Metafizika buvljaka

Dragulji sa đubrišta

Buvljaci su ekonomija očajnika ali sve češće i ekonomija probirljivih tragača za zlata vrednim starinama i inspiracija stvaralaca koji od đubrišta i odbačenih stvari prave umetnost

Zlatno doba buvljaka je, navodno, prošlo. Kao, nigde ničeg. Sve same dronje i bezvredne đinđuve. Ali sve jednako prepričava se urbana legenda da je Željko Košajić, hrvatski istoričar umetnosti, onomad, na zemunskom buvljaku pazario Savu Šumanovića za 20 dinara. Pamti se, iako se sve dogodilo u Sarajevskoj ulici a ne na buvljaku, da su dva Roma, spoljna saradnika, banula u antikvarnicu Miće Petrovića Vage, jer ih je neko podučio da na kartonu u izlogu piše „Otkupljujem stari novac“. Ispostavilo se da su u gomili kovanica, za 50 maraka ostavljenih na njegovom stolu, bila dva „britanikusa“. Novčići nedoraslog sina imperatora Klaudija, iz četvrtog veka nove ere koga je, kako se pretpostavlja, maćeha Agripina otrovala u korist svog sina Nerona. Neugledni novčići, toliko retki da se njima diče samo Prado i Britanski muzej. Cena uobičajena – ljubiteljska, što znači više od milion dolara.


Ako je zaista tako, ako je svet tj. buvljak, postao Šejkino đubrište/skladište, kako to da su čuda ipak moguća? Kako to da samo u Beogradu imamo zemunski divlji i Kavez buvljak. Zatim subotom, buvljak na Bubanj potoku, dva novobeogradska koji rade svaki dan. Plus vojni otpad odavno izmešten daleko od Zoološkog vrta, u mikrobuvljake na zelenim pijacama kod Kalenića, Cvetka i Bajlonija?

I, uostalom, šta je kome dobar „ulov“? Verovatno za penzionerku bez zimskog kaputa je potpuna budalaština da baci 70 dinara za fotografiju. Makar na njoj bili Tito, Jovanka Broz, Džon F. Kenedi i pratnja kako šetaju beogradskim parkom. Naravno, za umetnike poput Peđe Neškovića i Zorana Naskovskog, ovo je dar s neba. Fotografija koja zaslužuje da bude otrgnuta od zaborava. Njen srećni vlasnik je Zoran, umetnik čija je kolekcija retkih fotografija iz života američkog predsednika Kenedija bila izložena 2003. godine u holu Wexner centra Državnog univerziteta u Ohaju.

Međutim, ni Zoran, čiji je rad prikazan i na 52. venecijanskom bijenalu, ni Peđa Nešković nisu previše voljni da sa neposvećenima pričaju o metafizici buvljaka. Pomalo se ljute što ih se zapitkuje, što im se kvari ritual zbog koga su ustali u cik subotnje zore da bi pre devet obišli buvljak na Bubanj potoku.

photo by Goran Sivacki
Tek onako, usput, drugarski, Nešković, poslednji dendi i kralj kič umetnika, napominje da je kupio sliku jedrilice u zlatnom ramu i sat. Satovi su mu posebno bitni, trenutno ih ima oko 450 i planira da ih izloži na ovogodišnjem Oktobarskom salonu.

Očaranost odbačenom, polovnom odećom i dečjim igračkama ovaj put Nešković jedva da pominje. Zauzet je posmatranjem sveg tog izobilja prostrtog na trotoaru.



Nehajno upire kažiprstom u delfine na plastičnoj, gadno ružičastoj zavesi za tuširanje i tvrdi kako je to „komad“, muzejski primerak kome nije potrebna nikakva dorada. „Ovde nalazim robu koju pretvaram u umetnost. Pipam, gledam! To je ono najosnovnije. Neke komade obradim odmah, a neke kasnije kada protekne dovoljno vremena. Ono u čemu najviše uživam je uništavanje vremena“, kaže Nešković, umetnik sa najdužim stažom na buvljaku koji poseduje i zbirku od preko 1.500 pari naočara. I nisu njih dvojica jedini umetnici koji su od stvari sa buvljaka stvorili umetnost. Dragan Papić prvo je skupljao tanjire, a posle je zakačio virus postsocijalizma. Polako je počeo da pripoveda priče poput „Bananacionale 1“ kada je koru od banane stavio usred srpske zastave uz potpis: Braćo Srbi, evo vam nove zastave. Dragan!

„Problem sa Papićevim radom je što nikad ne može da se završi, niti da se izloži kao kompleksno delo. Morala bi da se sagradi posebna institucija ili da se snimi film o muzeju u kome bi Papić bio kustos i narator“, kaže Slavko Timotijević, istoričar umetnosti i glavni i odgovorni urednik časopisa „ART fama“. Za Slavka je još značajnije što u priči o buvljaku postoje i umetnici, poput Vladimira Perića Talenta, koji su razvili sopstveni sistem a koji istovremeno rade na nekoliko umetničkih projekata.

„On je napravio Muzej detinjstva. Uspeo je programski da artikuliše šta ga zanima. Nije se zadržao na slučajnoj fascinaciji. Buvljak za njega nije prolazna ljubav nego promišljanje“, kaže Timotijević, nekadašnji direktor SKC-a, koji isto toliko hvale ima i za Talentova dela „Ključni svedok“ i „2D globus“.

Globus je rad sačinjen od makaza koje je Perić godinama skupljao na buvljacima. „U sredini su velike makaze, a po krajevima sitnije, tako da kad gledate dobijete utisak sfere, volumena. Kad god je izlagao taj rad bilo mu je potrebno tri dana da ga namesti“, objašnjava Timotijević koji smatra da je ova buvljak art priča specifična za nas. „Srbi su skloni nadrealizmu. Još od Šejke na ovim prostorima se bavimo đubrištem, otpadom, buvljakom. Nigde u svetu ne može se naći toliko umetnika kao u Beogradu, kao u Srbiji, koji su uključeni u taj buvljački senzibilitet. Evo na primer Bane Karanovića koji je bio član grupe „Led art“.

Oni su išli po buvljacima, razvijalo se to u jednu ozbiljnu ekološku akciju. Osim toga, Karanović, budući fotograf, nije skupljao predmete već imidže, slike tih buvljak ambijenata“, zaključuje Timotijević. Jedan od najvrednijih „skupljača“ je Branimir Karanović, profesor fotografije na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu koji skuplja stare, robusne, fotoaparate. Malo zato što su mu dragi, a malo zato da bi njegovi studenti mogli da vide kako se tehnološki (i dizajnerski) razvijala ova naprava od koje kruha imaju.

„Pitaju me da li skupljam ove nove aparate. Rado bih ja njih sačuvao, ali nemam gde. Kupim ponekad za 50 dinara one male plastične fotoaparate koji su noviji. Za koju godinu teže će biti naći Kodakove „instamatik“ plastične aparatiće nego ove metalne „zorkije“, „kijeve“, „zenite“. Isto tako je sa drvenim kamerama koje su bile u foto-radnjama. One su sačuvane, ali boks kamere koje su bile od kartona iz 1910. su propale“, kaže Karanović i dodaje: „Krenuo sam da beležim neke stvari kao što su ’pačvork’ ciradom pokriveni automobili. Beležio sam ono što je meni bilo vizuelno atraktivno i što smatram da će neko, kad mu budem sutra-prekosutra pokazivao fotografije, uskliknuti: Da li je to moguće?“ Mnogo toga zanimljivog još može da se nađe na buvljaku.

Raznovrsnih stvari ima toliko da recimo Dragan Srdić uspeva da živi samo od toga. „Sad to izgleda lepo, ali treba mnogo toga u životu da ti se dogodi, da prođe puno vremena čak i u lutanju, kako bi stare stvari postale zanimanje od koga može da se živi“, tvrdi Srdić, slobodni umetnik koji za mnoge kostimografe, scenografe, stiliste predstavlja prvu ili poslednju destinaciju kada na snimanju reklame zatreba, i to odmah, 50 drvenih teniskih reketa.

U njegovom domu, koji je na pola koraka između muzeja, buvljaka i antikvarnice, stvari nisu ulickane. Dragan voli predmete koji su toliko oštećeni da ne predstavljaju predmet požude profesionalnih antikvara koji kupuju stvari da bi ih prodali na sajmu antikviteta u starom hotelu „Slavija“. On na pijacu odlazi ne bi li našao poluraspadnute predmete kojima nešto fali. Njegova klijentela su umetnici i stranci koji žele da kupe neki mali poklon, ne previše skup, zanimljiv, „pomeren“ i da ima priču sa ovim našim društvom. „Živim od Tita i svih detalja vezanih za socrealizam“, kaže Dragan smejući se dok njegova supruga Zorica objašnjava da reflektor sa aerodroma, gde su se udomila dva gumena praseta, Kića i Nića, nije najneobičniji eksponat u njihovoj kući. Ta čast pripada srcu neke veće životinje ulivenom u providno parče plastike. Predmete koje nabavi na buvljaku za 50 evra Dragan eventualno malo očisti ili spoji u nešto drugo što na kraju Skupština grada Beograda otkupi, kao umetnost, pod naslovom „Pala zvezda – zamisli želju“, za bruto 281.358,69 dinara.

„Ljudi sa mog omiljenog otpada u Dunavskoj ulici ponudili su mi da kupim zvezdu koja je tiho, u tajnosti, skinuta sa zgrade Predsedništva“, objašnjava Dragan Srdić koji prema klasičnim radnjama i šoping centrima gaji samo prezir. „Potpuno je besmislena količina para koju treba izdvojiti za neku običnu krpetinu. Pokušajte da te najčuvenije marke koje kupite u Knez Mihailovoj prodate na buvljaku i videćete da nećete uspeti da ih se rešite ni za deset puta manju cenu. Moje merilo je buvljak i pijaca, ovo sve je improvizacija, obmana zasnovana na nekoj hipnozi naroda koja je strašna isto koliko i ta besna, puna i nenormalna ideologija potrošnje i bacanja.“

photo by Branko Belic

Buvljak je more

Pre mnogo godina, slikari Petar Omčikus i Kosa Bokšan obradovali su svog prijatelja Branka Belića pločom. Procenu vrednosti ove ploče, kupljene na pariskom buvljaku za oko 100 franaka, dao je Boda Marković, čuveni pisac radio-drama.

On je rastumačio tajnu ruskih i francuskih slova na crvenoj etiketi s psom koji gura njušku u trubu gramofona. Da čovek ne poveruje, radilo se o retkom snimku iz 1911. godine - slavni bariton Teodor Šaljapin peva „Bože svjati“ i „Vjeruj“.

Tragom ove priče, Petar, Kosa i Branko okupili su se jedno popodne da čitaocima NIN-a dočaraju nešto od atmosfere buvljaka u Parizu koja je vladala sredinom XX veka. Tu među platnima, četkicama, uljanim bojama, tankim režnjevima korčulanske pršute i vinom, Omčikus počinje: Za mene je buvljak, na francuskom Marché aux Puces, pojam. Kao mladi umetnici, koji su tek došli, najviše smo se zainteresovali baš za buvljak jer smo tu mogli da se skućimo. Prilikom restauracije ateljea Petar i Kosa su koristili polovnu građu. Zato se za njihov atelje slobodno može reći da je autentičan, napravljen od materijala iz tog vremena.

Omčikus: Sada je moderno da se sve baca, sve uništava. Bum! Gotovo i nema više. U svoje doba, posle pet godina bez ateljea, ukazala nam se prilika da obnovimo atelje jednog starog skulptora koji je umro. Bio je to pravi pariski atelje, u prizemlju, sa baštom, ali mnogo propao, sa sve gredom koja je upala unutra. Dogovorili smo se sa udovicom da obnovimo atelje, a ona nam je za uzvrat dala šest godina besplatnog stanovanja. Ti veliki magacini-buvljaci - antikvarnice građevinskog materijala nalazili su se usred Pariza. Bilo je tu i nameštaja koji je bio spasen. Danas nemaš takvih radnji, sad se kupuje novo, preduzeća samo ruše.

Bokšan: Buvljaci su se menjali. Kad smo mi došli, 1952. godine oni su bili autentični. Imali su šarma. A sada se uglavnom prodaju neke krpe. Industrijalizovani su.

Omčikus: Buvljak volim da poredim sa morem, sa okeanom. Kao i kod pravog okeana, i ovde postoje plime i oseke, fortunalije. Pariz je neverovatan, izbaci nešto na buvljak, neko to pronađe i opet vrati u upotrebu, pa nešto opet dođe u more i sve tako. Mnoštvo zanimljivih stvari sa pričom. Bilo je tu od najfinijih, najvrednijih, muzejskih stvari, do recimo patika.

Bokšan: Tu smo našli one odlične žute, kao mornarske, kabanice. Bile su odličnog kvaliteta, bilo ih je svega dve, i klošaru si dao punu cenu – deset franaka. A onaj što je imao nekoliko kubnih metara naočara... Postoje razlike i između tih pravih trotoarskih buvljaka u Parizu i na jugu Francuske. Kod Eksa smo naleteli na divne kafanske čaše stare bar 100 godina. Neko je na prostrte novine položio čitavu kolekciju tih jakih, debelih vinskih čaša. Kupili smo desetak, pa nas je posle bolela duša kad se neka razbije. Bile su budzašto.

Omčikus: Sećaš se? Bio je i onaj što je imao zubne proteze. Antikvari su prvi dolazili na buvljak da pregledaju robu koju donose klošari. To se dešava mnogo rano, oko četiri sata ujutro. I zimi i leti. Ta selekcija je ubitačna. Jedan od tih izuzetnih poznavalaca bio je i Moni de Buli koji je Peri i Kosi prodao ploču sa početka priče.

Omčikus: Susret sa našim (de)Monijem de Bulijem bio je vrlo značajan. On je bio veliki Dorćolac. (De)moni je bio jedan od onih neizmerno duhovitih Jevreja. Odličan i stvarno duhovit čovek, pun vrednosti. Video sam da je Moni imao veze sa tim svojim susedima, iako je u isto vreme bio visokorangiran kolekcionar koji je živeo u najboljem delu Pariza. Kod Invalida imao je izvanredan apartman, sa fantastičnim stvarima. Tu je prodavao antikvitete. Naravno, ništa od toga nije išlo na buvljak. Kao Jevrejin znao je šta je šta, umeo je da trguje, mada je bio i pesnik. Snabdevao je i Bretona koji je imao veliku kolekciju tih raznoraznih stvari sa buvljaka, ali probranih. Ako se ne varam bio je jako povezan sa Sartrom, Simon de Bovoar.

Objavljeno 3. septembra 2009. godine u nedeljnik NIN br. 3062