RTS, SREBRENICA I UEFA

Na kanalima plišane Bastilje

photo by: Goran Sivački

Aleksandar Tijanić je prijavio pritisak, ali tek pošto mu je podlegao. Javni servis se od 'državne televizije' razlikuje upravo po tome što rukovodstvo donosi odluke o programu ne obazirući se na zahteve i pritiske političkog i državnog vrh

Da je Radio-televizija Srbije imala, kao nekad, tri kanala ne bi joj bio problem da 30. marta 2010. godine, istovremeno, direktno prenosi sva tri važna događaja: košarkašku utakmicu Partizan - Makabi, četvrtfinalni duel Lige šampiona fudbala Bajern - Mančester junajted i skupštinsku debatu o Deklaraciji kojom se osuđuje zločin u Srebrenici. Da RTS ima, kao nikad do sada, generalnog direktora sa profesionalnim integritetom i mrvicom ličnog poštenja, država i poslanici ne bi smeli da pomisle, a kamoli da uređuju šta i kada javni servis u službi građana - pušta u etar.

Spornog dana, RTS je umesto fudbalske utakmice Bajern - Mančester junajted uživo prenosio skupštinsku debatu o Rezoluciji o Srebrenici. Teška i problematična odluka. Ne samo zato što je išla na uštrb ljubitelja najvažnije sporedne stvari na svetu, ugovorenih obaveza sa UEFA i onih koji su platili da bi se reklamirali baš tokom najznačajnijeg duela četvrtfinala Lige šampiona, već zato što je odluka doneta posle zahteva, molbi i prepiske sa Slavicom Đukić-Dejanović, predsednicom Narodne skupštine Srbije. Po navici ustaljenoj pre nje predsednica Skupštine tražila je da se direktan prenos Skupštine ne prekida.

„Gospodine Tijaniću, iako sam duboko ubeđena da ste u potpunosti svesni važnosti današnje teme, koja je na dnevnom redu plenarnog zasedanja, kao što sam i ja svesna da su Vaše preuzete obaveze nešto što ne može bez finansijskih posledica da se otkaže, molim Vas da učinite napor i omogućite direktan prenos današnjeg zasedanja do okončanja tačke dnevnog reda“, stoji u dopisu na koji je Slavica Đukić-Dejanović stavila potpis „u nadi da ćete, kao i mnogo puta do sada, imati razumevanja za naš zahtev i izaći mu u susret“. Ni sada, predsednica Skupštine ne vidi da se na bilo koji način mešala u uređivačku politiku javnog servisa, zato što „nije zahtevala, već kao toliko puta do sada, molila RTS“. Vezano za to ko je šta kome obećao da plati ako UEFA dosudi finansijske penale RTS-u zbog kršenja ugovora Slavica Đukić-Dejanović za NIN kaže: „Nisam imala usmenu komunikaciju sa gospodinom Aleksandrom Tijanićem. Ništa nisam mogla da obećam, niti sam obećala. Mi nemamo toliki budžet!“
Ipak stav oba novinarska udruženja i medijskih stručnjaka je nedvosmislen - pritiska na RTS je bilo.

„Predsednica Skupštine je nesumnjivo izvršila pritisak na RTS, tako da je nevažno da li ona svoje obraćanje Tijaniću krsti kao zahtev ili molbu. Svejedno, generalni direktor je imao izbor: on je i mogao i morao, da ignoriše njen zahtev, ukoliko ga je smatrao neopravdanim. Udruženje novinara Srbije stalo bi iza svake Tijanićeve samostalne odluke, ali ne može da brani njegovu odluku da pristane na ucenu vlasti“, kaže Ljiljana Smajlović, predsednica UNS-a i dodaje: „Aleksandar Tijanić nije pogrešio kada je odlučio da nastavi sa prenosom skupštinskog zasedanja: pogrešio je kada je odlučio da svoju odluku pravda pritiskom, odnosno ucenom vrha vlasti. Tijanić je prijavio pritisak, ali tek pošto mu je podlegao. To je pogrešan redosled poteza. Javni servis se od 'državne televizije' razlikuje upravo po tome što rukovodstvo donosi odluke o programu ne obazirući se na zahteve i pritiske političkog i državnog vrha“.

Da je zahtev (molba) Slavice Đukić-Dejanović napad na samostalnu i nezavisnu političku javnog servisa RTS smatra i Nadežda Gaće, predsednica Nezavisnog udruženja novinara Srbije, koja motiv nalazi „možda i u strahu da ako predsednica Skupštine prekine sednicu, članovi parlamenta bi odustali od rasprave, odnosno, ne bi bilo kvoruma jer bi poslanici otišli iz Skupštine ako nema direktnog prenosa“.

Rade Veljanovski profesor Fakulteta političkih nauka u Beogradu i autor knjige „Javni RTS servis u službi građana“ smatra da nije bilo moguće rešenje koje bi bilo i profesionalno i odgovorno. On, dalje, kaže: „Rasprava o Srebrenici sasvim sigurno spada u one skupštinske teme koje zaslužuju direktni prenos, ali ne na zahtev predsednice Skupštine ili bilo kog drugog autoriteta, već isključivo kao odluka uređivačkog tima RTS. No ako je rukovodstvo kuće napravilo ugovor sa UEFA, taj ugovor je morao da se poštuje i tu su bila moguća dva rešenja. Pokušaj da se bude „u službi građana“ bio je traljav i još jednom pokazao nesamostalnost i neodgovornost rukovodstva RTS.“

Pre nego što je ispunio nade državnog organa, Tijanić je pokušao da bude lukav. U pismu koje je on potpisao, između ostalog, kaže: „Obe utakmice imaju potencijalno milionsko gledalište. Zbog strogih ugovora koji nas obavezuju na direktne prenose, bez mogućnosti emitovanja naknadnih snimaka, finansijska šteta za RTS može biti otkazivanje kompletnog ugovora o prenosima Lige šampiona, što u evrima iznosi oko četiri miliona. Budući da smo više puta pokazali dobru volju, razumevajući političku situaciju i značaj Rezolucije o Srebrenici, spremni smo da Vam izađemo u susret i omogućimo naknadni direktni prenos zasedanja Skupštine. Jedini uslov je da Skupština ili Vlada pisanim odgovorom na ovo pismo, preuzmu na sebe plaćanje celokupne štete od mogućeg otkazivanja marketinških ugovora, zatim vrednost trogodišnjeg ugovora sa Uefom i preuzimanje, od strane Skupštine i Vas lično, nepovoljnog odjeka u srpskom javnom mnjenju da Skupština nije mogla da napravi pauzu od sat i po, pa da nastavimo sa direktnim prenosom, nego je Srbija jedina evropska zemlja koja neće imati direktan prenos najznačajnije utakmice četvrtfinala Lige šampiona“.

Ispalo je da su Tijaniću i kolegijumu javnog RTS servisa bitni samo lova, a pomalo i bes građana – bar onih koji uz račun za potrošenu struju plaćaju i TV pretplatu. Novinar NIN-a dogovorio se za razgovor sa Tijanićem. U podne 3. aprila, na Veliku subotu, licem u lice. Namera je bila da se Tijaniću pruži prilika da kaže šta ima o celom slučaju, da se razluči odnos javnog servisa i vlasti i da se vidi; da li vlast poštuje slobodu medija, nezavisnost, samostalnost javnog servisa. Sat i po vremena pre susreta Tijanić je NIN-u telefonom, zvanično, potvrdio da dogovor i dalje važi.
„Čak ni gledanost, čak ni sređivanje RTS-a ništa ne znače. Uvek ima nezadovoljnih političara“, rekao je Tijanić ležerno, onako usput, a kada se novinar NIN-a latio penkala dodao je: „Nema zapisivanja!“ pa je izrečeno upamćeno. Nakon otprilike pola sata evociranja uspomena iz NIN-a starih dvadeset i kusur godina, Tijanić je bio voljan da odvoji pet-šest minuta za novinarska pitanja. Smesta mu je stavljeno do znanja da će biti potrebno više jer je teško za tako kratko vreme odgovoriti na dvadeset pitanja. Jednostavno, ovaj novinar smatrao je da je toliko pitanja potrebno da temeljno odradi svoje. Međutim, prilike nije bilo. „Nije mi u interesu da pričam o tome!“, rekao je Tijanić dodajući da bi za dve, tri nedelje eventualno bio spreman da o nekoj opštoj temi `javni servis i Srbija` za NIN odgovori na tri do pet pitanja.
Međutim, ono što je bitno, jeste da je Tijanić kao generalni direktor javnog RTS servisa odgovoran pre svega građanima i Upravnom odboru RTS-a kojim predsedava akademik Nikša Stipčević. Do zaključenja ovog broja NIN-a akademik Stipčević nije odgovorio na pitanje hoće li (ili neće) Upravni odbor RTS smeniti Tijanića i zašto.

U ovaj slučaj neće se upuštati ni Republička radiodifuzna agencija „jer su to ugovorne obaveze RTS-a sa komitentima“. Po mišljenju Veljanovskog to je dobro.

„RRA ne treba da se meša u ovaj konkretan slučaj, ali treba da se pozabavi nesamostalnošću i političkim uticajima koji se vrše na RTS. Pre godinu i po ova agencija, povodeći se takođe za političkim pritiscima, donela obavezujuće uputstvo po kome je RTS trebalo da prenosi sednice Skupštine. To uputstvo je Ustavni sud proglasio neustavnim, a RRA je njime pokazala da i sama ima problem sa nezavisnošću“, kaže Veljanovski.

Novinarska udruženja podeljena su oko smene generalnog direktora RTS-a. „Tijaniću ističe mandat, ali javni servis nije njegova privatna televizija. On je pre svega odgovoran javnosti Srbije, a potom i Upravnom odboru“, kaže Nadežda Gaće.

Zasad, još se ne zna jesu li najave katastrofalnih UEFA penala preuranjene. Za Ljiljanu Smajlović, predsednicu UNS-a ovo je dobra prilika da se u Srbiji povede pošten razgovor o tome da li vlast uopšte respektuje slobodu štampe, nezavisnost javnog servisa i samostalnost i stručnost ljudi koji ga vode.

„UNS bi se protivio novoj kampanji za skidanje Tijanićeve glave. Tu ne može biti automatizma: koliko penala, toliko glava. Ne može vlast da snosi odgovornost jednom u četiri godine, na izborima, a da novinarima skida glave zbog penala kojim su političari kumovali“, kaže Smajlovićeva.

Kad se podvuče crta čini se da dok je direktora kao Tijanić, Radio-televizija Srbije neće biti javni servis već samo plišana Bastilja.

Objavljeno 8. aprila 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3093