RASTKO POCESTA, MALOLETNI POLITIČKI AKTIVISTA

Ne plašim se desničara

Photo by: Branko Belić

Sada Rastkov FB profil,stranicu za fanove i blog L'Infinie vie čita, po službenoj dužnosti, i Odeljenje za visokotehnološki kriminal

Puni pomame, besa i žuči Nacionalni stroj, OBRAZ i 1389 opet su udarili. Ovaj put na dvanaestogodišnjeg Rastka Pocestu! I šta reći? Alal vera, Srbi! Zato ova priča nije o njima, nego o Rastku.

Pre emitovanja televizijskog priloga na B92, u kome je Rastko predstavljen i kao autor dve knjige i kao učesnik debate „Srbija i NATO – za i protiv“, pretnje na najpopularnijoj internet društvenoj mreži Facebook bile su sporadične. Sada je to rat koji se uveliko vodi tu i na forumima poput recimo Stormfront – White Nacionalist Community.

Izvesni Aleksandar Marinković (da li je alijas ili ne utvrdiće policija) razdraženo tipka:

„Slušaj me umobolna i retardirana osobo, idi popričaj sa psihijatrom. Bolje je to nego da te mi ubijemo J a ovo što diraš u Stroj, Obraz i druge organizacije ćeš posebno da nadrljaš. SA VEROM U HRISTA PROTIV KOMUNISTA! KRVI I ČAST. SRBIJA SRBIMA!“

Ova pretnja nije jedina. Ko god bio Uroš Đajić krije se iza slike Šešelja i napisao je: „Nećeš ni 20. godinu dočekati! To ti ja obećavam!“ SSValiant je, takođe, eksplicitan: „Slušaj antifa šljamu ostavi se glupiranja poješće te mrak ne igraj se glavom“. Ispalo je da se domaći klerofašisti i Rastko Pocesta razlikuju kao pile i soko, jer se on protiv nasilnika bori dostojanstveno. On im otpisuje: „Istina je nepobediva, ako smatrate da su vaše ideje istina, branite ih činjenicama i argumentima, a ne tako što ćete ubijati“.

Ko god koristio gramatički izvitoperen nadimak Rodoljub Serbski vređao je i psovao majku (što Srbine ustašku, kad je prezime italijansko?) Rastko je i tada ostao hladne glave: „Da li ćeš, molim te, prestati sa vređanjem i pretnjama, i prilagoditi se ljudskom i civilizovanom načinu komunikacije, prilagođenom 21. veku? Ako ti živiš u 19., kada je rešenje za sve probleme bilo preseći nekom glavu sekirom, molim te da mi se ne obraćaš“.

Iskopali su ovi srpski junaci i Rastkovu adresu, telefon, jedan od đaka (ime i prezime poznato redakciji) je „otkucao“ koju školu i razred Rastko pohađa i da nije odličan već samo vrlo dobar učenik, tu negde oko 3,60. I sve bi to tako išlo u nedogled da 10. aprila 2010. godine, samo petnaest minuta posle razgovora za NIN, Suzana, Rastkova majka, nije presavila tabak i zajedno sa sinom otišla u policiju da prijavi pretnje.

„Poruke koje su Rastku pre stizale bile su vređajućeg karaktera po pitanju porekla, nacionalnosti `ustašo`, seksualne orjentacije `pederu` i izgleda `ćoravi`. Ali poruka koja je stigla u subotu bila je obećanje radnje da će određenog dana, u ponedeljak, doći ispred škole i ubiti Rastka“, kaže Suzana Pocesta inače advokat i dodaje: „Koliko god da cenim i uvažavam Rastkov intelekt i samostalnost morala sam, kao roditelj, da ga zaštitim“. Posle razgovora sa inspektorima i načelnikom Službe za borbu protiv organizovanog kriminala (SBPOK) krivična prijava je bila gotova.

Hoće li se Rastko Pocesta povući u ilegalu i ugasiti svoj profil na Fejsu?

„Ne plašim se desničara. Ni klerofašista, neonacista i rasista“, kaže Rastko i dodaje: „Dali su mi podsticaj, inspiraciju i neću se povući. Boriću se kako umem i znam“.

Čime, duhovitošću?

„Recimo, stavio sam sliku Himlera na kojoj otprilike ima godina koliko ja. Fizički dosta ličimo, ideološki nimalo. On nosi odelo, naočare i za razliku od mene leptir mašnu umesto kravate“, smeje se Rastko čiji nestašluk možda neće naterati ekstremiste da ga više poštuju, ali će, svakako, nastaviti da ga čitaju. Sada Rastkov FB profil,stranicu za fanove i blog L'Infinie vie čita, po službenoj dužnosti, i Odeljenje za visokotehnološki kriminal koji će SBPOK-u uputiti zahtev.

„Potrebno je prikupiti obaveštenja, proveriti navode i utvrditi identitet lica koja su uputila pretnje u pravcu izvršenja krivičnog dela ugrožavanja sigurnosti iz člana 138 Krivičnog zakonika za koje je predviđena zatvorska kazna do tri godine“, kaže Tomo Zorić, portparol Republičkog javnog tužilaštva, i dodaje: „Faktički predmet je u fazi pretkrivičnog postupka. S obzirom na to da je priroda ovog krivičnog dela ugrožavanje sigurnosti pretnjom da će se napasti život i telo maloletnog lica, predmet će se rešavati u hitnom postupku“.

Zato od ponedeljka u OŠ „Sveti Sava“ na Vračaru pored Joce, školskog policajca, u dvorištu šetka i još jedan, pravi, policajac. Oni su tu da ga, koliko mogu, zaštite od onih koji Rastku prete eksplicitnim nasiljem i likvidacijom. Međutim, oni ne mogu da ga zaštite od sedmaka koji Rastka uz nimalo prijateljski stisak nadlaktice presretnu na hodniku kako bi mu održali rodoljubivo-moralnu bukvicu. Drugovi i drugarice iz VI-1 razreda su uglavnom prestrašeni i izbegavaju ga, a nastavnici, razredni starešina i direktor ćute kao da se ništa nije dogodilo.

Usamljenost i ovom tinejdžeru teško pada. Da li je razočaran reakcijama, komentarima i savetima „mali, batali politiku, pikaj fucu i ljubi curicu“?

„Nisam nerd i ne razumem zašto sva ta gospoda želi da me prisili da uživam u 'čarima života'. Razočaram se jer se dezintegracija mladih u društveni i politički život Srbije upoređuje sa političkom zloupotrebom dece. Da li se ja uopšte nešto pitam? Uskraćuju mi pravo na izražavanje jer sam dete. To se u demokratskim društvima zove ejdžizam – diskriminacija na osnovu starosne dobi“, objašnjava Rastko i naglašava jedan po njemu značajan paradoks: “Ipak, ti Stormfrontovci su jedini koji su me uopšte i saslušali. Poštovali su moje odgovore, citirali ih, reagovali na njih, dok gospoda na B92 i Vojvodina Caffe moje komentare, odluke, mišljenja ignorišu i žele da me primoraju da uživam u svom detinjstvu, da budem huligan ili nešto slično“.

Odrasli su ozbiljno ubeđivali Rastka da je bila glupost reći pred TV kamerama da je američki predsednik najmoćnija figura na planeti Zemlji. Jedni su mu blagonaklono oprostili jer je mlad i neiskusan, a oni drugi su ga satrli. „Sada bih dodao da je američki predsednik formalno najmoćnija figura. SAD su jedina supersila u svetu, mada Kina dosta ekonomski raste, ali Amerika je najvažnija u svim aspektima, naročito vojnom. Dominira i u NATO, ali važno je napomenuti da mnoge države nisu poslale nijednog vojnika u Avganistan i Irak jer su tako njihove vlade odlučile. Tako i Srbija ne mora nikog da šalje u rat, a može da dobije sigurnost. Niko ne mora da umire“, kaže Rastko koji je nedavno na tribini o NATO u Pančevu govorio o stanju ljudskih prava i demorkatije u zemljama koje se smatraju saveznicima Srbije. Govorio je argumentovano o Rusiji, Libanu, Kini i naročito Belorusiji „jedinoj totalitarnoj tiranija u Evropi“.

Jer, „Lukašenko već 16 godina potpuno ignoriše Ustav i zakone zloupotrebljava sva ograničenja mandata. Osim toga Belorusija je poslednja zemlja u Evropi gde je smrtna kazna legalna i gde se izvršava tako što zatvoreniku nekoliko sati ranije kažu da će biti pogubljen. Odvedu ga, stave mu povez oko očiju, bace ga na pod i pucaju mu u glavu. To je potpuno nehumano“.

Šta li bi tek rekli da su znali da se Rastko divi ne samo Ruzveltu nego i Karteru i Klintonu?

„Zaboravlja se da je Bil Klinton više puta odlagao bombardovanje SR Jugoslavije. Pred samo bombardovanje vodio je telefonski razgovor sa Tonijem Blerom. U dokumentarcu „Bler u ratu“ na Histori kanalu britanski premijer je zaslužan što je prestao konflikt na Kosovu, jer je on od svih svetskih lidera najviše insistirao na intervenciji. Klinton je bio jedini koji nije bio siguran treba li započeti intevrenciju. Dosta uticaja na njega je imala i Hilari, ali ona mi se ne sviđa jer je veoma agresivna. Klintona cenim i zbog toga što je na početku svog mandata uspeo, isto kao Karter, da pomiri Izraelce i Arape. Postoji jedna čuvena fotografija od 13. septembra 1993. godine na kojoj stoji Klinton, a ispred njega se Arafat i Icak Rabin rukuju. Osim toga, on je prvi u svoj kabinet uveo neke ugroženije grupe, recimo homoseksualce“, kaže Rastko koji se Baraku Obami iskreno divi ne samo kao trostrukom „najliberalnijem SAD senatoru“ već i predsedniku.

Rastko sa svojim, trenutnim i jasnim, političkim opredeljenjima i za svoj uzrast neuobičajno razvijenim analitičkim sposobnostima ne ide na ruku većini domaćih političara.

„Cvetkovićeva vlada je bolja, zapravo svaka vlada osim onih u Miloševićevo vreme, je neizmerno bolja od Koštuničine jer je sama njegova politika bila pogubno konzervativna i neuspešna. Jednostavno, ne podnosim Koštunicu kao političara i te njegove saradnike“, kaže Rastko koji će, ako zaista planira da se posle studija međunarodnog prava ili političkih nauka u Hagu bavi politikom, morati da popravi znanje francuskog ali i matematike. Njegov doprinos srpskoj politici bio bi: „Nekako da pokažem harizmu u prenošenju ideja i širenju evropskih vrednosti!“.

E, sad, da li će Rastkovu „harizmu“ gajiti samo mama ili će tu još neko pomoći? Recimo, neki fond za „mlade lavove“.

Istoričari ovo nisu objasnili

Čudna i potpuno neverovatna podudarnost koju istoričari nisu objasnili, a Rastko Pocesta ih je objavio u svojoj prvoj knjizi Hall of presidents:

• Abraham Linkoln je izabran za predsednika 1860, a Džon Kenedi 1960. godine.
• Linkoln je izabran u Kongres 1846, a Kenedi 1946. godine.
• Linkoln je bio kandidat za potpredsednika 1856, a Kenedi 1956. godine.
• Obojcu su nasledili južnjački demokrati sa prezimenom Džonson. Endru Džonson je rođen 1808, a Lindon Džonson 1908. godine.
• Obojci predsednika je pucano u glavu. Obojca su ubijena u petak.
• I Linkoln i Kenedi bili su sa svojim ženama u vreme atentata. Linkoln je ubijen u „Ford teatru“, a Kenedi u automobilu „ford“ – i to „linkoln“ limuzini!
• Linkoln je imao sekretaricu sa prezimenom Kenedi, koja mu je rekla da ne ide u teatar, a kenedijeva sekretarica se zvala Evelin Linkoln i upozorila ga je da ne ide u Dalas.
• Džon Vilks But (John Wilkes Booth) i Li Harvi Osvald (Lee Harvey Osvald) imaju po 15 slova. Inače, obe ubice su poznate po sva tri svoja imena i umrli su pre suđenja.
• Oba predsednika su nakon atentata odvedeni u mesta sa inicijalima PH, Linkoln u „Petersons hauz“ a Kenedi u „Parklend hospital“.
• Obe prve dame su „izgubile“ po dete dok su bile u Beloj kući.

Objavljeno 15. aprila 2010. godine u nedeljniku NIN br 3094