Srbija nedavno nije uspela da pred redovnim sudom u Londonu ospori nadležnost Međunarodnog arbitražnog suda i tako izbegne izvršenje odluke Majkla Prilesa, arbitra iz Australije. Priles je sam a ne, kao što je uobičajeno, veće trojice sudija - presudio Srbiji. Po toj presudi a zbog neizmirenih ugovornih obaveza za iznajmljivanje satelita EROS A i EROS B vlada državne zajednice Srbija i Crna Gora (a sada samo Srbije) duguje izraelskoj kompaniji „Imidžsat internešnal NV“ 36 miliona evra. Umanjenje duga sa 44,9 na 36 miliona evra nastalo je tužnim spletom okolnosti. Naime, posrednik Džefri Štajner, menadžer „Kamira krik korporejšna“ preminuo je od kancera uoči početka arbitraže, 24. maja 2006. godine. U procesu se ispostavilo da je njegova provizija iznosila oko 8 miliona evra, to jest skoro 20 odsto ukupne vrednosti nikad neostvarenog ugovora!?
Prvi na udaru u ovom satelitskom skandalu, ponovo je Prvoslav Davinić, nekadašnji ministar odbrane SCG koji se za vreme ministarskog mandata sukobio i izgubio u borbi sa Mlađanom Dinkićem, liderom svoje stranke, G17 plus. Po Izraelcima, odluci arbitara, domaćih medija i kritičara, Davinić je 4. juna 2005. godine u Parizu potpisao sporni dokument zbog čega mu se sada i pred domaćim sudom priprema optužnica. Čak i Davinićevi advokati su svesni da sudbina njihovog klijenta najviše zavisi od toga da li će se pregovarački tim srpske vlade nagoditi sa Izraelcima i kompenzovati satelitski skandal kupovinom izraelskog oružja i vojne opreme koja je visokokvalitetna, ali joj je takva i cena – visoka.
Na sastanku u Parizu, u prostorijama „Imidžsata“ , sa Davinićem je bio i Svetozar Marović, tadašnji šef države. Upravo Marovićev potpis, kao predsedavajućeg VSO, stoji na odluci od 6. juna 2005, u kojoj piše: „Usvaja se Informacija o nacrtu ugovora za korišćenje satelita zakupom sa kompanijom IMAGESET INTERNATIONAL N.V... “ A zatim: „Savet ministara državne zajednice Srbija i Crna Gora, kao kupca i ugovorenu stranu, zastupaće kompanija YUGOIMPORT-SDPR, Beograd“.
Međutim, Marović je kao i većina glavnih aktera u ovom skandalu ostao, zasada, nem. I nije Marović jedini koji ćuti. Rasim Ljajić, ministar rada i socijalne politike a nekad i član Saveta ministara SCG, nije se oglasio, kao ni Boris Tadić, predsednik Srbije. Kako je kabinet lidera Srpskog pokreta obnove i nekadašnjeg ministara inostranih poslova SCG rekao, Vuka Draškovića je uhvatila tako jaka prehlada (grip) da je otkazao dve promocije svoje knjige „Doktor Aron“ i nije u stanju da za NIN sastavi dve-tri rečenice o satelitskom skandalu. Bez komentara su i Artur Kol, izraelski ambasador u Beogradu i Stevan Lilić, profesor ustavnog prava na Pravnom fakultetu u Beogradu, a on je pred Međunarodnim arbitražnim sudom bio pozvan kao svedok „Imidžsata“.
Uvidom u dokumente NIN je našao da trag ove srpsko-izraelske nagodbe počinje pre arbitraže. U pismu, Naom Zafiri, potpredsednik „Imidžsata“ za marketing i prodaju, traži od Jafe Ben-Ari, tadašnje izraelske ambasadorke u Beogradu, da „na ministra finansija, ministra nauke Popovića i predsednika Tadića izvrši pritisak kako bi ispunili obaveze iz ugovora, i kako bi se sastali sa nama [„Imidžsatom“] da bismo ih uverili da ovo nije dubiozan dogovor već da projekat može značajno doprineti napretku zemlje“.
Pismo je zanimljivo i zato što se navodi da je „ovaj projekat predstavljen Tadiću, sadašnjem predsedniku Srbije, tokom njegovih poseta Izraelu – još na početku, kada je bio ministar komunikacija, a i kasnije, kao ministru odbrane.“
Naom Zafiri je navode iz ovog pisma potvrdio i 6. maja 2009, svedočeći pred Međunarodnim arbitražnim sudom. Tom prilikom rekao je: „U oktobru mesecu 2005, ministar finansija [Mlađan Dinkić] stupio je u vezu i sastao se za izraelskom ambasadorkom u Beogradu... Ona mi je prenela kako je ministar za finansije postavio pitanje Sporazuma i kako on želi da se postigne konačno rešenje sa ’Imidžsatom’... Početkom novembra 2005, predsednik Srbije, gosp. Boris Tadić, učinio je posetu Izraelu. Ja sam pokušao da ugovorim susret sa njim radi unapređenja nezvaničnih izvora. Nisam bio u stanju da se sastanem s njim, već samo sa njegovim zamenikom. Tom prilikom dao sam mu kopiju Sporazuma. Upoznat sam sa činjenicom da se Srbija obavezala da Sporazum bude držan u tajnosti u odnosu na ostale zvaničnike te da njegovo očigledno postojanje bude obelodanjeno tek u novembru 2005. kada dokument bude predstavljen gosp. Tadiću. Ovo nije tačno. Ministar za finansije Srbije je ranije inicirao razgovore (preko izraelske ambasade) početkom oktobra 2005, bez ikakvog nagovora naše strane, i mi njemu tom prilikom nismo predočili Sporazum. Isto tako, u jesen 2005. gosp. Bensahel mi je preneo kako je vodio razgovore sa relevantnim ljudima u vladi državne zajednice, koji su mu rekli kako Ministarstvo finansija zna za Sporazum i kako želi da pronađe način da se prebrode finansijske poteškoće.“
Jedini izuzeci koji su o satelitskom skandalu, ovih dana, javno govorili su: Miodrag - Mile Isakov, bivši ambasador u Izraelu, zatim Dragan Šutanovac, ministar odbrane i donekle Mlađan Dinkić, ministar ekonomije i regionalnog razvoja. Isakov je za „Blic“ naveo trag na Mlađana Dinkića i naglas je rekao kako se neko iz vlasti u aferi „Satelit“ ugradio za 20 miliona evra, da „neko nije hteo ni da pokrene istragu protiv Davinića“ i da od 2006. godine obaveštava Vladu o kompromisnim ponudama Izraelaca. Za Šutanovca je epilog procesa pred sudom u Londonu neočekivan. A uz to i ne vidi „na koji je način moguće da država dođe u situaciju da duguje toliki novac, a da neko ko je zloupotrebio službeni položaj još nije pozvan da odgovara što je to učinio“. Ali kada je Šutanovac rekao da je Vojska Srbije spremna, ukoliko postoji mogućnost da na ime izgubljenog spora Srbije o zakupu satelita sa izraelskom kompanijom, dobije u kompenzaciji proizvode vojne industrije Izraela, mnogi su se zamislili. Dinkić se najpre jedio na one što su rekli da je povukao bar jedan potez koji je promenio ishod celog slučaja, ali je ubrzo podržao predlog ministra Šutanovca da se sa Izraelom „izvrši neko poravnanje i da se taj novac iskoristi za kupovinu nečega što je potrebno našoj vojsci“.
Ako Vlada nije u nekim pregovorima sa „Imidžsatom“, zašto bi ministri javno govorili o kompenzaciji sa Izraelcima? A građani Srbije ima da otplaćuju 36 miliona evra na ime duga.
Pismo je zanimljivo i zato što se navodi da je „ovaj projekat predstavljen Tadiću, sadašnjem predsedniku Srbije, tokom njegovih poseta Izraelu – još na početku, kada je bio ministar komunikacija, a i kasnije, kao ministru odbrane.“
Naom Zafiri je navode iz ovog pisma potvrdio i 6. maja 2009, svedočeći pred Međunarodnim arbitražnim sudom. Tom prilikom rekao je: „U oktobru mesecu 2005, ministar finansija [Mlađan Dinkić] stupio je u vezu i sastao se za izraelskom ambasadorkom u Beogradu... Ona mi je prenela kako je ministar za finansije postavio pitanje Sporazuma i kako on želi da se postigne konačno rešenje sa ’Imidžsatom’... Početkom novembra 2005, predsednik Srbije, gosp. Boris Tadić, učinio je posetu Izraelu. Ja sam pokušao da ugovorim susret sa njim radi unapređenja nezvaničnih izvora. Nisam bio u stanju da se sastanem s njim, već samo sa njegovim zamenikom. Tom prilikom dao sam mu kopiju Sporazuma. Upoznat sam sa činjenicom da se Srbija obavezala da Sporazum bude držan u tajnosti u odnosu na ostale zvaničnike te da njegovo očigledno postojanje bude obelodanjeno tek u novembru 2005. kada dokument bude predstavljen gosp. Tadiću. Ovo nije tačno. Ministar za finansije Srbije je ranije inicirao razgovore (preko izraelske ambasade) početkom oktobra 2005, bez ikakvog nagovora naše strane, i mi njemu tom prilikom nismo predočili Sporazum. Isto tako, u jesen 2005. gosp. Bensahel mi je preneo kako je vodio razgovore sa relevantnim ljudima u vladi državne zajednice, koji su mu rekli kako Ministarstvo finansija zna za Sporazum i kako želi da pronađe način da se prebrode finansijske poteškoće.“
Jedini izuzeci koji su o satelitskom skandalu, ovih dana, javno govorili su: Miodrag - Mile Isakov, bivši ambasador u Izraelu, zatim Dragan Šutanovac, ministar odbrane i donekle Mlađan Dinkić, ministar ekonomije i regionalnog razvoja. Isakov je za „Blic“ naveo trag na Mlađana Dinkića i naglas je rekao kako se neko iz vlasti u aferi „Satelit“ ugradio za 20 miliona evra, da „neko nije hteo ni da pokrene istragu protiv Davinića“ i da od 2006. godine obaveštava Vladu o kompromisnim ponudama Izraelaca. Za Šutanovca je epilog procesa pred sudom u Londonu neočekivan. A uz to i ne vidi „na koji je način moguće da država dođe u situaciju da duguje toliki novac, a da neko ko je zloupotrebio službeni položaj još nije pozvan da odgovara što je to učinio“. Ali kada je Šutanovac rekao da je Vojska Srbije spremna, ukoliko postoji mogućnost da na ime izgubljenog spora Srbije o zakupu satelita sa izraelskom kompanijom, dobije u kompenzaciji proizvode vojne industrije Izraela, mnogi su se zamislili. Dinkić se najpre jedio na one što su rekli da je povukao bar jedan potez koji je promenio ishod celog slučaja, ali je ubrzo podržao predlog ministra Šutanovca da se sa Izraelom „izvrši neko poravnanje i da se taj novac iskoristi za kupovinu nečega što je potrebno našoj vojsci“.
Ako Vlada nije u nekim pregovorima sa „Imidžsatom“, zašto bi ministri javno govorili o kompenzaciji sa Izraelcima? A građani Srbije ima da otplaćuju 36 miliona evra na ime duga.
Objavljeno u nedeljniku NIN br 3099, 20.maj 2010. godine
No comments:
Post a Comment