ostajem sam kao kuče na stanici, neko vreme nema doslovno nikoga, samo štangla i ja (kao Sadista i Mazohista posle burne ljubavne noći), čekam policiju neznani, a nemali broj minuta“.
Nažalost, to što se desilo Pančiću i mnogim drugim bezimenim građanima, uobičajeno je za grad.
Korać objašnjava: „Pionir eksperimentalne psihologije Stenli Milgram nedvosmisleno je dokazao da je nespremnost da pomognete nekome najveća kada ste u grupi nepoznatih ljudi, da je nešto manja kada ste u grupi s prijateljima, a da je najmanja kada ste sami. Da je jedna osoba bila u autobusu ona bi možda Teofilu pomogla i u tome je paradoks. Pojedinac ne može da pobegne od svoje odgovornosti, već mora da donese odluku: da li je kukavica ili heroj. A kada ste u grupi nepoznatih ljudi, vi odgovornost možete da odbacite. Očekujete da će neko drugi učiniti nešto umesto vas. Zato što je veći, jači, muško... U grupi, dakle, svako može da kaže: a, što baš ja? Ili sebi kažete: otkud ja znam zašto oni njega biju, možda je on neki težak kriminalac?“
I baš zato pred svekolikim agresivcima i siledžijama, uglavnom, spustimo gard, glavu i prošapćemo: „Batice, gledaj svoja posla!“
Sve dok tako sebe opravdavamo, imaćemo „štangliranje“ neistomišljenika, na ulici, u autobusu. A svako zastrašivanje i nametanje jednoumlja koje treba ostvariti kroz “sabornost” - nastaviće se.
Udarna igla „Obraza“
Prema saopštenju MUP-a od 3. avgusta 2010. godine, uhapšeni Danilo Žuža (1991) i Miloš Mladenović (1992) su pripadnici ekstremnih desničarskih grupa, samo je ostalo nejasno kojih. Nazovinavijačkih grupa koje su do smrti batinale francuskog navijača Brisa Tatona i likvidacijom pretili Brankici Stanković, autorki „Insajdera“ (RTV B92) ili nacionalnih strojeva, otačestvenih ili srpskih narodnih pokreta koji na internetu i forumima neograničeno praktikuju govor mržnje i zagovaraju nasilje protiv svih onih koji ne dele njihove naci(onali)stičke stavove.
U telefonskom monologu Radojko Ljubičić, predsednik UO Srpskog narodnog pokreta 1389, posle ekstenzivnog predavanja o antifašističkoj prirodi ove organizacije pod tačkom četiri, rekao je za NIN: „Niko od nas nije to uradio! Teoretski to je nemoguće.“ Slično je tvrdio, preko telefona, i Mladen Obradović iz Otačestvenog pokreta „Obraz“, ali kad mu je poslato elektronsko pisamce da sve i pismeno potvrdi ili ospori (uključujući link i sadržaj vesti sa B92), odgovor je bio: „No comment“. Samo nekoliko minuta kasnije ispostaviće se da je Obradović slagao, jer je NIN iz samog vrha srpske policije saznao da su Žuža i Mladenović pripadnici jedne podgrupe „Obraza“.
Objavljeno 05. avgusta 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3110
No comments:
Post a Comment