Nepodnosljiva skupoca porodjaja

“Kreda” za bebu

Koliko “košta” jedna zdrava, sasvim obična beba? U novcu bar 1.500 evra, a u nervima, ne zna se!


Situacija je takva da ukoliko se u domu zdravlja, tamo na prvom spratu gde trudnice čekaju na ultrazvuk ispijajući beskrajne količine vode, pojavi žena koja o porođaju, dojenju, bljuckanju, kaki i pelenama govori sa osmehom – reći će joj da je imala mnogo, mnogo sreće. One sramežljive ćutaće napregnutog uha, a ostale će pomenutu zasuti salvom pitanja: U kom porodilištu si bila? Da li mnogo boli i sa epiduralom? Jesu li morali da te seku...dole? Kad ti donosu bebu? Gde si nabavila utrogestan?

“Drugi put je bilo još jednostavnije jer sam znala šta me čeka, kako da se pripremim”, kaže Ivana Maksić, saradnica na projektima Stalne konferencije gradova i opština, koja je pre nešto više od mesec dana bez “veze” otišla na “zakazani porođaj” na Ginekološko-akušersku kliniku u Višegradskoj da bi za nešto jače od dva sata rodila zdravog dečaka od 2.800 grama. Najveći trošak otišao je na račun porodilišta, 7.500 dinara, kako bi tata Lorens prisustvovao Teovom dolasku na svet.

“Platiš da budeš mirna. U malom porodilištu si sama, ne moraš da slušaš druge žene kako vrište, a pošto se to plaća, ne ostave te da na stolu čekaš satima. Uz to, dobro je da neko tvoj bude uz tebe. Ako nešto krene naopako, a ti si nesvesna, znaš da nisi njima (babici, anesteziologu, doktoru...) prepuštena na milost i nemilost”, kaže Ivana kojoj je bilo dobro u polu-bejbi-frendli bolnici gde mame od 16 do 20 časova maze bepce, a posle mogu i da se odmore i malo dremnu (novorođenčad inače spavaju pod neonskom svetlošću na posebnom odeljenju).

Da su je buduće mame čule kako sve ostalo nije platila (uključujući i epidural koji košta 2.000-3.500 dinara, plus oko 15.000 dinara harača bolnici i anesteziologu), zaključile bi da Ivana “tera kera” ili da se porodila tamo negde u Francuskoj ili Izraelu gde porodilje nisu stoka koja obavezno mora da odsluša lekciju iz istorije na temu: Žene su se porađale na njivi, u štali... a vidi tebe?

Odnos većine lekara i medicinskih sestara (detaljnije na blogu www.majkahrabrost.com) potpuno je neshvatljiv, tim pre što vitalna statistika neumoljivo pokazuje da odumiremo. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije, na svakih hiljadu, 14 stanovnika umre a rodi se tek devet beba. Iako nije bilo velikih promena u mortalitetu, od 2002. broj živorođenih (78.101) strmoglavljuje se tako da nam je 2007. godine “manjkalo” – 10.000 beba!

Da je Srbija, recimo, mnogoljudna Kina, možda bi se dalo shvatiti što je sve organizovano tako da od prvog pogleda na bebi-test žena treba da se pripremi za poduhvat koji zahteva: kredit od oko 1.500 evra, kondiciju planinara spremnog da osvaja Kilimandžaro i “žrtvu paljenicu” u vidu kilo-dva nerava ostavljenih na raznim šalterima zdravstvenih institucija.

Osim toga, trudnoća je trka sa vremenom. Na ginekološke preglede valja ići redovno i uz minimalno planiranje moguće ih je zakazati telefonom. Većina ginekologa u domovima zdravlja, recimo u Siminoj ulici, ima najčešće dva termina nedeljno kada se primaju samo trudnice.
Ultrazvučni pregledi su već sasvim druga priča. Moraju se zakazivati unapred i treba računati i sa listama čekanja. Jeste da trudnice imaju prvenstvo prolaza, ali ovo je Srbija, gde običaj nalaže da se pipne stomak buduće mame i tako utvrdi da li je ona malo ili dovoljno trudna da bi joj neko ustupio sedište u gradskom prevozu. One koje ne žele da čekaju, jer, recimo, rade, uvek mogu da odu kod privatnika. Svaki od najmanje četiri ultrazvuka koštaće je 4.000-5.000 dinara, zavisno od toga da li je ordinacija na glasu, tj. ima li pouzdanog “čitača” koji će pravilno rastumačiti pulsirajuću mrljicu na ekranu.

Prvim ultrazvukom na samom početku trudnoće proverava se koliko ima beba, da li je plod živ i koliko je star. Drugi ultrazvuk radi se 11-14. nedelje, da bi se videlo kako beba napreduje, da li možda postoje anomalije ploda i naročito se vodi računa o debljini vratnog nabora. Sledećim pregledom koji se preporučuje 20-24. nedelje trudnoće proverava se ne samo da li beba normalno raste, već i količina plodove vode, položaj itd. Većina trudnica odluči da jedan ultrazvuk bude 4D koji je skuplji 6.000-7.000 dinara, ali se sve lepše vidi.

“Na 4D se ide posle 20. nedelje trudnoće kada se i kod najnestašnijih beba može reći da li je dečak ili devojčica”, kaže Olivera K., profesorka engleskog jezika, koja je do 8. meseca na ultrazvuk išla jednom, a potom i dva puta mesečno. Poslednja ultrazvučna provera radi se gotovo pred sam porođaj i taj snimak je potrebno poneti u bolnicu, zajedno sa utvrđenom krvnom grupom i Rh faktorom.

Procedura kroz koju je Olivera prošla je trostepena: “Test se radi u Institutu za transfuziju krvi i ako imaš uput lekarske komisije, onda je besplatan. Uput za komisiju dobija se na osnovu uputa lekara i tu ima dosta čekanja. Ukoliko se nema uput, overena zdravstvena i državljanstvo (!), potrebno je izdvojiti 1.000 dinara za participaciju. U privatnim laboratorijama cene su slične, ali bitno je da se naglasi kako neke bolnice neće ni da čuju za takve nalaze.”

Takođe, potrebno je da svaka trudnica, naročito one koje su prevalile 30. godinu, urade “dabl” i(li) “tripl” test jer ni ultrazvuk nije garancija da je beba zdrava, bez anomalija. Svaki košta oko 2.000-2.500 dinara i na osnovu statističkih podataka izračunava se verovatnoća bebe da nasledi anomalije gena i hromozoma od kojih je najpoznatija trizomija 21 – Daunov sindrom.

“Smatra se da se jedna do dve od 100 živorođenih beba, rađa sa nekom vrstom anomalije, ali je većina ovih anomalija mala (kao što je šesti prst, bez kosti). Ozbiljne anomalije su izuzetno retke. Anomalije se najčešće viđaju na pregledima posle 18–20. nedelja gestacije, kada je beba veća i kad joj se lakše vide svi njeni delovi. Anomalije srca se lakše vide posle 24. nedelje kada je srce veće”, prof. dr Aleksandra Novakov-Mikić, upravnica Klinike za ginekologiju i akušerstvo, napisala je za odličan portal Bebac www.bebac.com). Šta se dalje događa, zavisi od anomalije. “Kod nekih, malih anomalija nekada se ne radi ništa, dok se kod velikih anomalija, koje mogu delovati na dalji život bebe i cele porodice, rade različita ispitivanja, od provere bebinog kariotipa, preko provere ostatka morfologije tela bebe, do konsultacija specijalista za takve vrste anomalija, koji daju svoje mišljenje o daljem životu deteta i posledicama viđene anomalije.”

Ukoliko postoji veliki rizik, lekar preporučuje i aminocintezu. Na budućoj mami je konačna odluka, koja je veoma teška, jer je ovo “invazivna intervencija” gde postoji značajan rizik od pobačaja. Beba se prvo ultrazvučno pregleda, odredi se mesto posteljice i donosi se odluka gde će igla ući. To mesto se dezinfikuje nekoliko puta i nakon toga se preko kože majke, kroz zid materice, plodove ovojke u špric uzima 20 ml plodove vode. Uzorak se obeležava, pred trudnicom, njenim imenom i prezimenom i šalje se na obradu u laboratoriju.

Zato mnogi lekari preporučuju da se aminocinteza radi na Institutu za majku i dete, ali je problem u tome što mogu proći nedelje, pre nego što dođete na red. Dočekati rezultate takođe može da potraje i više od mesec dana. Naći privatnu i uz to stručnu biohemijsku laboratoriju koja će analizirati uzorak, izazov je. Praksa je da oba partnera potpišu odluku, plate 16.000 dinara i sačekaju oko tri nedelje. Ponekad je potrebna i biopsija horiona delića posteljice, ako rezultati nisu dobri, radi se i kordocenteza, uzimanje uzorka bebine krvi.

Mnoge trudnice, po gruboj proceni svaka treća, iskuse dodatan stres u potrazi za utrogestanom. To je zapravo hormon progesteron koji se prepisuje najčešće u prvih 16 nedelja trudnoće kako bi se sprečile kontrakcije i spontani pobačaj. Lekari ga redovno prepisuju. Drama počinje u apoteci, kad farmaceut napravi lice kao da mu je rečeno: “Molim, po’ kile kokaina, za poneti!”

Tek tu se otkriva da lek, koji je legalan u Evropskoj uniji i još mnogim zemljama pride, nije ni na jednoj listi lekova i medicinskih sredstava u Srbiji. Na pitanje, zašto ga lekari prepisuju ako znaju da nije registrovan, u apoteci “Kamilica” energična farmaceutkinja će reći jer je najbolji i nema mu adekvatne (domaće) zamene. U ovoj kao i u još 17 drugih apoteka utrogestan ne prodaju, bar ne običnim ženama, ali znaju da se cena kreće i do 1.200 dinara po kutiji (ukupno to bude i 24.000 dinara).

Onima koji nemaju smirenost samog Bude, preporučuje se da pošalju partnera, prijatelja jer iz nekog, potpuno nerazumljivog razloga, muška čeljad lakše dobije pomenuti lek u apoteci – čak ni žene u poodmakloj trudnoći nisu tako ubedljive kao oni. Utrogestan se prodaje i u lekarskim ordinacijama, ali i na pijaci i preko oglasa. Kao i kod svega što se pazari na crno, utrogestan može biti mačka u džaku jer ni farmaceuti ni krajnji korisnici ne znaju kako je lek čuvan i transportovan pre nego što je došao do njih.

Ovaj problem postoji već godinama i bilo bi logično da su Agencija za lekove i medicinska sredstva Srbije, Republički zavod za zdravstveno osiguranje i Ministarstvo zdravlja zajednički uložili više napora i ovaj lek udomili na, recimo, D listu. Udruženje farmaceuta Vojvodine i Farmaceutska komora Srbije u saradnji sa Srpskim lekarskim društvom, poslednje nedelje septembra organizovali su okrugli sto “Neregistrovani lekovi i društveno odgovorno poslovanje apoteke” posvećen, između ostalog, lekovima poput utrogestana koji nisu na listi D. Oko 550 učesnika složilo se da je proces stavljanja na listu komplikovan i spor.

“Predloženo je da se primene jednostavnija rešenja, kao u BiH i Hrvatskoj, gde je prihvaćena praksa uzajamnog priznavanja registracije, koja se već uveliko primenjuje u zemljama Evropske unije”, kaže dipl. farm. spec. Dragana Sovtić iz Farmaceutske komore Srbije koja smatra da bi se na ovaj način rešio raskorak krutih zakonskih normi i, s druge strane, želje i profesionalne obaveze lekara da propišu a farmaceuta da pacijentu pruže kvalitetan i siguran lek. Legalizacijom utrogestana cena bi bila svedena na razumne okvire i ne bi bilo potrebe da se lek kupuje na nelegalan način.

Kad se obavi ovaj obavezan deo, što na svu sreću ipak ne oduzima sve vreme ovog sveta, trudnice mogu da se prepuste “slatkim mukama” i da ako im je ćef nadoknadu (sada u visini cele plate) troše na dobavljanje divljih jagoda usred zime i ispijanje boze. Mackalica za kožu, manikir, pedikir, čak i masaže za opuštanje nisu obavezne ali pomažu da se svaka trudnica oseća kao žena, a ne haubica. Jedino što treba izbegavati je pregrevanje u saunama, parnim kupatilima i vrućim kupkama.

Zatim na red dolaze krpice, zavodljiv ali komotan donji veš, naročito grudnjak za dojilje koji košta i 3.500-7.000 dinara, zavisno od toga koliko kvadratnih milimetara čipke ima na sebi. Kako u trudnoći noge bivaju po obimu veće, eto zgodnog izgovora za novi par cipela (ni baletanke ni štikle od 10 cm). Pantalona sa promenljivom širinom struka gotovo da nema, ali uz pomoć mamma netnjork (najpouzdanije socijalne mreže koja uključuje majke, svekrve, tetke, drugarice drugarica sa vežbi za trudnice) i internet-foruma, nađe se ponešto.

Posebno poglavlje predstavljaju pinklice za bebe. Pripreme za porodilište podrazumevaju torbu za mamu, posebnu kesu za bebu. U prvu se pored lične karte, uputa za porodilište, HBS antigena, kopro i urinokulture, poslednjeg ultrazvuka i krvne grupe, pribora za ličnu higijenu, trpaju papuče, peškir, toalet papir, 10 mrežastih uložaka, 5-6 gaćica za jednokratnu upotrebu, termometar i bar dve spavaćice. U “Kamperskom vodiču za bolnicu” koji je za svoje prijatelje dopunila Ivana Maksić stoji da spavaćice pod obavezno moraju imati “veeeliki izrez” i obavezno neki dezen jer kad mleko nadođe, novopečena majka ne želi da bude musav prizor. Uz to ne treba zaboraviti ni plastične čaše i maramice iako bi se pomislilo da se one mogu dobiti i za džabe.

Iskustvo kaže da u bolnici možda mogu da zatrebaju i sledeće informacije.

“Ako vas nešto boli, bilo šta, tražite da vam sestra da kombinovani prašak, daće oni jednu dozu kada vas ubace u sobu, ali da imate pravo da tražite još. Buđenje je u 6, a vizita u 7 sati – ujutro. Kada mleko 2-3-4. dan posle porođaja počne da curka, grudi su teške – to znači da su žlezde počele da rade. Najvažnija stvar – sestra iz laktarijuma treba da vam pokaže kako da brinete o svojim grudima, kako bi mleko krenulo i kako vas ne bi bolele dojke. Ako je neka lujka, kao što je bila u mojoj smeni, morate da insistirate da vam pokaže – to boli na početku, ali posle se već navikneš“, kaže Ivana i dodaje da se za sve probleme koje imate, treba žaliti načelnici odeljenja, “to je ona koja kada ide hodnikom, svi su mnogo fini prema porodiljama”.

Osećaj nelagode i blamaže ostavlja se po strani, i ako je medicinsko osoblje neprijatno, pati od selektivnog slepila kada treba nešto prineti i doneti ili dopušta sebi da se omalovažavajućim i uvredljivim tonom ophodi – drukajte! Tužiti ih, makar napisali i uručili pisamce načelnici. Ona će već naći načina da im osveži pamćenje i objasni šta im je posao.

Još jedan zavežljaj stvari je potreban za izlazak iz bolnice. Od silnog uzbuđenja i radosti partneri i rodbina obično nešto zaborave, tako da je dobro da se paketić pripremi na vreme. Naravno, katastrofa se lako izbegne i u poslednjem trenutku jer u prizemlju obično postoji prodavnica sa svim potrepštinama. Cene su paprene pa tako nosiljka od 2.100 dinara košta bar 2.500-3.000 dinara, 10 švedskih i 20 običnih pelena je 2.040 iako im je cena izvan bolničkog kruga manje od 1.800 dinara. Za zekice, štramplice, bodiće, benkice, kapice, čarape, cipele, nije neophodno da budu firmirane jer koliko za mesec dana sve to omali. Zahvaljujući prijateljima i rodbini beba će uvek imati bar jedan paradni komplet – da se ne stidi kada patronažna sestra dođe da promeni zavoj na pupčanoj vrpci ili kada se ide na kontrole kod doktora.

Godišnja potrošnja pelena, vlažnih maramica, papica, meri se tonama tako da je mudro unapred pribaviti (čitaj: pozajmiti) krevetac, sto za povijanje i naravno kolica. Ova poslednja ali vrlo bitna stavka može zadati ozbiljan udarac kućnom budžetu jer zaista kvalitetna a to znači laka i sklopiva koštaju od 16.000 do 45.000 dinara. Ako su blizance ili trojke, zovite upomoć i sile svetla i sile mraka! Kao za inat, ispostavi se da baš “zla tetka”, kao niko drugi, čita po naški i nemački “Još nam samo ale fale” (opet dostupne za 1.090 dinara), da sestra koja svira violinu ume da otkuva flašice i to bez sterilizatora, a da ujak i strikan, oni što su se umalo pobili na svadbi, znaju sve o anatomski oblikovanim varalicama, koje pred njima nikako ne treba zvati po starinski – cucle.

Brze bebe Srbije

Povod za ovogodišnju “Puzijadu”, takmičenje u kome bebe u treptaju oka savladaju tri metra na sve četiri, bio je objavljivanje 100. broja, retko dobrog a specijalizovanog časopisa “Moja beba”. Krajem marta izabrani su turbo šampioni u dve kategorije, koji čak za tri sekunde uz bodrenje mama, tata i ostalih navijača stignu do ciljne linije.

“Promocija časopisa nije bila cilj sam po sebi, već način da se parovima (posebno ženama) na lepršav i zabavan način pokaže da trudnoća i porođaj ne podrazumevaju samo strije, višak kilograma, otečene noge i bol. Roditeljstvo nije nužno neprijatna avantura, već iskustvo koje oplemenjuje čineći nas kompletnijim ličnostima. Tekstove potkrepljujemo svedočenjima mladih majki koja razbijaju većinu predrasuda o roditeljstvu i neodlučnim ženama ukazuju da majčinstvo menja životne prioritete – nabolje”, kaže Aida Bajazet, glavna i odgovorna urednica časopisa “Moja beba”, koja se potpuno slaže sa jednom od čitateljki: “Sve za šta ste do dana dolaska bebe na svet smatrali važnim, postaće nebitno, a sve ono na šta uopšte niste obraćali pažnju, postaće najvažnija stvar na svetu. Upravo ta promena učiniće vas opuštenijim, ali savesnijim, organizovanijim, odgovornijim i boljim bićem. Da li su vam potrebni bolji razlozi da rodite (još jedno) dete? Teško.”

Objavljeno 2. aprila 2009. godine u nedeljniku NIN br . 3040

Posebno se zahvaljujem Ivani Maksic i Oliveri Kujundzic bez kojih ovog teksta ne bi ni bilo :-)