Seks i World Cup 2006

I one vole...fudbal

Svetsko prvenstvo u fudbalu dalo je podsticaja nemačkoj seksualnoj industriji i nažalost prinudnoj prostituciji.

Kažu, nikad svetsko prvenstvo u fudbalu nije bilo tako dobro organizovano kao ovo u Nemačkoj. Nesumnjivo, čim ni nestašica piva, koja je zavladala pre nego što se znalo ko će s kim u osminu finala, nije izazvala demonstracije na ulicama Berlina, Kelna, Frankfurta.

Za opšte dobro raspoloženje oko tri miliona, uglavnom muških, navijača postaralo se ne samo uobičajenih 400 000 seksualnih radnica već i mnoge njihove koleginice koje su specijalno za ovu fudbalsku priliku doputovale kako bi zaradile koji evro više.

Oprezni Nemci su dali sve od sebe da ih ništa ne iznenadi. Pripreme su počele na vreme i bile su temeljne. Najpre je sagrađen mega bordel koji je dobio ime po grčkoj božici-devici. Turski biznismen Haki Simsek uložio je pet miliona evra i sagradio “Artemis” svega dva kilometra od Olimpijskog stadiona (istog onog gde Hitler nije hteo Ovensu da uruči zlatne medalje i gde je Leni Rifenštal snimila jedan od svojih antologijskih filmova).

Najveća i najluksuznija javna kuća na svetu otvorena je od 10 sati ujutro do 4 sata sledećeg jutra, gde je zaposleno oko 40 lica pomoćnog osoblja.

Prostitutke, njih stotinak (oba pola i svih boja kože) tehnički nisu zaposleni u sauna klubu “Artemis” ali se na četvrtom spratu nalaze prostorije koje one iznajmljuju. Ulaznica u ovo carstvo seksualnog zadovoljstva košta 70 evra. Za te pare gost “Artemisa” može samo da se šetka oko barova ili na terasi. Zveranje u plakate ispred jednog ili drugog bioskopa i virkanje na neku ili sve četiri pozornice takođe je besplatno. Piće, hrana, sauna, brčkanje u bazenu, masaža, seks čak i gledanje utakmice u bioskopu plaća se posebno. Cena zavisi samo od toga šta gost želi, a novčanik otežao od kreditnih kartica i novčanica se nekako podrazumeva.

Za one navijače tanjih buđelara koji slave pobedu ili traže utehu poraženih u zagrljaju seksualnih radnica u mobilnim “kućama zadovoljstava”. Pored kreveta u sobicama sa zidovima od šper-ploče uvek ima dovoljno slatkiša, grickalica, automata za kondome, a tu su i neizbežni toaleti, alarmi i izlazi za slučaj opasnosti. Ipak, usluga u “kućama zadovoljstava” u poređenju sa “Artemisom” je kao žvakanje bigmeka umesto večere kod Maksima.

Kako je prostitucija ozakonjena 2002. godine seksualni radnici (naravno samo oni koji su registrovani) plaćaju porez i za uzvrat od države dobijaju socijalno i zdravstveno osiguranje. Međutim oko 50 do 70 odsto prostitutki u Nemačkoj su stranci, vrlo često ilegalni doseljenici što Nemcima stvara mnogo više od uobičajene glavobolje naročito u kvartovima “crvenih fenjera” i na ulicama Hamburga, Kelna, Dortmunda...

Prema podacima “Hidre”, organizacije koja se bori protiv diskriminacije seksualnih radnica u Nemačkoj, na desetine hiljada prostitutki, uglavnom iz istočne, centralne i jugoistočne Evrope pridružilo se fudbalskoj fijesti kako bi iskoristile ovu jedinstvenu poslovnu priliku. Procene koje su se pred početak svetskog prvenstva mogle pročitati i u novinama kretale su se od 40 000 do 100 000 prostitutki bez nemačkih pasoša.

Kao što se i očekivalo, neminovna i za Nemce svakako neželjena posledica je veća promet u ilegalnoj trgovini ljudima i prinudnoj prostituciji.

Ozbiljno upiranje prstom u Nemačku počelo je u septembru prošle godine. Otvaranje «Artemisa» bio je povod da se podignu gromki glasovi i u Evropskom parlamentu. Švedski ministar pravde Tomas Bodstrom, bio je zgranut da vidi Nemačku kako obezbeđuje infrastrukturu prostitutkama i njihovim klijentima.

Da trgovina ljudima i prinudna prostitucija postoje samo u zemljama koje imaju liberalniju politiku po ovom pitanju možda bi se i moglo razumeti što se švedski ministar pravde toliko zgražava. Ali kako to nije slučaj, Nemce (i ne samo njih) sve ove teške reči užasno podsećaju na licemerje i nesposobnost Evrope da stane na rep ovoj vrsti organizovanog kriminala koja trenutno donosi veći profit nego ilegalna trgovina oružjem.

Samo u Nemačkoj u svakom trenutku ima oko 15 000 osoba koje su žrtve ove vrste trgovine, dve trećine su žene i devojke i gotovo sve (više od 90 odsto) su primorane na prostituju. Makroi na svakoj od njih godišnje zarade više od 55 000 evra.

Javna kampanja «Završni zvižduk – Stop prisilnoj prostituciji» od marta neizbežni je deo dekora World Cup 2006. Međutim iako su u pomoć su pritekli mnogi uključujući zelene u Bundestagu, nevladine organizacije, gradske vlasti, čak i Nemačku fudbalsku asocijaciju - spektakularnih rezultata i prijatnih iznenađenja u borbi protiv ilegalne i prinudne prostitucije nažalost neće biti na ovom svetskom prvenstvu.

Objavljeno 6. jula 2006. godine u NIN-u broj 2897