Novinarstvo

Kako upecati Web - čitaoca

Jedna od najočiglednijih mana srpske žurnalistike na Web-u je linkovanje. Ili ga nema nimalo ili se sa istim toliko preteruje da korisnik dobije padavicu i više ne zna šta je čije i gde se nalazi.

Priroda svakog medija je drugačija, a ni publika se ne ponaša isto dok sluša radio, gleda TV, čita novine i zato se tekst/prilog priprema po određenoj recepturi. I da nije Web-a ne bismo tupili zube na ovu priču, ali kako većina Web izdanja naših, naročito štampanih medija, pati od hroničnog nedostatka razumevanja suštine novog medija, ipak je potrebno naglašavati da sva stara pravila igre (zanata) naprosto ne funkcionišu. Dovoljna je švrć-šetnja da se otkrije kako su retki oni koji su se osvestili da vreme najbrže teče na Web-u i da se, kada sat otkucava sekunde i minute, informacija neverovatno brzo ubajati. Oni neće sajt ostaviti da leži „mrtav“ ceo dan ili u slučaju svih nedeljnika cele sedmice, jer znaju da se Web korisnicima mora ponuditi više. To zahteva malo truda, ali nije teško i nadasve je korisno. Kako je Web hibridan medij koji korisniku pruža najviše slobode, dovoljno je svakog dana ili ne-daj-bože svakog sata staviti bar jedan novi sadržaj: tekst, fotografiju, kviz znanja, kratak zvučni/video zapis, šta ko već ima. I korisnik će se iznova vraćati, sve dok vidi da se zbog njega neko trudi. Statistika neumoljivo pokazuje da što je više zadovoljnih povratnika, to će biti i više novih čitalaca i šuški od oglasa.

Međutim, Web korisnik je neobična riba – nestrpljiva, nestalna i promućurna.

Onaj ko peca ima samo 15-20 sekundi da privuče i zadrži pažnju čitaoca za koga će se, onako usput, ispostaviti da mu treba zagolicati i maštu, pre nego što reši da proguta udicu i klikne mišem na dalje. Može mu se da bude toliko razmažen, jer zna da ga samo taj jedan klik deli od drugog još primamljivijeg mamca (Web izdanje konkurentskog medija). Kako se korisnici ponašaju dok čitaju vesti na Web-u detaljno je opisano u studiji Eyetracking III koju su Stenford univerzitet i Pointer insititut objavli u maju 2000. godine. Bez obzira na to kakvim se sve trikovima mediji služe da privuku što više posetilaca, moraju imati na umu da oni ne čitaju već snimaju (scan) početnu stranu. U prvom treptaju oka 78% njih fokusiraće se na tekst, a ne, kao što se često misli, na fotografiju ili grafiku. Dakle, posebnu pažnju novinar mora da posveti pisanju naslova, najava (teaser) i glosa, poznatih i kao „draga mama“.

Zbog slabije rezolucije, oko se po ekranu kreće gotovo 20% sporije nego kad čitamo sa papira. Dugački naslovi i čaršav-tekstovi koje treba listati (scrolling) do prekosutra nisu ono što Web korisnika može da zadrži. Treba pisati kraće, mnogo kraće! Za novinara ili urednika to znači da će mu trebati prvo nov, tri ili najviše četiri reči dug naslov kojim će Web korisnika „tresnuti“ u glavu. Što se estetike tiče dobro je da naslovi, naročito oni glavni, budu veći, u drugoj boji, linkovani i u serifnom fontu (npr. Times New Roman).

Drugi je korak, na kome će se Web korisnik premišljati da li da skine mamac s udice ili da utekne u sigurne dubine, je najava, poznata i kao sažetak vesti. Kako je početna strana Web izdanja medija vrlo skučen izlog, samo mali deo biće odmah dostupan korisnicima. Najava se sastoji, uglavnom, od naslova i jedne do dve rečenice koje reklamiraju tekst/prilog. Ukoliko je osrednje napisana i pri tome još i musava od slivnih grešaka, džaba sav onaj novinarski trud spakovan iza opcije dalje. Dr. Luc Kinkel, zamenik glavnog i odgovornog urednika elektronske verzije nemačkog nedeljnika “Štern” (www.stern.de) razlikuje četiri vrste najava koje su kao i tekst obično u neserifnom fontu (npr. Arial, Tahoma, Verdana) zbog lakšeg čitanja. Naravno, verzija teksta za štampanje biće u istom fontu kao i naslov.

Prva vrsta najava je sastavljena samo iz naslova različitih tekstova koji su sortirani ili hronološki, tako da na vrh ide najsvežija informacija, ili po temi, oblasti ili rubrici. Ova vrsta najava omogućava da se na relativno malom prostoru prikaže mnogo sadržaja i retko se koristi za ekskluzivan, udaran tekst ili prilog. Druga vrsta najava je u obliku skraćene, sumirane vesti koju uglavnom treba napisati kao podnaslov, tako da korisnik shvati o čemu je tekst/prilog, ali da mu se ne otkrije baš sve jer onda nema ama baš nikakvog razloga da klikne i pročita ostatak teksta.

Treća vrsta najava je ista kao i prethodna ali joj je cilj da postavi pitanje. Znak pitanja nije obavezan na kraju rečenice, ali je potrebno da se iznad glave korisnika pojavi upitnik. Poslednja, najlepša i najteža za smišljanje je “udica”, “zakačaljka” najava (cliffhanger). Kao na početku dobre krimi priče ili trilera, novinar/urednik stvara zaplet i u najzanimljivijem trenutku, na kraju prve ili druge rečenice, “povuče ručnu”, i korisnik nije ni stigao da shvati kako mu je radoznalost već odvukla prst na klik.

Jedna od najočiglednijih mana srpske žurnalistike na Web-u je linkovanje. Ili ga nema nimalo ili se sa istim toliko preteruje da korisnik dobije padavicu i više ne zna šta je čije i gde se nalazi. Dakle, linkujte umereno i pametno. Što konkretnije to bolje, a ne samo kada se pojavi naziv neke institucije ili ime važne osobe. Nije ideja da ga oterate od sebe tako što ćete ga uputili na njihovu Web prezentaciju, već da izgradite poverenje i kredibilitet kod korisnika. Preporučljivo je stavljati linkove relevantnih tekstova koji su već objavljivani u mediju gde je novinar angažovan, a dopušteno je staviti i link za tekst iz konkurentskog medija, ako je kolega iz vašeg medija uradio posao bolje od drugih.

Da bi novinari i urednici tradicionalnih medija pravilno razumeli svoju Web publiku potrebno je da shvate koliko korisnici vole da se igraju, da klikću, a onda i kombinovanje multimedijalnih i interaktivnih elemenata postaje samo od po sebi razumljivo.

Objavljeno 1. maja 2009. godine u mesečniku Link br. 77