Bajkeri - od mita do stvarnosti

Do poslednjeg gasa

O pravim bajkerima se ne zna mnogo u Srbiji. Brkaju ih sa pijancima u masnim kožnjacima ili sa momcima u japankama koji na dva točka, s dvesta na sat, prošišaju kroz bankinu usred grada
Njih bije zao glas. I u policijskim izveštajima i u sveprisutnim medijima toliko se loše o njima govori i misli, da je teško pronaći mrvu samilosti čak i kada neko od njih pogine. Ako je verovati brojkama, situacija nikad nije bila gora u Srbiji. Samo u prošloj godini dogodilo se 1.843 saobraćajnih nesreća u kojima su učestvovali oni – motociklisti.

„U ovim nezgodama nastradala su 1.753 lica, od čega je 85 lica podleglo povredama (48lica su poginula u saobraćajnim nezgodama koje su izazvali vozači motocikala)“, navodi se u izveštaju Uprave saobraćajne policije Ministarstva unutrašnjih poslova, koji dalje navodi da su najgori bili vikendi. Tada je bilo 451 (45,42 odsto) od ukupno 993 udesa (53,9 odsto) u kojima je krivica pala na glavu motorista.
To što su drumovi Srbije u katastrofalnom stanju, što u Beogradu nema mesta, piste, gde bi dvotočkaši izvozali adrenalin i što primena novog zakona o bezbednosti u saobraćaju na putevima nikako da krene iako ga je Skupština usvojila još u maju – ne pominje se kada se motociklisti kude. Niti se kaže da ima motociklista i motociklista.

„Mi smo moderni motociklisti kojima je motor hobi i strast. Imamo normalne poslove, karijere, ali živimo da bismo vozili“, kaže Ivan Pavlović Pablo, vlasnik BJBikers portala koji sada broji oko 8.500 registrovanih članova, od kojih svakodnevno 1.000 nešto piše, traži ili nudi. Kad god vreme dozvoli, motociklisti kreću u neku akciju dobrovoljnog davanja krvi, nošenje paketića u Dom za decu i omladinu ometenu u razvoju, prikupljanje pomoći za verenicu i nerođenu bebicu policajca Vladimira Grandića koji je poginuo na zadatku dok je jurio za pljačkašima zlatare.

Korisnih informacija pregršt, čak i za onih plus 30 odsto gostiju koji eto svrate tek tako da pročitaju putopise. Jedan od zanimljivijih je recimo „Putevima i džadama male Azije i Bliskog istoka“ koji opisuje šta su sve Matija i Olja doživeli kada su seli na motor Honda Twin Africa, 650 kubika i napravili krug do Sirije. Napisan detaljno, lucidno i duhovito putopis dočarava kako je vožnja motora poseban trip.

„Afrika pali iz druge, OK, i ja sam ponavljao razred. Brzo se izvlačimo iz centra grada, izlazimo na put Bratstva i jedinstva, putokaz Niš, Sofija ostaje za nama. Brzinu zaokružujemo na stotku. Migoljimo se, nameštamo, oboje pokušavamo da na sedištu motocikla nađemo neko svoje mesto, sledećih mesec i kusur dana naš jedini dom. Dok se navikavam na izmenjenu upravljivost motora usled preopterećenja, razmatram sva moguća scenarija katastrofe koje mogu da zamislim. Šta ako ovo, šta ako ono. Negde kod sudara sa meteoritom shvatam da sam ipak otišao malo predaleko. Opuštanje, joga, disanje, trema pred bajkom koja postaje stvarnost ustupa mesto kiši“, objašnjava Matija K. na početku putopisa.

Isto tako dobra je priča, koja se pominjala na hrvatskim, slovenačkim i međunarodnim forumima o Danu (Honda XRV 750 Africa Twin) i Komi (Suzuki DL 1000 V-strom) koji su, takođe, sami na motorima, više meseci putovali od Beograda do Tokija. Njihovi doživljaji prikazani su, nažalost samo jednom, dva puta, na nacionalnoj televiziji. A imali su Dane i Koma šta da ispričaju i o mestima koja su posetili i o ljudima koje su sreli. Kako su zbog amortizera zastali na pola, a ostali sedam dana u gradu gde svi žive od Kineza koji dolaze u Rusiju da bi se bezbrižno kockali. U toj verziji Las Vegasa „usvojili“ su ih neki koje nije pametno pitati čime se bave. Kroz bespuća predivne Mongolije putovali su sa Švajcarcem koji je imao peh da padne i polomi skočni zglob.

Njega i motor trebalo je prebaciti u Seul kako bi ga operisali. U Vladivostoku Dane i Koma otkrili su sve čari ruske birokratije koja podrazumeva da „ocariniš“ sopstveni motor kako bi trajektom otputovao u Japan.

„Nismo krenuli u obaranje rekorda, i u iskušavanje izdržljivosti, već u upoznavanje“, kaže Vladan Komatović koji je kako sam kaže „do Rusije došao srcem“.

Ni on ni Dane ovo putovanje ne smatraju podvigom i „bili bi srećni kada bi ljudi putovali, kada bi shvatili da ako zaista žele, ni novac ni vize nisu prepreka“.

Šta je još potrebno reći da bi se podvukla razlika između vožnje kola i prave bajkerske ture?

„Kada provodite odmor na motociklu, način na koji posmatrate stvari potpuno se razlikuje od drugih. Kada ste u automobilu, uvek ste u nekoj kutiji, i s obzirom na tu naviku, i ne primećujete da je sve ono što vidite kroz prozor kola samo nova TV slika. Vi ste pasivan posmatrač i sve što promiče pored vas nezanimljivo je i uokvireno. Na motociklu tog okvira nema. Potpuno ste u dodiru sa svim“, napisao je pre gotovo trideset godina Robert M. Prising u kultnoj knjizi „Zen ili umetnost održavanja motocikala – ispitivanje vrednosti“.

O ovim pravim, bajkerima, se ne zna mnogo u Srbiji. Brkaju ih sa pijancima u masnim kožnjacima ili sa momcima u japankama koji s dvesta na sat prošišaju kroz bankinu usred grada.

Istinski bajkeri nisu, kako se to često misli, „žestoki momci“ što kradući bogu dane vežbaju, uprazno, domaći nacionalšovinizam. Ovih motordžija, izgledom nalik na olinjale „anđele pakla“, koji su s obe noge ugazili u klimaks, najviše ima po lokalnim moto klubovima (čast izuzecima). Prepoznaju se lako, po nesrazmerno velikoj potrebi za prikazivanjem i bednom konceptu vikend zabave. Od svega najteže im pada ono što pravog bajkera najviše raduje - vožnja motora. Kad nekako stignu gde su krenuli, smesta se bacaju na srkanje čorbastog pasulja i zalivanje mlakim pivom. Kada glava potpuno utrne od alkohola, filozofiraju. Sve što imaju da kažu stane u parolu: „Pešaci su dosadni, pešaci su spori zato ih obori. Baba 50, a trudnica 150 poena!“ Završnica je obično u znaku igre „uhvati ribicu za butkicu“, a posle ovakvog „provoda” povratak kući je, nažalost prečesto, tragičan epilog.

Druga, naprednija, „podvrsta“ žestokih motordžija sreće se na nekoliko mesta u Beogradu. Najnovije sastajalište nalazi im se kod Brankovog mosta i njime komanduju jedan roker i predsednik jednog kluba motociklista u koji se učlanjuješ samo ako imaš „rols“ na dva točka. Tu, u kafeu „Čorba“ (na slepom koloseku), kao i u „Kuglašu“, „Čoperu“ i Harley Davidson Club Serbia, muzika je mnogo bolja, sve sam rok i bluz. A pivo je ledeno. Posetioci kod kojih je želja za šepurenjem i dalje bitnija od ljubavi prema otvorenoj cesti, mogu se pohvaliti da su navežbali i poneki manir. Većina njih usvojila je poneki od elemenata bitničke filozofije koju su još onomad Džejms Din i Marlon Brando propove-dali sa bioskopskog platna.

Ali, njihova buntovnost je pokrivena kacigom. Zadovoljstvo im pričinjavaju (ne uvek bezazleni po zdravlje) saobraćajni prekršaji. Provlače se između kolona auta zaglavljenih u jutarnjoj gužvi, švercuju se na punktovima gde drugi plaćaju nadoknadu za korišćenje autoputeva ali, generalno, pešake propuštaju i kad na crveno idu preko ulice.

Kome je do slušanja usmene (pisana ne postoji) istorije domaćeg motociklizma, taj ide na Ušće. Ispred improvizovanog objekta Mad Max čak i sredom uveče parkirano je bar tridesetak mašina. Kao u božjoj bašti tu ima svega, od skutera, preko klasičnih lepotana Moto Guzzi ili Thunderbird, do najnovijih japanskih trkačica. Ovde svraćaju i poznati: Vlade Divac, koji je pre pola godine prilikom pada s bajka slomio ruku, glumac Sergej Trifunović i među ženama obožavani pevač Vlado Georgijev. Tu gde su se pre 43 godine okupljali svi motociklisti, i sada vrvi od fantastičnih priča o prošlim i vremenima sadašnjim. Jedna od priča kojom Radivoj - Rade Vojvodić, bajker - veteran i predsednik Moto federacije Srbije, ilustruje stepen nekulture na beogradskom asfaltu ide ovako:

„U Silikonskoj dolini sede likovi koji se hvališu koliko su moša oborili za veče. Fora im je da džipovima jure motociklistu. Priteraju ga uz zgradu ili bankinu i dok ovaj ne padne ne puštaju ga“, kaže Vojvodić ne krijući da je najviše kivan na policiju, jer ni ne pokušava da se izbori sa ovakvim stvarima. On ne poriče da je na ulicama mnogo mladih i neiskusnih, mnogo napaljenih vozača na „zujalicama“ (motori velike snage) i mnogo skutera slabe snage i malog točka koji protiv rupa na putu nemaju nikakve šanse. Međutim, za stanje anarhije on krivi najviše stari zakon koji ne predviđa praktičnu obuku za motocikliste pre polaganja vozačkog ispita i gradske funkcionere koji nemaju sluha za jedan automotodrom gde bi motociklisti mogli do mile volje da gaze po gasu i da vežbaju tehniku vožnje.

„Nijedna knjiga nije dovoljno dobra da te nauči kako se šalta, kad u krivini da kočiš, a kad i koliko moraš da daš gas“, objašnjava Svetozar - Sveta Vojvodić, profesionalni trkač u klasi 600, koga je tata Rade sa nepunih osam meseci posadio na motor. Kada Sveta priča o „obaranju u krivini“ u tome ima toliko uživanja da čovek pogrešno misli da je reč o ženi a ne o motoru.

Putovanje kroz lokalnu bajkersku istoriju počinje slično kao priča galeriste Dragana Milivojevića Paleta: „Ja sam ’53 godište i kad sam imao 12 godina prvi put sam se susreo sa motorom. Ljubav za motocikle u meni je probudio čika Branko koji je vozio Indiana stari motor sa prikolicom. On je imao taj ritual da nedeljom pre podne pere, glanca motor, a oko pola dva sa suprugom krene do Avale i Košutnjaka.“ U to vreme, sve je bilo mnogo dalje, vozački se polagao i pre 16. godine, ako si kao Pale išao na radnu akciju u Zagreb da praviš zaštitni nasip na Savi. Počinjalo se na „tomos“ motorima, ko je imao 15-icu bio je glavni mangup u komšiluku. Posle je obično sledila MZ, JAWA i zatim motor koji je bio pečatnik bajkerovog temperamenta.

„Obično se za bajkere misli da su neki problematični tipovi. Čovek koji je za mene i dan-danas institucija, pravi bajker, je pokojni Voja Ivanišević. On je živeo u Ulici cara Uroša, bio je gospodin čovek, vrlo obrazovan sa aspekta filozofije. Sećam se da je predivno svirao klavir“, kaže Pale.

Voju Ivaniševića koji je mnoge zarazio ljubavlju prema engleskim motociklima marke Norton i Triumph, svi su voleli jer im je, između ostalog, popravljao motore a da im nije uzimao pare ni za ruke ni za savete.

Omiljena zabava beogradskih bajkera tog vremena bila je da se trkaju na Košutnjaku. Kaciga je tada bila obavezna samo na putevima izvan naseljenih mesta, poimence su se znali rezultati svih šampiona SFRJ u svim klasama, kome Moto savez nije hteo da nabavi čak ni gume iako je branio titulu, kako je bilo ludo trkati se sa pandurima (sredinom 70-ih) kada je na snazi bio zakon po kome je od 23 do 6 sati ujutro vožnja motora bila zabranjena.

Ono što u očima drugih Paleta čini pravim bajkerom-veteranom, je sposobnost da sebi prizna kako u 56. ne bi uživao da na motociklu krene na dugu turu, recimo do Lisabona.

„Kad mi je bilo pedeset, veliki putevi su za mene i Slavicu bili radost, uživanje. Nije nam predstavljalo problem ni kada smo 300 kilometara imali kišu. Sad sam uhvatio sebe da razmišljam: Imam džip sa klimom, što bih s motociklom? Mislim da je bitno da čovek prepozna to u sebi jer je kod muškaraca mojih godina čest slučaj da što im potencija više slabi, teraju motore sa više konjskih snaga“, rezonuje Pale.

Pravi žar bajkerskog života može se osetiti u srednjim godinama. Kada igrom slučaja i sticajem životnih okolnosti čovek uspe da ugrabi vreme, odvoji novac i pronađe prijatelje koji bi putovali, vožnja bajkom potiskuje sve ostalo u drugi plan.

„Ovo je, na neki način, borba protiv konformizma. Nema ugodnih prevoznih sredstava kao što su kola, voz ili avion. Sedi se sedam, osam sati na malom sedištu, na suncu, kiši nekad i po snegu. Sve to samo da bi uživao u okolini kroz koju se prolazi“, kaže Siniša Nikolić, direktor Advokatske kancelarije za urbanistički razvoj, koji je obišao skoro svaki kutak Evrope.

„Bio je to period kada sam bio sklon ekstremima koji traju oko tri nedelje vožnje i u proseku se prelazi između 10.000 i 15.000 kilometara. Vožnja po Velikoj Britaniji takođe bila je ekstremno zadovoljstvo iako smo tokom 23 dana vožnje imali 19 dana kiše“, kaže Nikolić koji je do povratka u Srbiju bukvalno izgubio osećaj za suvo i dodaje: „Ta tura je bila fantastična, stigli smo i do ostrva Man. Ono se nalazi između Engleske i Republike Irske i predstavlja mesto gde bajkeri idu na hadžiluk.“

Na ostrvu Man 104 godine održavaju se najluđe trke. Vozi se po čitavom ostrvu, kroz sela, planine, putevima uz more, čak negde i po kocki. Četiri kruga, svaki po 53 kilometra, je takav napor i rizik da nema povređenih, jer vozači uglavnom ginu. Ovde se niko ne trka za pare, već samo za slavu.

Tu želju za samopobeđivanjem Siniša Nikolić je zamenio drugačijom vrstom vožnje. Promenio je motor, brži i lakši BMW R Sport 1200 tako da sada vozi jako brzo i krivine i zato mu je Korzika takođe raj. Sa Veljkom i Jorosom Siniša je otkrio „jednu prilično ludu stvar, koja me je potpuno opčinila i kojoj ne može da se odoli“. A to su - divlje trke.

„To je sve na crno. Imaš administratora za trke, negde u Americi, kome pristupiš preko Interneta. Kažeš: nas smo tri motora i izazivamo trojicu motorista! On pronađe slične kretene i odredi mesto sa koga se kreće. Dobiješ koordinate. Obe ekipe se nađu, izvlačimo ko prvi kreće, i na svaka dva minuta ide motor za motorom. Sami merimo vreme i skupljamo poene“, objašnjava Nikolić dodajući da je to trka u kojoj nema para. Sve se događa na otvorenom putu, gde je živ saobraćaj: „Super je bilo, pobedili smo oba puta!“

Za Zorana Livaju motor je sredstvo dokazivanja. Iako je jedva godinu dana vozio motor odlučio je da sa Milivojem Melentijevićem i Draganom Stojadinovićem, nekadašnjim kolegama iz 72. Specijalne brigade, obiđe planetu za 78 dana. U tom podvigu, koji je koštao oko 150.000 evra, najzamorniji deo je bilo prikupljanje dokumentacije i dobijanje 12 viza za svakog člana posade „Hrabro srce“ u kojoj su bili i njegova kćerka Tea (12) i sin Borko (16) koji su se sa mehaničarem, kamermanom i vozačem truckali nekih 30.000 kilometara u kombiju.

„Probali smo da uđemo u Kinu, ali nismo uspeli jer je tamo strancima zabranjeno da voze motore po autoputevima. Vozili smo 1.200 km bez asvalta, od toga 200 km put kroz šumu,“ priča Livaja koji je u Moskvi vozio sa Hells Angels momcima, dok su ga u Kijevu ugostili Silver Bullets, i dodaje:

„Na naše potpuno zaprepaštenje, nismo mogli da prebacimo motore direktno za Ameriku nego smo išli preko Južne Koreje do koje smo stigli brodom. Odatle smo motore prebacili avionom za Sijetl i Los Anđeles, a mi smo neplanirano zastali na Havajima“. Put ih je vodio od zapadne do istočne obale. Iz Vašingtona su odleteli za Njujork, odatle avionom do Lisabona. Prava trka, zbog viza koje su isticale, sledila je kroz staru Evropu.

„Vozili smo 2.800 kilometara. S nogu smo jeli dok smo tankali gorivo“, priča Livaja koji je u Sibiru za 18 sati znao da pređe samo 30 kilometara. Posle svega Livaja je za podvig „Hrabrog srca“ da je prepun ljudi koje vezuje „bajkersko bratstvo“ i neke druge, više vrednosti.

Naravno, za probu ne mora da se krene na put oko sveta ili do Japana. Može da se vozi i tu „oko kuće“. Recimo, do Albanije. Ukus avanture neće izostati naročito ako se odabere prava, može i off road staza.

„Ako želite da se vozite do granica svojih umnih širina i večito udarate u njih, zauvek zarobljeni u njima, slobodno slušajte njih, tako ćete i ostati tu. Ispašće da je najbolje konzumirati ono servirano i smatrati to za jedino, praveći se da druge stvari ne postoje“, kaže Dane u putopisu „Albanija uzduž i popreko“ i nastavlja: „Ako pak niste zadrti i možete da vidite van okvira prosečno ispranog mozga sa ovih prostora, poseta Albaniji će vas oduševiti u svakom smislu. Predrasuda nisam imao pred polazak ali nisam znao šta da očekujem. Upoznao sam jednu prelepu zemlju, sa dobrim ljudima koji žive u njoj. Period izolovanosti se i te kako vidi u materijalnom smisli, ali to je u senci ubrzanog ekonomskog razvoja, ljudi i nestvarne prirode koju tamo možete videti“.


Sa vetrom u kosi

Kada nije za komandama „fokera 100“ iz flote Montenegro Airlines, Vesna Bućan se za svoju dušu vozi na motoru. Niko posebno nije kriv što je zakačila „bajkersi virus“.

„Otkad znam za sebe, volim motore. Pre tri godine sam konačno kupila Yamaha TW 125“. Pilotiranje putničkim avionom ne ostavlja joj mnogo vremena za vožnju motorom „da je drugačije, češće bi išla na moto skupove i ređe bi propuštala dobre rock’n’roll svirke“. Njeno najduže putovanje je bilo kroz Rumuniju, kada je za četiri dana na brojčaniku okrenula 1.500 kilometara.

„Ono što me oduševljava kod motora je što na svojoj koži osetiš kišu, sunce, sve mirise i naravno, onaj vetar u kosi“.