Dug koji se ne može vratiti

Američki veterani Drugog svetskog rata Đorđe Vujnović, Artur Džibilijan i Kler Mus Grov govore čime ih je Dragoljub - Draža Mihailović zadužio

Odlikovanje Legija zaslužnih četničkog generala Dragoljuba Mihailovića skupljalo je prašinu 57 godina – od 29. marta 1948. kada je Hari S. Truman posthumno odlikovao ubijenog generala, pa sve do 9. maja 2005. godine kada je orden iz drhtavih ruku devedesetogodišnjeg Đorđa Vujnovića, nekadašnjeg obaveštajaca Američke strateške službe (preteče današnje CIA), skliznula u ruke dr Gordane Mihailović.

Gotovo krišom, bez političara, pompe, podmetanja novinarskih diktafona i sevanja bliceva, u tišini američke rezidencije na Dedinju kćerki četničkog generala, koja je u istom ratu bila na strani partizana, američki veteran Artur Džibilijan darovao je album pohabanih korica sa fotografijama koje su nastale tokom boravka u štabu Draže Mihailovića.

- Generala pamtim kao velikog i jednostavnog čoveka. Bio je vojnik pre svega. Kad sam ga molio da krene sa nama u Italiju kako bi sa slobode nastavio borbu, odbio me je: “Moje je da ostanem uz svoj narod”, priča za NIN nekadašnji radio-operater Artur Džibilijan, od milja zvani džibi, koji je od početka jula do 26. decembra 1944. godine organizovao evakuaciju više od 500 američkih i nekoliko britanskih, odnosno ruskih vojnika iz Srbije i Bosne i Hercegovine.

“Ako smo izgubili nekog, to je bilo pre nego što su došli u generalove ruke. Srpski četnici su nas štitili, delili su ono malo hrane što su imali, a ranjene lečili najbolje što su umeli. Bilo je da Amerikanac dobije poslednje parče bajatog hleba, a da četnik ostane gladan”, pripoveda džibilijan naglašavajući da su četnici oskudevali ne samo u hrani, lekovima, već i u municiji i naoružanju. Ipak, koliko se seća, “par toplih cipela bilo je nešto najdragocenije što se moglo zamisliti u Preljanima.” Među američkim vojnicima postojao je prećutni dogovor da oni koji odlaze, ostave četnicima cokule kako ovi ne bi nogu umotanih u tanke krpe po snegu morali da marširaju. Otud toliko fotografija američkih vojnika koji se, nogu umotanih u vreće, smeju.

Koliko Džibilijan pamti, Amerikanci nisu izgubili nijedanog vojnika, odnosno avion. Njegove reči potvrđuje i sećanje Vujnovića koji je krajem novembra 1943. iz Vašingtona, preko Kazablanke i Kaira, nekako stigao u italijansku luku Bari odakle je do decembra 1944. koordinirao operaciju “Heljard” (Predvorje pakla).

“Moj posao je bio da stvorim i nesmetano održavam vazdušni most između nas i generala Draže Mihailovića koji nam je najpre poslužio da ubacimo nekoliko naših ljudi, a potom da evakuišemo one koji su oboreni pri povratku sa misija u Bugarskoj, Rumuniji, Hrvatskoj, duboko iza neprijateljskih linija”, objašnjava Vujnović dodajući da je operacija počela tek u julu 1944.
Vujnoviću je nejednom zaprećeno disciplinskim merama jer je pretpostavljenima umeo u lice da kaže kako svesno lažu kada sve ratne zasluge pripisuju samo Titu i partizanima.

“Da su Britanci saznali da je Džordž (Vujnović) uspeo da izmajmuniše pošiljku od 600 pari cipela kao i nešto hrane i lekova za Dražu i njegove ljude – izveli bi ga pred vojni sud”, ubacuje se Džibilijan.

Jedan od 500 spasenih je i Kler Mus Grov, nišandžija koga su 13 jula 1944. godine Nemci oborili kada se vraćao iz akcije u Hrvatskoj. Sutradan je Grov peške napustio kuću. Srećom, brzo je naišao na četnike, ali marš u Dražin štab u Preljanima je potrajao tri nedelje.

“U Dražinom štabu u Prenjanima sam upoznao Džibija i generala. Dva dana pre evakuacije general Mihailović je izvršio smotru svojih ljudi. Potom je prišao svakom od nas i rukovao se. Sećam se da je imao snažan i prijatan stisak i da je imao pogled vrlo tužnog, da ne kažem razočaranog čoveka. Kao da je već tada znao da su ga saveznici izdali, ali ipak nikad niko to nije osetio u njegovom ophođenju”, objašnjava Grov koji je 13. avgusta 1944. godine kročio u slobodu.

Na pitanje, kako je moguće da sa sedam različitih lokacija “dakote 3” , koje nose svega 20 ljudi, mesecima uzleću i sleću na okupiranoj teritoriji a da ih Nemci ne otkriju, Vujnović objašnjava da su Nemci znali ali nisu mogli ništa. Saveznici su imali apsolutnu dominaciju u vazduhu, a Nemcima nije bilo lako da otkriju koja se od improvizovanih pista-livada koristi.

“Osim toga, imali smo potpunu zaštitu generala Mihailovića. Najjača koncentracija Nemaca bila je tada u Čačku i da bismo mi i avioni bili potpuno obezbeđeni, general Mihailović postavio je svoje ljude između”, objašnjava Vujnović pretpostavljajući da je u tom trenutku Draža Mihailović pod direktnom komandom imao svega dvanaest hiljada loše naoružanih ali srčanih četnika.

Na vest da je Draža Mihailović uhapšen i da se protiv njega vodi sudski proces u kome se između ostalog tereti za veleizdaju, Vujnović, džibilijan i Grov pridružili su se grupi američkih vazduhoplovaca koji su pred sebe stavili dva cilja. “Prvi je bio da preko naše vlade primoramo Tita da suđenje organizuje na nekoj neutralnoj teritoriji, jer smo znali da u Jugoslaviji general Mihailović neće imati fer suđenje i mogućnost da se istinski brani i odbrani. Drugo, želeli smo da svedočimo u njegovu korist. Hteli smo da istina bude izgovorena”, kaže Vujnović, dodajući. “Tito je, jednostavno, odbio sve rekavši kako SAD nema prava, ne sme, da se meša u unutrašnju politiku Jugoslavije.”

Vojnovića, Džibilijana i Grova donekle teši to što je na šezdesetogodišnjicu Pobede nad fašizmom potomcima generala Mihailovića njihova zahvalnost bar simbolično izražena uručivanjem Legije zaslužnih.

“Prema generalu Mihailoviću imamo dug koji ne možemo vratiti. Mi generalu Mihailoviću dugujemo svoje živote”, kaže Vujnović koji je od Draže Mihailovića dobio jedno pismo, jedan telegram i kamu koju su četnici napravili za svog generala.

Objavljeno 12.05.2005 u NIN-u broj 2837