Društvene mreže i internet

Sjaj i beda digitalnog prijateljstva

Da li je bolje imati 900 digitalnih prijatelja na Facebook ili deset pravih, od krvi i mesa? Ovo je samo jedno od pitanja koje su Susan Greefield, neurolog i predavač na Oksfordu i Chris Hughes, guru Obamine online izborne kampanje i koosnivač društvene mreže Facebook, nedavno dotakli u debati pokrenutoj na mobile.futuretalk09 u Beču.

U ambijentu fabrike hleba, koja je bila u znaku moždanih vijuga i visoke tehnologije, hiljadu gostiju mobilkom austria, među njima i legendarni vozač F1 Niki Lauda, čuli su da snaga društvenih mreža poput Facebook, Twitter i u tome što svaki dan pokreneću milione ljudi i milione dolara.

„Tehnologija je omogućila da se ljudi povezuju lakše i brže nego pre. Više nema prepreka da dođete do informacije ili osobe koju tražite. Danas svako ima megafon i može odmah da krene u akciju“, kaže Chris Hughes koji je dokazao da društvene mreže nisu samo zabavna i blesava novotarija modernog doba, već ključna alatka u pobede u izborima za predsednika SAD.

Ne sporeći globalnu moć socijalnih mreža, Susan Greefield upozorila je na uticaje koji se pogubno odražavaju na koncentraciju kod dece i mladih osoba i njihovu socijalizaciju.

„Istraživači u Velikoj Britaniji ukazuju da je raznolikost ličnog iskustva jako bitna za način na koji se naš mozk formira i razvija. Potrebo je da se zapitamo šta će biti sa generacijama koje su odrasle na socijalnim mrežama i kojima je to dominantni način komuniciranja? Kako će on ili ona koji imaju samo 900 digitalnih prijatelja znati koliko je važno imati deset pravih prijatelja? Kako će znati da zašto je jedinstven, drugačiji od ostalih?“, zapitala se Susan Greefield, jedan od svetskih autoriteta u izučavanju interakcije između ljudi i tehnologije, odnosno uticaja koje tehnologija ima na ljudski mozak, emocije i načine razmišljanja.

Uostalom, koliko puta se za nekog internet zavodnika ispostavi da je bubuljičavi klinac koji zapravo nema pojima kako bi devojci za susednim stolom u kafiću pšriša, šta bi s njom pričao, radio. O udvaranju da ne govorimo.

Neobjavljena verzija teksta napisana za dnevni list "Blic"

MOBILKOM AUSTRIJA

Skup o društvenim mrežama

Hiljadu gostiju „Mobilkom Austrija“, koji je organizovao u Beču skup mobile.futuretalk09, mogao je nedavno čuti da je snaga društvenih mreža u tome što svaki dan pokreću milione ljudi i milione dolara. Da li je bolje imati 900 digitalnih prijatelja na „Fejsbuku“ ili deset pravih od krvi i mesa, samo je jedno od pitanja koje su dotakli Suzana Grinfild, neurolog i predavač na Oksfordu i Kris Hjuz, suosnivač „Fejsbuka“.

Objavljeno 24. oktobra 2009. godine u dnevnom listu "Blic"

Stranke i Internet

Facebook kao agitprop

Planetarni uspeh online izborne kampanje Baraka Obame, sada predsednika SAD, primorao je i naše aktere političkog života da se zapitaju čemu sve može da posluže Facebook, Youtube čak i Twitter

designed by Goran Ratković

Još 2001. godine, čim je postao premijer, Zoran Đinđić je zacrtao budućnost Vlade Srbije. Rekao je da će Vlada Srbije biti elektronska. Ko hoće hoće, a ko neće moraće. Bilo je to u Web 1.0 epohi, pre rođenja društvenih mreža Facebook (lansiran 2004), Youtube (2006) i Twitter (2007) mikroblogova. Bila je to vizija u zemlji koja, pošteno govoreći, nije računala ni sa mladim ljudima, ni sa korisnicima Interneta.

Od tada je prošlo mnogo vode, tako da smo se, hteli - ne hteli, pomerili s mrtve tačke. Političari i njihove stranke prestali su o Internetu da razmišljaju kao o bauku koji kruži Srbijom. Počeli su da ga doživljavaju kao izlog prodavnice u koji treba staviti i svoju bombonu – internet-prezentaciju.

Gledajući šta su drugi uradili na istu temu, krenulo je odmeravanje snaga na forumima, medijskim sajtovima, portalima. Pokušaji da se uz pomoć Interneta uspostavi javni govor, politička debata, propadali su pre nego što su i počeli. U anonimnim ali koordiniranim bitkama „komentarima“ jedini cilj je bio potući neprijatelja do kolena (ako treba i udarcem ispod pojasa) a merilo uspeha bili su, i ostali, slavospevi samom sebi.

„U antičkim vremenima vrlo dobro se znalo da propagandu nose demagozi koji su se u vatrenim govorima služili obećanjima i raznim mađioničarskim trikovima kako bi građane opčinili i naterali da prihvate njihove ideje. To je propaganda koja se od jednoga govora koji ima argumente razlikuje po tome što vam uvek obećava nešto nerealno. Da ne bi vama manipulisali potrebno je da imate dovoljno znanja i dovoljno iskustva da prepoznate to obećanje“, kaže dr Čedomir Čupić, profesor političke antropologije, naglašavajući da je Internet jedno od savremenih i vrlo moćnih sredstava komunikacije koje će se sve više koristiti i u političko-propagandne svrhe, i dodaje: „Kada ljudi osete da od Interneta imaju koristi, oni će ga upotrebiti u onoj meri u kojoj mogu da shvate kolika će ta korist biti.“

Korisnost Interneta, novih medija i naročito online zajednica u političkom marketingu i posebno izbornim kampanjama sporo se uočavala ovde. Koliko god proizvođači hvalili internet-bombone koje nude, mnoge imaju gorak ukus.

„Želimo da ljudima putem Interneta, a on je sve više zastupljen u domovima Srbije, pokažemo da i mi kao partija pratimo moderne trendove i da nismo partija prošlosti već partija budućnosti koja se razvija i napreduje“, kaže Đorđe Đoković, savetnik u Glavnom odboru Socijalističke partije Srbije, i dodaje: „Internet nam je strateški mnogo pomogao na poslednjim izborima. Najviše smo koristili mejlove i sajt gde su građani mogli da se upoznaju sa našim programom, aktivnostima, odnosno da postave pitanja rukovodstvu u partiji.“

Danas SPS i njegovi čelnici (Ivica Dačić, Slavica Đukić-Dejanović, Dušan Bajatović, Žarko Obradović, Milutin Mrkonjić i sl) imaju Facebook naloge koji su s vremena na vreme aktivni. Stranica na Youtube je jednom do dva puta mesečno bogatija za novi video-zapis koji se obično „poveže“ sa naslovnom stranom sajta. I za svakog prosečnog korisnika Interneta sve je to potpuno OK, dok ne počne da surfuje po http://www.sps.org.rs/. Tu nekoliko nedostataka smesta upada u oči. Dugme za redirekciju na englesku verziju sajta ne služi ničemu – sve je i dalje ispisano na srpskom i to ćiriličkim slovima. Latinična verzija ne postoji, vesti su „bajate“ nekoliko dana, što je na Internetu, gde se vreme meri satima, nedopustivo. Linkovi ka stranicama Poslanički klub i Savet žena vodi posetioca do kraja slepe ulice na kojoj se nalazi spisak osoba - bez biografija, bez fotografija, bez kontakt podataka. Ko se posle svega usudi da mišem klikne na jedan od ukupno pet gradskih odbora, naći će se na prezentacijama koje imaju maltene više praznih nego popunjenih strana.

Mnogo statike i odsustvo bilo kakvih informacija o rukovodiocima partije odlikuje i internet-prezentaciju http://www.jedinstvenasrbija.org.rs/, što je potpuno razumljivo ako se zna da Dragan Marković Palma, predsednik Jedinstvene Srbije, o Internetu i društvenim mrežama (čak i onoj na kojoj Srbija broji više od milion naloga) generalno ima stav: „Mlađa populacija se ne animira putem Interneta i Facebook-a, već kada završe sa odličnim uspehom srednju školu, deset najboljih pošaljemo na letovanje, kao što i novčanom pomoći ili zaposlenjem nagrađujemo svaki novi bračni par i prinovu.“

Kako sam kaže: „Nemam vremena da se dopisujem sa nekim na Internetu, a naročito na Facebook-u, gde neko u moje ime može da piše šta hoće. To je mesto za zabavu, a ne za konkretne političke akcije. Rezultati rada stranke se ne vide na Internetu, već na terenu. Ja svakog dana obiđem nekoliko mesta u opštini Jagodina i u Srbiji, i vidim šta smo uradili, ljudi me vide, ne komuniciraju sa mnom preko kompjutera.“ Naravno, g. Marković shvata da je Internet važan zbog brzine prenošenja vesti, ali problemi sa sporim internet-vezama i lošim telefonskim linijama, naročito u selima, primorali su JS da ažuriraju podatke jednom, dvaput – nedeljno.

Planetarni uspeh online izborne kampanje Baraka Obame, sada predsednika SAD, primorao je ostale aktere političkog života da se zapitaju, možda ne prvi put, čemu služe Facebook, Youtube, čak i Twitter. Tako je i onima, poput Dragana Todorovića, potpredsednika Srpske radikalne stranke, koji nisu skloni Internetu, jasno da „sve što je korisno za stranku, pa i Internet, treba maksimalno iskoristiti, jer nam pruža mogućnost da izrazimo svoje stavove, poglede, sve za šta mislimo da je interesantno za naše birače“. Da nije tako, na http://www.srpskaradikalnastranka.org.rs/ ne bi se nekoliko puta dnevno stavljale nove vesti, video-isečci sa Youtube, grupnog Facebook-a, a sigurno je da bi se i prisustvo Vojislava Šešelja, haškog optuženika i predsednika ove stranke, mnogo manje osećalo u političkom i javnom životu Srbije.

Da stranka, bez obzira na trenutni rezultat, treba da posveti mnogo pažnje komunikaciji na Internetu jasno je i iz količine sadržaja koja se nalazi na http://www.dss.org.rs/ prezentaciji Demokratske stranke Srbije. Prednost se daje sitnim slovima, dugačkim tekstovima, ćirilici (iako postoji latinična, i sa početne strane nedostupna engleska verzija). Video-materijali kao i Facebook su skrajnuti.

„Za mene je Facebook dobar dok god vi upravljate njime, a ne on vama“, kaže Nebojša Bakarec, potpredsednik Izvršnog odbora DSS.

Facebook-naloge DSS imaju predsednik Vojislav Koštunica, Miloš Aligrudić, Aleksandar Popović, čak i Dragan Jočić.

„Stav stranke može da bude samo ono što je zvanično na prezentaciji i ono što je na profilima i grupama. Sve drugo je podložno manipulaciji i zato su pod kontrolom izjave, stavovi i članci. Sve je dobro organizovano, a svaka zloupotreba (a toga nije bilo za sada) zahtevala bi intervenciju kod vlasnika Facebook-a“, zaključuje Bakarec.

Nešto fleksibilniji odnos prema Facebook profilima svojih članova ima Srpska napredna stranka, koja najpopularniju društvenu mrežu koristi pre svega za obaveštavanje i koordiniranje centrale i lokalnih odbora, naročito dok je trajala kampanja za opštinu Voždovac.

„Ta grupa nam je jako pomogla pre svega u animiranju ne samo naših članova i simpatizera, već i neopredeljenih građana“, kaže Vuk Fatić i objašnjava: „Ako imate u toj grupi nekog ko je prijatelj sa 1.500 ljudi, s kim ne morate ni lično da se znate, ali sa njima delite interesovanja poput filma, muzike... stvarate neki odnos, neko zajedništvo. I to znači, naročito ako razložno iznesete svoj politički stav. Možda nećete tu osobu ubediti da prihvati vaš stav, ali ćete je sigurno navesti da razmisli o tome.“

Osim prezentacije http://www.sns.org.rs/ naprednjaci koji nedeljno planiraju šta će da rade u okviru internet-aktivnosti, tek su početkom novembra 2008. počeli da koriste Facebook jer je dobar deo članova imao profile na MySpace. Stranačkim prvacima Facebook profile je otvorila informativna služba SNS (u kojoj se čuvaju i šifre), ali im je dopušteno da „slobodno“ komuniciraju sve dok njihov profil predstavlja lepu sliku stranke. Zanimljivo je da se vezano za profil Aleksandra Vučića, potpredsednika stranke, dogodio problem – neko ih je preduhitrio.

„Pokušavamo da stupimo u kontakt s tom osobom, ali još nemamo nikakvu povratnu informaciju“, kaže Fatić koji smatra da je reč o krađi identiteta na Internetu, jer: „Dešavalo se, poslednji put pre tri nedelje, da dolaze ljudi u stranku tvrdeći da imaju zakazan sastanak s g. Vučićem. Pošto nije bilo nikakvih težih posledica, pokušavamo da rešimo situaciju. Samo smo se raspitali i, ako bude potrebno, kopiraćemo ličnu kartu g. Vučića, napisaćemo izjavu i poslati je i policiji i Facebook administratorima.“

Kada se analizira internet-strategija ostalih stranaka, može se reći da spadaju u naprednije iako kod većine „mrtva sezona“ traje od izbora do izbora.

„Generalno posmatrano, praktično sve relevantne političke stranke na Internetu imaju neki vid korišćenja novih online promotivnih alatki, kao što je Facebook, MySpace, itd. Ipak, veoma je očigledno da tu nije reč o sistemskom pristupu korišćenju tzv. društvenih medija (Social Media), ili šire posmatrano, sistemskom korišćenju Interneta kao jednog od sve uticajnijih kanala komunikacije sa potencijalnim članovima stranaka ili glasačima. U nekim relevantnim strankama postoje pojedinci koji imaju relativno široko znanje iz oblasti kvalitetne upotrebe Interneta u stranačke svrhe. Na primer, izdvajaju se borski ogranak Liberalno-demokratske partije i odbor Demokratske stranke Srbije iz Ljiga“, kaže Dragan Varagić, bloger i koordinator specijalističkih postdiplomskih studija iz oblasti elektronskog poslovanja na Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, i dodaje: „To je zbog pojedinaca koji su inače poznati u online zajednici. Međutim, oni nemaju dovoljno uticaja u svojoj stranci da svoja znanja prenesu na nivo cele stranke.“

Stručnjaci, poput Varagića, najveće probleme u savremenom korišćenju Interneta, kao komunikacionog sredstva, vide u činjenici da je potrebno uložiti mesece, čak i godine, da bi se na kraju izborne kampanje dobili kvalitetni online efekti.

U Demokratskoj stranci Internet se shvata kao „novi“ i „najdemokratskiji“ medij.

„Početne aktivnosti na socijalnim internet-mrežama Facebook, Youtube i Twitter bile su pretežno usmerene na intenziviranje komunikacije između članova DS, naročito mlađeg dela našeg članstva. Ubrzana ekspanzija ovih internet-servisa koja se poklopila sa održavanjem predsedničkih, parlamentarnih i lokalnih izbora 2008, dovela je i do snažnijeg online povezivanja stranke sa eksternom javnošću. Članovi DS su veoma aktivni na svim društvenim internet-mrežama, blogovima i forumima gde samostalno učestvuju u online diskusijama o temama koje smatraju značajnim i interesantnim“, kaže Vesna Marjanović, urednica internet-redakcije Demokratske stranke koja ne oskudeva u ljudima vičnim internet-tehnologiji, ali koja mora uložiti još napora kako bi se na http://www.ds.org.rs/ bilo više blogova i Internetu prilagođenih tekstova.

Dosta slično, ali mnogo aktivnije, prisustvo na Internetu imaju članovi, pristalice i simpatizeri Liberalno-demokratske stranke.

„Internet nam omogućava da komuniciramo bez posrednika. Nema prenošenja, nema tumačenja. Najviše štete Liberalno-demokratskoj partiji su naneli tabloidi tumačeći ono što mi mislimo“, kaže Ivan Andrić, član Predsedništva LDP, stranke koja se od drugih političkih subjekata razlikuje ne samo po energičnom i totalno internet osvešćenom članstvu, već i po najobimnijim (vrlo kvalitetnim) blog sadržajima na http://www.ldp.rs/.

Ni nekim strankama i političarima nije promaklo da ključ uspeha Obamine kampanje ne leži u nesposobnosti republikanskog senatora Džona Meklejna da shvati kako se Internet mora koristiti u političkom marketingu, već u tome što je Obama bio dovoljno spretan i uporan da sistemski, dve godine, investira novac i vreme kako bi stvorio moćnu online zajednicu koja će ga dovesti do konačne pobede u predsedničkoj kampanji.

„Podaci iz Obamine kampanje su impresivni. Sa njegove Facebook verzije http://my.barackobama.com/ poslato je oko 13 miliona email poruka. Zahvaljujući ovoj mreži imao je na raspolaganju pet miliona članova i dva miliona aktivista“, kaže Tomislav Damnjanović, šef izbornog štaba G17 plus (stranke gde to nije privremena nego stalna funkcija), naglašavajući da Obama nije ništa genijalno izmislio, nego je do savršenstva iskoristio sve raspoložive ljudske, materijalne i internet-resurse. „Imao je fantastičan call centar tako da je njegov, organizaciono potpuno decentralizovan, izborni štab mogao da u poslednja četiri dana kampanje obavi tri miliona telefonskih poziva. SMS sistem omogućio mu je da milion volontera u istom periodu pošalje 7.000 različitih vrsta SMS poruka svojim prijateljima“, objašnjava Damnjanović.

Po njemu danas, kada i prosečni trgovci stanovima imaju svoj Facebook profil na kome pokušavaju da polugoli liče na Breda Pita, budućnost prisustva na Internetu G17 plus podrazumeva ne samo kvalitetan telefonski centar, elektronski registar članstva (što već postoji) nego i novu Web 2.0 filozofiju koja će krajem godine startovati na http://www.g17plus.rs/.

„To se u svetu više ne zove politički marketing, nego politički pokret. Prvi put građani nisu samo pasivni primaoci informacija, već aktivno učestvuju u svim nivoima kampanje“, kaže Damnjanović koji izvodi jednačinu uspeha: „Mobilizacija = socijalno umrežavanje = volonteri = armija = dovoljno svih resursa u kampanji!“

Tri miliona malih donatora, koji su prosečno dali po 80 dolara u toku Obamine kampanje, samo su argument više da te, moderne online aktivnosti nisu samo puka promocija i internet-oglašavanje.

Tekst je objavljen 17. septembra 2009. u nedeljniku NIN br. 3064, a autori su Miljan Paunović i ja.

Raste broj internet-priključaka

U Srbiji iz godine u godinu sve je veći broj korisnika Interneta. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, 2008. godine u Srbiji je oko 33 odsto domaćinstava posedovalo internet-priključak, što je povećanje za 6,9 odsto u odnosu na 2007, odnosno 14,7 odsto u odnosu na 2006. godinu.

U Beogradu ima najviše domaćinstava koja koriste Internet, 45,5 odsto, u Vojvodini je taj procenat manji i iznosi 34 odsto, a u centralnoj Srbiji internet-konekciju ima oko 27 odsto domaćinstava. Mesečni prihod korisnika Interneta direktno se odražava na broj priključaka: 76,4 odsto korisnika sa platom većom od 600 evra mesečno ima priključak, dok svega 14,6 odsto domaćinstava sa prihodom do 300 evra poseduje internet-konekciju.

Miljan Paunović

Policija na Internetu

MUP Srbije prati svetske tehnološke trendove, pa u skladu sa tim od aprila meseca ove godine građani mogu da pogledaju profil MUP-a na Facebook-u. Na profilu su postavljene fotografije, video prilozi, internet linkovi-veze ka novinskim člancima. Policija za sada ima preko 3.350 prijatelja, i taj broj svakodnevno raste.

Zanimljivo je da korisnici Youtube-a najčešće gledaju priloge MUP-a. Srpski „mupovci“ su drugi po gledanosti, iza njujorške policije, a na najzanimljivije priloge građani su postavili više od 1.400 komentara, koji uglavnom daju podršku policiji.

MUP Srbije planira da napravi edukativne priloge koje bi prezentovali putem FB-a i Youtube-a. Nameravaju da postave i forum ministarstva, kako bi građani imali bolji uvid u poslove koje policija obavlja.

Miljan Paunović

Internet kriminal

Haknuti Peščanik

Ekipa “Peščanika” postupiće drugačije i prekinuti glupu tradiciju da kad zlice “obore” sajt, žrtva samo ćuti i trpi, umesto da presavije tabak i napiše krivičnu prijavu kao da su joj obijeni trafika, stan ili auto

Posle duge i tihe borbe u dubokom Internetu, sajt radio emisije “Peščanik” oboren je 24. januara. Na sada već potpuno mrtvoj stranici “Peščanika” do srede se moglo pro-čitati obaveštenje “da se radi o organizovanoj grupi hakera koja danima, iz nekog mraka”, sinhronizovano i sa brojnih lokacija čini sve kako bi jedna od najuspešnijih i najkontroverznijih emisija Radija B92 ostala van domašaja svih koji su navikli da preko neta slušaju dve Svetlane (Lukić i Vuković) i njihove goste.

Ovaj put na indeks strani nije bilo simbola koji bi ceo “podvig” pripisali Kosova Hackers Group – KHG, onih što se na Youtube hvale i reklamiraju da su prodrli na 300 sajtova uključujući tu i srpskog predsednika, parlament, Ministarstvo finansija, Srpsku pravoslavnu crkvu, aerodrom “Nikola Tesla”, teniserke Jelenu Janković i Anu Ivanović čak i Udruženje novinara Srbije.

“Što se tiče hakerskih napada na sajtove koji su se čuli u javnosti, interesantno je da se nijedna od tih institucija nije obratila ni tužilaštvu ni policiji”, kaže Lidija Komlen- Nikolić, posebni tužilac za visokotehnološki kriminal, koja je posredstvom privatnih kontakata u B92, koliko u subotu, predložila da odmah podnese prijavu, kako bi mogla da izda nalog policiji da započne istragu.

Čudnu pasivnost žrtava hakerskih napada Lidija Komlen-Nikolić vidi kao odraz nepoverenja u državne organe: “Ja ne mogu sada da kažem da mi možemo da im pružimo zaštitu, niti da će rezultat da bude otkrivanje potencijalnih izvršilaca krivičnog dela, ali ne možete da kukate nad svojom zlom sudbinom, a da pri tome ne preduzimate ništa.” Iako tužilac ima pravo i obavezu da po službenoj dužnosti inicira postupak, Lidija Komlen-Nikolić misli da to “nije dobar put i način za rešavanje problema, jer mora da se uspostavi princip, moraju ovakvi slučajevi da se prijave državnim organima”.

Nažalost, ovaj napad nije izolovan slučaj, kao što to nije bilo ni sprečavanje promocije “Peščanika” u Aranđelovcu i neuspelih pokušaja u Pančevu i Futogu.

“Tužilaštvo treba da bude hipersenzibilno i da reaguje pre nekih drugih organa kako bi zaštitilo medije. Svaki napad na medije je veoma opasan u društvu gde se novinari likvidiraju”, kaže Veran Matić, predsednik Upravnog odbora RDP B92, dodajući da su advokati otišli kod tužioca za računarski kriminal ne samo zbog rušenja sajta “Peščanika”, već i zbog dosta jasne i brutalne pretnje koju je 6. januara jedna od novinarki B92 primila imejlom. Autor potpisan kao major Dejan Marković Didi nije štedeo tastaturu pišući pretnju koja počinje: “HRISTOUBICO... OSVETIĆU TI SE... U stvari, udaram na decu isključivo...” da bi eksplodirala u 16. tački “...kidnapovaću i tebe i dete, zatim ću da ga mučim pred kamerama dokle god ne priznaš. A ja ti neću postaviti nijedno pitanje. Nijedno. Tako će istina biti osigurana...”

Dakle, ekipa “Peščanika” odlučila je da postupi drugačije i prekine glupu tradiciju da kad zlice “obore” sajt, žrtva samo ćuti i trpi, umesto da presavije tabak i napiše krivičnu prijavu kao da su joj obijeni trafika, stan ili auto.

“Ne znam da li je prijava stigla u Tužilaštvo za visokotehnološki kriminal, ali ona je napisana i objašnjava šta se dogodilo. Dokumentacija sadrži i sve logove sa servera u poslednjih mesec dana i verujem da će državni organi imati odakle da počnu”, kaže Slobodan Kremenjak, advokat B92.

Ukoliko www.network-tools.com ne laže, a do sada nije, podaci o DNS serveru tvrde da je sajt “Peščanika” još uvek kod “SezamPro” iako je Svetlana Lukić u e-novinama najavila da će emigrirati – kod nekog stranog i bezbednijeg provajdera.

Prema nepotpunim i kod Zorana Životića direktora “SezamProa” neproverenim podacima, sajt “Peščanika” bio je izložen DoS (Denial of Service) napadu koji je započeo znatno pre 24. januara. Sa velikog broja računara ulogovanih preko srpskih provajdera (i nekoliko iz Nemačke, Rusije i Hrvatske), DNS server “SezamProa” je zasipan velikom količinom paketa koji sadrže sve i svašta (skripte, trojance, viruse i sl.) sve dok sajt nije pao.

“Za tako nešto nije potrebna neka velika pamet, tako da o haku nema priče. Lepo je Mekenzi Vark napisao u Hakerskom manifestu da se kao hak računa poduhvat koji je prožet inovativnošću, stilom i tehničkom virtuoznošću. Ovde toga nema, ovo su mogli da urade desetogodišnjaci, mada sumnjam da je to slučaj,” kaže Tobias Rosenstok, pripadnik Chaos Computer Club hakerske družine iz Hamburga koja ja početkom osamdesetih izvela prvu uspešnu elektronsku pljačku banke na svetu (pare su vraćene u banku a hakeri su proveli neko vreme u policiji na informativnom razgovoru), koji nepokolebljivo veruje da nije svako haker, ali da svako može da hakuje i da je u interesu hakera da bude slobodan, da hakuje radi samog hakovanja, iznad sankcije zakona koji hak nastoji da pretvori u vlasništvo.

Oštro po hakerima

Srbija je aprila 2005. godine potpisala (ali ne i ratifikovala) tzv. Konvenciju o sajber kriminalu koju su pored zemalja EU potpisali Sjedinjene Američke Države i Japan. Iz tog razloga domaće zakonodavstvo, pre svega Krivični zakonik, pretrpeće izmene gde će se ne samo menjati definicije računara, računarske mreže i podataka, već će biti potrebno da se do kraja reguliše oblast koja se odnosi na posedovanje, prikazivanje, nuđenje pornografskih materijala, zloupotrebe dece i maloletnika u iste svrhe.

Jedan od predloga, podnet predsedniku Okružnog suda u Beogradu, zahteva, recimo, kaznu zatvora od jedne do deset godina za one koji pomoću računarskog sistema ili mreže proizvode, nude, distribuiraju, pribavljaju i skladište računarske podatke pornografske sadržine koji prikazuju decu ili maloletnike, ili slike dece i maloletnika, koji simuliraju ili realno učestvuju u seksualnoj radnji.

Prema rečima Lidije Komlen-Nikolić, posebnog tužioca za visokotehnološki kriminal, trenutno se vodi sto aktivnih istraga, a u proteklih godinu i po dana doneto je 55 prvostepenih pravosudnih presuda. Do sada, nijedna presuda se ne odnosi na krivično delo protiv bezbednosti računarskih podataka. Najveći broj presuda su uslovne kazne zatvora izrečena osobama od 18 do 27 godina koje nisu prethodno osuđivane. Najteža, bezuslovna kazna zatvora od šest meseci, izrečena je višestrukom prekršiocu.

Objavljeno 29. januara 2009. u nedeljniku NIN, br. 3031