Second hand, zašto da ne?

Photo courtesy of Bojana Bošnjački

Stari sako kao staro vino

Kriza nastala iz svetske potrošačke proždrljivosti gurnuće mnoge u zagrljaj second hand kulture koja ne mora da se završi – tugaljivo

Sve su žene i babe poskočile od iznenađenja kada je visok, markantan muškarac ciknuo od sreće nasred prodavnice polovne odeće u Narodnog fronta (iliti Kneginje Zorke) kod bioskopa „Odeon“. „Strava! Ovakvu košulju ni Kavali ne bi smislio“, Ivan P. je nastavio naglas da se raduje stojeći onako potpuno ozaren, inače od glave do „starki“ obučen u crno, sa tek ponekim srebrnim detaljem koji je koketno podsećao na ikonografiju panka.

Pošto je na njemu polovna košulja sa ružama stajala kao salivena, podsmešljivi osmesi mušterija su utrnuli i naprosto su se svi prepustili uživanju gledajući ga kako kao pravi džentlmen, neko bi rekao dendi, časti prodavačicu sa 200 dinara, iako je sama košulja koštala celih 800 dinara, što je za polovnu odeću u Beogradu - jača svota.

Verovatno Ivan P. nije ni slutio kako je u tih nekoliko minuta oduvao onaj prinudni karakter zajednički modi, stilu i običaju, usput pokazavši koliko je Marsel Dišan bio u pravu kada je onomad pisoar prekrstio u fontanu i zaključio da ga interesuju ideje a ne samo vizuelni proizvodi.Nikakva posebna ideja, osim obične trgovačke logike, ne stoji iza „EUROMARKET SHOP” Holand partners d.o.o. koji se nalaze u Prizrenskoj i u Reljinoj ulici.

„Mi uvozimo prvu i ekstraklasu iz Nemačke. Prva klasa je sortirana roba, a ekstraklasa je od svega pomalo. Roba je pakovana u kartonaži i u providnim vrećama, i tu ima dosta novih stvari“, kaže Radmila Boćan, predstavnica Holand partners d.o.o. za Srbiju, koja se prodajom polovne odeće bavi šesnaest godina zajedno sa sinovima, snajom, sestrom, njenom ćerkom i komšilukom.

Prethodnih godina Radmila je trgovala i holandskom i engleskom robom koju je uvozila iz Mađarske, ali pošto su tamo ljudi krupniji a roba je više iznošena, odustala je od toga. Ona službeno nikada nije otišla put Nemačke da poseti firmu od koje uvozi robu jer nije bilo potrebe kad sve već lepo funkcioniše. Dobri poslovni odnosi opstali su i nakon što se otvorilo rusko tržište za neklasiranu robu.

„Njima se više isplati da rade samo sa Rusima, nego da se bakću sa nama“, kaže Radmila kojoj nije lako da izračuna koliko je posao opao. Od 16-17 radnji, preživele su samo tri. Nekada se svakog meseca uvozilo šest tona odeće, a sada se tri tone protegnu i na dva, nekada i tri meseca.

„Roba se prska, ne pitajte me čime, ali bez toga ne može da uđe u Mađarsku. Žene koje peglaju kod nas, neke i 12 godina, nikada nisu imale problema. Na partnerskoj firmi je da obezbedi sertifikat na nemačkom, engleskom, mađarskom i srpskom jeziku. Kada ocarinimo robu, u radionici stavljamo naše etikete na kojima po zakonu mora da piše „polovna garderoba“ i uvoznik. Zatim peglamo stvari i za dan, dva one su u prodavnicama“, kaže Radmila koja je prestala da računa kolika je carina za robu.

Zvanično, to je oko 30 odsto, ali iznos na carinskom računu je svaki put drugačiji i kada se svi troškovi, uključujući i transport, obračunaju, to je 60 a ponekad i 70 odsto.

Većina mušterija koje uđu u ove prodavnice spada u one koji neće ili ne mogu da odvoje pet do deset hiljada dinara za bluzicu s globalno prepoznatljivom etiketom i kojima ne smeta ni relativno kruta nemačka estetika.

Kriza nastala iz svetske potrošačke proždrljivosti gurnuće mnoge u zagrljaj second hand kulture koja nipošto ne mora da se završi kao svaka jadikovka – tugaljivo. Hoće li neko od sebe napraviti kreaturu ili kreaciju, ne zavisi od toga da li je krpica u koju se zaodenuo nova ili polovna, tj. iz „druge ruke“ (second hand). Ipak, da bi se neka, naročito iznošena, pinklica s uživanjem i nosila, potrebno je nešto više od u finoću zamaskirane praznine, taštine i sujeverja kojih većina Beograđana (i ne samo oni) nikako da se u potpunosti otresu, evo skoro već dva veka.

„U Beogradu je nekada, kao što je to slučaj sa svim provincijskim sredinama na rubu ’velikog sveta’, kao uzor načina života koji treba slediti, služila marka inostrane firme, a dokaz o poreklu predmeta iz Beča, Pariza ili nekog drugog priznatog modnog centra imao je određeni socijalno-psihološki značaj. Takva roba je bila u funkciji dokazivanja prestiža, naglašavanju da su pojedine kategorije stanovnika mogle bar na nivou potrošnje da se izjednače sa spoljašnjim svetom i time istovremeno, u želji za što većim distanciranjem od sredine koju su hteli da prevaziđu, obeleže razlike između sebe i onih koji nisu imali takvih mogućnosti. S druge strane, nesigurnost u izgrađenost sopstvenog ukusa i mogućnost procene kvaliteta domaćih proizvoda nadoknađivala se kupovinom robe nastale u stranom modnom centru, koja je samim tim, po definiciji, morala da bude garancija za dobar izbor“, kaže Mirjana Prošić-Dvornić u knjizi „Odevanje u Beogradu u XIX i početkom XX veka“ (Stubovi kulture, 2006).

Odeća, obuća i predmeti koji su pripadali nekom drugom vremenu mogu se naći na najneobičnijim mestima, recimo u suterenu tržnog centra „Milenijum“ (Knez Mihailova). Već sam naziv „Džejn Doe“ (Jane Doe), koji se u nekim zemljama koristi za nestale osobe čiji se identitet ne može utvrditi, nagoveštava da iza otvaranja za sada jedine vindidž (vintage) radnje u Beogradu ne stoji samo mrvica najcrnjeg engleskog humora već ideja, a možda i koncept. Kad pare iz buđelara pređu u ruke prodavačice, etiketa ostaje u radnji i stavlja se na novu-staru, pažljivo odabranu stvarčicu. Ponovo udomljena pinklica jednostavno prestaje da bude neidentifikovani predmet i postaje obećanje beskrajne igre uklapanja, menjanja i stvaranja nečeg novog, drugačijeg.

„Sa Inter Rail kartom u džepu drugarica i ja smo krenule na put. Obilazile smo vintidž radnje koje su se poslednjih dvadeset godina iz Njujorka i Londona raširile po celom svetu. Polako su mi te radnje postale glavna preokupacija i sve više sam razmišljala kako bi bilo lepo da otvorim jednu takvu u Beogradu“, kaže Bojana Bošnjački, vizuelna umetnica koja se bavi fotografijom i vlasnica „Džejn Doe“ prodavnice.

Za nju razlika između vintidž i second hand radnje postoji. Kao i vino, što je odeća starija, to je kvalitetnija po modelima, materijalima, kroju, i to pripada priči o odabiru koji je zasnovan na izgrađenom stavu o minulom vremenu, modi. „U svetu se to toliko razvijeno da kostimografi, scenografi, stilisti koji rade poznate serije, recimo ’Seks i grad’, čeprkaju po vintidž stvarčicama i uključuju ih u svoje zamisli.“

Second hand su za Bojanu ona mesta koja ne voli ni da vidi jer tu prodaju oštećene, isflekane stvari koje su izložene na gomili. Svaku stvar u radnji Bojana je lično odabrala. Navikla je da telefonom ugovori sastanak, kod onog ko nudi određeni predmet, i da potom, zajedno, vide šta bi moglo sa njim da se učini. Da bi poneo „Džejn Doe“ etiketu, predmet, bilo igračka ili kanabe, mora da je veoma dobro očuvan i Bojani zanimljiv i lep.

Neminovno u „Džejn Doe“ radnju ulaze i oni koji nošeni potrošačkom stihijom proveravaju od podruma do tavana svaki tržni centar. Njih u suštini ne zanima cela ova priča, ali ukoliko se ne kreću u formaciji, nije ih sramota da pokažu i izvesnu dozu radoznalosti. Ako su u društvu drugarice, što je najčešće slučaj, s vrata dižu zaštitni mehanizam „Ijuuu, Bože!“ Utešno je da nisu baš svi potpuno imuni, da ih negde nešto grebucka i posle opet svrate. Ljudi koji obilaze second hand i vintidž prodavnice su pre svega razni umetnici, starinari, muzejski radnici i obični radoznalci. Neke od njih zanimaju predmeti, ali ne i ljudi koji su ih upotrebljavali.

„Imam second hand stvari, donose mi najviše šalove. Uzimam ih ali ne da ih nosim, već da ih gledam. Kad bi ih stavila na sebe, bila bih kao stara gospođa iz ormana punog naftalina“, tvrdi slikarka Olja Ivanjicki koja gaji ljubav za lepe, raskošne stvari; recimo, tašnice sa intarzijom od srebra. U jednoj istruleloj jastučnici ukrašenoj čipkom ona je napipala lepotu i sačuvala je u slici - kao obraz Salvadora Dalija. „Ima me svuda, dakle i u prodavnicama polovne odeće, ali nikad neću kupiti neki dronjak. Volim da osetim ukus neke epohe, mode koja je iščezla. Volim da se divim lepoti izrade predmeta“, objašnjava Olja Ivanjicki dok joj se u glasu naslućuje nota fasciniranosti kada priča o zlatnim sandalicama i naprscima za svaki prst ruke i noge jedne od žena faraona Tutmesa III, što ih je još onomad videla u Metropoliten muzeju.

U prodavnicama polovne odeće i na pijace svrati i Vilma Niškanović, v.d. direktora Etnografskog muzeja u Beogradu, koja ne zalazi u ove popularne radnje. Tamo ode tek onako, iz profesionalne radoznalosti, samo da evidentira čega sve ima, ali ne da bi nešto kupila. Ne odgovara joj sastav tkanina, navikla je da nosi pamuk i ostale prirodne materijale.

„Zanima me roba, ali još više publika u prodavnicama polovne odeće, na pijacama i buvljacima. Tu ima zanimljivih ljudi, iz različiti slojeva društva. Neki dođu da ušparaju na kućnom budžetu, ali ima i ljudi koji tačno znaju šta hoće. Oni su odeveni po nekom svom principu, vidi se da poznaju prodavačicu, traže tačno određeni predmet očekuju da im se javi kad se on pojavi i spremni su da ga plate koliko god da košta“, objašnjava Vilma koja tvrdi da i na buvljaku ima interesantnih komada. „Neke komade koji su sada u muzeju, pronašle su moje kolege na Kaleniću, Zemunskoj pijaci i nekom od buvljaka. To su uglavnom dečije igračke. Naročito nas zanimaju lutke, kolica, nameštaj za lutke, vozići i igračke koje datiraju između dva rata i posle Drugog svetskog rata.“

Svaki potencijalni komad odeće, obuće, nameštaja i pokućstva, koji je zanimljiv stručnjacima Etnografskog muzeja, mora da zadovolji propise o zaštiti kulturnih dobara, a to znači ne samo da je predmet očuvan, zanimljiv i da ga nema u postojećem muzejskom fundusu, već da se njegovo poreklo može valjano proveriti.


„Interesuje nas od koga je određeni predmet, ko ga je nosio, kada je izrađen, da li se možda zna majstor, ukoliko postoji porodična fotografija, trudimo se da i nju nabavimo.“

Suprotno opšterasprostranjenom mišljenju, Etnografski muzej zainteresovan je i predmete iz druge polovine XX veka i tako se u fundusu nalazi i šuškavac ili muški „kostim“ iz istočne Hercegovine koji, pored elemenata tradicionalne seoske odeće, uključuje i najlon košulju koja je bila udarni modni detalj 60-ih i 70-ih godina. Zahvaljujući, ponajviše trudu Snežane Ašanin koja je osmislila izložbu „Moda u ogledalu 60-ih godina“, trenutno se u istom muzeju može pogledati i šta su tada Čačani nosili.

Za razliku od onih koji novu stvar, kao Dragan J., ostave nekoliko meseci da „odleži“ u ormanu pre nego što se reše da je odenu, mnogi ne vole polovne stvari. Jedne je teško ubediti da hemijsko čišćenje odstranjuje bacile, viruse, miris bede, dok drugi smatraju da su magijski uticaji prethodnih vlasnika neuništivi.

„Nemam ništa protiv second hand-a, ali ne volim to. Nisam snob, već samo previše gadljiva da bih nosila tuđu odeću, razmišljala ko je oblačio i šta je radio u njoj“, kaže Biljana Vilimon, slikarka, koju ne zanima kako su drugi odeveni i da li su u stvarima poznatih osoba. Za nju je poklanjanje devojkama i ženama jeftine, ali firmirane robe koja se na džakove donosi iz Amerike, zapravo odraz neukusa. „I meni su donosili takve poklone, ali ih nisam primala, jer se to kosi sa mojim ubeđenjima. Ja nisam iz tog vica. Sve to me podseća na nešto prljavo, istrošeno i izanđalo, a sebe stvarno ne doživljavam na takav način.“

U današnje vreme mnogo toga, zanimljivog i bizarnog, može da se nađe na Internetu, koji je odavno stecište raznih kolekcionara u potrazi za retkim stvarima, kao što je na majici odštampana replika tetovaža glumice Andželine Džoli ili fudbalera Dejvida Bekama. Ipak, sama pomisao na peripetije sa carinom većinu primora da svoje ideje odlože - za neka srećnija vremena.

Teniske haljinice za drugarice

Po mnogima najlepša teniserka sveta, Ana Ivanović, obožava da ide u šoping. Hobi joj je da kupuje lepu odeću i obuću, ali nema ništa ni protiv second hand-a.

„Svi vole da kupuju skupu odeću poznatih brendova, ali možeš divno da izgledaš iako nisi potrošio mnogo novca. Definitivno podržavam recikliranje odeće i menjanje sa prijateljima i porodicom. Često staru sportsku odeću dam u dobrotvorne svrhe, a ponekad svoje stare ’moderne’ krpice poklonim rođakama“, izjavila je, na engleskom, Ana Ivanović, specijalno za čitaoce NIN-a.

Objavljeno 21. maja 2009. godine u nedeljniku NIN br . 3047

Novinarstvo

Kako upecati Web - čitaoca

Jedna od najočiglednijih mana srpske žurnalistike na Web-u je linkovanje. Ili ga nema nimalo ili se sa istim toliko preteruje da korisnik dobije padavicu i više ne zna šta je čije i gde se nalazi.

Priroda svakog medija je drugačija, a ni publika se ne ponaša isto dok sluša radio, gleda TV, čita novine i zato se tekst/prilog priprema po određenoj recepturi. I da nije Web-a ne bismo tupili zube na ovu priču, ali kako većina Web izdanja naših, naročito štampanih medija, pati od hroničnog nedostatka razumevanja suštine novog medija, ipak je potrebno naglašavati da sva stara pravila igre (zanata) naprosto ne funkcionišu. Dovoljna je švrć-šetnja da se otkrije kako su retki oni koji su se osvestili da vreme najbrže teče na Web-u i da se, kada sat otkucava sekunde i minute, informacija neverovatno brzo ubajati. Oni neće sajt ostaviti da leži „mrtav“ ceo dan ili u slučaju svih nedeljnika cele sedmice, jer znaju da se Web korisnicima mora ponuditi više. To zahteva malo truda, ali nije teško i nadasve je korisno. Kako je Web hibridan medij koji korisniku pruža najviše slobode, dovoljno je svakog dana ili ne-daj-bože svakog sata staviti bar jedan novi sadržaj: tekst, fotografiju, kviz znanja, kratak zvučni/video zapis, šta ko već ima. I korisnik će se iznova vraćati, sve dok vidi da se zbog njega neko trudi. Statistika neumoljivo pokazuje da što je više zadovoljnih povratnika, to će biti i više novih čitalaca i šuški od oglasa.

Međutim, Web korisnik je neobična riba – nestrpljiva, nestalna i promućurna.

Onaj ko peca ima samo 15-20 sekundi da privuče i zadrži pažnju čitaoca za koga će se, onako usput, ispostaviti da mu treba zagolicati i maštu, pre nego što reši da proguta udicu i klikne mišem na dalje. Može mu se da bude toliko razmažen, jer zna da ga samo taj jedan klik deli od drugog još primamljivijeg mamca (Web izdanje konkurentskog medija). Kako se korisnici ponašaju dok čitaju vesti na Web-u detaljno je opisano u studiji Eyetracking III koju su Stenford univerzitet i Pointer insititut objavli u maju 2000. godine. Bez obzira na to kakvim se sve trikovima mediji služe da privuku što više posetilaca, moraju imati na umu da oni ne čitaju već snimaju (scan) početnu stranu. U prvom treptaju oka 78% njih fokusiraće se na tekst, a ne, kao što se često misli, na fotografiju ili grafiku. Dakle, posebnu pažnju novinar mora da posveti pisanju naslova, najava (teaser) i glosa, poznatih i kao „draga mama“.

Zbog slabije rezolucije, oko se po ekranu kreće gotovo 20% sporije nego kad čitamo sa papira. Dugački naslovi i čaršav-tekstovi koje treba listati (scrolling) do prekosutra nisu ono što Web korisnika može da zadrži. Treba pisati kraće, mnogo kraće! Za novinara ili urednika to znači da će mu trebati prvo nov, tri ili najviše četiri reči dug naslov kojim će Web korisnika „tresnuti“ u glavu. Što se estetike tiče dobro je da naslovi, naročito oni glavni, budu veći, u drugoj boji, linkovani i u serifnom fontu (npr. Times New Roman).

Drugi je korak, na kome će se Web korisnik premišljati da li da skine mamac s udice ili da utekne u sigurne dubine, je najava, poznata i kao sažetak vesti. Kako je početna strana Web izdanja medija vrlo skučen izlog, samo mali deo biće odmah dostupan korisnicima. Najava se sastoji, uglavnom, od naslova i jedne do dve rečenice koje reklamiraju tekst/prilog. Ukoliko je osrednje napisana i pri tome još i musava od slivnih grešaka, džaba sav onaj novinarski trud spakovan iza opcije dalje. Dr. Luc Kinkel, zamenik glavnog i odgovornog urednika elektronske verzije nemačkog nedeljnika “Štern” (www.stern.de) razlikuje četiri vrste najava koje su kao i tekst obično u neserifnom fontu (npr. Arial, Tahoma, Verdana) zbog lakšeg čitanja. Naravno, verzija teksta za štampanje biće u istom fontu kao i naslov.

Prva vrsta najava je sastavljena samo iz naslova različitih tekstova koji su sortirani ili hronološki, tako da na vrh ide najsvežija informacija, ili po temi, oblasti ili rubrici. Ova vrsta najava omogućava da se na relativno malom prostoru prikaže mnogo sadržaja i retko se koristi za ekskluzivan, udaran tekst ili prilog. Druga vrsta najava je u obliku skraćene, sumirane vesti koju uglavnom treba napisati kao podnaslov, tako da korisnik shvati o čemu je tekst/prilog, ali da mu se ne otkrije baš sve jer onda nema ama baš nikakvog razloga da klikne i pročita ostatak teksta.

Treća vrsta najava je ista kao i prethodna ali joj je cilj da postavi pitanje. Znak pitanja nije obavezan na kraju rečenice, ali je potrebno da se iznad glave korisnika pojavi upitnik. Poslednja, najlepša i najteža za smišljanje je “udica”, “zakačaljka” najava (cliffhanger). Kao na početku dobre krimi priče ili trilera, novinar/urednik stvara zaplet i u najzanimljivijem trenutku, na kraju prve ili druge rečenice, “povuče ručnu”, i korisnik nije ni stigao da shvati kako mu je radoznalost već odvukla prst na klik.

Jedna od najočiglednijih mana srpske žurnalistike na Web-u je linkovanje. Ili ga nema nimalo ili se sa istim toliko preteruje da korisnik dobije padavicu i više ne zna šta je čije i gde se nalazi. Dakle, linkujte umereno i pametno. Što konkretnije to bolje, a ne samo kada se pojavi naziv neke institucije ili ime važne osobe. Nije ideja da ga oterate od sebe tako što ćete ga uputili na njihovu Web prezentaciju, već da izgradite poverenje i kredibilitet kod korisnika. Preporučljivo je stavljati linkove relevantnih tekstova koji su već objavljivani u mediju gde je novinar angažovan, a dopušteno je staviti i link za tekst iz konkurentskog medija, ako je kolega iz vašeg medija uradio posao bolje od drugih.

Da bi novinari i urednici tradicionalnih medija pravilno razumeli svoju Web publiku potrebno je da shvate koliko korisnici vole da se igraju, da klikću, a onda i kombinovanje multimedijalnih i interaktivnih elemenata postaje samo od po sebi razumljivo.

Objavljeno 1. maja 2009. godine u mesečniku Link br. 77

Nepodnosljiva skupoca porodjaja

“Kreda” za bebu

Koliko “košta” jedna zdrava, sasvim obična beba? U novcu bar 1.500 evra, a u nervima, ne zna se!


Situacija je takva da ukoliko se u domu zdravlja, tamo na prvom spratu gde trudnice čekaju na ultrazvuk ispijajući beskrajne količine vode, pojavi žena koja o porođaju, dojenju, bljuckanju, kaki i pelenama govori sa osmehom – reći će joj da je imala mnogo, mnogo sreće. One sramežljive ćutaće napregnutog uha, a ostale će pomenutu zasuti salvom pitanja: U kom porodilištu si bila? Da li mnogo boli i sa epiduralom? Jesu li morali da te seku...dole? Kad ti donosu bebu? Gde si nabavila utrogestan?

“Drugi put je bilo još jednostavnije jer sam znala šta me čeka, kako da se pripremim”, kaže Ivana Maksić, saradnica na projektima Stalne konferencije gradova i opština, koja je pre nešto više od mesec dana bez “veze” otišla na “zakazani porođaj” na Ginekološko-akušersku kliniku u Višegradskoj da bi za nešto jače od dva sata rodila zdravog dečaka od 2.800 grama. Najveći trošak otišao je na račun porodilišta, 7.500 dinara, kako bi tata Lorens prisustvovao Teovom dolasku na svet.

“Platiš da budeš mirna. U malom porodilištu si sama, ne moraš da slušaš druge žene kako vrište, a pošto se to plaća, ne ostave te da na stolu čekaš satima. Uz to, dobro je da neko tvoj bude uz tebe. Ako nešto krene naopako, a ti si nesvesna, znaš da nisi njima (babici, anesteziologu, doktoru...) prepuštena na milost i nemilost”, kaže Ivana kojoj je bilo dobro u polu-bejbi-frendli bolnici gde mame od 16 do 20 časova maze bepce, a posle mogu i da se odmore i malo dremnu (novorođenčad inače spavaju pod neonskom svetlošću na posebnom odeljenju).

Da su je buduće mame čule kako sve ostalo nije platila (uključujući i epidural koji košta 2.000-3.500 dinara, plus oko 15.000 dinara harača bolnici i anesteziologu), zaključile bi da Ivana “tera kera” ili da se porodila tamo negde u Francuskoj ili Izraelu gde porodilje nisu stoka koja obavezno mora da odsluša lekciju iz istorije na temu: Žene su se porađale na njivi, u štali... a vidi tebe?

Odnos većine lekara i medicinskih sestara (detaljnije na blogu www.majkahrabrost.com) potpuno je neshvatljiv, tim pre što vitalna statistika neumoljivo pokazuje da odumiremo. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije, na svakih hiljadu, 14 stanovnika umre a rodi se tek devet beba. Iako nije bilo velikih promena u mortalitetu, od 2002. broj živorođenih (78.101) strmoglavljuje se tako da nam je 2007. godine “manjkalo” – 10.000 beba!

Da je Srbija, recimo, mnogoljudna Kina, možda bi se dalo shvatiti što je sve organizovano tako da od prvog pogleda na bebi-test žena treba da se pripremi za poduhvat koji zahteva: kredit od oko 1.500 evra, kondiciju planinara spremnog da osvaja Kilimandžaro i “žrtvu paljenicu” u vidu kilo-dva nerava ostavljenih na raznim šalterima zdravstvenih institucija.

Osim toga, trudnoća je trka sa vremenom. Na ginekološke preglede valja ići redovno i uz minimalno planiranje moguće ih je zakazati telefonom. Većina ginekologa u domovima zdravlja, recimo u Siminoj ulici, ima najčešće dva termina nedeljno kada se primaju samo trudnice.
Ultrazvučni pregledi su već sasvim druga priča. Moraju se zakazivati unapred i treba računati i sa listama čekanja. Jeste da trudnice imaju prvenstvo prolaza, ali ovo je Srbija, gde običaj nalaže da se pipne stomak buduće mame i tako utvrdi da li je ona malo ili dovoljno trudna da bi joj neko ustupio sedište u gradskom prevozu. One koje ne žele da čekaju, jer, recimo, rade, uvek mogu da odu kod privatnika. Svaki od najmanje četiri ultrazvuka koštaće je 4.000-5.000 dinara, zavisno od toga da li je ordinacija na glasu, tj. ima li pouzdanog “čitača” koji će pravilno rastumačiti pulsirajuću mrljicu na ekranu.

Prvim ultrazvukom na samom početku trudnoće proverava se koliko ima beba, da li je plod živ i koliko je star. Drugi ultrazvuk radi se 11-14. nedelje, da bi se videlo kako beba napreduje, da li možda postoje anomalije ploda i naročito se vodi računa o debljini vratnog nabora. Sledećim pregledom koji se preporučuje 20-24. nedelje trudnoće proverava se ne samo da li beba normalno raste, već i količina plodove vode, položaj itd. Većina trudnica odluči da jedan ultrazvuk bude 4D koji je skuplji 6.000-7.000 dinara, ali se sve lepše vidi.

“Na 4D se ide posle 20. nedelje trudnoće kada se i kod najnestašnijih beba može reći da li je dečak ili devojčica”, kaže Olivera K., profesorka engleskog jezika, koja je do 8. meseca na ultrazvuk išla jednom, a potom i dva puta mesečno. Poslednja ultrazvučna provera radi se gotovo pred sam porođaj i taj snimak je potrebno poneti u bolnicu, zajedno sa utvrđenom krvnom grupom i Rh faktorom.

Procedura kroz koju je Olivera prošla je trostepena: “Test se radi u Institutu za transfuziju krvi i ako imaš uput lekarske komisije, onda je besplatan. Uput za komisiju dobija se na osnovu uputa lekara i tu ima dosta čekanja. Ukoliko se nema uput, overena zdravstvena i državljanstvo (!), potrebno je izdvojiti 1.000 dinara za participaciju. U privatnim laboratorijama cene su slične, ali bitno je da se naglasi kako neke bolnice neće ni da čuju za takve nalaze.”

Takođe, potrebno je da svaka trudnica, naročito one koje su prevalile 30. godinu, urade “dabl” i(li) “tripl” test jer ni ultrazvuk nije garancija da je beba zdrava, bez anomalija. Svaki košta oko 2.000-2.500 dinara i na osnovu statističkih podataka izračunava se verovatnoća bebe da nasledi anomalije gena i hromozoma od kojih je najpoznatija trizomija 21 – Daunov sindrom.

“Smatra se da se jedna do dve od 100 živorođenih beba, rađa sa nekom vrstom anomalije, ali je većina ovih anomalija mala (kao što je šesti prst, bez kosti). Ozbiljne anomalije su izuzetno retke. Anomalije se najčešće viđaju na pregledima posle 18–20. nedelja gestacije, kada je beba veća i kad joj se lakše vide svi njeni delovi. Anomalije srca se lakše vide posle 24. nedelje kada je srce veće”, prof. dr Aleksandra Novakov-Mikić, upravnica Klinike za ginekologiju i akušerstvo, napisala je za odličan portal Bebac www.bebac.com). Šta se dalje događa, zavisi od anomalije. “Kod nekih, malih anomalija nekada se ne radi ništa, dok se kod velikih anomalija, koje mogu delovati na dalji život bebe i cele porodice, rade različita ispitivanja, od provere bebinog kariotipa, preko provere ostatka morfologije tela bebe, do konsultacija specijalista za takve vrste anomalija, koji daju svoje mišljenje o daljem životu deteta i posledicama viđene anomalije.”

Ukoliko postoji veliki rizik, lekar preporučuje i aminocintezu. Na budućoj mami je konačna odluka, koja je veoma teška, jer je ovo “invazivna intervencija” gde postoji značajan rizik od pobačaja. Beba se prvo ultrazvučno pregleda, odredi se mesto posteljice i donosi se odluka gde će igla ući. To mesto se dezinfikuje nekoliko puta i nakon toga se preko kože majke, kroz zid materice, plodove ovojke u špric uzima 20 ml plodove vode. Uzorak se obeležava, pred trudnicom, njenim imenom i prezimenom i šalje se na obradu u laboratoriju.

Zato mnogi lekari preporučuju da se aminocinteza radi na Institutu za majku i dete, ali je problem u tome što mogu proći nedelje, pre nego što dođete na red. Dočekati rezultate takođe može da potraje i više od mesec dana. Naći privatnu i uz to stručnu biohemijsku laboratoriju koja će analizirati uzorak, izazov je. Praksa je da oba partnera potpišu odluku, plate 16.000 dinara i sačekaju oko tri nedelje. Ponekad je potrebna i biopsija horiona delića posteljice, ako rezultati nisu dobri, radi se i kordocenteza, uzimanje uzorka bebine krvi.

Mnoge trudnice, po gruboj proceni svaka treća, iskuse dodatan stres u potrazi za utrogestanom. To je zapravo hormon progesteron koji se prepisuje najčešće u prvih 16 nedelja trudnoće kako bi se sprečile kontrakcije i spontani pobačaj. Lekari ga redovno prepisuju. Drama počinje u apoteci, kad farmaceut napravi lice kao da mu je rečeno: “Molim, po’ kile kokaina, za poneti!”

Tek tu se otkriva da lek, koji je legalan u Evropskoj uniji i još mnogim zemljama pride, nije ni na jednoj listi lekova i medicinskih sredstava u Srbiji. Na pitanje, zašto ga lekari prepisuju ako znaju da nije registrovan, u apoteci “Kamilica” energična farmaceutkinja će reći jer je najbolji i nema mu adekvatne (domaće) zamene. U ovoj kao i u još 17 drugih apoteka utrogestan ne prodaju, bar ne običnim ženama, ali znaju da se cena kreće i do 1.200 dinara po kutiji (ukupno to bude i 24.000 dinara).

Onima koji nemaju smirenost samog Bude, preporučuje se da pošalju partnera, prijatelja jer iz nekog, potpuno nerazumljivog razloga, muška čeljad lakše dobije pomenuti lek u apoteci – čak ni žene u poodmakloj trudnoći nisu tako ubedljive kao oni. Utrogestan se prodaje i u lekarskim ordinacijama, ali i na pijaci i preko oglasa. Kao i kod svega što se pazari na crno, utrogestan može biti mačka u džaku jer ni farmaceuti ni krajnji korisnici ne znaju kako je lek čuvan i transportovan pre nego što je došao do njih.

Ovaj problem postoji već godinama i bilo bi logično da su Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije, Republički zavod za zdravstveno osiguranje i Ministarstvo zdravlja zajednički uložili više napora i ovaj lek udomili na, recimo, D listu. Udruženje farmaceuta Vojvodine i Farmaceutska komora Srbije u saradnji sa Srpskim lekarskim društvom, poslednje nedelje septembra organizovali su okrugli sto “Neregistrovani lekovi i društveno odgovorno poslovanje apoteke” posvećen, između ostalog, lekovima poput utrogestana koji nisu na listi D. Oko 550 učesnika složilo se da je proces stavljanja na listu komplikovan i spor.

“Predloženo je da se primene jednostavnija rešenja, kao u BiH i Hrvatskoj, gde je prihvaćena praksa uzajamnog priznavanja registracije, koja se već uveliko primenjuje u zemljama Evropske unije”, kaže dipl. farm. spec. Dragana Sovtić iz Farmaceutske komore Srbije koja smatra da bi se na ovaj način rešio raskorak krutih zakonskih normi i, s druge strane, želje i profesionalne obaveze lekara da propišu a farmaceuta da pacijentu pruže kvalitetan i siguran lek. Legalizacijom utrogestana cena bi bila svedena na razumne okvire i ne bi bilo potrebe da se lek kupuje na nelegalan način.

Kad se obavi ovaj obavezan deo, što na svu sreću ipak ne oduzima sve vreme ovog sveta, trudnice mogu da se prepuste “slatkim mukama” i da ako im je ćef nadoknadu (sada u visini cele plate) troše na dobavljanje divljih jagoda usred zime i ispijanje boze. Mackalica za kožu, manikir, pedikir, čak i masaže za opuštanje nisu obavezne ali pomažu da se svaka trudnica oseća kao žena, a ne haubica. Jedino što treba izbegavati je pregrevanje u saunama, parnim kupatilima i vrućim kupkama.

Zatim na red dolaze krpice, zavodljiv ali komotan donji veš, naročito grudnjak za dojilje koji košta i 3.500-7.000 dinara, zavisno od toga koliko kvadratnih milimetara čipke ima na sebi. Kako u trudnoći noge bivaju po obimu veće, eto zgodnog izgovora za novi par cipela (ni baletanke ni štikle od 10 cm). Pantalona sa promenljivom širinom struka gotovo da nema, ali uz pomoć mamma netnjork (najpouzdanije socijalne mreže koja uključuje majke, svekrve, tetke, drugarice drugarica sa vežbi za trudnice) i internet-foruma, nađe se ponešto.

Posebno poglavlje predstavljaju pinklice za bebe. Pripreme za porodilište podrazumevaju torbu za mamu, posebnu kesu za bebu. U prvu se pored lične karte, uputa za porodilište, HBS antigena, kopro i urinokulture, poslednjeg ultrazvuka i krvne grupe, pribora za ličnu higijenu, trpaju papuče, peškir, toalet papir, 10 mrežastih uložaka, 5-6 gaćica za jednokratnu upotrebu, termometar i bar dve spavaćice. U “Kamperskom vodiču za bolnicu” koji je za svoje prijatelje dopunila Ivana Maksić stoji da spavaćice pod obavezno moraju imati “veeeliki izrez” i obavezno neki dezen jer kad mleko nadođe, novopečena majka ne želi da bude musav prizor. Uz to ne treba zaboraviti ni plastične čaše i maramice iako bi se pomislilo da se one mogu dobiti i za džabe.

Iskustvo kaže da u bolnici možda mogu da zatrebaju i sledeće informacije.

“Ako vas nešto boli, bilo šta, tražite da vam sestra da kombinovani prašak, daće oni jednu dozu kada vas ubace u sobu, ali da imate pravo da tražite još. Buđenje je u 6, a vizita u 7 sati – ujutro. Kada mleko 2-3-4. dan posle porođaja počne da curka, grudi su teške – to znači da su žlezde počele da rade. Najvažnija stvar – sestra iz laktarijuma treba da vam pokaže kako da brinete o svojim grudima, kako bi mleko krenulo i kako vas ne bi bolele dojke. Ako je neka lujka, kao što je bila u mojoj smeni, morate da insistirate da vam pokaže – to boli na početku, ali posle se već navikneš“, kaže Ivana i dodaje da se za sve probleme koje imate, treba žaliti načelnici odeljenja, “to je ona koja kada ide hodnikom, svi su mnogo fini prema porodiljama”.

Osećaj nelagode i blamaže ostavlja se po strani, i ako je medicinsko osoblje neprijatno, pati od selektivnog slepila kada treba nešto prineti i doneti ili dopušta sebi da se omalovažavajućim i uvredljivim tonom ophodi – drukajte! Tužiti ih, makar napisali i uručili pisamce načelnici. Ona će već naći načina da im osveži pamćenje i objasni šta im je posao.

Još jedan zavežljaj stvari je potreban za izlazak iz bolnice. Od silnog uzbuđenja i radosti partneri i rodbina obično nešto zaborave, tako da je dobro da se paketić pripremi na vreme. Naravno, katastrofa se lako izbegne i u poslednjem trenutku jer u prizemlju obično postoji prodavnica sa svim potrepštinama. Cene su paprene pa tako nosiljka od 2.100 dinara košta bar 2.500-3.000 dinara, 10 švedskih i 20 običnih pelena je 2.040 iako im je cena izvan bolničkog kruga manje od 1.800 dinara. Za zekice, štramplice, bodiće, benkice, kapice, čarape, cipele, nije neophodno da budu firmirane jer koliko za mesec dana sve to omali. Zahvaljujući prijateljima i rodbini beba će uvek imati bar jedan paradni komplet – da se ne stidi kada patronažna sestra dođe da promeni zavoj na pupčanoj vrpci ili kada se ide na kontrole kod doktora.

Godišnja potrošnja pelena, vlažnih maramica, papica, meri se tonama tako da je mudro unapred pribaviti (čitaj: pozajmiti) krevetac, sto za povijanje i naravno kolica. Ova poslednja ali vrlo bitna stavka može zadati ozbiljan udarac kućnom budžetu jer zaista kvalitetna a to znači laka i sklopiva koštaju od 16.000 do 45.000 dinara. Ako su blizance ili trojke, zovite upomoć i sile svetla i sile mraka! Kao za inat, ispostavi se da baš “zla tetka”, kao niko drugi, čita po naški i nemački “Još nam samo ale fale” (opet dostupne za 1.090 dinara), da sestra koja svira violinu ume da otkuva flašice i to bez sterilizatora, a da ujak i strikan, oni što su se umalo pobili na svadbi, znaju sve o anatomski oblikovanim varalicama, koje pred njima nikako ne treba zvati po starinski – cucle.

Brze bebe Srbije

Povod za ovogodišnju “Puzijadu”, takmičenje u kome bebe u treptaju oka savladaju tri metra na sve četiri, bio je objavljivanje 100. broja, retko dobrog a specijalizovanog časopisa “Moja beba”. Krajem marta izabrani su turbo šampioni u dve kategorije, koji čak za tri sekunde uz bodrenje mama, tata i ostalih navijača stignu do ciljne linije.

“Promocija časopisa nije bila cilj sam po sebi, već način da se parovima (posebno ženama) na lepršav i zabavan način pokaže da trudnoća i porođaj ne podrazumevaju samo strije, višak kilograma, otečene noge i bol. Roditeljstvo nije nužno neprijatna avantura, već iskustvo koje oplemenjuje čineći nas kompletnijim ličnostima. Tekstove potkrepljujemo svedočenjima mladih majki koja razbijaju većinu predrasuda o roditeljstvu i neodlučnim ženama ukazuju da majčinstvo menja životne prioritete – nabolje”, kaže Aida Bajazet, glavna i odgovorna urednica časopisa “Moja beba”, koja se potpuno slaže sa jednom od čitateljki: “Sve za šta ste do dana dolaska bebe na svet smatrali važnim, postaće nebitno, a sve ono na šta uopšte niste obraćali pažnju, postaće najvažnija stvar na svetu. Upravo ta promena učiniće vas opuštenijim, ali savesnijim, organizovanijim, odgovornijim i boljim bićem. Da li su vam potrebni bolji razlozi da rodite (još jedno) dete? Teško.”

Objavljeno 2. aprila 2009. godine u nedeljniku NIN br . 3040

Posebno se zahvaljujem Ivani Maksic i Oliveri Kujundzic bez kojih ovog teksta ne bi ni bilo :-)

BRAKOVI U SRBIJI

Puca svaki peti brak

Neveste i mladoženje u Topličkom okrugu najozbiljnije shvataju sudbonosno “da” pred matičarem i od njih hiljadu samo 40 se razvede. Potpuno suprotno, u Pčinjskom okrugu polovina njih se predomisli i razvede posle samo godinu dana braka


U “Centrali”, beogradskom kafiću koji odiše atmosferom pariskih lokala s početka prošlog veka gde su odsedali ruski imigranti, omanje društvance je slavilo – ni rođendan, ni venčanje, već razvod.

Posle skoro godinu dana teških reči, suza, svađa pred advokatima, sudijom, socijalnim radnicima ali i decom okončali su brak koji je formalno trajao nešto više od 14 godina. Onima koji su ih površno znali delovali su kao skladna nuklearna porodica, dok su oni drugi primećivali da funkcionišu kao malo preduzeće a da strasti i ljubavi među supružnicima ima koliko u frizeru za duboko zamrzavanje.

Njemu je ostala nova kuća, auto, 50 odsto vlasništva nad od dede nasleđenim poslom i mlađi sin (13) i advokatski troškovi od nekoliko hiljada evra. Ona se posle “lavovske borbe” izborila za starijeg sina (14) na čije ime se vodi druga polovina biznisa, novca taman toliko da kupi pristojan stan i garanciju da će bivši suprug plaćati školarinu za sina. Ubrzo se za njega ispostavilo da ima ljubavnicu u poodmakloj trudnoći. Ona je morala da shvati kako će za školarinu morati sama da se snalazi i da se pod hitno zaposli jer je strahovala da će on ostvariti pretnje i zaista pokušati da joj oduzme roditeljsko pravo i nad starijim sinom. Kad se sve sabere i oduzme, advokati bi zaključili da je sve moglo da se završi mnogo gore po oboje. Međutim, po braću nije moglo gore da se završi. Jedan za drugog neće ni da čuju i kad ih se pita zašto, uplaše se.

Nesvesno, baš kao u knjizi “Olovka piše srcem”, dotiču grudi tamo gde je srce i proveravaju da li su još živi. Čak se ne pozdrave kad slučajno nalete jedan na drugoga – sklanjaju se, zapravo beže jer “znaju” da će se, kao toliko puta kod kuće, opet zakačiti i pobiti. Statistike su neumoljive – svaki peti brak u Srbiji završava se pred sudom. “Godine 2007. u Srbiji je 41.083 zaključenih brakova. Podaci obuhvataju brakove koji su zaključeni prema važećim zakonskim propisima a koji su upisani u matičnu knjigu venčanih.

Statistika razvedenih brakova obuhvata 8.722 braka pravosnažno razvedena, poništena i proglašena za nevažeće”, kaže Suzana Stanojević iz odeljenja za vitalnu statistiku Republičkog zavoda za statistiku Srbije i dodaje da brak prosečno traje oko 12,4 godine i da je u 45,36 odsto slučajeva bilo potrebno decu dodeliti nekome.

Advokatske kancelarije u Srbiji su retko kada usko specijalizovane za porodično pravo, a posebno za brakorazvodne parnice.

“Mislim da je najvažniji razlog u tome što ovi sporovi nisu pravno mnogo komplikovani, tako da nije ni potrebna neka posebna specijalizacija. Međutim, ono što svakako nedostaje jeste specijalizacija advokata u oblastima koje se tiču prava dece, nasilja u porodici, poznavanja tehnika medijacije koja je u porodičnim stvarima od velike važnosti”, kaže prof. dr Marija Draškić, pravnik Pravne klinike za porodično pravo na Pravnom fakultetu Univerziteta u Beogradu, dodajući da je, nažalost, malo ljudi u stanju da se najpre razvede u psihološkom smislu od svog partnera, a da potom sporazumno i dostojanstveno okončaju i sve pravne postupke koji slede.

“Mnogo češće dešava se da su brakorazvodne parnice praćene teškim međusobnim konfliktom partnera, a što je najgore, neretko su roditelji spremni i da svoje međusobne obračune obave upravo preko onih koji su najranjiviji i najslabiji – dece.” Za decu će razvod biti mnogo podnošljiviji ako mama i tata ne zaborave da su deci potrebna oba roditelja, da im se objasni šta se događa i da nisu oni krivi što su odrasli doneli odluku o razvodu, kao i da slobodno mogu da zapitkuju i izražavaju brige, strahove i ostala osećanja. “Po okončanju razvoda i jedna i druga strana najčešće zapadaju u još gore stanje”, kaže sudija En Kas iz Albukerkija, Novi Meksiko, u knjizi “Kako razgovarati sa decom o razvodu” (Kreativni centar,) i dodaje: “Mnogi razvedeni roditelji voleli bi da bivši supružnik zauvek nestane iz njihovog života, ali treba da budu svesni toga da, iako su postali bivši supružnici, nikada neće biti ‘bivši’ roditelji.

Sam razvod deci verovatno neće ostaviti trajne posledice, ali će im zato trajne posledice ostaviti otvoreno roditeljsko neprijateljstvo.” Srbi kod kojih “pukne” svaki peti brak – na dnu su evropske tabele razvoda zajedno sa Makedoncima. Dakle, brak kao institucija ipak, nekako, opstaje i u blagom je porastu od 2005. godine – uostalom kao i razvodi. Neveste i mladoženje u Topličkom okrugu najozbiljnije shvataju sudbonosno “da” pred matičarem i od njih hiljadu samo 40 se razvede.

Potpuno suprotno, u Pčinjskom okrugu polovina njih se predomisli i razvede posle samo godinu dana braka. Možda se relativno niska stopa razvoda brakova u Srbiji može da se tumači i kroz jačanje uticaja crkve.

Pravoslavna dogma je izrazito kruta i veze muškarca i žene pristaje da ozakoni samo jednom, osim ako se smrt ne umeša. Ona ne prihvata ni sekularni brak ni instituciju vanbračne zajednice tako da je sve više parova koji se odluče da dva puta izgovore bračne zavete. Ukoliko se posle ispostavi da je sve bilo jedna velika greška “duplo venčani” u najboljem slučaju tek su “napola razvedeni” pred državom na sudu, ali ne i pred Velikim magistrom. Doduše u Pčinjskom okrugu i još ponegde može i drugačije, ali samo ako je prilog za izgradnju crkve ili manastira bio adekvatan.

“Jako je važno kako se na razvod kao proces gleda sa aspekta društvenih stereotipa. Do pre nekih 20-30 godina postojalo je samo klasično, negativno, sagledavanje razvoda i tome nam jezik mnogo govori: raspuštenica, beli udovac, razoren dom, rasturena porodica su termini koje često srećemo i danas u malim, zatvorenim, naročito ruralnim sredinama”, kaže jedan od 15 porodičnih terapeuta Vera Despotović-Stanarević, rukovodilac Savetovališta za brak i porodicu pri Gradskom centru za socijalni rad. Ne bežeći od činjenice da su i državne institucije i profesionalci pod uticajem tradicionalnih predrasuda u kojima je žena čuvar ognjišta i porodice. “Dovoljno je da muž ne želi da izađe iz braka i da se pritisak i krivica prebacuju na ženu, bez obzira na to što je ona u braku recimo trpela njegov alkoholizam, prevare, batinanje a ponekad i zlostavljanje. Ako je ona ta koja želi da okonča brak, ne samo da će kredibilitet nje kao žene, već i nje kao majke biti doveden u pitanje. Naravno, kod oca se preljuba nikad ne postavlja kao mogućnost!”

Međutim, sve to ne sprečava žene da u više od 60 odsto slučajeva zatraže razvod. Ono što njih navodi da podnesu zahtev za razvod braka je udaljavanje, nedostatak bliskosti, komunikacije, seksa i previše psihičkog i ekonomskog nasilja, alkohola, ljubavnica, kocke i narkomanije. Gotovo nikad žene neće u tužbi eksplicitno navesti da je zlostavljanje, naročito seksualno, razlog zbog koga se razvode.

“To su sporovi puni emocija koji na sudu doživljavaju kulminaciju. Specifično je da u ovoj vrsti sporova morate da stišavate strasti, da stavite do znanja strankama da su u sudnici i da negde moraju da se ponašaju dostojanstveno, kao i da im je u interesu da nađu zajednički jezik, pre svega zbog dece”, kaže Tatjana Jeremić, sudija porodičnog veća Drugog opštinskog suda u Beogradu, koja kao najznačajniju novinu Porodičnog zakona vidi “pribavljanje mišljenja maloletnog deteta”.

Deca već sa deset godina mogu da iznesu mišljenje, a sa 15 godina donose i odluku. Kao razlog koji natera muškarce da podnesu zahtev za razvod najčešće se navodi “kriza srednjih godina kod žene”, što znači da su deca poodrasla, da ona konačno ima vremena za sebe, te je počela da se doteruje, izlazi i on tu promenu doživljava kao izdaju, izneveravanje i ne uklapa se u stereotip roditeljske uloge iz njegove perspektive. Naprosto, muškarci još ne mogu da se pomire da je žena potpuno izašla u javnu sferu, da radi i da bračne i roditeljske obaveze treba da se podele.

Drugi razlog koji muškarci ne mogu da podnesu je kad ona počini preljubu i on će uvek postaviti pitanje da li je ona koja je, bože moj, ušla u vanbračnu vezu uopšte podobna da bude majka jer je zanemarila roditeljsku dužnost.

“Kada on misli da se porodica previše meša i da on nema najveću moć jer žena odlučuje sve sa svojom majkom, a mene ništa ne pita, brak puca, jer se on oseća isključenim i marginalizovanim”, kaže Vera Despotović.

“Simptomatično je da svako doba nosi svoja shvatanja i nova vrednovanja institucija. Rekla bih da je brak u poslednje vreme izgubio na svom značaju i težini. Ima dosta zahteva za razvod”, kaže Tatjana Jeremić objašnjavajući da je novina Porodičnog zakona to što je uvedeno posredovanje koje sprovodi sud. To je uvek u nadležnosti sudije pojedinca, ali ne onog ko sudi u predmetu. Sudija-posrednik dužan je da uputi supružnike u specijalizovanu instituciju koja je nadležna za tu vrstu pomoći, konkretno Centru za socijalni rad. Postupak posredovanja ima dva dela: mirenje i nagodbu koja podrazumeva sporazumevanje supružnika u vršenju roditeljskog prava, viđanja i održavanja ličnih kontakata sa decom kao i deobu bračne imovine. Ukoliko ne dođe do nagodbe, pokreće se postupak po tužbi i uobičajeno je da se podela bračne imovine vodi kao zaseban postupak.

“Zanimljivo je da razvod braka po tužbi ne može da se pokrene, osim u ekstremnim slučajevima, ako dete još nije navršilo godinu dana. Smatra se da je to delikatan period za oba supružnika koji tek treba da se prilagode roditeljskim dužnostima”, kaže Vera Despotović, što je donekle slično sa praksom u SAD gde često protekne i dve godine pre nego što se pravno-formalno razvod okonča.

Za razliku od Amerike gde su troškovi koliko i pristojan dvosoban stan, u Srbiji je dovoljno izdvojiti 1.800 dinara za tužbu i isto toliko za sudijsku odluku – i onda u kafić da proslaviš!

Najskuplji razvodi

1. Roman Abramovič, tajkun i vlasnik fudbalskog kluba “Čelsi”, platio je 150 miliona funti supruzi Irini za razvod posle 15 godina braka.

2. Slavni igrač “Čikago bulsa” Majkl Džordan razveo se od Huanite Vanoj posle skoro 18 godina braka plativši oko 168 miliona dolara.

3. Razvod pevača Nila Dajmonda i Marše Marfi koštao je 150 miliona dolara.

4. Medijski mogul Rupert Murdok razveo se od supruge Ani – 110 miliona dolara.

5. Čarobnjak naučnofantastičnih filmova Stiven Spilberg okončao je 1989. godine brak sa glumicom Ejmi Irving kojoj je isplatio oko 100 miliona dolara.

6. Posle osam godina braka, Madona i reditelj Gaj Riči razveli su se, a on je dobio oko 60 miliona funti.

7. Jedna od najdužih brakorazvodnih parnica završena je kada je Pol Mekartni pristao da plati 55 miliona funti kako bi okončao četvorogodišnji brak sa glumicom Heder Mils.

8. Harison Ford, poznat izmeću ostalog i kao Indijana Yons, sporazumno je okončao brak sa scenaristkinjom Melisom Matison koja je dobila 85 miliona dolara.

9. Kevin Kostner i Sindi Silva razveli su se, nakon 16 godina braka, kada je on pristao da joj isplati 80 miliona dolara.

10. Pevač Fil Kolins isplatio je trećoj supruzi Orijani skoro 48 miliona dolara da ode iz njegovog života.

Objavljeno 26. februar 2009. u nedeljniku NIN, br. 3035

XXXL SRBIJA

Debeljuce našeg nezadovoljstva

Photo by Angela Wylie

Srbija se naglo goji, naročito deca. Svako peto dete ima višak kilograma zbog kojeg će da pati! Ne samo spolja, jer debeljuce odavno nisu pojam lepote, već i iznutra, od “staračkih” bolesti kao što su stečeni dijabetes, povišen pritisak, arteroskleroza, srčani udar, šlog...

eliki je školski odmor, a devojčica od nepunih jedanaest godina i 105 kilograma polako se vraća iz prodavnice, grickajući drugu “KitKat” čokoladicu. Povučena je i nepoverljiva. Sa decom se skoro ne druži jer stalno izvuče “deblji” kraj. Navikla je da joj “prišivaju” zlobne nadimke, na klupi nacrtane svinje i slonice (hemijskom olovkom jer se teže briše) kaže da ne primećuje. Gađali su je metkićima iz rakljice, čak je na času bila i šestarom ubodena do krvi. Kad je baš dobre volje, nastoji da sve oko sebe ubedi kako je fizičko potpuno bezveze i da nju uopšte nije briga što nosi XXXL dukseve do kolena.

Potajno se nada da će je čudo plastične hirurgije jednog dana pretvoriti u zgodnu ženu. U međuvremenu, osloniće se na neku od prizvoljnih “tri-četiri-sad” dijeta koje gotovo nikad ne daju željene rezultate, naročito ne kod nestrpljivih školaraca i tinejdžera kojima su postepene i trajne promene metabolizma – “smaranje”.

U sudaru sa realnošću naići će i depresija, koja ume da se okonča i kao potpuni slom živaca.

“Gojaznost je kod nas socijalno stigmatizovano stanje. Naučno je potvrđeno da je u tri do pet odsto slučajeva reč samo o fiziološkim poremećajima. Kod dece i kod odraslih u 95 odsto slučajeva imamo psihološku osnovu, tj. neku vrsta emocionalnog nezadovoljstva. Bilo da se radi o emocionalnom deficitu deteta u porodici, odnosno ne uspevaju da kvalitetno uspostave socijalne kontakte, osobe sa viškom telesne težine ne mogu da se osećaju dobro. Emotivno trpe jer su često obeleženi i odbačeni, što za posledicu ima da traže sebi slične, dakle osobe sa istim navikama”, kaže dr Vesna Tomić, psiholog, dodajući da poremećena slika sopstvenog tela kod gojaznih osoba predstavlja jednu od najčešćih smetnji koja zahteva psihološki tretman, a on je u našim savetovalištima i školama – prilično manjkav.

Rezultati istraživanja zdravlja stanovnika Republike Srbije 2006. godine potvrdili su da je reč o epidemiološkim trendovima gojaznosti koji se poklapaju sa onim u Evropi, gde se broj osoba sa viškom kilograma utrostručio u poslednje dve decenije. Mera za procenu u kliničkoj praksi je indeks telesne mase koji predstavlja količnik težine u kilogramima i kvadrata telesne visine izražene u metrima (BMI=kg/m2). Za odrasle oni preko 25 su predgojazni a sa preko 30 su gojazni.

Zbog bolesti vezanih za gojaznost, u Evropi godišnje umire milion ljudi, tj. iz istog razloga 12 miliona godina života nepovratno je izgubljeno zbog gojaznosti. Pretpostavka je da će u Evropi koja ima oko 870 miliona ljudi, do 2010. godine biti gojazno 150 miliona ljudi, a od toga 15 miliona dece ako se ne preduzme “odlučna sinhronizovana društvena akcija”.

Godine 2006. u Srbiji, više od polovine (54,5 odsto) odraslih ima prekobrojne kilograme, a uprkos svoj sili nutricionista i makrobiotičara koji upozoravaju na “tri bele smrti” (beli hleb, šećer i so), 57,2 odsto pretežno jede beli hleb. Nažalost, loše navike, naročito ove za stolom, lako i trajno se prenose na decu.

“Skoro jedna petina dece i mladih (18 odsto) bila je umereno gojazna i gojazna i 2006, što u odnosu na 2000. predstavlja dramatičan porast”, kaže Jasmina Grozdanov, specijalista socijalne medicine i načelnica Odeljenja za istraživanja u oblasti javnog zdravlja u Institutu “Dr Milan Jovanović Batut”, koja povećanje broja dece sa viškom kilograma vidi, pre svega, kao posledicu loših navika u ishrani i nedovoljne fizičke aktivnosti i značajan javno zdravstveni problem.

“Neredovno uzimamo obroke u toku dana, nedovoljno voća i povrća, a mnogo hrane velike energetske gustine. U Srbiji 87,3 odsto dece i omladine ne preskače doručak, a 74,4 odsto ima svakodnevno tri obroka.” Pedijatri u Domu zdravlja “Stari grad” upoređivali su podatke sistematskih pregleda 149 dece (starosti 10 i 11 godina) iz dve osnovne škole i pokazalo se da je čak 20,13 odsto njih gojazno.

“Ovaj uzorak nije referentan, ali potvrđuje da je preterana uhranjenost sve veći problem u čijem rešavanju moraju da, pored nas lekara, aktivno učestvuju direktori, školski pedagozi, psiholozi i porodica”, kaže primarijus dr Gordana Tripković-Subotić, pedijatar sa 30-godišnjim iskustvom u školskom dispanzeru, navodeći da ukoliko su oba roditelja gojazna, rizik da će i dete mučiti muku sa kilogramima povećava se 10 puta iako ne mora da postoji genetska predispozicija.

“Oko 60 odsto dece koja su gojazna pre puberteta, biće gojazne i kao mladi odrasli ljudi, a time se pomera starosna granica početka hroničnih nezaraznih bolesti, tj. faze kad one postaju manifestne i dovode do trajnih promena i oštećenja zdravlja”, kaže Melita Vujnović, zamenica šefa Nacionalne kancelarije Svetske zdravstvene organizacije, i dodaje da je u Srbiji najdramatičniji porast uočen kod dece od 7 do 11 godina, gde je procenat gojazne dece 9,8 odsto a umereno gojazne 14,2 odsto. Dakle, više od 24 odsto dece ovog uzrasta već ima poremećaj uhranjenosti u smislu prekomerne težine.

Iako se doktori hvataju za glavu u osnovnim i naročito srednjim školama, šokiranih još nema.
Direktori, uglavnom, ne vide problem u svom školskom dvorištu.

“U odnosu na druge škole, moja deca nisu gojazna”, kaže Dragana Vukosavljević, direktorka OŠ “Dositej Obradović”, koja ima dnevni boravak i školsku kuhinji. Po ceni od 50 dinara za užinu, odnosno 150 dinara za ručak, deca mogu da jedu u školi, umesto da svrate u obližnju pekaru na burek i žu-žu.

Iako domovi zdravlja redovno šalju osnovnim školama izveštaje sa sistematskih pregleda, retko kad se dogodi da ih neko pročita, a kamoli učini nešto.

“Većina naših đaka, oko 68 odsto, normalno je uhranjena. Pothranjenih imamo oko 32 odsto, a gojaznih je oko 18 odsto”, kaže Goran Vilotijević, direktor OŠ “Banović Strahinja”, koji stalno smišlja nove načine kako da animira đake i roditelje da obavezno zajedno doručkuju pre polaska u školu, užinaju voćku, pojedu za ručak bar jedno kuvano jelo i izbegnu kasne večere. “Mi smo super! Za razliku od škola u centru grada gde deca nemaju gde da se okrenu, mi se ovde više bavimo sportom i čini mi se češće odlazimo u Košutnjak i na Adu ciganliju.”

Posebno neugodno iznenađenje su pedagozi i psiholozi osnovnih škola i gimnazija u centru Beograda koji nisu spremni da govore o ovoj temi i akcijama u duhu zaboravljene krilatice “u zdravom telu, zdrav duh”. Utisku da se ništa ne događa doprinosi stav nastavničkog kadra da se na časovima biologije i građanskog vaspitanja dovoljno o tome govori.

Podatak da je u Srbiji svega 13,5 odsto dece i omladine učestvovalo u nekoj akciji unapređenja zdravlja, govori dovoljno onima koji žele da misle. “Nemam ja podatke, već Dom zdravlja. Ne možete očekivati da na svega nekoliko individualnih razgovora iznosim svoje utiske”, kaže Ljilja Živanić, psiholog u Šestoj beogradskoj gimnaziji, koja ne zna tačno ni koliko đaka ima dijabetes: “Kad mi treba takav podatak, pitam razrednog, znam da nekoliko njih ima u odeljenju takvu decu.”

Svetska zdravstvena organizacija i domaći lekari slažu se da je gojaznost odgovorna za 80 odsto slučajeva dijabetesa tipa 2 (tzv. stečeni, “starački” dijabetes) koji se sve češće otkriva kod mladih, ali i kod dece. Dece sa dijabetesom bilo je i ranije, ali u mnogo manjem broju.

“Nekada sam ja bila jedina u čitavoj školi sa dijabetesom, a sada, ponekad, imate i troje dece u odeljenju sa ovim oboljenjem”, kaže Stela Prgomelja, predsednica Udruženja za borbu protiv šećerne bolesti Beograd, sa dijabetičkim “stažom” od preko 30 godina koji zahteva uzimanje insulina od prvog dana, uverena da se danas dijabetes krije!

“Danas dete ni najboljem drugu neće da kaže. Zamislite koliko je ono nespokojno znajući da možda nema nikog ko će mu pomoći ako mu pozli, ko će mu dati da popije sokić ili pojede parče čokolade”, kaže Prgomelja koja je, po sopstvenim rečima, bila neka vrsta atrakcije kad se u Jelsu (na Hvaru) išlo na rekreativnu nastavu: “Svi se sjate da vide kako primam injekciju.”

“Zakon ćutnje” je nešto što i 17-godišnja Isidora B. iz okoline Valjeva smatra normalnim.
“Kako sutra da se udam? Nije ovo Beograd. Ne bi to išlo u mom selu, ni sa dobrim mirazom.”

Jedna od veoma čestih komplikacija dijabetesa jesu i kardiovaskularna oboljenja.

“Gojaznost je odgovorna i za oko 35 odsto slučajeva (ishemijskih) bolesti srca i krvnih sudova. Kada deluje više faktora rizika zajedno, npr. gojaznost naročito abdominalnog tipa (salo oko stomaka), pušenje i nedostatak kretanja, situacija je još dramatičnija”, kaže Melita Vujnović iz SZO kancelarije u Beogradu i dodaje: “Gojaznost je izuzetno kompleksna i rezultat je ukupne socijalno-ekonomske transformacije i promena u društvu. Epidemiji gojaznosti direktno doprinose mehanizacija rada, kako na poslu, tako i u kući.”

Dakle, drugi presudan faktor koji pogoduje epidemiji gojaznosti je to što se u Srbiji sve više sedi – na poslu, u kući ispred TV-a – i premalo mrda. Jednostavno, nedovoljno pešačimo, nema dovoljno staza gde bi se bezbedno vozili bicikli, roleri, skejtovi. Osim toga, neprestano smo bombardovani ponudama industrijske i, naravno, brze hrane koja sadrži enormne količine masti i ugljenih hidrata, kao i gaziranih sokova.

Veliki globalni brendovi u prehrambenoj industriji nude se tako da ni odrasli, a kamoli deca koja su posebno osetljiva na marketinški pritisak u TV programima, u prodavnicama, na bilbordima, u dečjim časopisima, ne razumeju da im se nešto štetno predstavlja kao izvor zdravlja ili zadovoljstva.

Medijska pismenost u Srbiji, generalno, nije toliko razvijena da se smesta prepozna uticaj dugotrajne politike mnogih zemalja koje su subvencionisale i stimulisale proizvodnju ulja i masti, šećera, mesnih prerađevina, kako bi ove vrste hrane bile globalno dostupne u neograničenim količinama.

Često deklaracije o sadržaju prehrambenih artikala zbunjuju ili navode na pogrešan zaključak. Tako na suncokretovom ulju može da se pročita da je “bez holesterola”, što je usput i apsolutno tačno, ali problem je u tome što na etiketi ne stoji koliko je to triglicerida koji su i te kako značajan faktor rizika u ishrani, naročito ako se s njima preteruje kada u njih “natopimo” krompire, meso, prženice.

“Ali ovo ni izdaleka nisu svi faktori koji dovode do epidemije gojaznosti i zaista je potrebna sveukupna saradnja i sinhronizovana akcija društva da se ova situacija izmeni”, kaže Melita Vujnović koja dodaje da “svi dokazi intervencija koje su parcijalne, ograničene, pa čak i kada uključuju i druge sektore van zdravstvenog, imaju relativno mali uticaj na suzbijanje gojaznosti kod dece. Zato je jako važno da se opasnost prepozna na vreme i da se deluje na uzroke umesto na posledice.”

Objavljeno 12. februar 2009. u nedeljniku NIN, br. 3033

Internet kriminal

Haknuti Peščanik

Ekipa “Peščanika” postupiće drugačije i prekinuti glupu tradiciju da kad zlice “obore” sajt, žrtva samo ćuti i trpi, umesto da presavije tabak i napiše krivičnu prijavu kao da su joj obijeni trafika, stan ili auto

Posle duge i tihe borbe u dubokom Internetu, sajt radio emisije “Peščanik” oboren je 24. januara. Na sada već potpuno mrtvoj stranici “Peščanika” do srede se moglo pro-čitati obaveštenje “da se radi o organizovanoj grupi hakera koja danima, iz nekog mraka”, sinhronizovano i sa brojnih lokacija čini sve kako bi jedna od najuspešnijih i najkontroverznijih emisija Radija B92 ostala van domašaja svih koji su navikli da preko neta slušaju dve Svetlane (Lukić i Vuković) i njihove goste.

Ovaj put na indeks strani nije bilo simbola koji bi ceo “podvig” pripisali Kosova Hackers Group – KHG, onih što se na Youtube hvale i reklamiraju da su prodrli na 300 sajtova uključujući tu i srpskog predsednika, parlament, Ministarstvo finansija, Srpsku pravoslavnu crkvu, aerodrom “Nikola Tesla”, teniserke Jelenu Janković i Anu Ivanović čak i Udruženje novinara Srbije.

“Što se tiče hakerskih napada na sajtove koji su se čuli u javnosti, interesantno je da se nijedna od tih institucija nije obratila ni tužilaštvu ni policiji”, kaže Lidija Komlen- Nikolić, posebni tužilac za visokotehnološki kriminal, koja je posredstvom privatnih kontakata u B92, koliko u subotu, predložila da odmah podnese prijavu, kako bi mogla da izda nalog policiji da započne istragu.

Čudnu pasivnost žrtava hakerskih napada Lidija Komlen-Nikolić vidi kao odraz nepoverenja u državne organe: “Ja ne mogu sada da kažem da mi možemo da im pružimo zaštitu, niti da će rezultat da bude otkrivanje potencijalnih izvršilaca krivičnog dela, ali ne možete da kukate nad svojom zlom sudbinom, a da pri tome ne preduzimate ništa.” Iako tužilac ima pravo i obavezu da po službenoj dužnosti inicira postupak, Lidija Komlen-Nikolić misli da to “nije dobar put i način za rešavanje problema, jer mora da se uspostavi princip, moraju ovakvi slučajevi da se prijave državnim organima”.

Nažalost, ovaj napad nije izolovan slučaj, kao što to nije bilo ni sprečavanje promocije “Peščanika” u Aranđelovcu i neuspelih pokušaja u Pančevu i Futogu.

“Tužilaštvo treba da bude hipersenzibilno i da reaguje pre nekih drugih organa kako bi zaštitilo medije. Svaki napad na medije je veoma opasan u društvu gde se novinari likvidiraju”, kaže Veran Matić, predsednik Upravnog odbora RDP B92, dodajući da su advokati otišli kod tužioca za računarski kriminal ne samo zbog rušenja sajta “Peščanika”, već i zbog dosta jasne i brutalne pretnje koju je 6. januara jedna od novinarki B92 primila imejlom. Autor potpisan kao major Dejan Marković Didi nije štedeo tastaturu pišući pretnju koja počinje: “HRISTOUBICO... OSVETIĆU TI SE... U stvari, udaram na decu isključivo...” da bi eksplodirala u 16. tački “...kidnapovaću i tebe i dete, zatim ću da ga mučim pred kamerama dokle god ne priznaš. A ja ti neću postaviti nijedno pitanje. Nijedno. Tako će istina biti osigurana...”

Dakle, ekipa “Peščanika” odlučila je da postupi drugačije i prekine glupu tradiciju da kad zlice “obore” sajt, žrtva samo ćuti i trpi, umesto da presavije tabak i napiše krivičnu prijavu kao da su joj obijeni trafika, stan ili auto.

“Ne znam da li je prijava stigla u Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal, ali ona je napisana i objašnjava šta se dogodilo. Dokumentacija sadrži i sve logove sa servera u poslednjih mesec dana i verujem da će državni organi imati odakle da počnu”, kaže Slobodan Kremenjak, advokat B92.

Ukoliko www.network-tools.com ne laže, a do sada nije, podaci o DNS serveru tvrde da je sajt “Peščanika” još uvek kod “SezamPro” iako je Svetlana Lukić u e-novinama najavila da će emigrirati – kod nekog stranog i bezbednijeg provajdera.

Prema nepotpunim i kod Zorana Životića direktora “SezamProa” neproverenim podacima, sajt “Peščanika” bio je izložen DoS (Denial of Service) napadu koji je započeo znatno pre 24. januara. Sa velikog broja računara ulogovanih preko srpskih provajdera (i nekoliko iz Nemačke, Rusije i Hrvatske), DNS server “SezamProa” je zasipan velikom količinom paketa koji sadrže sve i svašta (skripte, trojance, viruse i sl.) sve dok sajt nije pao.

“Za tako nešto nije potrebna neka velika pamet, tako da o haku nema priče. Lepo je Mekenzi Vark napisao u Hakerskom manifestu da se kao hak računa poduhvat koji je prožet inovativnošću, stilom i tehničkom virtuoznošću. Ovde toga nema, ovo su mogli da urade desetogodišnjaci, mada sumnjam da je to slučaj,” kaže Tobias Rosenstok, pripadnik Chaos Computer Club hakerske družine iz Hamburga koja ja početkom osamdesetih izvela prvu uspešnu elektronsku pljačku banke na svetu (pare su vraćene u banku a hakeri su proveli neko vreme u policiji na informativnom razgovoru), koji nepokolebljivo veruje da nije svako haker, ali da svako može da hakuje i da je u interesu hakera da bude slobodan, da hakuje radi samog hakovanja, iznad sankcije zakona koji hak nastoji da pretvori u vlasništvo.

Oštro po hakerima

Srbija je aprila 2005. godine potpisala (ali ne i ratifikovala) tzv. Konvenciju o sajber kriminalu koju su pored zemalja EU potpisali Sjedinjene Američke Države i Japan. Iz tog razloga domaće zakonodavstvo, pre svega Krivični zakonik, pretrpeće izmene gde će se ne samo menjati definicije računara, računarske mreže i podataka, već će biti potrebno da se do kraja reguliše oblast koja se odnosi na posedovanje, prikazivanje, nuđenje pornografskih materijala, zloupotrebe dece i maloletnika u iste svrhe.

Jedan od predloga, podnet predsedniku Okružnog suda u Beogradu, zahteva, recimo, kaznu zatvora od jedne do deset godina za one koji pomoću računarskog sistema ili mreže proizvode, nude, distribuiraju, pribavljaju i skladište računarske podatke pornografske sadržine koji prikazuju decu ili maloletnike, ili slike dece i maloletnika, koji simuliraju ili realno učestvuju u seksualnoj radnji.

Prema rečima Lidije Komlen-Nikolić, posebnog tužioca za visokotehnološki kriminal, trenutno se vodi sto aktivnih istraga, a u proteklih godinu i po dana doneto je 55 prvostepenih pravosudnih presuda. Do sada, nijedna presuda se ne odnosi na krivično delo protiv bezbednosti računarskih podataka. Najveći broj presuda su uslovne kazne zatvora izrečena osobama od 18 do 27 godina koje nisu prethodno osuđivane. Najteža, bezuslovna kazna zatvora od šest meseci, izrečena je višestrukom prekršiocu.

Objavljeno 29. januara 2009. u nedeljniku NIN, br. 3031

SMS kultura

Prostakluci i rahatluci

photo: Jakša Vlahović

Sudeći po tome kako čestitamo novogodišnje i božićne praznike, sa svega nekoliko reči, jasno je da ne verujemo ni u Deda Mraza ni u početak boljeg leta

Gospoja sedi u „troli“, a mobilni uporno zvoni. Na kraju ipak stavlja cviker na nos i čita. Jednom, dvaput... tri puta. Zbunjena, obraća se mladiću do sebe za pomoć. On viri u ekran, smeulji se čitajući SMS poruku od ravno šest znakova. Uskoro SNG&B! bi prevedena i na bakici razumljiv jezik: „Ana Vam čestita Novu godinu i Božić“.

Ista čestitka zbinula je još neke. Čak i oni koji vladaju tajnama SMS žargona nisu je u prvom mahu shvatili i htedoše da se svađaju sa bankom jer je poslala izveštaj o stanju na tekućem računu, koji je u tolikom minusu da se na pomen istog čovek sneveseli od katoličkog Božića do srpske Nove godine.

U anketi na internet-portalu „Krstarica“ nešto više od 66 odsto ispitanika reklo je da će novogodišnje i božićne praznike čestitati slanjem SMS-a. Unicef i ostale čestitke dospele kućnu adresu odavno su ekstravagancija zbog koje se i poštari iščuđavaju. Telefon je izgubio bitku sa skype i drugim instant internet-rešenjima.

„Ljudi tradicionalno navikli na telefon, beskrajno su usamljeni kad on ne zvoni za praznike. SMS čestitanje je praktičnije i samim tim rasprostranjenije. Tehnologija nam omogućava da komuniciramo brzo, apsolutno površinski, multiplikovamo i normalno je da se time i koristimo. Ovaj vid komunikacije mnogima se čini dovoljnim, što je opet u skladu sa celokupnom kulturom i beskrajno užurbanošću koja karakteriše savremeni način života“, kaže dr Jelena Đorđević, profesor teorije kulture na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, dodajući da je pisanje pisama i čestitki bilo nekako lepše jer su čuvani, ponovo iščitavani i pokazivani deci, unucima.

Opšti trend je takav da se Nova godina manje nego prethodnih godina čestita.

„Mračni smo, pesimistični što ima veze i sa čestitanjem. Ljudi više ne shavtaju ozbiljno da praznijemo novi početak, obnovu. Čini mi se da ne veruju da će nova godina biti bolja od prethodne“, kaže dr Đorđevićka.

Od straha da će novo leto biti krizno, tvorci većine SMS poruka brane se na razne načine. Manje ili više uspešno, crnim humorom:

– Nek u ovo badnje veče, bude gasa da poteče, neka naša zemlja cela ima topla grejna tela. A mazuta kad nestane i presuše vodne brane, kad zalede grejna tela i san usni zemlja cela, tad viknimo svi u glas: „Rusi dajte nama gas!“ Hristos se rodi! Srećan Božić i Nova (stara) 1993. godina!

Starim političkim SMS-om prilagođenim za srpske novogodišnje svrhe:

- Predsedniče Obama, okreni se ka nama, pogledaj nas, garavi, mi smo dobre naravi, nas su Srbe j..... i kad nisu trebali, mi smo se kuražili, sami k.... tražili. Daj molim te, 'leba ti, nemoj nas ti j....., vi ste crnci kurati, nećemo izdržati! Srećna ti Srpska nova 2009!

Kvaziodlukom kvazi Vlade Srbije začinjenom bezobrazlukom:

- Vlada Srbije je zbog neisporuke ruskog gasa i pada nataliteta, a radi zagrevanja stanovništva, odobrila švaleraciju i kurvanje bez ograničenja pod parolom: “SVI SMO NAŠI, SAMO JAŠI!“ Šalji dalje da uspe akcija...!

U Novoj 2009. godine sve je prštilo i od seksa – valjda neće biti samo od tog virtuelnog, sa elementima seoskog turizma:

- Čekam te noćas kod šljivu, ima te obradim ko njivu, ima te pocepam u mrak kao svinja mrsan džak, ima te razbijem kao dete zvečku, ma ima te j.... kao medved mečku! Srećna nam Nova!

Poneka SMS čestitka zaljubljenih dečaraca pominjala je i Deda Mraza:

- Ako budeš videla čoveka u crvenom kako te trpa u vreću - nemoj se uplašiti. To samo Deda Mraz ispunjava moju novogodišnju želju!

Prilagoćenih i loše prepevanih SMS poruka anglosaksonskog porekla bilo je sjaset i ovaj put:

- SREĆNA NOVA GODINA sa željom da ti BOG da 12 meseci krepkog zdravlja; 52 nedelje duhovnog mira, radosti i spokojstva; 365 dana uspeha u svemu dobrom; 8760 minuta sreće i 525600 sekundi prave ljubavi.

Pošlogodišnjih hitova, bilo je za „dž“ na forumima i portalima poput „ SMS poruke i vicevi“, „SMS manija“ i slično:

- Da se oblačiš po poslednjoj modi, da ti vatra zauvek godi, da se brčkaš u đakuzi vodi, da izgledaš kao mis bodi, na loto 7-cu ubodi. HRISTOS SE RODI!

- Ova poruka nek ti bude pouka – živi, vrišti, razbijaj i pleši, čovek je rođen da gubi i greši, prokockaj dane, prodivljaj noći jer jednog dana to više nećeš moći!!! Srećni praznici!

- Isus nam se rodio u malenoj štali, usred hladne zime, u senu, u slami, zna se da je seno dosušena trava, zbog toga ja tvrdim da je trava STRAVA, dok se vipom volim, ON od gore gleda, srećan Božić želi Vam Jovanović Čeda!

Za Božić je neizbežno „proradila“ patrijalhalno-rodoljubiva inspiracija:

- Dobro jutro srpska glavo! Slaviš jutros ono pravo, srpsku slavu BADNjEG JUTRA i BOŽIĆ ide sutra. Ko je Srbin neka slavi, nek se divi SVETOJ GLAVI. Srećni badnjaci!

Sa sve majčicom Rusijom pride:

- Stari mi je deda rek'o: Kada budeš badnjak sek'o, ka Istoku okreni se, jer s istoka Sunce sija, na Istoku je Rusija. Badnjak seci, Boga mnoli i Srbiju majku voli. Boga moli za Kosovo i za zdravlje Putinovo. Ne daj „gubi na torine“! Srećan Božić moj Srbine!

Strogo religioznih čestitki, onih koji se šalju „po službenoj dužnosti“ pastvi, šefovima i pospovnim partnerima, bilo je srećom malo:

- Badnjaci ti sretni novi, Bog neka te blagoslovi, nek’ ti srećom dom zablista, jer slaviš rođenje Isusa Hrista. Srećan Božić!

Naročito onih koji su lepe želje servirali uz onaj opominjući ton:

- Budi uvek u ratu sa svojim porocima, a u miru sa svojim susedima i bićeš bolji čovek! Mir Božiji – Hristos se rodi!

Kako se valja posle dugog posta, navalilo se na iće i piće, sve dok, negde oko srpske nove, loša probava i mamurluk ne sustigoše najizdržljivije koji su imali taman toliko snage u palcu desne ruke da pročitaju jednu od verovatno najboljih SMS poruka protekle protekle tri sezone:

- Sjaset rahatluka na ovome dunjaluku, da šućur Alahu na berićetu, da te dragi Alah čuva od šejtana, nalet ga bilo u Džehenemu. Da svaki hastaluk i svi hećimi budu daleko od tvog vilajeta i da te svi kijameti zaobiđu. Hairli ti srpska Nova godina!

Objavljeno 15. januara 2009. u nedeljniku NIN, br. 3029

Nasilje nad muškarcima

Momačke suze



U Srbiji nasilje nad muškarcima je tabu, po kome se zagrebe tek kada žena kolos pusti krv muškarcu mrvici

Godinama je Branislav M. dobijao batine od majke, starije sestre, a ponekad i od oca. Ni on njima nije ostajao dužan. Kada je svađa bila takva da su kroz zidove dopirali jauci i lomljavina, kao da se neko gađa regalima, komšije su zvale 92. Policija najčešće nije dolazila, zato što je telefon često zvonio zbog Baneta koji je imao i problem sa drogama. Niko od komšija, a ni Bane, nije prijavio ovo nasilje kao nasilje nad muškarcem. On je bio previše ponižen da bi bilo kome govorio o svojoj sramoti. Strah od podsmeha drugova, kome ipak nije uspeo da utekne, prikrivao žestinom i besom. Kada su se Bane i njegovi odselili zgradom su konačno ovladali mir i zaborav.

Kolege i saradnici bili su zatečeni kada je na sastanku rukovodilaca odeljenja jedne mnogoljudne srpske kompanije rečeno da je Petar S. podneo ostavku. Objašnjenje da u uspešnoj korporaciji nema mesta za muškarce koji ne umeju da se prilagode i budu timski igrači pod ženskim liderom, bilo je nevešto i stoga jadan izgovor za ono što su svi znali – Petar se zamerio „šefici“. Nije hteo, iako su ga i neki savetovali, da u postelji spoji „lepo i korisno“. Petar smatra da je bio žrtva seksualnog uznemiravanja na radnom mestu, ali nije tražio zaštitu jer se plašio da mu neće verovati ni policija ni sud. Da je Srbija usvojila Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, Petar bi mogao da traži i eventualno dobije zaštitu. U najgorem slučaju poslodavka bi (prema postojećem nacrtu zakona, član 31) platila novčanu kaznu od 150.000 do milion dinara.

“Ne znam da je neko uradio ozbiljno istraživanje o nasilju nad muškarcima, i nisam čuo da postoji organizacija koja se bavi samo ovom problematikom,“ kaže Boban Stojanović, predstavnik Kvirija – Centra za promociju kulture nenasilja i ravnopravnosti, i dodaje: „Nasilje nad muškarcima, postoji i kod muškaraca i kod žena, ali ovo drugo se retko prepoznaje. Muškarci trpe verbalno maltretiranje, provociranje, batinanje i seksualno nasilje uključujući i silovanja. Gotovo svaki gej muškarac u Srbiji iskusio je neku vrstu zlostavljanja, a svaki četvrti može posvedočiti da nije reč o nepoznatom prolazniku i namernom udarcu ramenom o rame“.

Muškarce seksualno zlostavljaju ne samo u ratu i u zatvoru. Nisu pošteđeni ni dečaci. Godišnji statistički podaci Incest trauma centra o seksualnom nasilju nad decom od septembra 2006. do septembra 2007, govore da je u 11,76 odsto slučajeva žrtva je muškog pola. U 5,27 odsto zlostavljač je otac; u 2,63 očuh; odnosno osoba od poverenja koja nije član porodice (2.63 odsto).

Ako se govori o nasilju nad muškarcima, obično se prepoznaju samo najbrutalniji slučajevi, recimo kada žena kolos pretuče ili pusti krv muškarcu mrvici. Što je ishod fatalniji po muškarca, sve je manje zdravog razuma u reakcijama. Jedni grde njega, žrtvu, jer nije dorastao ulozi muškarca u patrijarhatua i „dopušta da ga žena pegla“, a drugi hvale Boga i nju jer brkajući emancipaciju i nasilje zaključuju: „Red je bio i da žene počnu da biju“.

Prema procenama Snežane Anđelković, iz „27“, jedine nevladine organizacije koja se već treću godinu bavi samo zaštitom zlostavljanih muškaraca, najmanje pet hiljada predstavnika „jačeg pola“ treba nekakvu vrstu zaštite. Žene najradije koriste psihoteror omalovažavajući partnere da su nesposobni da obezbede porodicu, namećući im seksualnu apstinenciju, ucenjujući ih da nikad neće videti decu ukoliko se ne odreknu stana, kola... Vikanje, bacanje pokućstva i svega što joj padne pod ruku, nezaobilazano je u ovakvim situacijama koje se događaju i naočigled dece. Ukoliko je sve to ne zadovolji, nasilnica se neće libiti da se prikaže kao žrtva zlostavljanja.

„Nasilnici je nasilnici, bez obzira na pol, i ne smeju se abolirati, već ih treba lečiti“, kaže Lejla Ruždić iz Kancelarije za besplatne pravne savete i psihosocijalnu pomoć žrtvama porodičnog nasilja pri opštini Zvezdara, naglašavajući da je žensko nasilje nad muškarcima mnogo ređe. Odkako je kancelarija otvorena u martu 2006. godine samo jedan mladić, koji nije bio u braku, prijavio je psihološko nasilje jer iako ga majka njihovog deteta dopusta da uđe u stan, sprečava ga da vidi dete.


„Najčešće starija deca ugrožavaju muške roditelje, ali moram reći da tamo gde su očevi žrtve, uvek imate i ugroženu majku koja gotovo uvek odbija da podnese prijavu i nagovara partnera da odustane jer će se potomci ipak urazumiti“, kaže Lejla Ruždić na osnovu svojih 45 godina advokatskog iskustva u brakorazvodnim parnicama.

Zagledani u mizoginu (ženomrzačku) stranu srpskog društva, aktivistkinje i aktivisti u borbi za ljudska, naročito ženska prava, pokazaće preteranu osetljivost na pomena nasilja nad muškarcima. Ukoliko uopšte može da se razgovara sa njima, reći će da je nasilje nad ženama strukturalno i da zbog toga na njega treba obratiti posebnu pažnju.

„Nasilje bezobalna tema, filozofski problem koji prevazilazi moju moć poimanja. U projektu 'Muškarci protiv nasilja nad ženama', nastojali smo da pokažemo u kakvu klopku muškarci upadaju kad zlostavljaju žene i do koje mere se gubi kvalitet njigovog života“, kaže Aranđel Bojanić, član „Filonus“ društva studenata Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, i dodaje da mu muškarci protiv muškog nasilja nad muškarcima zvuči kao dobar naziv neke mejn-strim kriminološk studije.

„Nasilje nad muškarcima definisao bih kao sve ono što mi je patrijarhat nametnuo!“

Objavljeno 1. januara 2009 u nedeljniku NIN br. 3027