Prekomerno naoruzana Srbija

Photo by Anja Likashikar

Prangija za pod jastuk

Švajcarci tvrde da u Srbiji ima 3.050.000 registrovanog i neregistrovanog lakog vatrenog oružja u rukama civila, dok je 53.000 u posedu policije, a 780.000 u posedu vojske

Iako je strast za pucanjem velika, Srbija se 18. jula skromno uključila u „Nedelju borbe protiv nasilja upotrebom vatrenog oružja“, akciju Međunarodne mreže za suzbijanje lakog oružja (IANSA) koja je uzela maha u još 84 zemlje. I to je dobro. Naoružani smo preko svake mere. Ako je verovati medijima kada se pozivaju na podatke Ministarstva unutrašnjih poslova (starih više od pet godina), imamo više od milion registrovanih. Ukoliko, kao Institut za međunarodne studije iz Ženeve, računamo koliko prangija dođe na 100 stanovnika, još smo gori – šesti u celom svetu! Sa 38 cevi stojimo rame uz rame sa Amerikancima (90), Jermenima (61), Fincima (56), Švajcarcima (46) i Iračanima (39).

„U dokumentu A real and persistent danger: Assessing Armed Violence in the Caucasus, Easter Europe and South-Eastern Europe, na 30. stranici, naveden je podatak za Srbiju: 3.050.000 komada registrovanog i neregistrovanog lakog vatrenog oružja je u rukama civila, 53.000 u posedu policije, a 780.000 u posedu vojske“, kaže Jasna Lazarević, istraživač-saradnik na projektu Small Arms Survey istoimenog instituta i koautorka pomenute studije.

Međutim, nije sve baš tako jasno i jednoznačno. Đavo se pojavio i u švajcarskoj statistici. Iz nekog razloga računalo se sa ukupnom populacijom od 8.064.300, što je oko 560.000 ljudi više nego po popisu iz 2002. Ako bismo se šegačili sa Švajcarcima, ispalo bi da svaki punoletni Srbin (ukupno 2.870.869) ima bar jednu (1,06) prangiju za pod jastuk.

„Nagađanja o neregistrovanom oružju u Srbiji iskrivljuju realnu sliku. Priče o milion komada vrlo su neozbiljne i neutemeljene. Možda je neposredno posle završetka ratova bilo tako, ali mnogi građani su u međuvremenu legalizovali ono što su mogli, a ono što nisu je vraćeno ili je završilo u rekama i jezerima, odnosno zakopano je duboko pod zemlju“, kaže Dragan Savić, trgovac oružjem i vlasnik „Snajpera“ i dodaje da su se mnogi „odlučili na ovakav potez, zato što se neretko dešavalo da su zbog ilegalnog posedovanja oružja pojedinci kažnjeni zatvorskim kaznama“.

Kako bi se raspetljalo ovo statističko klupko, NIN se obratio policiji. Tražili smo precizne a „sveže“ podatke. Šta su građani registrovali po vrstama vatrenog oružja (pištolji, revolveri, puške) i da li broj novoregistrovanih opada ili raste? Koliko je onih koji ne dobiju dozvolu za nabavku oružja ili municije iako imaju sva uverenja? Koje su njihove operativne procene o količini i vrstama nelegalnog oružja, kada je bila poslednja akcija prikupljanja vatrenog oružja od građana i koliko je do sada predato komada? Da li se često dešava da policija zapleni bombe, mine, naprave, automatske puške i šta MUP misli o studiji iz Ženeve? Biro za saradnju s medijima je odradio svoj deo posla dosta brzo. Međutim, negde je zapelo, jer konkretnih odgovora nije bilo uprkos dobroj volji pukovnika Željka Nikača, koga nije mrzelo da u nedelju potegne do kancelarije.

„Najviše problema najtežih, najopasnijih krivičnih dela izvrši se oružjem, kako mi kažu kolege iz kriminalističke uprave, koje je ukradeno od vlasnika, nabavljeno na druge protivpravne načine ili potiče iz prethodnih ratova“, kaže prof. dr Nikač, pomoćnik načelnika Uprave policije, glavni policijski savetnik u MUP Srbije i predavač na Kriminalističko-policijskoj akademiji, dodajući da bi buduća zakonska rešenja morala da unaprede terensku proveru i da se predvidi redovna kontrola onih koji već poseduju vatreno oružje, naročito ako usled promena životnih ili zdravstvenih okolnosti vlasnik vatrenog oružja predstavlja potencijalnu opasnost za sebe i druge građane. „Mora se naći prava mera, jer ne smemo narušavati privatnost građana niti možemo ljude bespotrebno uznemiravati“, objašnjava Nikač, pristalica mišljenja da se broj naoružanih, uz razumevanje za sportiste i kolekcionare, smanji na „minimum svih minimuma“. Takođe, po njemu, svaki odbijeni zahtev za posedovanje oružja treba shodno postojećem Zakonu o državnoj upravi – argumentovano da se obrazloži.

„Mislim da i mi budući penzionisani policajci, vojnici, ne treba da tražimo oružje. Verujem da sasvim mirno, kao umirovljenik, mogu da živim bez toga“, kaže Nikač koji smatra da ideju nenaoružanog britanskog policajca „bobija“, vredi razmotriti. Najviše napretka može se, smatra on, postići s jedne strane insistiranjem na prevenciji, edukaciji i pravilnim držanjem oružja građana, a sa druge strane kadrovskim ojačavanjem i podučavanjem policije kako bi što pre i što bolje shvatila da je servis građana. Zašto Srbi imaju toliku potrebu da se naoružavaju?

„Kod nas oružje je ugrađeno u tradiciju, a pošto se mi svake tradicije, čak i one najgore, vrlo teško oslobađamo, mnoge proslave, svadbe naprosto podrazumevaju da se puca u vazduh“, kaže Miljenko Dereta, izvršni direktor Građanske inicijative, koga užasava što i posle deset godina od poslednjih ratnih sukoba deca u beogradskom parku pronađu ručnu bombu. „Kada se tradiciji dodaju minuli ratovi i bahat odnos prema svemu što je neko ostavio na stranu i o čemu niko ne vodi računa, onda je sasvim sigurno da smo mi jedna preterano naoružana nacija. Posebna opasnost je i to što su nam se živci istanjili, tako da često pribegavamo radikalnim rešenjima koja se završavaju u krvi, ubistvima i ranjavanjima.“ Iako možda deluje smešno, Dereta smatra da bi trebalo povećati porez na igračke. Sve što liči na pištolje i ostalo vatreno oružje, treba oglobiti. On bi povećao poreze na igrice uz koje provodite sate sedeći iza neke puške i ubijajući. „Ne mislim da je to od presudnog značaja, ali smatram da nas ’setuje’ na jednu lakoću ubijanja u kojoj ljudski život gubi pravi značaj.“

Možda je i blaga kaznena politika jedan od razloga zašto je Srbija pretrpana oružjem? Podaci koje je analitika Ministarstva pravde sačinila za NIN na osnovu statistike opštinskih sudova za prvu polovinu 2008. godine (do jula), pokazuju da je doneto 190 pravosnažnih presuda za krivično delo nedozvoljenog držanja vatrenog oružja i eksplozivnih naprava. Kazne do tri godine izrečene su u 146 slučajeva, od kojih su 67 odsto uslovne, 21 odsto zatvorske, dok preostali procenti predstavljaju „ublažene“ kazne. Od 35 osuđenih na kaznu od šest meseci do pet godina, 77 odsto je dobilo uslovne, 20 odsto zatvorske kazne, od kojih je 71 odsto ispod zakonskog minimuma. Kazna od jedne do osam godina izrečena je u devet slučajeva. Tri su uslovne, a sedam zatvorske kazne od kojih je 67 odsto ispod zakonskog minimuma.„Oružje nadomak ruke predstavlja okidač za porodično nasilje i dodatni je rizik za ukućane u smislu povređivanja zbog zloupotrebe ili nespretnog rukovanja“, smatra dr Mirjana Dokmanović, predstavnica IANSA i Viktimološkog društva Srbije, autorka studije „Posedovanje vatrenog oružja i nasilje u porodici na zapadnom Balkanu: komparativna studija zakonodavstava i mehanizama za primenu” (2007). Ona iznosi nekoliko zabrinjavajućih zaključaka: nasilje u porodici najrašireniji je oblik nasilja u svim zemljama zapadnog Balkana, lako i malokalibarsko oružje dostupno je i veoma rasprostranjeno. Oružano nasilje je u porastu, a vlade malo toga čine na sistematskom suzbijanju i prevenciji ovog oblika nasilja i zaštiti žrtava od sekundarne viktimizacije.

Strah, tradicija, godinama nataložen stres od svega što smo u poslednjih 20 godina iskusili, kao i ova nova ekonomska kriza jesu „dobar“ razlog većini Srba da spavaju mirno samo sa pištoljem ili puškom.„Dostupnost pojedinih vrsta vatrenog oružja menja pojavne oblike kriminala. Mi smo ranije imali veće prisustvo hladnog oružja kao sredstva za izvršenje, a sada je prevagnulo vatreno“, kaže Milan Kostić, forenzički psiholog i sudski veštak koji se profesionalno sve češće sreće sa upotrebom vatrenog oružja u slučajevima teških afektivnih zločina koji su, ako isključimo profesionalne ubice i obračune bandi, najbrojniji kod nas.

S druge strane, prodavci oružja tvrde da je od 1. januara 1999. godine, kada je uvedena zabrana nošenja oružja za ličnu bezbednost, prodaja pištolja skoro potpuno stala.

„Kupuju se uglavnom lovačke puške i karabini. Od početka godine prodali smo svega nekoliko pištolja, uglavnom agencijama za obezbeđivanje lica i imovine“, tvrdi Miodrag Žarković, osnivač i predsednik Streljačkog kluba „Trofej“, kod koga se za nešto više od 6.000 dinara može kupiti vazdušna puška, dok za najskuplje karabine sa žigom „Ceska Zbrojovka“ treba izdvojiti i 150.000 dinara.

U Srbiji postoji nešto više od 100 preduzeća i samostalnih trgovinskih radnji za nabavku i prodaju lovačkog i sportskog naoružanja i municiju. Najveće probleme, pored zastarelog Zakona i načina razvrstavanja oružja, trgovci oružjem vide u neusklađenosti naših i evropskih carinskim tarifa što otežava dobijanje uvoznih i transportnih dozvola. Uz to „rok za dobijanje ovih dozvola je do tri meseca, jer su u proces uključeni MUP, Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja, Ministarstvo odbrane i Ministarstvo spoljnih poslova Srbije“, kaže Savić za koga je potpuno besmisleno što npr. za dozvole za uvoz lovačkog oružja mora da se pribavi saglasnost Ministarstva odbrane i Ministarstva spoljnih poslova. Osim toga, postojanje registrovanih firmi koje se bave ugovaranjem velikih uvozno-izvoznih poslova i imaju sve potrebne dozvole, a nemaju ni skladišta, ni zaposlene, po mišljenju Savića baca senku i na one koji se savesno bave ovim poslom. Uz to sve jača konkurencija i „pojava nekoliko uvoznika iste vrste oružja i municije, smanjila je trgovačke marže na nivo od 15-20 odsto, što nije dovoljno za pokrivanje troškove poslovanja preduzeća“.

Da je situacija zrela za menjanje smatraju i u Nacionalnoj asocijaciji za oružje koja je poodavno pripremila i dostavila kompletan Nacrt zakona o oružju i municiji. Ovaj Nacrt podržali su Streljački savez Srbije, Lovački savez Srbije, Streljački savez za leteće mete Srbije, Udruženje FTO u Privrednoj komori Srbije, Savez za snajpersko streljaštvo Srbije, Savez za praktično streljaštvo Srbije i proizvođači municije „Prvi partizan“, HK „Krušik“ i „Belom“ SDPR Beograd.

„Sadašnji zakon izuzetno je zastareo i neodređen naročito po stručnim pitanjima. Prepun je slobodnih procena, diskrecionih prava, a o ljudskim pravima nema ni pomena i uz to je nekompatibilan sa zakonodavstvom Evropske unije“, kaže Zorica Subotić, predsednica NAOS-a, stalni sudski veštak i vodeći istraživač balistike Vojnotehničkog instituta u Beogradu, koja smatra da bi se usvajanjem rešenja iz Nacrta i pre svega nove podele oružja mnogo toga popravilo.

„Uz to, olakšao bi se rad sportskim strelcima. Povezala bi se sigurnost i stručna kontrola prilikom dobijanja dozvole za nabavku oružja sa obaveznim lekarskim pregledom i uvođenjem obaveze lekara da izvesti resorno ministarstvo o uočavanju postojanja bolesti koja stavlja u pitanje sposobnost lica koje traži dozvolu ili poseduje oružje. I na kraju, jasnim razdvajanjem prekršajnih i krivičnih dela koja uslovljavaju preventivno ili privremeno oduzimanje oružja, olakšao bi se rad organima MUP-a.“ Moderniji, stroži zakon svakako je potreban ali bez mera za potpuno sprovođenje ni to nije rešenje problema.

„Nisam za liberalizaciju jer bi to u našim uslovima značilo dolivanje ulja na vatru. Mislim da je prevencija najvažnija. Koliko ja znam, u našim školama sada se govori protiv, na različite načine, ali niko ne podučava našu decu kako da se zaštite od vatrenog oružja“, kaže Dereta koji je još početkom 90-ih aktivno učestvovao u kampanji „Oružje nije igračka“. Tada čak ni organizacije kao što je Crveni krst nisu htele da podrže takvu akciju. Sada svi imaju šansu da isprave grešku i Srbiju gurnu na dno liste zemalja gde građani poseduju više pištolja, pušaka i ko-zna-kakvih eksplozivnih naprava nego policija i vojska zajedno.

Objavljeno 18. juna 2009. godine u nedeljnik NIN br. 3051