Friday, August 13, 2010

Ivan Blagojević, direktor Nišvil džez festivala

Spojili smo cara i kralja


Kralj soula Solomon Burk, svetski megacar Rambo Amadeus, pokojni kralj romske muzike Šaban Bajramović i Beni Godson na 27. Nišvil džez festivalu ostaviće trag na 120.000 ljudi, a možda i za istoriju

Za mnoge Nišvil je samo lokalna muzička atrakcija. Kao sve one roštiljade i ostale ...jade gde se toči mlako pivo, pušta jeziva muzika. Međutim, za ovih 27 godina Nišvil džez festival (www.nisville.com) je izrastao u jedan, od prošle godine i zvanično, od najjačih nacionalnih festivala muzike. I sada je u stanju da ugosti čak i kralja soula Solomona Burka koji, bez reputacije, teži oko četvrt tone (250 kg). U jeku završnih priprema Ivan Blagojević posetio je redakciju NIN-a i ispričao šta će se sve dešavati na Nišvilu od 12. do 15. avgusta 2010. godine. Paradoksalno, ovaj čovek postao je poznat od Dunava do Nišave ne toliko po tome što već osamnaestu godinu za redom vodi Nišvil, već po obećanju da će spomenik Šabanu Bajramoviću otkriti makar u prikolici čak i ako gradske vlasti u svojoj premudrosti ne pronađu tačku kompromisa.

Posle svega, Šaban Bajramović ipak dobija spomenik koji je zaslužio za života. Nešto kasnije, 14. avgusta, saksofonista Beni Golson nastupa sa Kegal big bendom. Najavljujete muzičko sladostrašće i komadić džez istorije sa etiketom Made in Niš?
- Golson je svakako jedno od najvećih imena koje danas imamo u džezu i na Nišvilu. Nama je on i inspiracija i za jedno fotografisanje. Tačno u podne, sve koji su pomogli izgradnju spomenika Šabanu Bajramoviću, muzičare sa Nišvila, prolaznike - slikaćemo. Napravićemo fotografiju „Veličanstven dan na Nišvilu“, naravno u crno-beloj tehnici. Sve je to po uglednu na najčuveniju džez fotografiju „Veličanstven dan u Harlemu“ koju je Art Kejn snimio 1958. godine za Esquire magazin.

Fotografija na kojoj su Telonijus Mank, Beri Emet, Art Blejki, Dizi Gilespi, Beni Golson... inspiracija je i za dokumentarni film koji je reditelju Žanu Bahu 1995. doneo nominaciju za Oskara, zar ne?
- Tačno, a setiće se mnogi da je Beni Golson ključ zagonetke u Spilbergovom filmu „Terminal“. Glavni junak Viktor Navorski, igra ga Tom Henks, otkriva stjuardesi Ameliji Voren (tumači je Ketrin Zita Džons) da dolazi u Njujork iz svoje, izmišljene, istočnoevropske zemlje Krakozije samo da bi mu Golson potpisao fotografiju, jer je to jedini autogram koji njegov otac za života nije uspeo da dobije.

Da se vratimo samom Nišvilu, koliko posetilaca očekujete ove godine i odakle ih najviše dolazi?
- Računamo na oko 20.000 u zvaničnom programu i oko 100.000 u pratećem programu festivala. A gosti nam dolaze odasvud, iz Maroka, Egipta, Holandije, Švajcarske, Hrvatske, Bugarske...

Zauzeli ste Tvrđavu, ali ne i amfiteatar letnje pozornice gde je Nišvil nekada bio?
- Mi smo sada na livadi. Ogradili smo polovinu Niške tvrđave. Mislim da se Nišvil nikada neće vratiti samo na letnju pozornicu. Ako bude sreće da nas država, grad, ministarstvo i sponzori i dalje prate, festival će rasti i ovih pet bi moglo da preraste u deset stejdževa. Jedan, recimo folkmjuzik ili Šaban Bajramović stejdž, svakako treba da bude u amfiteatru letnje pozornice.

Zvuči kao receptura Exit festivala?
- Egzitovskim konceptom napravljen je zaokret koji će verujem dosta festivala kopirati narednih godina. Uostalom Nišvil je džez festival a džez je osnov iz kog su proistekli bugi-vugi, rokenrol... Ako ćemo pravo, mnoge svetske zvezde komercijalnog tipa koriste džezere. Odavno je džez postavio standarde artizma ispod kojih ne idu ni najkomercijalniji pop sastavi. Nije više dovoljno da uzmete gitaru i svirate. U ovakvoj vrsti umetničke muzike nemoguće je da samo imate energiju, sada muzičari pank bendova imaju akademiju. Isto je i sa pratećim muzičarima, recimo, Cece Ražnatović.

Nova energija Nišvila sadrži manje etno džeza a više hibridnog zvuka. Otkud taj otklon od etno džeza?
- Trpeli smo veliki pritisak ortodoksnih džezera. Oni tvrde da smo izdali džez koncepciju, a ja sam oduvek smatrao da je Nišvil džez festival više Nišvil nego džez i da predstavlja fuziju raznih stilova. Trudimo se da svakome ponudimo ponešto.

Udvarate se publici?
- Vešto kupujemo, umnožavamo publiku i stvaramo kvalitetan muzički ukus. Etno džeza je nešto manje ali nije da ga nema. Tu su Hazari i specijalni gost Kornelije Kovač, Vrelo je već dokazan sastav. A ako hoćete tu spada i pionir afro-bita, saksofonista Manu Dibango. I kod pank sastava Šljivovica koji dolazi iz Italije, imate etno džeza. Naravno, nastavićemo da forsiramo mlade bendove koji, kao Nisville future band, kombinuju našu etno-tradiciju sa klasičnom džez kulturom. Nadamo se da bi iz tog spoja mogao da nastane autentični etnodžez, proizvod koji će Zapad umeti da ceni.

Kako se svetski megacar Rambo Amadeus našao na programu?
- Spojili smo cara i kralja. Posle Solomona Burka, kralja soula, nastupa car Rambo koji je na poslednjem albumu debelo otplivao u džez. A uspelo nam je da ga uhvatimo da uz Martinu Vrbas, sa MTV Adria, bude voditelj programa.

Kad smo kod kralja soula, kako vam je uspelo da Solomona Burka ipak dovedete na Tvrđavu?
Bilo je problema zbog, kako da kažem, njegovog kraljevskog gabarita. Pristali smo da za njega montiramo poseban stejdž i da mu napravimo poseban hotelski smeštaj sa više od pet zvezdica.

Smeškate se! Hm, o koliko zvezdica govorimo?
- Onoliko koliko možete da prebrojite na nebu. Pravimo hotel na otvorenom, gde će Burk spavati i tuširati se. Znate, on ne može da uđe u nijedan lift i zato u ugovoru imamo i hidrauličnu dizalicu koja će biti potrebna da ga dignemo na binu.

Kralj soula je zaista atrakcija, ali da li ovde shvataju šta Burk predstavlja u svetu džeza?
- Većina ljudi i naročito mediji još uvek ne kapiraju koliko je on velika zvezda, u svetskim razmerama. Tom Vejts kaže za Burka da je arhitekta američke muzike i ja se s tim potpuno slažem.

Kralj romske muzike je imao džez izlete, a na Nišvilu nastupa i grupa Kal...
- Sve to radimo i zbog Šabana Bajramovića. Njemu je prvi put dodeljena Nagrada za životno delo Nišvil džez festivala, koja je ustanovljena 2006. godine.

Ovogodišnji laureat je Mirko Šouc. Zašto baš on?
- Njegova karijera traje 72 godine. On je još kao dečkić od pet, šest godina svirao na dvoru kralja Petra II Karađorđevića. I čini mi se da su se kralj i Šouc i družili. Šezdesetih godina on je proglašen za najboljeg evropskog džez harmonikaša, a pamtimo ga i kao pijanistu, dirigenta, kompozitora i aranžera.

Je li bilo nekih premišljanja?
- Pa, bilo je oko Predraga Ivanovića. Međutim, ja kao da sam imao predosećaj da on to neće dočekati. Nažalost, Ivanović je preminuo 4. maja ove godine.

A ko je vaš omiljeni gost bend ove godine?
- Ovo mi je kazna za zvezdani hotel?

Zaista nije...
- Naravno, Solomona Burka i Benija Gosona svakako želim da svi čuju uživo. Ali tu je i grupa De Phazz. Oni su jedno od velikih imena elektro džez budućnosti i uskoro bi mogli da ugroze i Ričarda Galijana. Kada je izašao njihov poslednji album, ljudi koji su s njim snimali rekli su da u poslednjih deset godina ništa tako dobro nisu čuli.

Hoće li i ove godine biti džez radionice?
- Ranijih godina smo naplaćivali radionice, ali od prošle godine imamo podršku gradonačelnika Niša tako da sada to radimo besplatno. Na osnovu poslatih snimaka odabraćemo desetak polaznika a zavisno od instrumenta i predavača ponegde ćemo pustiti da bude i duplo više ljudi.

Lepo je okrenuti se i pogledati koliko se Nišvil razvio, ali sigurno ste u ovih 18 godina imali i teških trenutaka, pregovora naročito sa televizijama. Kakvi su odnosi Nišvila sa RTS-om, B92, Pinkom?
- Imali smo fenomenalne odnose sa RTS-om dok nije nastupila era Sandre Šuše. Jedna druga urednica prošle godine molila je da se napravi dogovor i ja sam se složio. Ponudio sam da mi o svom trošku snimimo sve, a da nam RTS da nekakvu satisfakciju. Recimo, jedan nezavisan EPP blok, tek toliko da pokrijemo troškove prava i snimanja. Ponudili su nam EPP u jedan noću, a to ne možete nikome prodati. Sa B92 niko nije bio baš zainteresovan, a na Pinku smo razgovarali i sa generalnim direktorom ali na kraju su presudili da im to neće doneti zainteresovanost sponzora. Ipak mi ćemo raditi normalno. Sve ćemo snimati s deset kamera i ove godine, prvi put, pustiti on line.

Hoće li i to biti besplatno?
- Ako baš hoćete da učinite nešto za Nišvil, možete preko internet-sajta da darujete 5 dolara, ako nećete - ne morate. Iskreno, nije nam baš u interesu da mnogo pričamo o tome pre početka. Ne bismo baš totalno da ubijemo prodaju karata.

Zapravo, za sto evra obezbeđujete četiri spavanja, tri obroka dnevno, četiri ulaznice plus prevoz Beograd – Niš. Postoji li tu neka ekonomska računica?
- Nećete verovati, ali postoji. Nišvil je čudo sam po sebi.

Objavljeno 12. avgusta 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3111

No comments: