Noćni život u Beogradu

Grad greha

Photo by: Vikotr Sekularac

Leti Beograd preplave horde digitalizovanih vikend-turista koji imaju malo godina, malo para i najčešće su željni samo instant konzumacije svih slasti

Student etnologije Adam Hozman iz Varšave za stolom u „Platou“ pokušavao je da rezimira svoje utiske o Beogradu koji mu je uporno pulsirao u stomaku. Upadljivo zlovoljan, teške glave, cedio je mineralnu vodu kroz zube i žalio se. U tom trenutku, na ljutu pasuljčinu od juče. Za razliku od pljeskavice, svima poznate američke brze hrane, čorbanac je bio „hrana za varvare“.

Na stranu kako je Adam, prosečan vikend-turista nove generacije, uopšte završio u kafani „Brioni“, ali do Skadarlije nikad nije stigao. Na samo dva koraka odatle, zaustavio ga je, u „Herceg Novom“, drugi „beton“ (rakija + pivo). Tu je njemu svega bilo dosta, spakovao se i istog popodneva otišao u Sofiju. Bez da se prošetao, recimo, do Kalemegdana i na zidiću upoznao neku druželjubivu vršnjakinju koja bi ga, kao dete mače, udomila na dan-dva. Ovako, Adam je otišao bez pozdrava, a da nije okusio one druge čari zbog kojih je Beograd na mapi sveta označen kao Grad greha.

Nešto kasnije nije ga mrzelo da nas u slici i reči svima prikaže na internet-zajednici putnika Globo Sapiens. Svima je preporučio da se ovde ne zadržavaju duže od jednog dana. O noćnom životu ni pomena, kritičkih zapažanja tušta i tma. Jedino što je smatrao vrednim pohvale su Etnografski muzej, Muzej Nikole Tesle i Mauzolej maršala Tita koji je, po njemu, „dobar primer ličnog kulta, tako rasprostranjenog u vreme Jugoslavije“.

Kao i za putopisce iz Lonely Planet, najtiražnijih turističkih vodiča na svetu: „Beograd nije lep grad - čak se i Beograđani slažu s tim – ali je zanimljiv jer je pun hedonizma, strasti i ujdurmi. Arhitektonski, to je mešavina dva veka, grandioznih zgrada i ružnih betonskih blokova u sovjetskom stilu... Lutajući ulicama punim ljudi morate da se zapitate: da li ovde neko radi? Svaki dan kao da je subota ... svaka noć kao da je petak veče... Beograđani su skloni noćnom životu. Ovde uvek postoji drugo mesto gde može da se ode: andergraund klubovi, kafići u stanovima, splavovi i klubovi na obalama reka. U svako doba, svi su spremni za žurku, da igraju do zore i zatim direktno odu na posao.“ Jeftina hrana i piće, plus osebujna nacionalna kuhinja čine „boemski kvart“ Skadarliju mestom gde došljak može da pobegne i opusti se kada mu je svega preko glave.

Statistika, ona zvanična zasnovana na ljudima koji prijave svoj boravak, kaže da je u Srbiju od januara do juna 2009. godine došlo 656.445 stranih turista, od toga 26 odsto posetilo je Beograd. Gledajući pojedinačne zemlje iz kojih su nam gosti došli, vrh top-liste drže mahom bivše jugoslovenske republike.

„Najviše nam dolaze Slovenci (10,90 odsto) zatim Crnogorci (9,75), Hrvati (7,19), Italijani (6,82), Bosanci (6,73), nešto manje Nemci (6,07), Makedonci (4,60), Bugari (4,23) i Grci (4,11)“, kaže Miroslav Cucurović, stručnjak u oblasti turizma i ugostiteljstva iz Republičkog zavod za statistiku Srbije.

Slika fizičkog univerzuma u Three Black Catz, verovatno najstarijem beogradskih hostelu, nešto je drugačija. Zimska sezona je takva da se ponekad zbog jednog gosta pali TA peć i bojler. Gosti su različite dobi, interesovanja i ostaju duže (i do nedelju dana) jer su cene niže. Uprkos minimalnom marketingu, gotovo neprijateljskoj politici prema domaćim gostima, leti u ovom hostelu turista ima kao skakavaca - iako je prenoćište oko 18 evra.

Photo courtesy: Thre Black Catz team

„Naši gosti su ’klinci’. Od 19 do 22 godine i skroz su digitalni - ili 0, mrtvi trezni ili 1, mrtvi pijani. Najviše je Slovenaca koji dolaze u grupama, zatim Engleza, uključujući Velšane i Irce. Omiljene su im igre napijanja. Ima dosta Amera, naročito otkako je funta pala u odnosu na evro, a jedna od legendi hostela je Gricko, inače Japanac koji je došao na tri dana a ostao s nama tri nedelje. Imali smo čak i jednog Indijca ove godine“, kaže Mladen Milenković, vlasnik pomenutog hostela u potkrovlju Čika Ljubine 7 koji na Internetu gostima nudi besplatnu rakiju, Internet, „prženje“ CD/DVD, prijavu boravka (kod turističkog biroa i policije). Ovde su posebno ponosni na čistu posteljinu koja se iznajmljuje za samo 1,5 evra. Vreće za spavanje ne mogu preko praga, jer se jednom desilo da su poslužile kao kontejner za vaške.

Atmosfera u dnevnom boravku krcatom posterima, izjavama zahvalnosti i ljubavi, poklonjenih majica, živahno je opuštena. Puši se napolju na skamiji, a Wi-Fi i druge elektronske opreme (pomalo zastarele ali solidne) ima svuda.

„Dosta ljudi dođe bez ideje, bez plana, što je možda i najbolji način da se neko mesto upozna. Njima nije bitno kako izgledaju, već kako se osećaju“, objašnjava Mladen koji se svaki put iznova upinje da im približi naš smisao za uživanje. Prva lekcija na tom putu je naučiti kako rakiju ne valja piti na eks već se ona gustira, polako, od misli do misli.

„Naravno, kad si mlad kao oni imaš potrebu da impresioniraš sve oko sebe. Imaš stav o svemu i hrabar si. Iako znaš da je rakija ljut otrov, piješ na trzaj. Do dna. Kad imam takvu ekipu, ja ih oko šest po podne poteram da piju i igraju karte. Oko sedam su zaljubljeni, a u sedam i petnaest, nekad i pre crtanog filma, u krevetu su“, dodaje Mladen čiji je posao posle toga manje zabavan: „Ostavim kofu pored kreveta, pa kako bude!“

Omiljena stecišta turista sa malo godina, malo para, najčešće željnih samo zabave i instant konzumacije svih slasti Grada greha su klubovi. Zavisno od godina i muzike koju slušaju idu u Bullet, Plastic, na Akademiju, u KST. Posebno ih raduje kada, zato što su stranci, ne moraju da plate „ufur“, a obezbeđenje diskoteke im ne „trkeljiše“ torbice i rance (što je praksa na gotovo svim sličnim mestima na Zapadu).

Većini stranaca složiće se da su ovde žene prelepe. Čak hoće i da se druže, popiju piće, izađu na večeru, ali odvući ih u krevet samo na jednu noć je gotovo nemoguća misija. Zato mnogi, kao u bioskopu, sede i odmaraju oči na devojkama koje prolaze „silikonskom dolinom“ u Ulici Strahinjića bana.

Ukoliko su, recimo, studenti slavistike ili su iz Slovenije, desiće im se da u potragama za artefaktima iz Titovog vremena zalutaju do buvljaka na Novom Beogradu ili kod Pančevačkog mosta. Petokrake, ordenje ili pozlaćene značke sa potpisom doživotnog predsednika SFRJ prodaju se u bescenje.

„Mnogo toga mogu naći i doma, ali tamo su, na tezgama, cene i pet puta veće“ kaže Robert Šmalc, apsolvent elektrotehnike u Ljubljani, uz napomenu da je za samo 15 evra kupio goblen s Titovim likom u neboplavoj uniformi. Drveni ram, sve sa hrastovim lišćem, dao je posebnu dimenziju njegovoj poslednjoj šoping turi u Beogradu koja će izgleda doživeti i reprizno izdanje jer je načuo da se ovde mogu nabaviti i od drveta napravljene „štafete mladosti“ koje su „kružile“ po lokalu dok ona velika prava nije prošla prašnjavim drumovima.

Oni iskusniji, turisti-povratnici, uglavnom se mogu naći kako vežbaju džabalebarenje u „Idiotu“, „Platou“, „Savani“ kod hotela „Jugoslavija“. Ukoliko su osvojili pravo da nose majicu-uniformu na kojoj, recimo, piše I am not complete Idiot. Some parts are missing! (Ja nisam kompletan idiot. Neki delovi nedostaju!) držaće je pod staklom, na počasnom mestu iznad kamina u svom domu u Melburnu. Njima nisu strane lumperajke do zore s Ciganima na „Crnom panteru“. Neki od njih, poput Vivijen, žene britanskog diplomate, umeli su, u potrazi za pečenim „šumskim piletom“ (tj. pečurkom vrbovačom) i štapićima od soma, stići i do zabačenog šlepa za koji ni mnogi Beograđani ne znaju da postoje. Kako joj je Deki, perfektan poznavalac gradskih ali i životinjskih prilika, objasnio onomad, pređe se Pančevački most, skrene se levo i onda se truckaš neko vreme. Kad promeniš gumu na autu i ponestane puta, skreneš još jednom levo i stigao si na najbolji splav u gradu.

O tom našem „balkanskom ludilu“ pisali su u poslednje vreme i novinari čuvenih svetskih listova „Njujork tajmsa“, „LA tajmsa“, „Independenta“, „Tajmsa“ i „Gardijana“. Neki, poput Džeka Hita a za račun „Njujork tajms magazina“, pokušavaju da rekonstruišu i raspertlaju ono što je naslovio kao „Njuejdž avanturu Radovana Karadžića“ (prevod objavljen u prošlom broju NIN-a), pronađu Ratka Mladića, ratnog zločinca u bekstvu, itd. Neki, navodno sa simpatijama, opisuju nas kao razularene poluljude koji su napredovali utoliko što su se od međusobnog ubijanja umorili, pa se sada samo ubijaju od alkohola i noćnog života. Naravno, morali su i oni da okuse Grad greha na ušću Save u Dunav, neki čak i Guču, ali su se gotovo svi vratili starom, dobrom urednom životu tamo odakle su došli. A nas to „nepoštovanje i smeškanje“ zapravo žuljaju.

„Ne znam šta će nam takva reklama doneti. U Guči je već sad vidljivo da naši ne žele da vide te goste, Slovence, koji pišajući po spomeniku Trubaču, pišaju po nama“, zaključuje Mladen Milenković, koji se poslednjih šest godina odmara samo dok traje takmičenje trubača u Guči.

A da ima stranaca koji se zanimaju za nas, koji nas zaista razumeju, lako se čita iz onoga što je Gart Kartvrajt, zamenik urednika „Gardijanovog“ podlistka „Putovanje“ objavio pod naslovom „Igrajući na Dunavu“ krajem jula.

„Prvi put sam došao u Srbiju 2003. godine. Istraživao sam za knjigu o muzici i kulturi rumunskih Cigana na Balkanu. Srbija je, naravno, neverovatno bogata ovom vrstom muzike, a umetnike kao što su Boban Marković, Ekrem, Šaban Bajramović i mnogi drugi svrstavam u najbolje svetske muzičare. Putovao sam po Srbiji, posetio sam festival u Guči – koji je bio eksplozija. Pomogao sam da se svetom pronese priča o Guči i ostao sam u kontaktu sa ljudima zapadnog Balkana koje i danas posećujem. Bio sam u selima na jugu Srbije gde je tradicija trubačkih orkestara još jaka. Intervjuisao sam Šabana kod kuće u Nišu, sreo sam se sa Draganom Ristićem (vođom grupe „Kal“) u Beogradu, posetio sam prijatelje i muzičare u Novom Sadu – zaista sam se sjajno proveo“, pobrojao je Gart, specijalno za čitaoce NIN-a. Sve je učinio da nas predstavi svetu i dodao: „Posetio sam Makedoniju, Rumuniju i Bugarsku – svi oni takođe imaju fantastičnu cigansku muziku, ali verujem da Srbija ima najbogatiju cigansku muziku na celom Balkanu. Snaga trubačkih ansambala, pevača i mladih bendova kao što je Kal za mene je evropski ekvivalent Nju Orleansa, mesto koje ljubitelji muzike treba da sačuvaju.“

Gartova knjiga Princes Amongst Men: Journeys With Gypsy Musicians (Serpents Tail) izazvala je mnogo međunarodne pažnje i radoznalosti. Njemu, inače dobitniku prestižne Guardian Music Writing Award to je, kako sam kaže, omogućilo da se ovde vraća.

„Priznajem, Beograd mi je omiljen od svih glavnih gradova. Volim ljude, reke, restorane, klubove u kojima se čuje mnogo različite muzike. Srbi imaju mnogo životnog entuzijazma, strasno vole, naročito muziku i zato mi je uvek zadovoljstvo da se vratim u Srbiju.“

Jasna Dimitrijević, direktorka Turističke organizacije Beograd

Nezaboravno, uzbudljivo, emotivno

Zvaničan stav o tome kakav imidž kod stranih turista uživaju Beograd tj. Srbija iznela je Jasna Dimitrijević, direktorka Turističke organizacije Beograd: „Imamo izuzetno pozitivan imidž. U upitnicima koje su strani turisti popunili to je ovako: nezaboravno, uzbudljivo, emotivno, smešno, šminkerski, elegantno, ukusno, regionalno...“

Šta im je najbitnije? Bitef, Egzit, Guča, Bir fest...?
- Povoljne cene hrane i pića, ulaznica za koncerte ili besplatan ulaz u većinu klubova, preporuka prijatelja koji su već bili u Beogradu. Zanima ih da li je destinacija bezbedna i pouzdana, imamo li banke, menjačnice, kategorizovani smeštaj, pristupačnost različitih informacija na engleskom jeziku itd.

Imaju li neobične zahteve?
- Beograd je bio i sada je evropski grad, jedna od evropskih metropola, multikulturna sredina, tako da ne postoje neobične potrebe stranaca a koje nisu u duhu naše kulture.
Koji su najbolji turistički brendovi Beograda tj. Srbije?
- Ljudi. U anketama koje sprovodimo oni se opisuju kao: gostoprimljivi, nasmejani, otvoreni. Zatim sledi rakija, ali sve više postajemo poznati i po vinima, zahvaljujući promocijama i vinskim turističkim turama.

Šta nam zameraju?
- Nedovoljna higijena, nesnalaženje sa ćiriličkim nazivima ulica i nedovoljno turističkih brošura.

Ivana Vujić, rediteljka

Živeti u inat nesreći

Šta to strance privlači u Beograd? Koja im od naših energija godi?
- Ljudi u suretu sa drugima privlači drugost. Kroz razumevanje te drugosti nastoje da razumeju sebe“, kaže Ivana Vujić, rediteljka i profesorka na Fakultetu drmaskih umetnosti, uverena da svakome u takvom nastojanju treba pomoći. „Mi smo dugo bili prisutni u medijima po nesrećama koje su nas zadesile. Energija, nada da je život, uprkos svemu moguć. Inspiriše ih što živimo u inat nesreći, kao i saznanje da njihov život zapravo dobar“.

Objavljeno 20. avgusta 2009. godine u nedeljnik NIN br. 3060