Guverneru, odakle ti pare?

Slučaj Radovana Jelašića, guvernera Narodne banke Srbije, poslednji je primer nevidljivosti granice gde prestaje pravo javnosti da traži i dobije informacije od javnog značaja, odnosno gde počinje pravo jednog političara da joj ne kaže da njegova nova kuća na Dedinju, kako list “Kurir” tvrdi, košta milion i po evra

“To nije informacija od javnog značaja”, kaže bez oklevanja Rodoljub Šabić, poverenik za dostupnost informacija od javnog značaja. “Da bi nešto bilo informacija od javnog značaja mora da “nastane u radu, u vezi sa radom organa javne vlasti ili da je sadržana u određenom dokumentu.” Uz to se zaboravlja da poverenik Šabić može da poduzme mere tek kada neko podnese žalbu jer je nadležna institucija uskratila informacije.
Građanin ili tabloid mogao bi da računa da će takvu informaciju čekati i 40 dana ako se obrati opštini Savski venac i(li) Odboru za rešavanje sukoba interesa.

Naime, Jelašić je, kao i svaki drugi funkcioner, po Zakonu o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija morao da napiše izveštaj o svojoj imovini, kao i imovini, prihodima i dugovima supruge i krvnih srodnika u prvoj liniji. Ako je kuću kupio posle 31. marta, kad je podneo imovinsku kartu, pre 4. maja tu promenu morao je da prijavi Odboru za rešavanje sukoba interesa. Ako je guverner kuću pazario posle 4. maja, onda mu još nije istekao zakonski rok za prijavu koju ne mora ni da podnosi – ako je na računu prethodno imao (i prijavio) milion i po evra. U tom slučaju zapravo trebalo bi mu se samo diviti: “Zaboga, kako je pametan. Kako je čuvaran. Godine 1995. završavao je magistarske studije u Čikagu a uspeo je da uštedi tolike novce. Zar to nije divno – pravi čuvar narodne banke, zar ne?”

Ukoliko Odbor, posle ko zna koliko duge istrage, utvrdi da je guverner prekršio zakon, može da izrekne samo dve mere – upozorenje i javno objavljivanje preporuke za razrešenje.

Hoće li granica između prava na dostupnost informacija od javnog značaja i prava na zaštitu podataka o ličnosti biti jasnije određena zavisiće na kraju od narodnih poslanika. Ukoliko budu glasali u duhu neprosvećenog apsolutizma, može se desiti da Srbija dobije zakon u kome je privatnost političara jedina svetinja, a jedini ustupak građanima – tzv. poverenik kome se iza leđa podsmevaju jer u kancelariji vlade nema ni stolicu da sedne, a kamoli vladinu podršku i logistiku.

Centar za unapređenje pravnih studija predstavio je novi model Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. U odnosu na važeći Ustav Srbije i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, novi model predstavlja napredak jer građanima garantuje potpuniju zaštitu privatnosti koja u sebi sadrži ukupno 15 različitih prava.

“Još 1998. godine, kada je važeći zakon usvajan, bilo je jasno da je on zastareo jer je s jedne strane jamčio samo zaštitu tajnosti podataka o ličnosti, a sa druge strane članom 13 izuzeo kompletnu evidenciju Službe državne bezbednosti. Ta delimična zaštita privatnosti i to kompletno izuzimanje daleko su od evropskih standarda”, kaže prof. dr Vladimir Vodinelić, direktor CUPS.

Pišući novi model zakona, autori su se trudili da obrada podataka objedini “prikupljanje, beleženje, prepisivanje umnožavanje, kopiranje, prenošenje, pretraživanje, razvrstavanje, pohranjivanje, razdvajanje, ukrštanje, objedinjavanje, objavljivanje, upodobljavanje, menjanje, obezbeđivanje, korišćenje, stavljanje na uvid, otkrivanje, objavljivanje, kopiranje i na drugi način činjenje dostupnim, prikrivanje, izmeštanje i na drugi način činjenje nedostupnim, brisanje, oštećivanje i uništavanje”. Osim toga, tačno se navode slučajevi kada je obrada podataka nedopuštena, kada je potreban pristanak, a kada su oni slobodni.

“Ima posebno osetljivih podataka koji ne mogu večno da se čuvaju. Građanin ima pravo da bude brisan iz raznih evidencija kako ne bi stalno bio žigosan”, rekla je Sara Monteleone, saradnik CIMK, na skupu “Evropski standardi medijskog prava i profesionalne delatnosti u novinarstvu”.

Kako bi se uštedeli troškovi bespotrebnog uvećanja državne administracije, predloženo je da poverenik za zaštitu podataka o ličnosti bude isti onaj koji se brine i o dostupnosti informacija od javnog značaja, s tom razlikom što će mu po ovom slovu zakona mandat trajati pet a ne sedam godina. Prednost ovakvog rešenja počiva na uverenju autora da će izbeći loše iskustvo Slovenije čiji su poverenici u stalnoj zavadi.

“Pretpostavka je da će na ovaj način pravo na privatnost i pravo na slobodu izražavanja, koji su u prirodnom sukobu, biti potpunije zaštićena”, kaže Nemanja Nenadović iz nevladine organizacije Transparentnost Srbija koja je u martu objavila rezultate drugog kruga istraživanja o primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Najdalje od evropskih standarda su uslovi u kojima radi sadašnji poverenik Šabić. Recimo, trenutno najkraći put da se dođe do poverenika jeste preko OEBS-a, pošto u Kancelariji za saradnju sa medijima Vlade Republike Srbije nemaju telefon poverenika jer – on “ne sedi ovde”.

“Zakon je donet u novembru, poverenik je imenovan sredinom decembra i ja zaista ne mogu da shvatim da oni koji su odgovorni do sada de fakto nisu uradili gotovo ništa. Poverenik nije ni buyetska stavka i tek nedavno dodeljene su mu prostorije koje još nisu u funkciji”, kaže Rodoljub Šabić, poverenik za dostupnost informacija od javnog značaja. Osim beskrajnog dopisivanja sa generalnim sekretarom vlade, Šabić je mesecima čekao da Predrag Marković, predsednik Narodne skupštine Republike Srbije, shvati da mora na dnevni red da stavi izglasavanje saglasnosti o službi poverenika koji će brojati oko dvadeset osoba. Iako su Šabićevi akti dobili zeleno svetlo i administrativnog odbora i odbora za informisanje, status kvo potrajaće bar do juna, kada bi ova poslednja 29. tačka dnevnog reda mogla da dođe na red, ako poslanici ne odluče da im je godišnji odmor potrebniji.

Za utehu je da bar građani misle kako im je poverenik potreban. Nekoliko desetina zahteva stiglo je iako su građani zamoljeni da ne pišu žalbe. Pošto je rešio dve žalbe, Šabić je morao građanima da se javno izvini što ne može, kako sam kaže, da izigrava drugostepeni organ u odnosu na ministarstva kad nema ni stolicu na koju treba da sedne, a kamoli pisarnicu i logističku podršku. Ono što je poverenik uspeo da učini, jer mu je u tome pomogao OEBS, jeste objavljivanje vodiča koji na jednostavan način građanima pomaže da bez velikog napora shvate kakve informacije mogu da traže i šta sve mogu da učine ukoliko im se željene informacije uskrate.

“Posebno mi je drago što će ovaj priručnik biti preveden i na nekoliko jezika nacionalnih manjina koji su u službenoj upotrebi na delu naše teritorije. Od dolaska Miloševića na vlast to se nije radilo i nadam se da će u nekoj daljoj fazi ovaj priručnik biti preveden i na ostale jezike nacionalnih manjina”, kaže Šabić.

Ukoliko se građani budu žalili povereniku za zaštitu podataka o ličnosti, prema ovom modelu zakona poverenik će moći da odredi novčane kazne od 5 000 do 50 000 dinara. Na pitanje da li vlasti i dalje ostaje mogućnost da umesto zaštite privatnosti građana zapravo efikasno suzbija slobodu medija, Šabić kaže: “Problem sile i medija postoji. S jedne strane imamo slobodu medija koja je otišla u drugu stranu i imamo uticaj ne vlasti kao mehanizma, već pojedinaca i grupa koji imaju silu da medije usmere u određenom pravcu.”

Objavljeno 19.05.2005 u NIN-u broj 2838