Photo by Goran Sivački
U Srbiji više od 86.500 građana postalo je beznadežno siromašno u prvoj polovini 2009. godine, a više od polovine ih je u Beogradu. Tradicionalno najugroženiji su nezaposleni, Romi, samohrane majke...
Onako tanki, musavi i prekrasni, njih četvoro stajali su skoro blaženi, na poluskrivenom proplanku u Zvezdarskoj šumi. Njima nije bilo bitno što se na svetski dan borbe protiv gladi i siromaštva (16. oktobra) u 56 zemalja vodila akcija pomalo bizarnog naziva „Štrajk glađu protiv gladi!“. Nije ih se ticalo što se u Srbiji s njima, hronično izgladnelima, solidarisalo 676.280 „štrajkača“. Jednostavo, kao u antologijskom filmu „Čudo u Milanu“, deca su se grejala na suncu.
Susret sa tuđim pogledom naterao ih je sve u trk, ali dva dana kasnije slučaj i kiša su hteli da se jedan od dečaka i novinar ponovo sretnu u „Svratištu“. Tu u Krfskoj 7a, gde se osećao kao svoj na svome, dečak je bio nerazgovorljiv ali zadovoljan što je među drugarima u toplom, što mu je odeća suva i čista i što se bližilo vreme ručku, u njegovom slučaju, jedinom toplom obroku tog dana.
Deca sa ulice, deca beskućnici samo su jedna, verovatno i najranjivija kategorija u državi u kojoj je 2008. godine više od 500.000 ljudi bilo apsolutno, beznadežno siromašno. Prema grubim procenama oko 450.000 dece je direktno ili indirektno pogođeno siromaštvom, a najugroženiji su mališani mlađi od 14 godina.
„Ispod apsolutne linije siromaštva živelo je 7,9 odsto građana u prošloj godine, a prema podacima za prvu polovinu 2009. koji samo indikativno pokazuju generalne nacionalne trendove 9,2 odsto stanovništva je siromašno“, kaže Sonja Avlijaš, ekonomska statitičarka u Timu potpredsednika vlade za implementaciju Strategije za smanjenje siromaštva, dodajući da je to oko 700.000 ljudi koji na hranu, odevanje, usluge i stanovanje mesečno troše do 8.360 dinara.
„Poznati su nam podaci da je socijalna patologija kod mladih poslednjih godina sve složenija, da oni odrastaju u okolnostima pomerenih vrednosti i normi kada je porodica, kao najbolje okruženje za odrastanje, u krizi“, kaže Vladan Đukić, gradski sekretar za socijalnu zaštitu. Posledica svega toga je da je dece u Prihvatilištu sve više i više, a poslednje dve godine sve ih je više iz tzv. redovnih porodica.
„Za sada u Srbiji postoji samo jedno Svratište za decu sa ulice. U evidenciji imamo 440 maloletnika(ca), s tim što ih je na ulicama mnogo više. Procene su i do hiljadu“, kaže Milica Đorđević, direktora Centra za integraciju mladih u okviru koga funkcioniše Svratište koje je već jednom, usred zime, zatvoreno jer je ponestalo para. „Da bismo efikasno izašli u susret potrebama na terenu, važno je obezbediti kontinuitet. To se može uraditi obezbeđivanjem finansiranja iz gradskog budžeta. Za sada se kroz Sekretarijat za dečju zaštitu obezbeđuje oko 35 odsto našeg budžeta, a Sekretarijat za socijalnu zaštitu je podržao jedan deo troškova, nešto manje od 10 odsto. Opštine Zvezdara i Čukarica finansijski takođe pomažu, a da bismo non-stop mogli da radimo, ostatak sredstava prikuplja se iz donacija“, objašnjava Milica Đorđević naglašavajući da sredstva za 2010. godinu još nisu obezbeđena.
Tradicionalno najugroženiji su ostali nezaposleni, Romi, samohrane majke, stariji od 65 godina, osobe bez osnovnog obrazovanja, članovi malih seoskih domaćinstava. Regionalno posmatrano Srbija je južnije sve tužnija. Međutim, prema podacima Republičkog zavoda za statistiku Srbije koji porede situaciju 2007. i 2008. godine pokazalo se da je više sirotinje i u Beogradu. Za razliku od 2007. godine - kada se Beograd i cela Srbija razvijala zahvaljujući ljudima koji su hodali po tržnim centrima, kupovali na karticu i vodili beskrajno duge razgovore preko mobilnog – broj siromašnih u prestonici se udvostručio (4,2 odsto).
„Podaci za prvu polovinu ove godine pokazuju da imamo 86.500 novih siromaha i da je više od polovine njih u Beogradu“, kaže Vladan Božanić iz RZSS i delegat Republike Srbije u Grupi za siromaštvo i životni standard Evropske komisije, dodajući: „Na kraju godine, kada završimo anketu o potrošnji domaćinstava tačno ćemo znati na čemu smo, ali po onome što sada imamo u rukama ne bi me iznenadilo ako bi se pokazalo da je pet i više odsto Beograđana ispod linije apsolutnog siromaštva u 2009. godini“.
Zašto je došlo do tolikog skoka siromaštva u prestonici?
„Oko trećina preduzeća u Srbiji je iz Beograda. Znamo da je zbog krize bilo puno otpuštanja, ljudi su ostajali bez posla, a kako su nezaposlenost i siromaštvo u direktnoj vezi, moralo je doći i do naglog povećanja siromašnih u Beogradu“, objašnjava Božanić tvrdeći da opadanje neformalne zaposlenosti indikator dubine ekonomske krize u kojoj se nalazimo. „To je za mene prvi znak da je prava kriza zapravo počela, jer prvo su otpušteni ti ljudi koji su radili na crno po firmama (a to znači bez ugovora, penzionog i zdravstvenog osiguranja). Prevedeno u brojeve, to je oko 650.000 ljudi u celoj Srbiji.“ Podaci o udaru ekonomske krize na sivu ekonomiju u Beogradu makar to bilo i prodavanje krpica na Bulevaru ili Banjici još nisu izračunati.
Ako se svemu tome doda i podatak da su prehrambeni proizvodi u 2008. poskupeli za 20 odsto onda se može videti prava boje siromaštva u Srbiji.
„Najviše su ugroženi najsiromašniji, jer oni najviše troše na hranu (oko 65,1 odsto)“ kaže Sonja Avlijaš.
Rast cena hrane i energenata koji je u zemljama Evropske unije iznosio oko 3 odsto u 2008. godini (do početka ekonomske krize) bio je oko 12 odsto u Srbiji što je posledica ne samo loše godine, već monopolista i slabe konkurenencije u prehrambenoj industriji. Sve više obroka nedostaje u narodnim kuhinjama. Od juna 2009. godine zatvoreno je pet, od ukupno 58, narodnih kuhinja.
„Zatvorene su narodne kuhinje u Vranju, Vladičinom Hanu, Lučanima, Trgovištu i Trsteniku“, kaže Dragana Kljajić, koordinator za narodne kuhinje u Crvenom krstu Srbije i dodaje da se priprema 25.435 obroka a da prema anketi sprovedenoj u 35 opština potrebno je bar 30.700 obroka. Takođe, nedostaje i oko 56.426 lanč-paketa za korisnike koji žive u udaljenim seoskim domaćinstvima ili u mestima gde ne postoje narodne kuhinje. Na kazanima za gradsku sirotinju, tj. u jednoj od 30 narodnih kuhinja, početkom godine hranilo se 5.127, u maju 5.300, a u septembru 5.723 ljudi.
“Praktično, pravo na besplatan obrok uglavnom ostvaruju korisnici materijalnog obezbeđenja, samačka staračka domaćinstva i teškim siromaštvom pogođene porodice sa više dece. Najviše obroka se podeli na teritoriji opština Zemun, Novi Beograd, Mladenovac, Obrenovac, Palilula i Zvezdara“, kaže Vladan Đukić i dodaje „da je iz budžeta grada ove godine izdvojeno 295.325.498 dinara.“ Po njegovom mišljenju to je dovoljno ukoliko ne bude više od 6.000 korisnika narodnih kuhinja.
To je ona vidljiva, zvanično, podvučena linija siromaštva, ona relativna, koja obuhvata analizu rizika od siromaštva i koja je uobičajena u EU zemljama još se ne izračunava kod nas. Jer da je drugačije, tu bi se našla i Ljubinka Nikolić (51) invalid prve kategorije koja prima penziju od 11.300 dinara koju je zaradila u OŠ „Đura Jakšić“. Da joj nije muža koji je 40 godina i tri meseca radio u livnici i njegove penzije ne bi preživeli. „Polovina moje penzije ode na ono malo struje, vode što potrošimo u ovom sobičku od 15 kvadrata“, kaže Ljubinka čiji se stan nalazi u samačkim „Paviljonima“ na Kanarevom brdu gde su sada smeštene cele porodice, gde se kupatilo i terasa dele sa komšijama na spratu. Zimnica se ne stavlja, sopstvena muka se drži u sebi i svako pokušava da zaradi nešto sa strane. Uprkos bolesnoj kičmi i nozi koja je neprestano muči Ljubinka često prodaje stvarčice na Banjici, jer joj valja još pet godina plaćati otkup za stan. Nada se i namerava da bar to ostavi svojim sinovima koji s njima žive u toj istoj sobi.
„Deca nam sada nisu tu. Jedan je u CZ-u, treba da izađe 25. decembra, a drugi je u Požegi. Osuđen na pet godina“, kaže Ljubinka ne krijući da su obojica tamo završili zbog droge. „Šta da radim, moji su!“
Deca ulice
Trinaestogodišnji A. I. ne seća se baš kada je to bilo, ali pamti da je sam otkrio Svratište koje mu je postalo utočište.
„Čudne mi bile ove šarene rešetke. Bio sam žedan, dali su mi hleba i da gledam televizor“, kaže on koji bez previše gunđanja učestvuje u radionicama gde se piše, računa, crta, boji. A. I. koji će sada, posle Nove godine sa jednim drugom, Renatom, da krene u četvrti razred, ipak najviše voli kada idu na izlete. „Išli smo u Zoološki vrt i tamo su majmuni pljunuli jednog mog druga. Bili smo na brodiću i poleteli smo sa avionom. Malo sam imao strah kada se avion nakrivio, ali inače se nisam plašio“, priča on kome je, kao i ostaloj deci (među kojima je i devojčica sa svojom tek prohodalom kćerkom) najbitnije što „kad ’oću dođem, kad neću idem“.
U „Svratištu“ postoje i kazne. „Kad se deca žestoko potuku, tako da bude i fizičkih povreda onda moramo da ih kaznimo. U najgorem slučaju, to je zabrana dolaska na nekoliko dana“, kaže Jelena Aćimović, dežurna vaspitačica, uz objašnjenje da ubičajne mere za disciplinovanje dece poput: batina, ćuški, šamara, zaključavanja - ovde ne postoje.
Sa decom u Svratištu, u zimskim danima bude ih i po 60 u istom trenutku, radi oko 20 vaspitača, socijalnih radnika, medicinska sestra i volonteri. Pored toga što deo dana ili noći (postoji četiri kreveta) mogu da provedu na sigurnom , ovde deca uvežbavaju kako da sama vode računa o sebi, da prepoznaju i kažu šta im je potrebno. Uče ih da razumeju i jasno postave sopstvene granice u odnosu na druge ljude, kao i da modifikuju destruktivno- agresivno ponašanje, pre svega da poštuju sebe i druge. Svakodnevno se proverava gde su, šta rade, da li idu u školu.
Naravno, za proces uključivanja dece sa ulice u normalan život, samo Svratište nije dovoljno. Zato postoji saradnja sa zvaničnim institucijama (pre svega Centrima za socijalni rad i dečiju zaštitu) koje ukoliko je to moguće a uvek je poželjnije, nastoje da dete ostane i razvija se u svojoj porodici. Ukoliko ono pak trpi fizičko ili psihičko zlostavljanje (a to se nažalost suviše često dešava) izmeštaju ga u drugu sredinu, što mnogi od njih ne vole i zato beže.
Objavljeno 29. oktobra 2009. godine u nedeljniku NIN br. 3070
No comments:
Post a Comment