Slučaj akademika Grubačića

I Hegelu se to dešavalo

Šta da radi SANU pred činjenicom da u svoje redove treba da primi osobu kojoj se, bar u jednom slučaju, može dokazati - plagijat

Novi članovi Srpske akademije nauka i umetnosti inaugurisani su u četvrtak, 26. novembra 2009. godine. Na jednog od njih, prof. dr Slobodana Grubačića, germanistu od autoriteta i dekana Filološkog fakulteta u Beogradu, pala je senka sumnje. Za plagijat. Sasvim precizno, a po definiciji prihvaćenoj gotovo na svim fakultetima u svetu, dekan se sumnjiči „za navođenje tuđih reči i ideja kao sopstvenih“ (Marshall & Rowland, 1998).

U anonimnom pismu „Plagijator kuca na vrata Akademije“ piše: „Poduzet je svesno (misli se plagijat)... o čemu pouzdano svedoče upravo germanistova mestimična preinačavanja, uostalom nedovoljna da bi prikrila tragove ... Izveden s izvesnom veštinom i drzovitom lakoćom.“
NIN je proverio sve navode, baš zato što je pismo potpisano samo sa „jedan prijatelj SANU“, a Grubačić je ugledan. Baš zato što je optužen za postupke koji se smatraju sramnim čak i u radovima studenata, a Grubačić je, 5. novembra, u potpuno regularnom izbornom postupku osvojio 75 od 121 glasa prisutnih akademika i postao dopisni član Odeljenja jezika i književnosti SANU.

Dokazi o plagijatu odnose se na Grubačićev „Aleksandrijski svetionik - tumačenja književnosti od Aleksandrijske škole do postmoderne“ (Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića, 2006). Za to delo on je dobio nagrade kao i pomoć Ministarstva za nauku i zaštitu životne sredine i Sekretarijata za kulturu grada Beograda. Akademici Nikša Stipčević, Dobrica Ćosić i Predrag Palavestra bili su puni hvale kada su potpisivali Predlog za izbor prof. dr Slobodana Grubačića za dopisnog člana SANU. Evo šta su, o „Aleksandrijskom svetioniku“, u pomenutom Predlogu napisali:

„U knjizi pisanoj već zapaženim sjajnim stilom, lucidno i kompetentno, Grubačić je prvi put ne samo kod nas nego i u nauci o književnosti uopšte, osvetlio smisao ’skriven’ u tradiciji tumačenja književnih dela. Učinio je to imajući u vidu da spoznaja sadašnjeg trenutka književne teorije nije moguća bez uvida u njenu prošlost, ma koliko se savremenim metodološkim stanovištima stvarao privid da je vraćanje u istoriju nesvrsishodno ... Oslanjajući se na izvornu literaturu, nastojao je da odredi središnju kategoriju svog istraživanja – književnu hermeneutiku, da bi zatim, kao naučnik sklon prepoznavanju kontinuiteta između književnih epoha, stilova i misaonih sistema, analitičkim putem obavio selekciju ogromne građe, sagledao je u sinhronoj i dijahronoj ravni, razvrstao i opisao, često veoma detaljno, njene pojavne oblike u nekoliko nivoa, tako da se dobije bogata freska mozaičkog karaktera iz oblasti literarne metodologije.“

U pismu „Plagijator kuca na vrata Akademije“ utvrđeno je da Slobodan Grubačić, u „Aleksandrijskom svetioniku“, ne jednom nego pet puta (22, 27, 34, i u dva maha na 375. strani) prepisuje, ali pomalo menja, dodaje i proširuje esej „Hermeneutika ljubavi i smrti“ koji je Dobroslav Smiljanić objavio 10. juna 2004. (NIN, br. 2789, str. 58-59) povodom knjige akademika Ljubomira Tadića „Zagonetka smrti“ (Filip Višnjić, 2003).

Tako, na primer, Smiljanić eksplicitno pominje izvor, legendarno delo Tractatus Logico-philosophicus Ludviga Vitgenštajna, i piše:

”Po njemu, ključ za rešenje zagonetke smrti ’u prostoru i vremenu leži izvan prostora i vremena’. Reklo bi se, pitanje nije ovozemaljsko.“

A Grubačić, u prvom pasusu na 27. strani „Aleksandrijskog svetionika“, piše: „Ključ za rešavanje zagonetke postojanja u prostoru i vremenu, leži izvan prostora i vremena. Reklo bi se ponovo, pitanje nije ovozemaljsko.“ Nigde navoda, fusnota, ni pomena od Smiljanića, a ni od Vitgenštajna. Duplo golo plagirano.

Proveravajući dalje činjenice izašla je na videlo fantomska priroda pomenutog pisma. Naime, kako kaže Olivera Prica, zamenica šefa Upravnih poslova SANU, pismo nije stiglo adresirano na Akademiju. Osim toga, akademici, u principu, nikada ne reaguju na anonimna pisma.

„Čak i da je ovo pismo stiglo do 26. oktobra u SANU, Izborna komisija ga ne bi uzela u obzir. Svako ko je hteo mogao je da uputi prigovor ili primedbu na kandidature za članove Akademije, međutim, morao je to da učini u skladu sa procedurom koja nalaže da se razmatraju samo prigovori i primedbe dospeli u pisanom obliku i sa potpisom“, kaže Prica.

Naravno, ima nečeg vrlo kukavičkog u anonimnosti teških optužbi, čak se može razumeti da je akademicima zaista neprijatno što su im promakli i pismo i plagijat, ali teško je shvatiti da se ljute kada NIN pokušava da ih suoči sa činjenicama postojanja i sadržaja pisma, to jest, jednog plagijata.

Uprkos svim porukama, molbama, objašnjenjima i telefonskim pozivima, što na Akademiju što na kuću, akademik Predrag Palavestra, ujedno i sekretar Odeljenja kome sada pripada i Grubačić - ostao je nem.

Jedan od retkih akademika koji znaju za postojanje pisma je Dobrica Ćosić koji kaže: „Čuo sam za to, ali nisam spreman da vam kažem nešto o tome“, i dodaje: „Uostalom, zašto mene pitate?“
Kao i prethodna dvojica akademika, Nikša Stipčević, član predsedništva SANU i pisac referata kojim se Grubačić predlaže za dopisnog člana, nije znao za postojanje pisma. Sve do iznenadnog i nenajavljenog dolaska novinara. Međutim, za razliku od svojih kolega, akademik Stipčević je bio ljubazan da pročita pismo i kaže: „Za mene je ovo veliko iznenađenje. Nemam komentar.“

Da li je SANU sada u pat poziciji, tj. da li sada kada je Grubačić već izabran, uopšte ima pravnih mogućnosti da se pokrene procedura preispitivanja autentičnosti obimnog i značajnog Grubačićevog opusa, ali i članstva u SANU. I da li SANU sme sada da zažmuri na oba oka pred činjenicom da je za svog člana izabrala osobu kojoj se, bar u jednom slučaju, može dokazati plagijat?

Članstvo u SANU nije jedini izvor animoziteta prema prof. dr Slobodanu Grubačiću. Kako je potvrđeno u Ministarstvu obrazovanja, „inspekcija će izaći na teren (Filološki fakultet u Beogradu) jer to čini kod svake predstavke koju primi“. Kada će to tačno biti ne zna se, ali nije sporno da se predstavkom smatra pismo i prateća dokumentacija koju je Žarko Čigoja, izdavač istoimene izdavačke kuće i član Saveta Filološkog fakulteta, uputio nadležnima 27. oktobra 2009. godine. U toj predstavci, između ostalog, piše da se Savet sastao svega dva puta za tri godine i da, po Čigojinom uverenju i saznanju, postoji i niz neregularnosti u izboru saradnika i finansijskom poslovanju, kao i da je „sin dekana, gospodina Grubačića, sa završenim vajarstvom i masterom iz bibliotekarstva, izabran za predmet japanski jezik. Takve stvari su po mom dubokom uverenju nedopustive“.

Kraći i precizniji je tekst pisma koje je Čigoja pre nekoliko dana uputio i prof. dr Vesni Polovini, predsednici Saveta Filološkog fakulteta u Beogradu, u kome se upozorava da je stanje na fakultetu potpuno nezakonito jer je Grubačić u julu napunio 67 godina „i po svim zakonima stekao sve uslove za penziju“ i da mu je, po Čigojinim rečima, 1. oktobra 2009. istekao mandat.

„Neizborom novog dekana prekršeni su Zakon o visokom obrazovanju, Zakon o radu, Statut fakulteta i Pravilnik o izboru i radu organa poslovanja na Filološkom fakultetu u Beogradu“, kaže Čigoja podsećajući da članovi 5-8 Pravilnika jasno definišu proceduru za izbor dekana i da je mandat Saveta fakulteta potpuno legitiman sve do izbora i konstituisanja novog Saveta. „Savet je najodgovorniji organ za sprovođenje ovih odluka i snosi odgovornost za kršenje zakona i vlastitih odluka, Statuta i Pravilnika“, zaključuje Čigoja tražeći da prof. Polovina sazove hitnu sednicu Saveta sa dnevnim redom koji obuhvata: razrešenje dužnosti profesora Slobodana Grubačića sa dekanske funkcije na osnovu člana 11, tačke 3 Pravilnika i pokretanje procedure za izbor novog dekana i imenovanje vršioca dužnosti dekana do izbora novog dekana. „Prilikom izbora dekana ja sam bio jedini član Saveta koji je bio za prof. dr Božu Ćorića, a protiv prof. dr Slobodana Grubačića“, kaže Čigoja koji nije ni krio da ima i lične motive koji se, između ostalog, tiču i činjenice da je Grubačić „već dva puta bio dekan i da su u periodu od 1992. do 1996. godine gotovo sve knjižare Filološkog fakulteta pretvorene u butike“.

Povodom svega, kontaktirali smo i sa prof dr. Slobodanom Grubačićem, koji je pristao da u utorak (24. novembra) govori za NIN. Međutim, novinar i dekan su se susreli gotovo slučajno 20. novembra jer je Milovan Knežević zahtevao da dekan lično da odobrenje pre nego što dopusti uvid u zapisnike sa sednica Senata, Izveštaj Komisije za izbor asistenta za užu naučnu oblast orijentalistike (predmet Istorija azijsko-pacifičke regije), a kojim se, za asistenta, predlaže Marko Grubačić (delovodni broj 1060/2 od 9. juna 2009). Takođe, tražen je, između ostalog, zapisnik (i prateća dokumentacija) sa VII redovne sednice Izbornog i Nastavno-naučnog veća na kome su birani nastavnici i saradnici. Tom prilikom sa dekanom je dogovoreno da će dokumenta biti spremna u ponedeljak (23. novembra) u 10 časova i potvrdio je dogovor za intervju.

Prilikom susreta, dekan Grubačić je tražio da se tekst odloži „dok ne prođe inauguracija u Akademiji“, obećavši kako posle „možemo da pričamo o čemu hoćete“. Kako bi imao vremena da se pripremi za predstojeći razgovor, dekanu su iznete činjenice vezane za plagiranje novinarskog teksta u knjizi „Aleksandrijski svetionik“. „Stručna greška, ali to ne bi trebalo da ugrožava koncepciju knjige. Velika je to knjiga. Izdavač je rekao da ima apsolutno mnogo navoda i citata i da mora nešto da ode“, kaže prof. dr Slobodan Grubačić i dodaje: „I Hegelu se to dešavalo.“

Ali, prof. dr Slobodan Grubačić nije ispunio nijedno od dva obećanja koja je dao NIN-u. On je zato ovlastio Milovana Kneževića, sekretara Fakulteta da nam kaže: „Za sve što se tiče izbora nastavnika i saradnika na Fakultetu obratite se nadležnom ministarstvu i inspekciji.“ Kneževiću je bilo vidno neugodno jer je prisustvovao delu razgovora novinara i dekana.

Dekanu Grubačiću stavljeno je do znanja da je uskraćivanjem uvida u dokumenta prekršio važeći Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i da ono što je rekao prilikom susreta neće ostati sakriveno.

Da li se i to Hegelu dešavalo?

Objavljeno 25. novembra 2009. godine u nedeljniku NIN br. 3074