DžEJMI ŠEJ, DIREKTOR ZA POLITIČKO PLANIRANjE NATO-a

Žalim zbog kolateralne štete

Kada ste u kriznoj situaciji pravite greške. Naravno, svestan sam kakav imidž imam u Srbiji zbog pređašnje uloge portparola NATO-a

Posle jedanaest godina čekanja, šesnaest neuspelih pokušaja i jednog izneverenog obećanja datog na Koledžu Evrope u Brižu (Belgija) novinar NIN-a bio je razočaran. Ponuda nije obećavala, ali su bar uslovi bili kristalno jasni: 20 minuta razgovora, samo o strateškom konceptu, bivša Jugoslavija i bombardovanje da se ne pominje. Tu se nije moglo učiniti mnogo toga, osim da se NATO službenici stavi do znanja da intervju, koliko god bio ekskluzivan, neće otići i štampu ako se Džejmi Šej bar malo ne potrudi. Problem, naravno, nije bio u tome da Šej, koji se u lestvici NATO-a popeo do pozicije, otprilike, trećeg najbitnijeg čoveka u civilnoj strukturi alijanse, govori o dokumentu koji će sledećih deset godina služiti kao bukvar NATO-a, već u demokratskom deficitu ovog „uzmi ili ostavi“ aranžmana. Ipak, uz pomoć par trikova razgovor je, u prenaglašeno učtivoj atmosferi, potrajao 48 minuta i nekoliko sekundi. Baš zato što je Džejmi Šej sada direktor za političko planiranje u Kancelariji generalnog sekretara NATO-a i baš zato što je nekada kao portparol alijanse tokom bombardovanja SR Jugoslavije, osmehnut, sipao gorke i cinične reči, 26. avgusta 2010. u središtu NATO-a pomenuta mu je i kolateralna šteta.

Kajete li ste, bar malo, što se smislili izraz kolateralna šteta?
- O da! Totalno! Žalim zbog kolateralne štete! Ali znate, kada ste u kriznoj situaciji pravite greške. Pod velikim ste pritiskom i nemate baš vremena da se udubljujete u svaki termin koji upotrebite. Naravno, svestan sam kakav imidž imam u Srbiji zbog pređašnje uloge portparola NATO-a, ali mislim da nisam ja lično smislio taj termin, nego da je to bilo za neki film sa Arnoldom Švarcenegerom [prim. aut.- premijera filma „Kolateralna šteta“ bila je 4. februara 2002. godine]. Veoma sam zahvalan vašem nedeljniku što mi je, posle toliko godina, dao priliku da govorim o alijansi i kako ona sada funkcioniše.

Da li NATO traži novi razlog postojanja ili je koncept samo način na koji će alijansa sledećih deset godina voditi svoje poslove?
- Novi koncept nije pitanje ponovnog izmišljanja alijanse jer su njena uloga i ključne vrednosti satkane u Vašingtonskom ugovoru koji je napisan pre 61 godinu kada je bezbednosna situacija bila sasvim drugačija. Zato, otprilike, svakih deset godina u NATO-u imamo tendenciju proizvodnje novog koncepta, kako bismo u skladu sa novim bezbednosnim pretnjama interpretirati osnivački ugovor.

Još važeći koncept je iz 1999. i tada je u centru pažnje bila Jugoslavija i upravljanje krizom? Šta će sada biti u fokusu alijanse?
- Devedesetih NATO je bio pre svega evroatlantska regionalna organizacija. Posle pada Berlinskog zida najveći izazov je bio stabilizovati Evropu. S jedne strane to je značilo da moramo dopreti do Rusije i pokušati da prevaziđemo stari sindrom hladnoratovske konfrontacije, a sa druge strane da otvorimo vrata za dalje proširenje. Mađarska, Češka i Poljska su 1999. postale NATO članice.

A kako je alijansa dočekala raspad Jugoslavije i ratove koji su usledili?
- Rekao bih da smo na početku potcenili nasilje koje se dogodilo u Jugoslaviji.

Šta je sada drugačije?
- Prvo, sada je misija NATO da obezbedi stabilnost daleko od Evrope. Globalno. Očigledno je da je Avganistan najznačajnija misija za NATO ali tu su i Irak, borba protiv pirata u Adenskom zalivu, pomoć Afričkoj uniji da pošalje mirovne snage u Darfur, Somaliju, Čad. Drugo, mislim da je 1999. godine još postojalo uverenje da NATO sam treba da rešava probleme vojnim putem. Naravno, vojna moć je esencijalna za obezbeđivanje stabilnosti, ali da biste danas uspeli u misiji morate mnogo više da sarađujete sa nevladinim organizacijama, civilnim agencijama, EU i UN, ljudima koji se bave vladavinom prava, ekonomijom, reformama i razvojem.

Ako NATO to nije u stanju?
- Onda vojna misija traje mnogo duže.

Dakle, gola sila nije više dovoljna?
- To se tako više ne radi. Potrebna vam je „meka snaga“. Treća razlika je da danas morate mnogo više da sarađujete sa partnerskim zemljama. Misije poput Avganistana potpuno su nezamislive bez Australijanaca, Novozelanđana, Japana.

Kao i Kine i Rusije, zar ne?
- Tačno tako. I četvrta bitna razlika između 1999. i sada je da jača svest da se suočavamo sa sve više novih izazova koji zahtevaju političku akciju isto koliko i vojnu intervenciju čak iako direktno nema napada na teritoriju neke članice. Sada je bitno kakve su posledice i u kojoj meri utiču na stanovništvo. Tako, imate na primer hakerske napade na Estoniju 2007. koji ne predstavljaju privremenu neprijatnost ili sporadičan incident. To je bio napad na vladine servere i cela država bila je potpuno blokirana sve dok nismo našli načina da premostimo i preusmerimo komunikacije. Sličan efekat na stanovništvo imaju veštačke energetske nestašice, klimatske promene i terorizam, koji i dalje ostaje u fokusu.

Čini se da za NATO neće biti problem da opiše nove pretnje nego da odluči hoće li češće primenjivati pravo na kolektivnu odbranu iz člana 5 Vašingtonskog ugovora?
- Paradoksalno je da je NATO prvi put upotrebio član 5 ne kao odgovor na napad koji se dogodio u Evropi, već na Sjedinjenim Američkim Državama. Uveren sam da oko ovog pitanja moramo biti otvorenog uma. Pretpostavljam da će 5. član ostati izuzetak i da će se koristiti samo u slučajevima kada je ugrožena bezbednost svih.

Moramo primetiti da su svi napadi 11. septembra 2001. izvedeni samo na teritoriji SAD.
Naprotiv, 11. septembar bio je napad na sve nas. U Svetskom trgovinskom centru u Njujorku poginuli su ljudi iz 65 zemalja. Napadi Al kaide, akcije koje su finansirali ili planirali pogađaju mnoge zemlje NATO-a, ipak jedna zemlja ne može doneti odluku umesto svih - potreban je konsenzus.

Znači, jednoglasno donošenje odluka u novom konceptu neće biti zamenjeno kvalifikovanom ili nekom drugom većinom? Zanimljivo je da li će alijansa kao organizacija imati više nadnacionalnih karakteristika ubuduće?
- Nema govora o tome da će NATO menjati način odlučivanja konsenzusom ili status međuvladine organizacije.

U poslednje vreme dosta se govori o restrukturiranju vojnih komandi, čak i ukidanju nekih poput one u Lisabonu što predstavlja i osetljivo političko pitanje. Hoće li u konceptu biti nešto o tome?
- Rekao bih da u NATO postoji konsenzus da je sadašnja komandna struktura prevelika, statična i da nam je potrebna neka koju lakše i brže možemo da izmestimo. Takođe, komandna struktura je multinacionalni i integrativni elemenat NATO-a. Po meni, ključni stav je da se taj pristup zadrži, ali da osmislimo komandnu strukturu kakva nam je potrebna i kakvu možemo priuštiti. Kada to uradimo možemo razmišljati gde neki štab treba da smestimo. Naravno da će to biti delikatni pregovori, ali koliko ja znam do sada smo uspevali da i oko toga postignemo konsenzus. Uostalom, neće to biti prvi put da nam se tako nešto dešava i siguran sam da ćemo na kraju dana imati zadovoljavajuće rešenje.

Da li je plan da ubuduće bude više generala sa recimo dve zvezdice koji će imati „dva šešira“, to jest dva šefa, što poprilično zbunjuje recimo Amerikance?
- Imamo to u postojećoj komandnoj strukturi, ali ne znam da li će toga biti još više u budućnosti. I čini mi se da se Amerikanci dobro snalaze u svemu tome.

U izveštaju nezavisne ekspertske grupe postoje oprečna stanovišta o odnosu sa Rusijom?
- Ubeđen sam da i NATO i Rusija kao svetske bezbednosne rizike vide terorizam, hakerske napade, trke u naoružanju. Za Rusiju je od izuzetnog značaja da NATO misija u Avganistanu bude uspešna sa stanovišta borbe protiv narkotika i posledica po talibane. Takođe, sarađujemo i u borbi protiv pirata u Adenskom zalivu. Verujem da je bolje da se usredsredimo na onih 90 odsto zajedničkih interesa nego na onih 10 odsto gde imamo različite pozicije.

Trenutno su odnosi NATO i Rusije u uzletu, a često su i na nizbrdici. Naročito kada se pomene raketni štit, zar ne?
- Ne kažem da nemamo različite poglede o tom pitanju s vremena na vreme. Rusija je velika sila sa sopstvenim interesima ali njihovo vođstvo u poslednje vreme šalje vrlo pozitivne signale vezano za raketni štit, a generalni sekretar je u nekim od svojih govora predložio da se zajednički radi na pitanju raketnog štita.

Ipak Rumunija, Bugarska... su zabrinute što se ne zna dokle će i kojom brzinom alijansa razvijati odnose sa Rusijom?
- U NATO postoji konsenzus da NATO i Rusija zajedno mogu da pruže veći nivo evroatlantske bezbednosti. Što se tiče alijanse ta ponuda i dalje stoji, mi želimo da u NATO-Rusija savetu bude još više konsultacija i zajedničkih akcija.

Za usvajanje novog koncepta potreban je konsenzus, hoće li generalni sekretar posetiti svih 28 prestonica NATO zemalja?
- Moj šef Andres Fogh Rasmusen posetiće sve saveznike kako bi postigao konsenzus o ključnim idejama nacrta. Ali za njega nije samo bitno da NATO dobije novi papir, već kvalitet dokumenta. Nećemo imati mnogo koristi od novog koncepta ako ga svi zajedno ne primenjujemo.

Da li će partnerske zemlje uključujući Rusiju, Srbiju itd. imati uvid u nacrt kako bi eventualno dale komentar?
- Strateški koncept je pre svega NATO dokument koji obavezuje 28 članica i one su te koje će pregovarati i eventualno, jednoglasno, usvojiti koncept. Ipak, Madlen Olbrajt je tokom prethodnih faza konsultovala sve partnere i održana je serija susreta sa zemljama u Partnerstvu za mir, Mediteranskom dijalogu, Istanbulskoj inicijativi za saradnju i naravno kontakt-zemljama. Na jednom od tih okruglih stolova učestvovala je naravno i Srbija.

Da se dotaknemo daljeg proširenja, alijansa će nastaviti politiku otvorenih vrata ili je to pogrešna pretpostavka?
- Ne grešite, bar ne što se tiče NATO perspektive. Uostalom pogledajte - Slovenija, Hrvatska i Albanija su članice. BJR Makedonija je sasvim blizu da uđe u NATO, Crna Gora ima akcioni plan za članstvo, Bosna i Hercegovina je pozvana ali ostaju još neki uslovi da se ispune. Uprkos problemima koje smo imali 1999. godine odnosi sa Srbijom su mnogo bliži i imamo dobre partnerske dogovore.

Ipak javno mnjenje u Srbiji ima, moglo bi se reći, anti-NATO raspoloženje. Smatrate li to ozbiljnom preprekom za članstvo?
- Za tango je potrebno dvoje i podrška javnog mnjenja je bitna. Ubeđen sam kako je na zemlji-kandidatu da proceni da li je spremna da odluči da li želi ući u NATO. Članstvo u NATO je ipak fundamentalan spoljnopolitički izbor koji zemlju obavezuje za stalno. Znamo da se u demokratiji vlade menjaju svakih četiri, pet godina i baš zato mora da postoji politički konsenzus. I da budem potpuno iskren, u demokratiji javna podrška se ne stiče medijskom kampanjom iz NATO-štaba ovde u Briselu, već to zavisi od vašeg političkog vođstva. Mora da postoji konsenzus, ali to ne znači da vaša vlada mora da se slaže sa svakom pojedinačnom politikom NATO-a. Ako postoji politička volja da Srbija želi u NATO, da je spremna da se sprovedu reforme i da ispunjava ostale kriterijume, ne vidim razloga da ne bude deo alijanse.

Photography: Lidija Kujundžić (all rights reserved)

Objavljeno 9. septembra u nedeljniku NIN br. 3115