Hleb se jede, a meso se voli!
Roštiljijada, Kobasicijada, Slaninijada, Kupusijada, Bostanijada, Paprikijada i ostala gastro nadmetanja nemaju korene u folkloru već su to novosmišljene turističko-ekonomske manifestacije, koje nameravaju da se nađu na mapi sveta
U Leskovcu je sve spremno. Ostaje samo da se kresne šibica, napravi žeravica i jubilarna, dvadeseta, Roštiljijada može da počne. Sedam dana i šest noći, od 31. avgusta do 6. septembra, najbolji majstori roštilja takmičiće se u pravljenju ćevapčića, vešalica i, naravno, pljeskavica. Posebnu radoznalost što meštana što onih sa strane, to jest, turista, pobudila je najava da će Bojan Cvetković i ove godine praviti pljeskavicu za džinove. On će, bez nekog posebnog povoda, jurišati na sopstveni rekord koji drži u Ginisovoj knjizi rekorda.
„Do sada sam napravio četiri pljeskavice, prva je bila od 27, a ova poslednja od 44 kilograma. Ne znam tačno kolika će ispasti peta pljeskavica, jer to zavisi i od toga koliko nam sveta dođe na Roštiljijadu. Ali znam jedno, biće to opet najveća pljeskavica! Tu negde oko 50 kilograma“, kaže Cvetković koji u dobroj pripremi i usredsređenosti na svaki detalj vidi ključ svog uspeha. Onda nastavlja da sipa male tajne svog zanata: „Sve je isto kao kad praviš malu pljeskavicu, osim što umesto mašica koristiš specijalni pleh“. Da bi se pljeskavica prečnika 1,5 metar i debljine dva centimetra dobro ispekla i obrnula potrebno je iskustvo majstora i nervi ledeni kao krigla piva.
Kako Žikica Nestorović, direktor Turističke organizacije Leskovac procenjuje, pripreme i organizacija ovogodišnje Roštiljijade koštale su, prema gruboj računici, oko 13 miliona dinara, a očekuje se oko 450.000 posetilaca. Kako se ove godine ne bi ponovio stampedo i panična jurnjava po sokacima „glavna bina, kao i trasa svečane karnevalske povorke koju predvode mažoretkinje u plavo-belim uniformama, izmeštena je iz centralne gradske ulice“.
Iako je Roštiljijada jedna od najmasovnijih i najstarijih gurmanijada u Srbiji, nije jedina koja se pominje u Ginisovoj knjizi rekorda. U Turiji, gde se od 1985. nadmeću u pravljenju najbolje kobasice, napravljena je „kobaja grande“ duga nešto više od dva kilometra. Međutim, ono što je bar etnolozima još zanimljivije kod Kobasicijade jeste da se ona, a što mnogi ne znaju, sastoji iz dva dela.
„Prvi vikend posle onih tri, četiri dana ’velike Kobasicijade’ održava se i jedna ’mala Kobasicijada’ samo za njih, domaće. Tu se svi lepo oporavljaju, provode kao što je bilo na samom početku, pre dvadeset i kusur godina“, kaže prof. dr Ivan Kovačević, šef Katedre za etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. On zastupa stav da su sve te ginisijade proistekle iz potrebe da se lokalne zajednice nađu na mapi sveta.
„Nesporno je da u ovim manifestacijama postoje elementi svečanosti, razonode, provoda koji služi za razbijanje radne svakodnevice. Ali, gurmanijade su najmanje folklorna tvorevina, bez obzira što ih neuki turizmolozi tako doživljavaju“, tvrdi Kovačević, naglašavajući da su olimpijade u iću i piću „primarno ekonomske tvorevine lokalnih zajednica koje nastoje da plasiraju, reklamiraju svoje, specifične poljoprivredne proizvode i prerađevine“.
Uspešan spoj ginisijade, turističko-ekonomske manifestacije na koju je „nalepljen“ etnološko-folklorni karakter, jeste relativno mlada Kupusijada u Futogu, a postoji i njena mlađa „sestra“ u Mrčajevcima. U novembru 2008. godine Futog se upisao u Ginisovu mapu sveta kada je napravljena „king-kong“ sarma teška 925,4 kilograma. U tu sarmu je utrošeno: 505 kg kupusa, 250 kg svinjetine, 100 kg junetine, 60 kg luka, 35 kg pirinča, 30 kg dimljenih rebaraca, 10 kg slanine, 4 kg belog luka, sigurno je bilo i nešto crnog luka, 3 kg slatke i kilogram ljute paprike. To brdo sarmećeg materijala je 21 kuvar smotao u 6.556 sarmica, koje su, na licu mesta, pojedene. Pravi gurmani zakljinju se da je sarma nešto najbolje iz sveta flore i faune.
Takođe, Ginisa dostojan podvig bio je pravljenje najveće skulpture od slanine, davne 1989. godine. Toj ideji kumovali su ljudi koji su godinu dana ranije pomogli da se osnuje Slaninijada u Kačarevu: Miroslav Miki Ćirovski, čuveni fotograf i Ratko Raća Vulanović, vajar koji se zavetovao na vernost kamenu, ovog puta je izvajao – slaninu!
„Bilo je to pre dvadeset godina, dok sam još bio hedonista. Udarila ciča zima i ljut mraz. Nijesam mogao da klešem kamen, a svrbele su me ruke“, priseća se Vulanović i nastavlja: „Miki Ćirovski pitao me je `bil’ mogao da od slanine napravim skulpturu?` Ja sam mu rekao da bih, ako mi pribavi vagon slanine. Dali su mi pet tona državne slanine. Bila je oko 15 metara visoka. Najveća, trebalo je i u Ginisovu knjigu rekorda da uđe, ali nijesmo nešto prošli. Preko noći čuvali su je stražari, a posle smo skulpturu rasturali, dio po dio. Čekali su ljudi u snijegu da bi po bagatelnoj cijeni pazarili slaninu. Red je bio kilometar dug.“
U Srbiji se oduvek dobro jelo. Od pamtiveka nas bije glas da umemo prepoznati, ali i zgotoviti dobar zalogaj i naliti dobru čašicu. U tom pohodu nije bilo gadljivih, jelo se sve - od hleba, preko iznutrica, belih bubrega do hrskavog pečenja. S tom razlikom što, kao što je jedno dete oštroumno, primetilo: „Hleb se jede, a meso se voli!“
Kolika je ljubav prema mesu u Srba valjda govori i to što pored pomenutih olimpijada mesa imamo: Pršutijadu (Mačkat), Sremsku kobasicijadu (Šid), Kulenijadu (Bački Petrovac i Erdevik), Jagnjijadu (Mladenovac), Gulašijadu (Debeljača i Padina), Burekdžijadu (Niš), Prasićijadu (Petrovac na Mlavi), Mud(r)ijadu (Luljevica), Škembijadu (Žabalj) i Festival duvan-čvaraka (Valjevo). Za one koji u meso računaju i perad, valja pomenuti Gusanijadu u Mokrinu gde se održava i Svetsko takmičenje u tucanju uskršnjim jajima, a posle stradaju i neke obične guske.
Sve što je francuski sociolog Klod Fišle naveo u delu „Meso, podela i socijalni napredak“ (Kultura, četvorobroj 109/112) primenljivo je i na Srbe.
„Naš odnos prema životinjskom mesu je, istovremeno, i fundamentalno psihološki i fundamentalno sociološki. (...) Meso, to je pre svega materija od koje smo i sami sačinjeni, te stoga, jesti meso zapravo podrazumeva i rešavanje problema o razlikovanju sebe samog i drugoga. Meso pak s druge strane, podrazumeva podelu plena nakon ubijanja životinje: ova aktivnost utiče da se među ljudima uspostavi saradnja, altruizam i nameće fundamentalna pitanja o prirodi društvenog poretka“ kaže Fišle.
A kako prirodu društvenog poretka vidi naši profesori?
„Gotovo da nema proslave kod Srba koju glavom ne plati najmanje jedno, ružičasto prase. Mi smo othranjeni na prasetini, kao što drugde uporno jedu kornfleks. Krkanluk je ovde i dalje pojam za dobar život i bogatstvo. I, počinje žestoko, već od ranog jutra. Izrazi kao svinjokolj, svinjska daća ili kupus sa svinjarijama nepobitno svedoče o bogatstvu srpskog jezika na temu slasne i masne nesvesti za nepca“ kaže dr Neda Todorović, profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, inače, autorka knjige „Hrana kao drugi seks“. Ona pojašnjava: „U većini evropskih zemalja zabranjeno je `klanje po kućama`, bar ispod određenog svinjskog uzrasta. Sudeći po broju privatnih pekara i pečenjara „prase sa jabukom u ustima ponovo se vraća u veliku modu“, kaže profesorka koja je u Simelovom pustolovnom romanu „Može i bez kavijara“ našla recept kako da sam(a) ispeče prase.
„Pošto je pečena prasetina omiljeno srpsko nacionalno jelo, ne čudi me što i kultura dimljenja mesa, po sušarama, podrazumeva prevashodno svinjsko meso, a mrtva priroda su pihtije, slanina, mast, čvarci, pašteta od svinjske džigerice, švargla džigernjača, kavurma, kobasice. Svaki kraj, svaka kuća diči se sopstvenim načinom dimljenja šunke, pršute, slanine koja postaje delikates. Kao da ih nije ni dotakla promena režima u ishrani, posledica duha vremena, koja je drugde odavno ad akta stavila mladu prasetinu, suvo meso i slaninu“, zaključuje Neda Todorović.
Naravno, nisu svi gastroorgijazmi isti. Jedu se u Srbiji i povrće i voće i pite. Tako da imamo i Tortijadu (Jagodina), Štrudlijadu (Novo Mališevo), Pitijadu (Bela Palanka), Sirijadu (Božetići), Projadu (Ratina), Festival kuglofa (Sremski Karlovci), tri Bostanijade (Irig, Silbaš i Smederevo), Jagodijadu (Malo Orašje), Patlidžanijadu (Neradin), Paprikijade u Aleksincu i Rutevcu, čak pet Pasuljijada (Novi Bečej, Temerin, Zaječar, Veliko Gradište, Kraljevo i Pirot). Zatim, Dane hleba (Svilojevo), Dane krastavca (Bačko Petrovo Selo), Dane paradajza (Lukino Selo), Dane kupine (Stuve), Dane maline (Brankovina), nekoliko priredbi posvećenih šljivi i rakiji (Čajetina, manastir Kovilj, Osečina).
Ipak meso, pa makar i ono iz vode, nam je milije. Fešte na kojima se prave riblji paprikaši i drugi specijaliteti smatraju se pitomim svečanostima, kao i one što se održavaju u slavu sv. Trifuna i vinove loze. Prema kalendaru Turističke organizacije Srbije imamo oko 700 priredbi u 2009. godini. Zlatnih, majstorskih i običnih kotlića je 16, a vinarskih manifestacija i sajmova bar je još toliko. Riba se gricne, a vino gucne i na regatama od kojih su najpoznatije ona u Bajinoj Bašti i Golupcu. Zašto su Krkušijada (Krupanj) i ostale ribolovačke manifestacije gde se takođe dobro jede ne povezuju sa konceptom „prežderavanja“ objasnio je pronalazač Raša Popov:
„Takmičenje u kuvanju riblje čorbe je jedna plemenita vrsta okupljanja ljudi. Tako, u Somboru trg bude prekriven stolovima i tu sedi, takoreći, ceo grad. I ljudi jedu riblju čorbu, a ko god je jeo riblju čorbu zna da se od nje ne možeš prežderati. To je jedno sjajno jelo iz iskonskih vremena kada je čovek sedeo u čamcu sa psom i detetom. Na somborskom trgu, u toj letnjoj noći, bude 350 ljudi koji u svojim kotlićima kuvaju čorbe za druge“. Raša Popov veruje jednom od pronalazača kompjutera, onom koji je rekao da će ljudi u budućnosti živeti i te kako srećno - mahom kuvajući. Jer, „veliko je zadovoljstvo pripremati hranu za drugoga“.
Dok je Raša živeo sam u Novom Sadu, jednom nedeljno je odlazio na pijacu i kupovao šarana, da pretegne kilo. Riblji paprikaš sa dosta povrća krčkao se do pet popodne, a onda ga je Raša jeo u šest. Jeo ga je i u ponoć. Dakle, ima ljudi koji fiš-paprikaš kuvaju sa jednom vrstom ribe, iako stručnjaci kažu da nije u redu. A kako drugačije, kad na gradskoj pijaci nema ni kedera, ni štuke. Riblji paprikaš koji je dobio hvalu za hedonizam uvek raspoloženo nepce Raše Popova, je čuveni paprikaš profesora Radeta Repca koji u njega stavi 12 vrsta riba.
Profesorka dr Jelena Đorđević, sociološkinja kulture, bi rekla: „Priprema, prezentacija hrane, dužina, raspored obroka tokom dana, sve je to značajna društvena i kulturna aktivnost, potekla iz najpozitivnijeg, životvornog nagona. Priprema hrane i radnje koje su vezane za nju, pripadaju ’simboličkom’ kapitalu kojim određene grupe stiču društveno priznanje, ili, prosto, znači uživanje u lepom.“
Dakle, „hrana je danas postala simbol prokletstva i simbol zadovoljstva... Nemoguće je ne zapaziti da složena mreža društvenih odnosa i interesa u modernom društvu umnožava razne oblike zajedničkih obroka koji imaju podjednako značajnu ulogu u konstituisanju, održavanju ili promenama u okviru društvene strukture i u odnosima moći. Ručak ili večera u restoranu, koktel ili gozba s mnogo zvanica su ne samo simboličko sredstvo za iskazivanje moći već prostor gde se posluje, ugovara, utiče na ekonomske tokove, uspostavljaju odnosi među institucijama, izlažu pažnji javnosti određene društvene grupe i pojedinci. Jednom rečju, institucija zajedničkog obroka ima veliku ulogu u dinamici moderne demokratije i njihova brojnost, raznovrsnost i učestalost jasno govore o toj dinamici koja, kao i u svim drugim oblastima modernog života, dostiže vrtoglavo ubrzanje,“ zaključuje profesorka Đorđević.
Po Klod Levi-Štrosu čovek se od životinja razlikuje po jeziku i sposobnosti da pripremi hranu. „Pripremanje hrane je manje važno. Pušenje, piće i hrana su oralna zadovoljstva. Kao kod bulimije, bitno je da hrana uđe u usnu duplju. Osećaj sitosti koji se širi iz želuca je manje bitan,“ smatra prof. dr Vladimir Adamović, načelnik službe za psihosomatiku i konsultativnu psihijatriju u KBC „Dr Dragiša Mišović“ u Beogradu. On, inače, uživanje u hrani i piću stavlja na dno, a uživanje u umetnosti na vrh lestvice zadovoljstva.
Hrana i seksualnost su uvek bile u tesnoj vezi. Kao Miki Rurke i Kim Besindžer u kultnoj sceni ispred otvorenog frižidera u filmu „Devet i po nedelja“. Ili, pak, kao diktatori čiji su asketizmi, naročito ovi oralni, bili odraz seksualne i ko zna koje još frustracije.
Doktor Vladimir Adamović, na kraju, kaže: „Evo vam paradoksa – Hitler. On je bio vegetarijanac. Mislim da je to vegetarijanstvo bila vrsta kazne koju je sebi nametnuo zbog samoubistva Geli Raubal, njegove bliske rođake sa kojom je imao incestuoznu vezu. Mi smo imali sreće, Tito je bio veliki hedonista. Taj je uživao u svemu. U ženama, cigarama, jelu, piću. Takva mu je bila i država. Uostalom, uporedite kakva je bila tadašnja Jugoslavija, a kakve su bile Poljska, Mađarska i ostale zemlje Istočnog bloka“.
A, uporedite kako je danas.
Petar Božović, HEDONISTA
Slanina u prahu
Čaršija priča da Petra Božovića muči stomak. Navodno, bard srpskog glumišta preko volje jede i tek ponekad, u svečanim prilikama, nazdravi. Pitali smo ga da li je istina da on, kao poslednji Mohikanac među hedonistima, zaista uzima lekove protiv gurmanluka?
„Laž! Gnusna laž!“ viče i smeje se u isto vreme Božović, koji specijalno za čitaoce NIN-a dodaje: “Ne bre, ja uzimam lek protiv okoline i anoreksičara! Slaninu u prahu i beli luk. Taj sprej, provereno, ubija svu gamad!“
Objavljeno 27. avgusta 2009. godine u nedeljnik NIN br. 3061
U Leskovcu je sve spremno. Ostaje samo da se kresne šibica, napravi žeravica i jubilarna, dvadeseta, Roštiljijada može da počne. Sedam dana i šest noći, od 31. avgusta do 6. septembra, najbolji majstori roštilja takmičiće se u pravljenju ćevapčića, vešalica i, naravno, pljeskavica. Posebnu radoznalost što meštana što onih sa strane, to jest, turista, pobudila je najava da će Bojan Cvetković i ove godine praviti pljeskavicu za džinove. On će, bez nekog posebnog povoda, jurišati na sopstveni rekord koji drži u Ginisovoj knjizi rekorda.
„Do sada sam napravio četiri pljeskavice, prva je bila od 27, a ova poslednja od 44 kilograma. Ne znam tačno kolika će ispasti peta pljeskavica, jer to zavisi i od toga koliko nam sveta dođe na Roštiljijadu. Ali znam jedno, biće to opet najveća pljeskavica! Tu negde oko 50 kilograma“, kaže Cvetković koji u dobroj pripremi i usredsređenosti na svaki detalj vidi ključ svog uspeha. Onda nastavlja da sipa male tajne svog zanata: „Sve je isto kao kad praviš malu pljeskavicu, osim što umesto mašica koristiš specijalni pleh“. Da bi se pljeskavica prečnika 1,5 metar i debljine dva centimetra dobro ispekla i obrnula potrebno je iskustvo majstora i nervi ledeni kao krigla piva.
Kako Žikica Nestorović, direktor Turističke organizacije Leskovac procenjuje, pripreme i organizacija ovogodišnje Roštiljijade koštale su, prema gruboj računici, oko 13 miliona dinara, a očekuje se oko 450.000 posetilaca. Kako se ove godine ne bi ponovio stampedo i panična jurnjava po sokacima „glavna bina, kao i trasa svečane karnevalske povorke koju predvode mažoretkinje u plavo-belim uniformama, izmeštena je iz centralne gradske ulice“.
Iako je Roštiljijada jedna od najmasovnijih i najstarijih gurmanijada u Srbiji, nije jedina koja se pominje u Ginisovoj knjizi rekorda. U Turiji, gde se od 1985. nadmeću u pravljenju najbolje kobasice, napravljena je „kobaja grande“ duga nešto više od dva kilometra. Međutim, ono što je bar etnolozima još zanimljivije kod Kobasicijade jeste da se ona, a što mnogi ne znaju, sastoji iz dva dela.
„Prvi vikend posle onih tri, četiri dana ’velike Kobasicijade’ održava se i jedna ’mala Kobasicijada’ samo za njih, domaće. Tu se svi lepo oporavljaju, provode kao što je bilo na samom početku, pre dvadeset i kusur godina“, kaže prof. dr Ivan Kovačević, šef Katedre za etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu. On zastupa stav da su sve te ginisijade proistekle iz potrebe da se lokalne zajednice nađu na mapi sveta.
„Nesporno je da u ovim manifestacijama postoje elementi svečanosti, razonode, provoda koji služi za razbijanje radne svakodnevice. Ali, gurmanijade su najmanje folklorna tvorevina, bez obzira što ih neuki turizmolozi tako doživljavaju“, tvrdi Kovačević, naglašavajući da su olimpijade u iću i piću „primarno ekonomske tvorevine lokalnih zajednica koje nastoje da plasiraju, reklamiraju svoje, specifične poljoprivredne proizvode i prerađevine“.
Uspešan spoj ginisijade, turističko-ekonomske manifestacije na koju je „nalepljen“ etnološko-folklorni karakter, jeste relativno mlada Kupusijada u Futogu, a postoji i njena mlađa „sestra“ u Mrčajevcima. U novembru 2008. godine Futog se upisao u Ginisovu mapu sveta kada je napravljena „king-kong“ sarma teška 925,4 kilograma. U tu sarmu je utrošeno: 505 kg kupusa, 250 kg svinjetine, 100 kg junetine, 60 kg luka, 35 kg pirinča, 30 kg dimljenih rebaraca, 10 kg slanine, 4 kg belog luka, sigurno je bilo i nešto crnog luka, 3 kg slatke i kilogram ljute paprike. To brdo sarmećeg materijala je 21 kuvar smotao u 6.556 sarmica, koje su, na licu mesta, pojedene. Pravi gurmani zakljinju se da je sarma nešto najbolje iz sveta flore i faune.
Takođe, Ginisa dostojan podvig bio je pravljenje najveće skulpture od slanine, davne 1989. godine. Toj ideji kumovali su ljudi koji su godinu dana ranije pomogli da se osnuje Slaninijada u Kačarevu: Miroslav Miki Ćirovski, čuveni fotograf i Ratko Raća Vulanović, vajar koji se zavetovao na vernost kamenu, ovog puta je izvajao – slaninu!
„Bilo je to pre dvadeset godina, dok sam još bio hedonista. Udarila ciča zima i ljut mraz. Nijesam mogao da klešem kamen, a svrbele su me ruke“, priseća se Vulanović i nastavlja: „Miki Ćirovski pitao me je `bil’ mogao da od slanine napravim skulpturu?` Ja sam mu rekao da bih, ako mi pribavi vagon slanine. Dali su mi pet tona državne slanine. Bila je oko 15 metara visoka. Najveća, trebalo je i u Ginisovu knjigu rekorda da uđe, ali nijesmo nešto prošli. Preko noći čuvali su je stražari, a posle smo skulpturu rasturali, dio po dio. Čekali su ljudi u snijegu da bi po bagatelnoj cijeni pazarili slaninu. Red je bio kilometar dug.“U Srbiji se oduvek dobro jelo. Od pamtiveka nas bije glas da umemo prepoznati, ali i zgotoviti dobar zalogaj i naliti dobru čašicu. U tom pohodu nije bilo gadljivih, jelo se sve - od hleba, preko iznutrica, belih bubrega do hrskavog pečenja. S tom razlikom što, kao što je jedno dete oštroumno, primetilo: „Hleb se jede, a meso se voli!“
Kolika je ljubav prema mesu u Srba valjda govori i to što pored pomenutih olimpijada mesa imamo: Pršutijadu (Mačkat), Sremsku kobasicijadu (Šid), Kulenijadu (Bački Petrovac i Erdevik), Jagnjijadu (Mladenovac), Gulašijadu (Debeljača i Padina), Burekdžijadu (Niš), Prasićijadu (Petrovac na Mlavi), Mud(r)ijadu (Luljevica), Škembijadu (Žabalj) i Festival duvan-čvaraka (Valjevo). Za one koji u meso računaju i perad, valja pomenuti Gusanijadu u Mokrinu gde se održava i Svetsko takmičenje u tucanju uskršnjim jajima, a posle stradaju i neke obične guske.
Sve što je francuski sociolog Klod Fišle naveo u delu „Meso, podela i socijalni napredak“ (Kultura, četvorobroj 109/112) primenljivo je i na Srbe.
„Naš odnos prema životinjskom mesu je, istovremeno, i fundamentalno psihološki i fundamentalno sociološki. (...) Meso, to je pre svega materija od koje smo i sami sačinjeni, te stoga, jesti meso zapravo podrazumeva i rešavanje problema o razlikovanju sebe samog i drugoga. Meso pak s druge strane, podrazumeva podelu plena nakon ubijanja životinje: ova aktivnost utiče da se među ljudima uspostavi saradnja, altruizam i nameće fundamentalna pitanja o prirodi društvenog poretka“ kaže Fišle.
A kako prirodu društvenog poretka vidi naši profesori?
„Gotovo da nema proslave kod Srba koju glavom ne plati najmanje jedno, ružičasto prase. Mi smo othranjeni na prasetini, kao što drugde uporno jedu kornfleks. Krkanluk je ovde i dalje pojam za dobar život i bogatstvo. I, počinje žestoko, već od ranog jutra. Izrazi kao svinjokolj, svinjska daća ili kupus sa svinjarijama nepobitno svedoče o bogatstvu srpskog jezika na temu slasne i masne nesvesti za nepca“ kaže dr Neda Todorović, profesor na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, inače, autorka knjige „Hrana kao drugi seks“. Ona pojašnjava: „U većini evropskih zemalja zabranjeno je `klanje po kućama`, bar ispod određenog svinjskog uzrasta. Sudeći po broju privatnih pekara i pečenjara „prase sa jabukom u ustima ponovo se vraća u veliku modu“, kaže profesorka koja je u Simelovom pustolovnom romanu „Može i bez kavijara“ našla recept kako da sam(a) ispeče prase.
„Pošto je pečena prasetina omiljeno srpsko nacionalno jelo, ne čudi me što i kultura dimljenja mesa, po sušarama, podrazumeva prevashodno svinjsko meso, a mrtva priroda su pihtije, slanina, mast, čvarci, pašteta od svinjske džigerice, švargla džigernjača, kavurma, kobasice. Svaki kraj, svaka kuća diči se sopstvenim načinom dimljenja šunke, pršute, slanine koja postaje delikates. Kao da ih nije ni dotakla promena režima u ishrani, posledica duha vremena, koja je drugde odavno ad akta stavila mladu prasetinu, suvo meso i slaninu“, zaključuje Neda Todorović.
Naravno, nisu svi gastroorgijazmi isti. Jedu se u Srbiji i povrće i voće i pite. Tako da imamo i Tortijadu (Jagodina), Štrudlijadu (Novo Mališevo), Pitijadu (Bela Palanka), Sirijadu (Božetići), Projadu (Ratina), Festival kuglofa (Sremski Karlovci), tri Bostanijade (Irig, Silbaš i Smederevo), Jagodijadu (Malo Orašje), Patlidžanijadu (Neradin), Paprikijade u Aleksincu i Rutevcu, čak pet Pasuljijada (Novi Bečej, Temerin, Zaječar, Veliko Gradište, Kraljevo i Pirot). Zatim, Dane hleba (Svilojevo), Dane krastavca (Bačko Petrovo Selo), Dane paradajza (Lukino Selo), Dane kupine (Stuve), Dane maline (Brankovina), nekoliko priredbi posvećenih šljivi i rakiji (Čajetina, manastir Kovilj, Osečina).
Ipak meso, pa makar i ono iz vode, nam je milije. Fešte na kojima se prave riblji paprikaši i drugi specijaliteti smatraju se pitomim svečanostima, kao i one što se održavaju u slavu sv. Trifuna i vinove loze. Prema kalendaru Turističke organizacije Srbije imamo oko 700 priredbi u 2009. godini. Zlatnih, majstorskih i običnih kotlića je 16, a vinarskih manifestacija i sajmova bar je još toliko. Riba se gricne, a vino gucne i na regatama od kojih su najpoznatije ona u Bajinoj Bašti i Golupcu. Zašto su Krkušijada (Krupanj) i ostale ribolovačke manifestacije gde se takođe dobro jede ne povezuju sa konceptom „prežderavanja“ objasnio je pronalazač Raša Popov:
„Takmičenje u kuvanju riblje čorbe je jedna plemenita vrsta okupljanja ljudi. Tako, u Somboru trg bude prekriven stolovima i tu sedi, takoreći, ceo grad. I ljudi jedu riblju čorbu, a ko god je jeo riblju čorbu zna da se od nje ne možeš prežderati. To je jedno sjajno jelo iz iskonskih vremena kada je čovek sedeo u čamcu sa psom i detetom. Na somborskom trgu, u toj letnjoj noći, bude 350 ljudi koji u svojim kotlićima kuvaju čorbe za druge“. Raša Popov veruje jednom od pronalazača kompjutera, onom koji je rekao da će ljudi u budućnosti živeti i te kako srećno - mahom kuvajući. Jer, „veliko je zadovoljstvo pripremati hranu za drugoga“.
Dok je Raša živeo sam u Novom Sadu, jednom nedeljno je odlazio na pijacu i kupovao šarana, da pretegne kilo. Riblji paprikaš sa dosta povrća krčkao se do pet popodne, a onda ga je Raša jeo u šest. Jeo ga je i u ponoć. Dakle, ima ljudi koji fiš-paprikaš kuvaju sa jednom vrstom ribe, iako stručnjaci kažu da nije u redu. A kako drugačije, kad na gradskoj pijaci nema ni kedera, ni štuke. Riblji paprikaš koji je dobio hvalu za hedonizam uvek raspoloženo nepce Raše Popova, je čuveni paprikaš profesora Radeta Repca koji u njega stavi 12 vrsta riba.Profesorka dr Jelena Đorđević, sociološkinja kulture, bi rekla: „Priprema, prezentacija hrane, dužina, raspored obroka tokom dana, sve je to značajna društvena i kulturna aktivnost, potekla iz najpozitivnijeg, životvornog nagona. Priprema hrane i radnje koje su vezane za nju, pripadaju ’simboličkom’ kapitalu kojim određene grupe stiču društveno priznanje, ili, prosto, znači uživanje u lepom.“
Dakle, „hrana je danas postala simbol prokletstva i simbol zadovoljstva... Nemoguće je ne zapaziti da složena mreža društvenih odnosa i interesa u modernom društvu umnožava razne oblike zajedničkih obroka koji imaju podjednako značajnu ulogu u konstituisanju, održavanju ili promenama u okviru društvene strukture i u odnosima moći. Ručak ili večera u restoranu, koktel ili gozba s mnogo zvanica su ne samo simboličko sredstvo za iskazivanje moći već prostor gde se posluje, ugovara, utiče na ekonomske tokove, uspostavljaju odnosi među institucijama, izlažu pažnji javnosti određene društvene grupe i pojedinci. Jednom rečju, institucija zajedničkog obroka ima veliku ulogu u dinamici moderne demokratije i njihova brojnost, raznovrsnost i učestalost jasno govore o toj dinamici koja, kao i u svim drugim oblastima modernog života, dostiže vrtoglavo ubrzanje,“ zaključuje profesorka Đorđević.
Po Klod Levi-Štrosu čovek se od životinja razlikuje po jeziku i sposobnosti da pripremi hranu. „Pripremanje hrane je manje važno. Pušenje, piće i hrana su oralna zadovoljstva. Kao kod bulimije, bitno je da hrana uđe u usnu duplju. Osećaj sitosti koji se širi iz želuca je manje bitan,“ smatra prof. dr Vladimir Adamović, načelnik službe za psihosomatiku i konsultativnu psihijatriju u KBC „Dr Dragiša Mišović“ u Beogradu. On, inače, uživanje u hrani i piću stavlja na dno, a uživanje u umetnosti na vrh lestvice zadovoljstva.
Hrana i seksualnost su uvek bile u tesnoj vezi. Kao Miki Rurke i Kim Besindžer u kultnoj sceni ispred otvorenog frižidera u filmu „Devet i po nedelja“. Ili, pak, kao diktatori čiji su asketizmi, naročito ovi oralni, bili odraz seksualne i ko zna koje još frustracije.
Doktor Vladimir Adamović, na kraju, kaže: „Evo vam paradoksa – Hitler. On je bio vegetarijanac. Mislim da je to vegetarijanstvo bila vrsta kazne koju je sebi nametnuo zbog samoubistva Geli Raubal, njegove bliske rođake sa kojom je imao incestuoznu vezu. Mi smo imali sreće, Tito je bio veliki hedonista. Taj je uživao u svemu. U ženama, cigarama, jelu, piću. Takva mu je bila i država. Uostalom, uporedite kakva je bila tadašnja Jugoslavija, a kakve su bile Poljska, Mađarska i ostale zemlje Istočnog bloka“.
A, uporedite kako je danas.
Petar Božović, HEDONISTA
Slanina u prahuČaršija priča da Petra Božovića muči stomak. Navodno, bard srpskog glumišta preko volje jede i tek ponekad, u svečanim prilikama, nazdravi. Pitali smo ga da li je istina da on, kao poslednji Mohikanac među hedonistima, zaista uzima lekove protiv gurmanluka?
„Laž! Gnusna laž!“ viče i smeje se u isto vreme Božović, koji specijalno za čitaoce NIN-a dodaje: “Ne bre, ja uzimam lek protiv okoline i anoreksičara! Slaninu u prahu i beli luk. Taj sprej, provereno, ubija svu gamad!“
Objavljeno 27. avgusta 2009. godine u nedeljnik NIN br. 3061
No comments:
Post a Comment