DžEJMI ŠEJ, DIREKTOR ZA POLITIČKO PLANIRANjE NATO-a

Žalim zbog kolateralne štete

Kada ste u kriznoj situaciji pravite greške. Naravno, svestan sam kakav imidž imam u Srbiji zbog pređašnje uloge portparola NATO-a

Posle jedanaest godina čekanja, šesnaest neuspelih pokušaja i jednog izneverenog obećanja datog na Koledžu Evrope u Brižu (Belgija) novinar NIN-a bio je razočaran. Ponuda nije obećavala, ali su bar uslovi bili kristalno jasni: 20 minuta razgovora, samo o strateškom konceptu, bivša Jugoslavija i bombardovanje da se ne pominje. Tu se nije moglo učiniti mnogo toga, osim da se NATO službenici stavi do znanja da intervju, koliko god bio ekskluzivan, neće otići i štampu ako se Džejmi Šej bar malo ne potrudi. Problem, naravno, nije bio u tome da Šej, koji se u lestvici NATO-a popeo do pozicije, otprilike, trećeg najbitnijeg čoveka u civilnoj strukturi alijanse, govori o dokumentu koji će sledećih deset godina služiti kao bukvar NATO-a, već u demokratskom deficitu ovog „uzmi ili ostavi“ aranžmana. Ipak, uz pomoć par trikova razgovor je, u prenaglašeno učtivoj atmosferi, potrajao 48 minuta i nekoliko sekundi. Baš zato što je Džejmi Šej sada direktor za političko planiranje u Kancelariji generalnog sekretara NATO-a i baš zato što je nekada kao portparol alijanse tokom bombardovanja SR Jugoslavije, osmehnut, sipao gorke i cinične reči, 26. avgusta 2010. u središtu NATO-a pomenuta mu je i kolateralna šteta.

Kajete li ste, bar malo, što se smislili izraz kolateralna šteta?
- O da! Totalno! Žalim zbog kolateralne štete! Ali znate, kada ste u kriznoj situaciji pravite greške. Pod velikim ste pritiskom i nemate baš vremena da se udubljujete u svaki termin koji upotrebite. Naravno, svestan sam kakav imidž imam u Srbiji zbog pređašnje uloge portparola NATO-a, ali mislim da nisam ja lično smislio taj termin, nego da je to bilo za neki film sa Arnoldom Švarcenegerom [prim. aut.- premijera filma „Kolateralna šteta“ bila je 4. februara 2002. godine]. Veoma sam zahvalan vašem nedeljniku što mi je, posle toliko godina, dao priliku da govorim o alijansi i kako ona sada funkcioniše.

Da li NATO traži novi razlog postojanja ili je koncept samo način na koji će alijansa sledećih deset godina voditi svoje poslove?
- Novi koncept nije pitanje ponovnog izmišljanja alijanse jer su njena uloga i ključne vrednosti satkane u Vašingtonskom ugovoru koji je napisan pre 61 godinu kada je bezbednosna situacija bila sasvim drugačija. Zato, otprilike, svakih deset godina u NATO-u imamo tendenciju proizvodnje novog koncepta, kako bismo u skladu sa novim bezbednosnim pretnjama interpretirati osnivački ugovor.

Još važeći koncept je iz 1999. i tada je u centru pažnje bila Jugoslavija i upravljanje krizom? Šta će sada biti u fokusu alijanse?
- Devedesetih NATO je bio pre svega evroatlantska regionalna organizacija. Posle pada Berlinskog zida najveći izazov je bio stabilizovati Evropu. S jedne strane to je značilo da moramo dopreti do Rusije i pokušati da prevaziđemo stari sindrom hladnoratovske konfrontacije, a sa druge strane da otvorimo vrata za dalje proširenje. Mađarska, Češka i Poljska su 1999. postale NATO članice.

A kako je alijansa dočekala raspad Jugoslavije i ratove koji su usledili?
- Rekao bih da smo na početku potcenili nasilje koje se dogodilo u Jugoslaviji.

Šta je sada drugačije?
- Prvo, sada je misija NATO da obezbedi stabilnost daleko od Evrope. Globalno. Očigledno je da je Avganistan najznačajnija misija za NATO ali tu su i Irak, borba protiv pirata u Adenskom zalivu, pomoć Afričkoj uniji da pošalje mirovne snage u Darfur, Somaliju, Čad. Drugo, mislim da je 1999. godine još postojalo uverenje da NATO sam treba da rešava probleme vojnim putem. Naravno, vojna moć je esencijalna za obezbeđivanje stabilnosti, ali da biste danas uspeli u misiji morate mnogo više da sarađujete sa nevladinim organizacijama, civilnim agencijama, EU i UN, ljudima koji se bave vladavinom prava, ekonomijom, reformama i razvojem.

Ako NATO to nije u stanju?
- Onda vojna misija traje mnogo duže.

Dakle, gola sila nije više dovoljna?
- To se tako više ne radi. Potrebna vam je „meka snaga“. Treća razlika je da danas morate mnogo više da sarađujete sa partnerskim zemljama. Misije poput Avganistana potpuno su nezamislive bez Australijanaca, Novozelanđana, Japana.

Kao i Kine i Rusije, zar ne?
- Tačno tako. I četvrta bitna razlika između 1999. i sada je da jača svest da se suočavamo sa sve više novih izazova koji zahtevaju političku akciju isto koliko i vojnu intervenciju čak iako direktno nema napada na teritoriju neke članice. Sada je bitno kakve su posledice i u kojoj meri utiču na stanovništvo. Tako, imate na primer hakerske napade na Estoniju 2007. koji ne predstavljaju privremenu neprijatnost ili sporadičan incident. To je bio napad na vladine servere i cela država bila je potpuno blokirana sve dok nismo našli načina da premostimo i preusmerimo komunikacije. Sličan efekat na stanovništvo imaju veštačke energetske nestašice, klimatske promene i terorizam, koji i dalje ostaje u fokusu.

Čini se da za NATO neće biti problem da opiše nove pretnje nego da odluči hoće li češće primenjivati pravo na kolektivnu odbranu iz člana 5 Vašingtonskog ugovora?
- Paradoksalno je da je NATO prvi put upotrebio član 5 ne kao odgovor na napad koji se dogodio u Evropi, već na Sjedinjenim Američkim Državama. Uveren sam da oko ovog pitanja moramo biti otvorenog uma. Pretpostavljam da će 5. član ostati izuzetak i da će se koristiti samo u slučajevima kada je ugrožena bezbednost svih.

Moramo primetiti da su svi napadi 11. septembra 2001. izvedeni samo na teritoriji SAD.
Naprotiv, 11. septembar bio je napad na sve nas. U Svetskom trgovinskom centru u Njujorku poginuli su ljudi iz 65 zemalja. Napadi Al kaide, akcije koje su finansirali ili planirali pogađaju mnoge zemlje NATO-a, ipak jedna zemlja ne može doneti odluku umesto svih - potreban je konsenzus.

Znači, jednoglasno donošenje odluka u novom konceptu neće biti zamenjeno kvalifikovanom ili nekom drugom većinom? Zanimljivo je da li će alijansa kao organizacija imati više nadnacionalnih karakteristika ubuduće?
- Nema govora o tome da će NATO menjati način odlučivanja konsenzusom ili status međuvladine organizacije.

U poslednje vreme dosta se govori o restrukturiranju vojnih komandi, čak i ukidanju nekih poput one u Lisabonu što predstavlja i osetljivo političko pitanje. Hoće li u konceptu biti nešto o tome?
- Rekao bih da u NATO postoji konsenzus da je sadašnja komandna struktura prevelika, statična i da nam je potrebna neka koju lakše i brže možemo da izmestimo. Takođe, komandna struktura je multinacionalni i integrativni elemenat NATO-a. Po meni, ključni stav je da se taj pristup zadrži, ali da osmislimo komandnu strukturu kakva nam je potrebna i kakvu možemo priuštiti. Kada to uradimo možemo razmišljati gde neki štab treba da smestimo. Naravno da će to biti delikatni pregovori, ali koliko ja znam do sada smo uspevali da i oko toga postignemo konsenzus. Uostalom, neće to biti prvi put da nam se tako nešto dešava i siguran sam da ćemo na kraju dana imati zadovoljavajuće rešenje.

Da li je plan da ubuduće bude više generala sa recimo dve zvezdice koji će imati „dva šešira“, to jest dva šefa, što poprilično zbunjuje recimo Amerikance?
- Imamo to u postojećoj komandnoj strukturi, ali ne znam da li će toga biti još više u budućnosti. I čini mi se da se Amerikanci dobro snalaze u svemu tome.

U izveštaju nezavisne ekspertske grupe postoje oprečna stanovišta o odnosu sa Rusijom?
- Ubeđen sam da i NATO i Rusija kao svetske bezbednosne rizike vide terorizam, hakerske napade, trke u naoružanju. Za Rusiju je od izuzetnog značaja da NATO misija u Avganistanu bude uspešna sa stanovišta borbe protiv narkotika i posledica po talibane. Takođe, sarađujemo i u borbi protiv pirata u Adenskom zalivu. Verujem da je bolje da se usredsredimo na onih 90 odsto zajedničkih interesa nego na onih 10 odsto gde imamo različite pozicije.

Trenutno su odnosi NATO i Rusije u uzletu, a često su i na nizbrdici. Naročito kada se pomene raketni štit, zar ne?
- Ne kažem da nemamo različite poglede o tom pitanju s vremena na vreme. Rusija je velika sila sa sopstvenim interesima ali njihovo vođstvo u poslednje vreme šalje vrlo pozitivne signale vezano za raketni štit, a generalni sekretar je u nekim od svojih govora predložio da se zajednički radi na pitanju raketnog štita.

Ipak Rumunija, Bugarska... su zabrinute što se ne zna dokle će i kojom brzinom alijansa razvijati odnose sa Rusijom?
- U NATO postoji konsenzus da NATO i Rusija zajedno mogu da pruže veći nivo evroatlantske bezbednosti. Što se tiče alijanse ta ponuda i dalje stoji, mi želimo da u NATO-Rusija savetu bude još više konsultacija i zajedničkih akcija.

Za usvajanje novog koncepta potreban je konsenzus, hoće li generalni sekretar posetiti svih 28 prestonica NATO zemalja?
- Moj šef Andres Fogh Rasmusen posetiće sve saveznike kako bi postigao konsenzus o ključnim idejama nacrta. Ali za njega nije samo bitno da NATO dobije novi papir, već kvalitet dokumenta. Nećemo imati mnogo koristi od novog koncepta ako ga svi zajedno ne primenjujemo.

Da li će partnerske zemlje uključujući Rusiju, Srbiju itd. imati uvid u nacrt kako bi eventualno dale komentar?
- Strateški koncept je pre svega NATO dokument koji obavezuje 28 članica i one su te koje će pregovarati i eventualno, jednoglasno, usvojiti koncept. Ipak, Madlen Olbrajt je tokom prethodnih faza konsultovala sve partnere i održana je serija susreta sa zemljama u Partnerstvu za mir, Mediteranskom dijalogu, Istanbulskoj inicijativi za saradnju i naravno kontakt-zemljama. Na jednom od tih okruglih stolova učestvovala je naravno i Srbija.

Da se dotaknemo daljeg proširenja, alijansa će nastaviti politiku otvorenih vrata ili je to pogrešna pretpostavka?
- Ne grešite, bar ne što se tiče NATO perspektive. Uostalom pogledajte - Slovenija, Hrvatska i Albanija su članice. BJR Makedonija je sasvim blizu da uđe u NATO, Crna Gora ima akcioni plan za članstvo, Bosna i Hercegovina je pozvana ali ostaju još neki uslovi da se ispune. Uprkos problemima koje smo imali 1999. godine odnosi sa Srbijom su mnogo bliži i imamo dobre partnerske dogovore.

Ipak javno mnjenje u Srbiji ima, moglo bi se reći, anti-NATO raspoloženje. Smatrate li to ozbiljnom preprekom za članstvo?
- Za tango je potrebno dvoje i podrška javnog mnjenja je bitna. Ubeđen sam kako je na zemlji-kandidatu da proceni da li je spremna da odluči da li želi ući u NATO. Članstvo u NATO je ipak fundamentalan spoljnopolitički izbor koji zemlju obavezuje za stalno. Znamo da se u demokratiji vlade menjaju svakih četiri, pet godina i baš zato mora da postoji politički konsenzus. I da budem potpuno iskren, u demokratiji javna podrška se ne stiče medijskom kampanjom iz NATO-štaba ovde u Briselu, već to zavisi od vašeg političkog vođstva. Mora da postoji konsenzus, ali to ne znači da vaša vlada mora da se slaže sa svakom pojedinačnom politikom NATO-a. Ako postoji politička volja da Srbija želi u NATO, da je spremna da se sprovedu reforme i da ispunjava ostale kriterijume, ne vidim razloga da ne bude deo alijanse.

Photography: Lidija Kujundžić (all rights reserved)

Objavljeno 9. septembra u nedeljniku NIN br. 3115

NIN u središtu NATO

Letnji predah Alijanse

Tri dana, u tri NATO štaba priča se vrtela samo oko tri velike stvari - novog Strateškog koncepta, prepakivanja komandne strukture i transformacije misije u Avganistanu


Poseta novinara i vojnika na zadatku u Američkoj misiji pri NATO-u bila je danima unapred najavljena, ali kapija Komande združenih snaga u Brunsumu (Holandija) nije se podigla sve dok njihova „pratnja“ nije došla i preuzela „goste“. Nenaviknutost na bespogovornu poslušnost i vojnu disciplinu učinila je da se najmanje jedan od posetilaca smesta osetio kao uljez. Valjda zato što su fotoaparati i mobilni telefoni, vrlo kulturno, zabranjeni još u autobusu.

Sve što je 25. avgusta 2010. godine izgovoreno u NATO komandi odakle se upravlja avganistanskom misijom proglašeno je za – nezvanično. Ista pravila važila su i sutradan u Monsu (Belgija). Uprkos skulpturi Posejdona kome je oduzet trozubac da bi se s vrata iskusila miroljubiva priroda NATO-a, kod novinara NIN-a preovladao je osećaj otuđenosti. Tu pomoći nije bilo. Proradile su emocije, jer se nalazio u Savezničkoj komandi za operacije pri Vrhovnoj komandi savezničkih snaga za Evropu (SHAPE) odakle su 1999. strateški birani ciljevi za bombardovanje SR Jugoslavije.

Tek treći dan u Briselu bio je nešto drugačiji. Mere bezbednosti su iste i u sedištu Severnoatlantske alijanse, ali diktafoni mogu da prođu. Opuštenosti je ovde, kao, osetno više jer su civili brojniji od vojnika, ali kako se međusobno nose predstavnici 28 članica NATO-a i svih partnerskih zemalja koje u Briselu imaju diplomatska predstavništva vidi se sa hodnika. Iako se svuda i stalno govori o zajedništvu, donošenju odluka konsenzusom i značaju malih (i)li siromašnih država u vojnim operacijama – jasno je ko su glavni igrači. Tako ispred vrata Njenog veličanstva Elizabete II stoji ogroman, sav kao od zlata, grb Ujedinjenog Kraljevstva. A koga slava nekadašnje imperije ne ozrači, secnuće ga strava pred ulazom u američku misiju, jer sav taj mermer i bronza zaista bude nelagodu kod svakog ko ne bi da ga živog sahrane čak i ako je grobnica veličanstvena.

Dakle, tri dana, u tri NATO štaba priča se vrtela samo oko tri, velike, stvari - novog Strateškog koncepta, prepakivanja komandne strukture i transformacije misije u Avganistanu koja je, naravno, uspešnija nego što se to sa strane nekom čini. Donošenje novog Strateškog koncepta 25. avgusta ušlo je u treću, poslednju, fazu kada je Andres Fogh Rasmusen, generalni sekretar Alijanse u svojoj rezidenciji okupio tim. Kako nezvanično NIN saznaje, polovinu čine Džejmi Šej i Džejms Apaturai, nekadašnji i aktuelni NATO portparoli, a za ostale se zna da im je engleski, takođe, maternji jezik. Namera Rasmusena je da uz njihovu pomoć lično napiše smernice kojima će se NATO sledećih deset godina rukovoditi. Ideje vodilje su od maja 2010. javno dostupne u izveštaju i preporukama nezavisne ekspertske grupe, tj. „saveta mudraca“ na čijem je čelu sve vreme bila Madlen Olbrajt, bivša državna sekretarka SAD.

Zamišljeno je da dokument bude kratak, lako razumljiv i, što je najvažnije, prihvatljiv svim zemljama članicama. Trenutno postoje dileme kako će Rasmusen obezbediti ovaj poslednji uslov, hoće li s nacrtom obići sve prestonice NATO članica kako bi pokazao da glas svake jednako vredi, jer je teoretski protivljenje jedne male zemlje dovoljno da pokvari sve i da samit u Lisabonu 19-20. novembra 2010. pretvori u tužan skup šefova NATO država. Na osnovu debate koja se praktično vodi od 4. aprila 2009. i izveštaja, Rasmusen će relativno lako opisati novu bezbednosnu situaciju, odnosno nove bezbednosne izazove u koje će ući klimatske promene, veštačke nestašice energenata, pirati, hakerski napadi kao recimo onaj 2007. kada je cela Estonija bila paralisana. Generalnog sekretara najviše posla čeka u određivanju ključnih zadataka, odnosno šta Alijansa radi i kada deluje. I da li će ubuduće češće primenjivati peti član ili neke druge članove osnivačkog dokumenta iz Vašingtona, potpisanog još 4. aprila 1949.

Princip kolektivne samoodbrane iz 5. člana kada se oružani napad na jednu NATO članicu smatra napadom na sve, pa tako potpisnice, pojedinačno i zajedno, odmah mogu preduzeti sve potrebne mere, uključujući i upotrebu oružane sile, kako bi ponovo uspostavile ili održale sigurnost severnoatlantskog područja (šta god to u eri globalizacije značilo). NATO bi za tako nešto trebalo da ima saglasnost Saveta bezbednosti, ali bilo je i izuzetaka, recimo kada je 19 NATO zemalja smatralo da je režim Slobodana Miloševića potpuno izgubio kompas na Kosovu i da zato smesta treba bombardovati SRJ. Ovaj, peti, član do sada je korišćen samo u dve operacije: Eagle Assist, odmah posle Al kaidinih napada 11. septembra 2001. u Njujorku, Vašingtonu i Pensilvaniji i Active Endeavour kojom je Mediteransko more od krijumčarskog raja pretvoreno u relativno miran plovni put. Treće poglavlje ekspertskog izveštaja o partnerstvu takođe bi moglo da zada glavobolju Rasmusenu. U NATO-u postoji konsenzus da je sa Rusijom bolje sarađivati. Ali biće teško naći reči da se artikuliše kako to konkretno izvesti, koliko daleko i kojom brzinom NATO treba da razvija odnose sa hladnoratovskim neprijateljem. Osim toga, odnosi sa Rusijom svakako će biti i podtekst i u drugim diskusijama koje NATO zvaničnici nerado pominju kada naglašavaju kako im, trenutno, dobro ide s Rusima, naročito u Avganistanu. Jedna od tih vrućih tema su postavljanje američkih instalacija za raketni štit u istočnoevropskim zemljama, a druga su veštačke nestašice energenata, pre svega prirodnog gasa.

Ekonomska kriza sveprisutna je u NATO kada se govori o transformaciji vojne komandne strukture. Broj generala sa četiri zvezdice verovatno će ostati isti, ali onih sa dve neće. Iako nema nikakvih, zvaničnih, izjava ili dokumenata Portugalci su zabrinuti zbog mogućeg gašenja komande združenih snaga NATO-a u Lisabonu. Borba protiv krijumčara i švercera, narkodilera i terorista u Mediteranu i akcije spasavanja kod razornih zemljotresa poput onog u Pakistanu 2007. godine - preuzeće Napulj. Jedina uteha Portugalu je da neće biti ponavljanja scenarija kao kada je Francuska 1966. napustila vojnu strukturu NATO-a, već može proći i desetak godina pre nego što NATO stavi katanac.

Na stranu što vojnici nemaju dovoljno para da renoviraju nameštaj u bazi koja je smeštena u napuštenom rudarskom kompleksu u Brunsumu, ali manjak para jeste jedan od najvećih problema Alijanse. Kako je početkom februara Nemačka novinska agencija javila nedostajalo je oko milijardu dolara u budžetu NATO za 2010. Čak i za NATO vrtoglava suma. Konkretno, oko 890 od ukupno 1,8 milijardi dolara nedostaje u investicionom budžetu jer su infrastrukturni troškovi za združene međunarodne bezbednosne snage u Avganistanu bili „neočekivano veliki“.

S obzirom na to da je Barak Obama odobrio dodatnih 40.000 vojnika koji do kraja meseca treba da se smeste u zemlji gde su najveći problemi sveopšte siromaštvo, nepismenost i nepregledna polja opijuma, troškovi će biti još veći. Ne samo zato što će se broj vojnika stacioniranih u Avganistanu sa postojećih 84.780 povećati na oko 125.000, već i zato što je potrebno „upumpati“ čitavo bogatstvo kako bi se povećale, obučile i opremile Avganistanska nacionalna armija i specijalne snage. Stvaranje avganistanske vojske i policije je magična formula za ono što u NATO-u zovu transformacija ISAF misije a što svi ostali vide kao izlaznu strategiju. Doduše, neke članice su kao što su i obećale počele da povlače kontingente. Prvi su to učinili Holanđani. Njih 1950, mahom inženjera i tehničara, napustili su 1. avgusta iz provincije Uruzgan, ali su za sobom ostavili četiri borbena aviona F-16, tri transportnih CH-47 helikoptera i pet „apača“. Što nije bez značaja jer je, kako NIN nezvanično saznaje, donedavno tuce helikoptera nadgledalo 1.206 kilometara severne granice sa Turkenistanom, a onda su Amerikanci odnekle izvukli još 50 helikoptera i prekogranični šverc je drastično opao. Iako je situacija u Avganistanu i dalje nezadovoljavajuća NATO je optimističan. Veruju da će im nova Obamina Comprehensice Counterinsurgency (COIN) strategija obezbediti dovoljno manevarskog prostora ako ne da “stvore naciju pod paljbom“ onda bar da dostojanstveno odu i ostave avganistanske snage da se bakću sa talibanima. Za vojnike na terenu, a takvih koji su bar dve godine služili u Avganistanu ima mnogo i u Briselu, to je loša vest. Više im je odgovarala taktika „prvo pucaj, a potom postavljaj pitanja!“.

„Priča se da uvode medalju za hrabro neuzvraćanje. Oni pucaju po nama a mi smo kao kul! Pa zar je to normalno? Ali ja sam američki vojnik i izvršavam naređenje čak i kad mi se ne sviđa“, kaže američki vojnik koji već drugu godinu služi u Briselu i jedva čeka da sledeće godine opet ode na zadatak u Avganistan. Iako svakog meseca jednu nedelju sa novinarima, evropskim parlamentarcima i drugim zvaničnicima putuje u Kabul i ostale, uglavnom mirnije provincije, to nije to jer nema prave akcije. Liste čekanja za novinare koji žele da zajedno sa ISAF trupama izveštavaju s lica mesta duge su po nekoliko meseci, a peripetije sa dobijanjem viza i svih ostalih propusnica mogu da potraju i od šest do devet meseci.

„Kad smo tamo, prvi zadatak mi je bezbednost, a drugi su novinarske priče. Do sada sam izgubila nekoliko vojnika, naočari za sunce, ali svi novinari su ostali čitavi“, dodaje NIN-ov anonimni saradnik koji je iskusio i kako je to kada neprijateljski metak okrzne zadnjicu. Najveća mora kopnenih trupa u Avganistanu ali i stratega u NATO su improvizovane eksplozivne naprave.

Godine 2005. bilo je oko 800 napada, a 2009. je bilo najmanje 8.000 uglavnom uspešnih akcija. Dodatni problem su, naročito na samom početku 2001/2002, bila minska polja koja su ostala pošto su se Rusi krajem osamdesetih povukli iz Avganistana. Oni nisu bili previše orni da pomognu Amerikancima i ostalim vojnicima NATO-a da očiste teren jer su znali da vetar ume tako gadno da duva u pustinji da se minska polja sa peskom šetaju, te su i njihove karte uglavnom neupotrebljive. Ako je verovati NATO podacima sa terena, 70 odsto žrtava izazvale su detonacije improvizovanih eksplozivnih naprava ili teroristi samoubice, a ne bombardovanja. Talibani i svi ostali kojima sadašnja avganistanska vlada nije po volji sve češće i sve uspešnije koriste eksplozive domaće izrade.

Izveštaj UN navodi da je u prvih šest meseci 2010. stradao 1.271 civil, dok ih je 1.997 ranjeno. Statistika smrti povećana je za 31 odsto u odnosu na isti period prošle godine, od toga u NATO bombardovanju poginulo je 69 osoba, dok je 229 lakše ili teže ranjeno. Za civile, vojnike i policajce situacija je i dalje najgora u provinciji Helmand i Kandahar. Vojnici ginu upravo u ovim provincijama gde većinu stanovništva čine Paštuni i gde je glavni posao uzgajanje maka zbog koga Avganistan slovi za najvećeg proizvođača opijuma u svetu. Čak su svetski mediji javili da je rođeni brat Ahmed Vali Kan Karzaj, mlađi brat predsednika Avganistana, uhapšen zbog dilovanja opijuma u Kandaharu i sada se vadi da je bio na platnom spisku CIA. Prema podacima UN kancelarije za drogu i kriminal, od 34 provincija polovina se vodi da tu više nema maka (što baš i nije potpuno tačno, ali je nekakav uspeh ipak postignut), u osam je zabeležen delimičan pad proizvodnje, u pet provincija se ništa ne događa a u četiri mak cveta sve više i više. S obzirom na to da na crnom tržištu nije došlo do drastičnog skoka cene heroina, mesta za rezervu ipak ima.

Kako u NATO štabu u Briselu kažu strategija spaljene zemlje, u ovom slučaju polja maka, ne daje željene rezultate Siromaštvo u kombinaciji sa talibanskim terorom i prljavim narko-novcem bacaju Avganistan i NATO dodatno u očaj. Nelojalnost onih koji tek treba da postanu deo specijalnih policijskih snaga za borbu protiv narkotika su muka živa i čak ni nova strategija tu ne pomaže mnogo. Združene NATO i avganistanske snage u nastajanju neutrališu oružani otpor, po mogućstvu sa što manje civilnih žrtava, a onda Avganistanci ostanu da održavaju red.

Za sada, navodno, nema pritužbi da NATO istiha pokušava da promeni demografsku strukturu problematičnih južnih pokrajina ali činjenica je da NATO ne može u vreme ekonomske krize da se biju „zelembaćima“ protiv talibana. „Avgani koje obučimo imaju platu oko 250-300 dolara mesečno, a talibani im za jednokratnu misiju plaćaju i do 500 dolara samo da iz bazuke ispale granatu na konvoj“, kaže jedan engleski potpukovnik koji se nada da će besplatno deljenje pšenice ipak podstaći poljoprivredu Avganistana. Za njega koji je primer stare škole vojne diplomatije izgradnja diplomatije je još uvek moguća u Avganistanu, ali to ne znači nužno da se unište plemenske zajednice i na silu, pod vatrom, stvori nacija. „Što budemo bolje upoznali kulturu i običaje Avganistanaca to ćemo moći bolje da ih razumemo i da im pomognemo“, zaključuje Britanac mršteći se kad ga podsete da NATO u Avganistanu ipak ima reputaciju okupatora.

Objavljeno 2. septembra 2010. godine u nedeljniku NIN br 3114

Intervju: Anatolij Karpov

Poslednja šansa za spas šaha

Šah umire zbog lošeg menadžmenta oko koga stalno kruže glasine o korupciji, zbog nokaut sistema i degradacije značaja titule svetskog šampiona

photo by: Branko Belić

Hotel „Moskva“, u centru Beograda, bio je idealan ambijent za razgovor sa Anatolijem Karpovom, legendom šaha. Mrvica lenjosti u žućkastom svetlu prelama se u Toljinom glasu i nagoveštava kako mu nije bilo lako da 18. avgust preturi preko glave. Sastanci sa direktorom klinike za bolesti srca, ministrom policije, gradonačelnikom i samim predsednikom Srbije ostavili su trag na šahovskom magu.

Međutim, Karpovu nema ni mira ni odmora, sve dok krajem septembra 165 delegata Svetske šahovske organizacije (FIDE) konačno ne odluče hoće li nastaviti po starom ili bi ipak probali nešto novo. Pre nego što šah načisto odumre. Ukoliko se dogodi da Karpov nasledi Kirsana Iljumžinova - kome ni 16 godina na čelu FIDE nije dovoljno – šah, čak i ovaj domaći, mogao bi da živne. Samo za balkanske zemlje to bi značilo oko 300.000 dolara bespovratne pomoći u skorijoj budućnosti.

Spravica u rukama Alise Marić, naše najbolje šahistkinje i Karpovljevog kandidata za potpredsednika FIDE, ne prestaje da zvoni. Opet zove Gari Kasparov, za manje upućene onaj što se osam a možda i više godina borio sa Karpovom da bi 1985. konačno postao 13. i ujedno najmlađi svetski šampion u šahu. Proverava Gari da li Tolja još mrda, a on kroz smeh kaže: „Sada znaš zašto ne nosim mobilni!“

Odkud to da Karpovu u kampanji pomaže ljuti rival Kasparov?
- Mi volimo šah. Situacija je da šah umire, a mi smo odlučili da ga spasemo. Uostalom, pogledajte gde se održavaju takmičenja, u Elisti, Hanti-Mansijsku, Nalčiku, Astrahanu, Jermuku, Ulan-Batoru. Sadašnje rukovodstvo FIDE funkcioniše kao poreska uprava, ubirajući pre svega prihode od taksi. Nisam slučajno rekao kako su ovi izbori poslednja prilika da se šah spase.

Kasparov nije u vašem timu, šta on dobija ukoliko postanete predsednik Svetske šahovske federacije?
- On nije tražio nikakvu poziciju u FIDE. Rekao je da mu ne treba ništa. Dogovorili smo se da ćemo zajedno tražiti sponzore kako bismo promenili ovu katastrofalnu situaciju.

Zbog čega je, po vama, propao šah?
- Zbog lošeg menadžmenta oko koga stalno kruže glasine o korupciji, nokaut sistema i degradacije značaja titule.

Da krenemo od lošeg menadžmenta. Šta najviše zamerate Iljumžinovu, sadašnjem predsedniku FIDE?
- Moji problemi s njim počinju još 1995. godine. Tada sam odbio da budem predsednik jer sam video da postoji sukob interesa. Ne možete biti aktuelni svetski šampion u šahu i predsednik FIDE! Osim toga, pokušao sam da razgovaram s njim, ali problem je u tome što on uopšte ne ceni rad igrača. Uveren je, zapravo to mi je i rekao, da kad nabavi pare dovoljno je da zvizne i najveća šahovska imena će doći. Taj čovek smatra da je predsednik FIDE čovek br. 1 u svetskom šahu. Ali to nije baš tako.

Pominjete korupciju i da je 2008. godine nedostajalo 400.000 evra u kasi. Najdžel Frimen, blagajnik, rekao je da su vaše optužbe neosnovane.
- Kad nekog direktno optužujete za korupciju, morate da imate dokumenta. Oko Iljumžinova kruže glasine o korupciji i zato predlažem neka otvore knjige pa da vidimo. Koliko su (ne)uspešni, koliko prihoda je od komercijalnih sponzorstava a koliko od članarina federacija, procenta na takmičenja i učešća igrača na turnirima. Voleo bih da saznamo zašto odjednom, baš u izbornoj godini, mnogo više novca stiže na račun Komiteta za pomoć šahu u zemljama razvoja (CACDEC dobija oko osam odsto FEDA budžeta) i kako se taj novac troši. Gde je nestao državni kredit za vunu i zašto se na neke federacije vrši pritisak ako se ne ponašaju kako menadžment želi, odnosno zašto se nekim federacijama koje su „dobre“ opraštaju dugovi itd.

Tu su i sudski sporove koji su iznosili skoro 280.000 evra, čak ste i vi bili jedan od oštećenih koji je podigao tužbu?
- Otvorio sam ta vrata 2000. godine jer Iljumžinov nije poštovao ugovor koji je potpisan a vezano za meč svetskog šampionata u šahu. Zbog pravne začkoljice nisam na vreme podneo tužbu da bih Iljumžinova tužio u Americi, ali sam pred sudom u Lozani dobio spor i oni su platili troškove i još 50.000 evra. Drugi put sam bio svedok Tozeu koji je organizovao juniorsko svetski šampionat u šahu. FIDE je silno odlagala taj spor, ali na kraju je on dobio spor s tim što je 80 odsto bilo na teret FIDE a 20 odsto na teret Tozea.

Ako postanete predsednik, hoćete li ga izvesti pred sud ako otkrijete da je zloupotrebljavao sredstva Svetske šahovske federacije?
- Ono što pouzdano znam to je da od prošle godine na računu ima oko milion evra. Ukoliko se ispostavi da je balans negativan, naravno da ću tražiti istragu.

Na svetskom nivou najavili ste oko četiri miliona dolara investicija, odakle taj novac kad FIDE ima relativno mali budžet?
- Najviše od komercijalnih sponzorstava.

Šta je potrebno da bi bilo više sponzora?
- Da se posluje transparentno. Da se zaista poradi na marketingu i odnosima sa javnošću, a ne da recimo FIDE za nevidljiv učinak Petra Rajcsanjija isplati oko 150.000 evra.

Možete li popraviti imidž FIDE, s obzirom na to da ste evo već desetu godinu ambasador UNICEF-a?
- Svetska šahovska federacija mora da izgradi saradnju sa velikim međunarodnim organizacijama kao što su UNESKO i UNICEF. Takođe, u pregovorima smo i sa međunarodnom organizacijom mladih. Uveren sam da je ovo način da se unapredi status FIDE i da nam to može biti prednost u pregovorima sa korporativnim sponzorima.

Ako bi se obnovila stara slava šaha kao sporta, možda bi i to pomoglo?
- Svakako, ali za to je potrebno ukinuti nokaut sistem i ojačati ugled titule svetskog šampiona šaha. Nokaut sistem uveden je 1998. godine. Tu je sve izmešano: klasičan, ubrzan i brzopotezan šah, a čak je teoretski moguće da dođete do finala, možda i titule svetskog šampiona a da niste pobedili ni u jednom meču. To se nije pre bilo tako. Poslednjih deset godina imate hiperprodukciju „svetskih šampiona u šahu“. Mnogi ne znaju da je ova sportska titula ustanovljena, ako se ne varam 1886. godine i da je 1975. godine bilo svega 12 svetskih šampiona u šahu. U poslednjih deset godina dobili smo još šestoricu a za neke, maltene, niko nikad nije čuo.
Nedavno ste rekli da se FIDE otuđila ne samo od nacionalnih šahovskih federacija već i od igrača. Kako vi planirate da promenite situaciju?
- Igrači neće više plaćati FIDE kada se takmiče za titulu svetskog šampiona.

Portret šampiona
Anatolij Karpov rođen je 23. maja 1951. godine u Zlatoustu, industrijskom gradu na južnim obroncima Urala. Za drevnu igru zainteresovao se kada mu je bilo svega tri godine. Nikada nije prežalio što s Bobijem Fišerom, tadašnjim svetskim šampionom, nije odigrao meč. Prvi put Karpov je branio titulu svetskog šampiona 1978. godine kada je na Filipinima 110 dana igrao protiv Viktora Korčnoja. Zli jezici pričaju i danas da je Karpov pobedio jer je profesor Vladimir Zuhar hipnotisao njegovog protivnika.

Prvi okršaj sa Garijem Kasparovom 1984. godine završio se tako što je intervenisao Alijev, tadašnji zamenik premijera Sovjetskog Saveza: budući da je Kasparov odrastao u Azarbejdžanu gde je Alijev bio bog i batina, Karpov je, po sopstvenom mišljenju, bio pokraden, a postoje i oni koji tvrde da je Tolja doživeo nervni slom za šahovskom tablom i da je zato meč prekinut. Borba je trajala 144 partije, sve dok se, posle više od osam godina, Kasparov nije „smorio“ od igranja sa Toljom i krenuo da napravi svoj svetski šampionat. To se nije desilo, rivalstvo je trajalo sve vreme, podelilo je šahovsku silu na dva dela, koja su se ujedinila tek nedavno, kada je Kasparov podržao kandidaturu Karpova za predsednika Svetske šahovske federacije.

Objavljeno 26. avgusta 2010. godine u nedeljniku NIN br 3113

Ivan Blagojević, direktor Nišvil džez festivala

Spojili smo cara i kralja

Kralj soula Solomon Burk, svetski megacar Rambo Amadeus, pokojni kralj romske muzike Šaban Bajramović i Beni Godson na 27. Nišvil džez festivalu ostaviće trag na 120.000 ljudi, a možda i za istoriju

Za mnoge Nišvil je samo lokalna muzička atrakcija. Kao sve one roštiljade i ostale ...jade gde se toči mlako pivo, pušta jeziva muzika. Međutim, za ovih 27 godina Nišvil džez festival (www.nisville.com) je izrastao u jedan, od prošle godine i zvanično, od najjačih nacionalnih festivala muzike. I sada je u stanju da ugosti čak i kralja soula Solomona Burka koji, bez reputacije, teži oko četvrt tone (250 kg). U jeku završnih priprema Ivan Blagojević posetio je redakciju NIN-a i ispričao šta će se sve dešavati na Nišvilu od 12. do 15. avgusta 2010. godine. Paradoksalno, ovaj čovek postao je poznat od Dunava do Nišave ne toliko po tome što već osamnaestu godinu za redom vodi Nišvil, već po obećanju da će spomenik Šabanu Bajramoviću otkriti makar u prikolici čak i ako gradske vlasti u svojoj premudrosti ne pronađu tačku kompromisa.

Posle svega, Šaban Bajramović ipak dobija spomenik koji je zaslužio za života. Nešto kasnije, 14. avgusta, saksofonista Beni Golson nastupa sa Kegal big bendom. Najavljujete muzičko sladostrašće i komadić džez istorije sa etiketom Made in Niš?

- Golson je svakako jedno od najvećih imena koje danas imamo u džezu i na Nišvilu. Nama je on i inspiracija i za jedno fotografisanje. Tačno u podne, sve koji su pomogli izgradnju spomenika Šabanu Bajramoviću, muzičare sa Nišvila, prolaznike - slikaćemo. Napravićemo fotografiju „Veličanstven dan na Nišvilu“, naravno u crno-beloj tehnici. Sve je to po uglednu na najčuveniju džez fotografiju „Veličanstven dan u Harlemu“ koju je Art Kejn snimio 1958. godine za Esquire magazin.

Fotografija na kojoj su Telonijus Mank, Beri Emet, Art Blejki, Dizi Gilespi, Beni Golson... inspiracija je i za dokumentarni film koji je reditelju Žanu Bahu 1995. doneo nominaciju za Oskara, zar ne?
- Tačno, a setiće se mnogi da je Beni Golson ključ zagonetke u Spilbergovom filmu „Terminal“. Glavni junak Viktor Navorski, igra ga Tom Henks, otkriva stjuardesi Ameliji Voren (tumači je Ketrin Zita Džons) da dolazi u Njujork iz svoje, izmišljene, istočnoevropske zemlje Krakozije samo da bi mu Golson potpisao fotografiju, jer je to jedini autogram koji njegov otac za života nije uspeo da dobije.

Da se vratimo samom Nišvilu, koliko posetilaca očekujete ove godine i odakle ih najviše dolazi?
- Računamo na oko 20.000 u zvaničnom programu i oko 100.000 u pratećem programu festivala. A gosti nam dolaze odasvud, iz Maroka, Egipta, Holandije, Švajcarske, Hrvatske, Bugarske...

Zauzeli ste Tvrđavu, ali ne i amfiteatar letnje pozornice gde je Nišvil nekada bio?
- Mi smo sada na livadi. Ogradili smo polovinu Niške tvrđave. Mislim da se Nišvil nikada neće vratiti samo na letnju pozornicu. Ako bude sreće da nas država, grad, ministarstvo i sponzori i dalje prate, festival će rasti i ovih pet bi moglo da preraste u deset stejdževa. Jedan, recimo folkmjuzik ili Šaban Bajramović stejdž, svakako treba da bude u amfiteatru letnje pozornice.

Zvuči kao receptura Exit festivala?
- Egzitovskim konceptom napravljen je zaokret koji će verujem dosta festivala kopirati narednih godina. Uostalom Nišvil je džez festival a džez je osnov iz kog su proistekli bugi-vugi, rokenrol... Ako ćemo pravo, mnoge svetske zvezde komercijalnog tipa koriste džezere. Odavno je džez postavio standarde artizma ispod kojih ne idu ni najkomercijalniji pop sastavi. Nije više dovoljno da uzmete gitaru i svirate. U ovakvoj vrsti umetničke muzike nemoguće je da samo imate energiju, sada muzičari pank bendova imaju akademiju. Isto je i sa pratećim muzičarima, recimo, Cece Ražnatović.

Nova energija Nišvila sadrži manje etno džeza a više hibridnog zvuka. Otkud taj otklon od etno džeza?
- Trpeli smo veliki pritisak ortodoksnih džezera. Oni tvrde da smo izdali džez koncepciju, a ja sam oduvek smatrao da je Nišvil džez festival više Nišvil nego džez i da predstavlja fuziju raznih stilova. Trudimo se da svakome ponudimo ponešto.

Udvarate se publici?
- Vešto kupujemo, umnožavamo publiku i stvaramo kvalitetan muzički ukus. Etno džeza je nešto manje ali nije da ga nema. Tu su Hazari i specijalni gost Kornelije Kovač, Vrelo je već dokazan sastav. A ako hoćete tu spada i pionir afro-bita, saksofonista Manu Dibango. I kod pank sastava Šljivovica koji dolazi iz Italije, imate etno džeza. Naravno, nastavićemo da forsiramo mlade bendove koji, kao Nisville future band, kombinuju našu etno-tradiciju sa klasičnom džez kulturom. Nadamo se da bi iz tog spoja mogao da nastane autentični etnodžez, proizvod koji će Zapad umeti da ceni.

Kako se svetski megacar Rambo Amadeus našao na programu?
- Spojili smo cara i kralja. Posle Solomona Burka, kralja soula, nastupa car Rambo koji je na poslednjem albumu debelo otplivao u džez. A uspelo nam je da ga uhvatimo da uz Martinu Vrbas, sa MTV Adria, bude voditelj programa.

Kad smo kod kralja soula, kako vam je uspelo da Solomona Burka ipak dovedete na Tvrđavu?
Bilo je problema zbog, kako da kažem, njegovog kraljevskog gabarita. Pristali smo da za njega montiramo poseban stejdž i da mu napravimo poseban hotelski smeštaj sa više od pet zvezdica.

Smeškate se! Hm, o koliko zvezdica govorimo?
- Onoliko koliko možete da prebrojite na nebu. Pravimo hotel na otvorenom, gde će Burk spavati i tuširati se. Znate, on ne može da uđe u nijedan lift i zato u ugovoru imamo i hidrauličnu dizalicu koja će biti potrebna da ga dignemo na binu.

Kralj soula je zaista atrakcija, ali da li ovde shvataju šta Burk predstavlja u svetu džeza?
- Većina ljudi i naročito mediji još uvek ne kapiraju koliko je on velika zvezda, u svetskim razmerama. Tom Vejts kaže za Burka da je arhitekta američke muzike i ja se s tim potpuno slažem.

Kralj romske muzike je imao džez izlete, a na Nišvilu nastupa i grupa Kal...
- Sve to radimo i zbog Šabana Bajramovića. Njemu je prvi put dodeljena Nagrada za životno delo Nišvil džez festivala, koja je ustanovljena 2006. godine.

Ovogodišnji laureat je Mirko Šouc. Zašto baš on?
- Njegova karijera traje 72 godine. On je još kao dečkić od pet, šest godina svirao na dvoru kralja Petra II Karađorđevića. I čini mi se da su se kralj i Šouc i družili. Šezdesetih godina on je proglašen za najboljeg evropskog džez harmonikaša, a pamtimo ga i kao pijanistu, dirigenta, kompozitora i aranžera.

Je li bilo nekih premišljanja?
- Pa, bilo je oko Predraga Ivanovića. Međutim, ja kao da sam imao predosećaj da on to neće dočekati. Nažalost, Ivanović je preminuo 4. maja ove godine.

A ko je vaš omiljeni gost bend ove godine?
- Ovo mi je kazna za zvezdani hotel?

Zaista nije...
- Naravno, Solomona Burka i Benija Gosona svakako želim da svi čuju uživo. Ali tu je i grupa De Phazz. Oni su jedno od velikih imena elektro džez budućnosti i uskoro bi mogli da ugroze i Ričarda Galijana. Kada je izašao njihov poslednji album, ljudi koji su s njim snimali rekli su da u poslednjih deset godina ništa tako dobro nisu čuli.

Hoće li i ove godine biti džez radionice?
- Ranijih godina smo naplaćivali radionice, ali od prošle godine imamo podršku gradonačelnika Niša tako da sada to radimo besplatno. Na osnovu poslatih snimaka odabraćemo desetak polaznika a zavisno od instrumenta i predavača ponegde ćemo pustiti da bude i duplo više ljudi.

Lepo je okrenuti se i pogledati koliko se Nišvil razvio, ali sigurno ste u ovih 18 godina imali i teških trenutaka, pregovora naročito sa televizijama. Kakvi su odnosi Nišvila sa RTS-om, B92, Pinkom?
- Imali smo fenomenalne odnose sa RTS-om dok nije nastupila era Sandre Šuše. Jedna druga urednica prošle godine molila je da se napravi dogovor i ja sam se složio. Ponudio sam da mi o svom trošku snimimo sve, a da nam RTS da nekakvu satisfakciju. Recimo, jedan nezavisan EPP blok, tek toliko da pokrijemo troškove prava i snimanja. Ponudili su nam EPP u jedan noću, a to ne možete nikome prodati. Sa B92 niko nije bio baš zainteresovan, a na Pinku smo razgovarali i sa generalnim direktorom ali na kraju su presudili da im to neće doneti zainteresovanost sponzora. Ipak mi ćemo raditi normalno. Sve ćemo snimati s deset kamera i ove godine, prvi put, pustiti on line.

Hoće li i to biti besplatno?
- Ako baš hoćete da učinite nešto za Nišvil, možete preko internet-sajta da darujete 5 dolara, ako nećete - ne morate. Iskreno, nije nam baš u interesu da mnogo pričamo o tome pre početka. Ne bismo baš totalno da ubijemo prodaju karata.

Zapravo, za sto evra obezbeđujete četiri spavanja, tri obroka dnevno, četiri ulaznice plus prevoz Beograd – Niš. Postoji li tu neka ekonomska računica?
- Nećete verovati, ali postoji. Nišvil je čudo sam po sebi.

Objavljeno 12. avgusta 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3111

Srbi, nasilje i strah

Batice, gledaj svoja posla!

Illustration by: Jugoslav Vlahović

Kultura časti među Srbima poslednji put je viđena u vreme Jovana Cvijića. Sada je na delu kultura kukavičluka koja se trenira „štangliranjem“ i suvišnih, mislećih, ljudi

Iako su svi, uključujući i vozača autobusa 83, brže-bolje pobegli 24. jula 2010. godine, policija je pronašla načina da pasivne u malom uličnom prizoru nasilja privoli na obavljanje građanske dužnosti. Iskazi svedoka - o batinašima koji su Teofilu Pančiću, kolumnisti nedeljnika „Vreme“, 24. jula 2010. godine metalnom štanglom umalo razlupali lobanju - poklopili su se sa tragovima DNK-a. I devet dana kasnije, Danilo Žuža (1991) i Miloš Mladenović (1992) uhapšeni su i izvedeni pred istražnog sudiju.

Međutim, tema za razmišljanje nisu sada samo tabadžije, njihovi izvori svetlosti, nemoćna država Srbija, već građani.

Dakle, kako objasniti pasivnost građana i potpuno odsustvo altruizma u slučaju Pančić, i inače? Jeste da Teofila ima, i u visini i u obimu, ali vidi mu se i narav Mede Dobrića koji čak i u najgoroj situaciji pribegava samo „đilitanju“ tek toliko da bude „nepristojna i neuviđavna žrtva“.

Nije li kultura časti poslednji put bila među Srbima u vreme Jovana Cvijića, pa je sada na delu kultura kukavičluka? I zašto ona zatvara oči pred momcima što treniraju „štangliranje“ i suvišnih, mislećih, ljudi? Ili pred perverznjacima koji napadaju devojčurke u gradskom autobusu?

„Nije reč o apatiji ili kukavičluku, već o opravdanom strahu za ličnu bezbednost. Građani se osećaju nezaštićeno i nemaju poverenje u naše sudstvo koje sporo ili nikako rešava slučajeve koji nadilaze `obično` ulično nasilje i idu do ubistva“, kaže Miljenko Dereta, izvršni direktor Građanskih inicijativa, i dodaje: „Koliko je taj strah opravdan pokazuje ne samo izbegavanje da se pomogne žrtvi nasilja, već i činjenica da niko od svedoka nije pozvao ni policiju ni hitnu pomoć. Ljudi znaju da bi svako uključivanje u slučaj značilo godine povlačenja po sudovima i verovatno pretnje celoj porodici. Svako brani samo sebe, svoju porodicu i svoj posed.“

Policija je prvu etapu ove mučne priče dobro odradila. Ali sada će biti zanimljivo šta će država, pre svega sudstvo, dalje da učini? Hoće li tragati, pronaći one koji su ove batinaše inspirisali i hoće li ih adekvatno kazniti.

„Ako ćemo pošteno, lupati nekog gvozdenom šipkom po glavi je pokušaj ubistva i čini mi se da tužilaštvo ima osnova da ovo nasilje nad Teofilom Pančićem ovako kvalifikuje“, kaže dr Žarko Korać, profesor psihologije i predsednik Socijaldemokratske unije. On smatra da za mladiće koji su tukli Teofila, zatvor ne bi bio najadekvatnija kazna. On kaže: „Ako si antisocijalan i praviš probleme, sad će te društvo naučiti da pomažeš. Sudija ti odredi 100, 200, 300 sati društveno korisnog rada umesto zatvorske kazne.“

Da nije Teofil, u vreme saopštavanja mišljenja Haškog suda o Kosovu, neku neoprostivu jeres spustio na papir? Ili je neko bio malo nervozan i mnogo besan pa je pomislio da je idealno vreme za uterivanje straha u kosti svima koji umeju britko da kažu kako misle drugačije.

„Napad na Teofila Pančića imao je karakter ’pokazne vežbe’ i pretnje svima koji bi bili spremni ’da se odreknu Kosova’. Možda su napadači i oni koji su im izdali nalog računali na burnu reakciju naroda na mišljenje suda“, kaže Dereta.

Ne radi se ovde samo o napadu na novinara, već i o hroničnom teroru netolerancije.

„Strašna je otuđenost u našem društvu koje i posle 5. oktobra nije smoglo snage da kaže kako se zločin ne isplati. Zaboravljamo da nismo uobičajena tranziciona, već posleratna zemlja sa bogatim istorijatom javnog linča i sprovođenja reperkusije u stvarnosti. Obličje smo totalitarizma i još je aktivna propaganda koja neke ljude obeležava kao izdajnike i neprijatelje“, kaže Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, i dodaje: „Ovde postoji dozvola za nasilje! Izgovoreno i fizičko nasilje je izvršno - po život ljudi!“

Po mišljenju Zagorke Golubović, sociološkinje, država Srbija ne inicira nasilje, ali ga i ne potiskuje jer nema sudski sistem koji bi se na pravi način uhvatio u koštac sa problemom nasilja.

„Ova atmosfera nasilja čoveku u podsvesti stvara momentalni strah. Ljudi se sada više plaši jer se češće suočavaju sa stvarno bezumnim nasiljem u porodici, školi, na ulici. A tu je i nesposobnost da čuješ nekog ko drugačije misli. Naročito ako misli drugačije o naciji, to jest, ako ne pripada nacionalističkoj grupi“, kaže Zagorka Golubović, autorka istraživanja „Kultura i preobražaj Srbije: vrednosna usmerenja građana u promenama posle 2000. godine“ (Res Publica i Službeni glasnik). Za nju suština problema leži u pasivnosti građana. U četvrtom ciklusu istraživanja, naučni tim je bio zatečen odgovorom ispitanika. Većina je rekla da se čovek ne može ponašati po onoj narodnoj: „U se i u svoje kljuse“, već da drugima treba pomoći. Međutim, ovo je u protivrečnosti sa odgovorima na pitanja da li i šta su učinili da bi nešto promenili u svojoj sredini.

„Ljudi nisu, kod nas, postali toliki egoisti, kao što sam imala prilike da to vidim u inostranstvu. Tamo je egoizam potpuno ovladao ljudima i oni misle samo na sebe“, kaže Zagorka Golubović. Ona još primećuje da su građani „postali otporni na otpor“ zato što su premoreni, zato što svuda oko sebe vide daleko više ružnih nego dobrih stvari. Tvrdi da su ključni - „nenaviknutost na komunikaciju i otuđenost koja je postala navikom“. „Ako nemaš instinkt da pomogneš drugom u nevolji, onda si otuđen, za tebe drugi ne znači ništa. Sve je to stvar vaspitanja.“

To je ono što je i Teofila zabolelo. Sva težina otuđenosti stala je u jednu njegovu rečenicu: „Ubrzo ostajem sam kao kuče na stanici, neko vreme nema doslovno nikoga, samo štangla i ja (kao Sadista i Mazohista posle burne ljubavne noći), čekam policiju neznani, a nemali broj minuta“.

Nažalost, to što se desilo Pančiću i mnogim drugim bezimenim građanima, uobičajeno je za grad.

Korać objašnjava: „Pionir eksperimentalne psihologije Stenli Milgram nedvosmisleno je dokazao da je nespremnost da pomognete nekome najveća kada ste u grupi nepoznatih ljudi, da je nešto manja kada ste u grupi s prijateljima, a da je najmanja kada ste sami. Da je jedna osoba bila u autobusu ona bi možda Teofilu pomogla i u tome je paradoks. Pojedinac ne može da pobegne od svoje odgovornosti, već mora da donese odluku: da li je kukavica ili heroj. A kada ste u grupi nepoznatih ljudi, vi odgovornost možete da odbacite. Očekujete da će neko drugi učiniti nešto umesto vas. Zato što je veći, jači, muško... U grupi, dakle, svako može da kaže: a, što baš ja? Ili sebi kažete: otkud ja znam zašto oni njega biju, možda je on neki težak kriminalac?“

I baš zato pred svekolikim agresivcima i siledžijama, uglavnom, spustimo gard, glavu i prošapćemo: „Batice, gledaj svoja posla!“

Sve dok tako sebe opravdavamo, imaćemo „štangliranje“ neistomišljenika, na ulici, u autobusu. A svako zastrašivanje i nametanje jednoumlja koje treba ostvariti kroz “sabornost” - nastaviće se.

Udarna igla „Obraza“

Prema saopštenju MUP-a od 3. avgusta 2010. godine, uhapšeni Danilo Žuža (1991) i Miloš Mladenović (1992) su pripadnici ekstremnih desničarskih grupa, samo je ostalo nejasno kojih. Nazovinavijačkih grupa koje su do smrti batinale francuskog navijača Brisa Tatona i likvidacijom pretili Brankici Stanković, autorki „Insajdera“ (RTV B92) ili nacionalnih strojeva, otačestvenih ili srpskih narodnih pokreta koji na internetu i forumima neograničeno praktikuju govor mržnje i zagovaraju nasilje protiv svih onih koji ne dele njihove naci(onali)stičke stavove.

U telefonskom monologu Radojko Ljubičić, predsednik UO Srpskog narodnog pokreta 1389, posle ekstenzivnog predavanja o antifašističkoj prirodi ove organizacije pod tačkom četiri, rekao je za NIN: „Niko od nas nije to uradio! Teoretski to je nemoguće.“ Slično je tvrdio, preko telefona, i Mladen Obradović iz Otačestvenog pokreta „Obraz“, ali kad mu je poslato elektronsko pisamce da sve i pismeno potvrdi ili ospori (uključujući link i sadržaj vesti sa B92), odgovor je bio: „No comment“. Samo nekoliko minuta kasnije ispostaviće se da je Obradović slagao, jer je NIN iz samog vrha srpske policije saznao da su Žuža i Mladenović pripadnici jedne podgrupe „Obraza“.

Objavljeno 05. avgusta 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3110

NEBOJŠA POPOV, po zanimanju anarho-liberal

Kentauri i suvišni ljudi

Tamo gde se masovno proizvode suvišni ljudi, sve veći zamah uzima trend ka jednoj novoj vrsti totalitarnosti

photo by: Branko Belić

Razgovor sa Nebojšom Popovom počinje 26. jula, pola sata kasnije, jer svi u redakciji sede prikovani za televizijski ekran. Gleda se i naravno komentariše Skupština sazvana valjda da bismo videli šta sad, nakon presude Međunarodnog suda pravde, valja činiti s Kosovom. Gost sa sekundom psihološke prednosti „pogađa“ još neizgovorene reči rasplinutih narodnih tribuna. Brzo radoznalost kopni, a posao čeka. Intervju započinje pitanjem kako to da su mediji, praktično, prećutali prošlonedeljnu konferenciju za štampu koju je Nebojša Popov sazvao u Medija centru jer su policajci upadali u „Republiku“, a posle su mu kucali i na vrata stana u Zrenjaninu.

Ponudili ste pravu „tranzicijsku poslasticu“ ali mediji su, praktično, ćutali. Kako to objašnjavate?
- Biće da su ljudi iz štampe nešto promućurniji od, recimo, putnika u gradskom saobraćaju, koji su bili prisutni kada su pretukli Teofila Pančića, ali su se razbežali u tom trenutku. Novinari su utoliko promućurniji; bolje da ne dođu nego da se razbeže, jer je bila policija u Medija centru. Policajci rekoše da su došli jer imaju informacije da je to skup od velikog rizika!? Navodno su očekivali sukob anarhista i nacionalista.

Na konferenciji za medije, 21. jula 2010. godine?
- Jeste, po policiji, nacionalisti će doći da tuku anarhiste jer se očekivalo da će anarhisti od moje konferencije napraviti svoju priredbu.

Policija vas smatra anarhistom?
- Ne znam kako mene oni zavode. Ja sam u kategoriji neprijatelja svih boja za nekoliko decenija svašta zaradio i kako me ko danas knjiži - ne znam. Meni je najbliže ono što su poodavno smislili, kao najstrašniju etiketu: anarho-liberal, sa crticom. Dakle, ja nisam za njih ni običan anarhista ni običan liberal nego sa crticom. A šta to znači autori nisu još razjasnili.

Anarho-liberal mu dođe nešto kao kentaur?
- Ko zna, možda postoji i kategorija debeljuce. Evo, Teofila Pančića pretukli su metalnom šipkom. Moguće da imaju tu neku kategoriju debeljuce pa onda i oni dođu na red da ih tuku ili im nešto drugo rade.

Ova priča o anarhistima i nacionalistima tipična je policijska smicalica?
- U žurnalizmu sam duže vreme i držim se dosta bukvalno onoga što mi se kaže. Ponavljam, policija mi je rekla da očekuju skup visokog rizika. Odakle su oni to smislili ja to ne znam, kao što ne znam ni kako su smislili da mene ispituju. Ja sam jedino želeo da umesto tajnog organizujemo javni informativni razgovor. Problem je mnogo ozbiljniji i upućuje ka „Jugoremediji“ i ka položaju radnika. A ukazuje i na jednu veoma važnu i aktuelnu temu, a to je kritičko preispitivanje modela tranzicije u našoj zemlji. A iza toga se valja i nešto globalno, pošto smo, očigledno, i mi deo sveta u kojem se sve jasnije primećuje jedan trend ka totalitarizmu novog tipa.

A koji dolazi sa Zapada...

- I sa zapada i sa istoka i sa juga, svuda gde se proizvodi suvišno stanovništvo, suvišni ljudi. I tu se treba prisetiti one čuvene polemike povodom suđenja Ajhmanu, pre skoro pedeset godina, kada je postavljeno pitanje: da li je u holokaustu, nesumnjivo jednom od najvećih zločina u istoriji čovečanstva, na delu „radikalno zlo“ ili nešto drugo. Hana Arent je tada došla do zaključka da je reč o „banalnom zlu“, o tome da jedna moćna vlast, garnitura, ideologija, poredak, proglasi neke ljude za suvišne zato što su zaostali u mentalnom razvoju, što nisu dovoljno zdravi. Prvo su njih „tamanili“ zatim su došli na red komunisti, liberali pa potom Jevreji, Romi, Sloveni, Srbi...

Ko su ovde „suvišni ljudi“?
- Nije potrebno mnogo znanja i pameti da se to dokuči. Najmasovniji „suvišni ljudi“ su oni koji su ostali bez zaposlenja, koji ne mogu da žive od svog rada. To je otprilike oko milion ljudi, ako tome dodate njihove porodice, zatim pripadnike drugih etničkih zajednica, drugih religija, to je onda znatno više ljudi. Čak se može i polna razlika koristiti. Uostalom, svi oni drugi, oni koji su nepoželjni, jesu „suvišni ljudi“. Trenutno su pod najžešćom paljbom radnici.

Da li su „suvišni ljudi“ i oni koji kritički promišljaju o vlasti?
- Naravno, oni koji kritički misle su, uvek, na udaru svake vlasti. Ali, ne treba to preuveličavati. Ne treba slediti vlastitu sujetu i suviše se gorditi jer se može dogoditi da od svojih nevolja ne vidimo nevolje drugih, a ipak nevolje kritičkih mislilaca nisu najveće.

Čije su nevolje najveće?
- Onih koji stradaju u ovoj, novoj, vrsti represije koja je došla posle pada realnog socijalizma sa njegovim logorima i užasima. A to je stradanje od tzv. tržišnih zakona koji su u rukama određenih ljudi.

Da li je „Jugoremedija“ postala meta državne birokratije i tajkuna upravo zato što se pokazalo da „radničko akcionarstvo“ može uspešno da parira divljačkom kapitalizmu?
- Onaj ko je bio u prilici da čita „Republiku“ mogao je da uvidi u čemu je stvar. „Jugoremedija“ je firma visoke profitabilnosti od osnivanja 60-ih godina i oko nje je bila velika grabež i posle 2000. godine u prodaji državnog paketa akcija. Firma je dospela u ruke osobe sa međunarodne poternice.

Na koga mislite?
- Mislim na Jovicu Stefanovića Ninija iz Niša koji ima neku firmu u Makedoniji. Kupujući akcije „Jugoremedije“, 42 odsto, iz državnog paketa, želeo da postane apsolutni gospodar, gazda. Radio je šta je hteo. Maltretirao ljude, otpuštao. Najzad, posle višegodišnjeg spora pred sudovima i štrajka, radnici su uspeli da se vrate na posao - presudom suda.

I sada uspešno rade?
- Svojim zalaganjem, trudom i odričući se povećanja plata koje su mogli da postignu, uložili su znatan kapital plus preko 10.000 evra kredita da rekonstruišu firmu po svetskim standardima. Taman kada je trebalo da nova firma sa povećanom vrednošću pokaže i javnosti da ne mora svaka privatizacija da se završi pljačkom, lopovlukom i katastrofom, ponovo je nastala grabež u meni nepoznatim krugovima i u vlasti i u tajkunskom podzemlju. I tu je početak ove poslednje, policijske, kampanje. Hteli su da obrukaju sadašnju upravu koja je proistekla iz pomenute grupe radnika. Tu su se poslužili i delom medija, pokušali su da obrukaju Zdravka Deurića, direktora koji je bio radnički vođa.

Znači, trebalo je pokazati da radnici nisu sposobni da izvrše tranziciju i profitabilno rade?
- Hteli su da pokažu kako su radnici nesposobni lenjivci, komunjare, levaci, i staljinisti, lopovi, pa čak i teroristi!

Kako objašnjavate da Udruženje novinara Srbije nije reagovalo na upad policije u „Republiku“? Da li u pozadini stoji pokušaj da se ceo slučaj ne shvati kao ugrožavanje slobode medija?
- Sačuvaj me bože da me brani UNS! Ja sam član Nezavisnog udruženja novinara koje je nastalo da bi se distanciralo od novinara koji su bili deo propagandne ideologije koja je vodila u ratove, zločine i pljačku. E sad, sticajem okolnosti, neki prvaci iz tih krugova javljaju se sada u javnosti kao arbitri koji presuđuju o slobodi medija. Među njima je i urednik „Tabloida“ koji služi kao predložak za čitavu ovu istoriju, a da ne pričamo o drugim likovima.

Ipak, UNS je reagovao kada je Pančić pretučen...
- To je nešto drugo, znate, ali ne bih se upuštao da o njima rasuđujem.

U javnom životu ste 50 i više godina i sa svim policijama ste imali posla. Postoji li razlika u tehnologiji titoističke, miloševićevske i ove današnje policije?
- Ne pada mi na pamet da kroz svoju ličnu biografiju prosuđujem istorijske procese, mogu ipak da primetim neke razlike koje su interesantne. Recimo, ja sam se pre više od 40 godina najpre bavio istraživanjem radničkih štrajkova koji su se javili oko 1958. godine, najpre u Sloveniji, i onda godinama ih je bilo sve više. U uzorku koji sam istražio mislim da ih je bilo negde oko 2.000. Bilo je to interesantno, zato što je tadašnja vlast svim silama nastojala da se o tome javno ne raspravlja. I nigde nije bilo, godinama, pomena o radničkim štrajkovima. A kada su se štrajkovi ipak pojavili - pod pritiskom ljudi koji su hteli da istražuju, naravno ja nisam bio jedini, nikad nisam bio jedini - onda se vlast dovijala kako to da izbegnu reč štrajk. Izmislili su protestne obustave rada.

Toliko o rečima, a faktički, kakvi su bili ti štrajkovi?
- To su bili najefikasniji štrajkovi u istoriji štrajkova. Upravo zbog toga da se ne bi pročulo da ih negde ima, sve što su tražili - a obično je to bilo da im se isplati nadnica, plate – radnici su dobijali samo da bi se zataškala stvar. S tim što su takozvane „kolovođe“ na razne načine kažnjavani. Oni su bili pod stalnom prismotrom i kad god zatreba bili su na udaru represije. Tadašnji režim je imao veliku nevolju zbog tih štrajkova jer je po Ustavu i vladajućoj ideologiji radnička klasa bila na vlasti i teško bi bilo objasniti otkud to da vladajuća klasa štrajkuje protiv sebe. Ja sam objavio u „Sociologiji“ jedan tekst na osnovu tih istraživanja, uz recenzije tada naših najozbiljnijih sociologa.

Tako je bilo i sa studentskim protestom 1968 ?
- Pokrenuo sam svoju ličnu istraživačku laboratoriju jer sam video da se studenti bune zato što su premlaćeni kod podvožnjaka 2. i 3. juna 1968. To je skandalizovalo i dobar deo normalnih, pristojnih građana, na Univerzitetu, u Beogradu i čak u čitavoj Jugoslaviji. I zbog toga je samouprava Univerziteta, donela odluku da se stupi u sedmodnevni štrajk, dok se ne utvrdi odgovornost za primenu prekomernog nasilja. Onda je najmoćniji čovek u državi, maršal Tito, održao govor na televiziji da su studenti u osnovi u pravu, nekih 90 odsto, jer sve ono što oni traže vrh partije i države je nameravao da uradi, samo su malo biti spori. Dakle, ritam je bio u pitanju, te pošto su opomenuli partijsko-državni vrh i njega lično da mora da se uradi to što oni zahtevaju, neka se raziđu, polažu ispite a oni će da urade sve to. Prvo što su uradili bilo je da nađu krivce.

Krivce za...?
- Pobunu studenata, a ne za prekomernu upotrebu sile. To je bio uslov da se raziđu studenti, to je bio strašan pritisak pod kojim je počeo da se rastače studentski pokret, a neki su sami odustali od toga da se utvrdi odgovornost policije i glavnih i odgovornih urednika medija za primenu nasilja.

Vuk Drašković je zaigrao čuveno „Kozaračko kolo“ ispred Pravnog fakulteta...
- Ne samo on. I ispred Tehničkog fakulteta se igralo, i u Studentskom gradu. Bilo je neverovatno šta se te večeri događalo.

Ostalo je Kapetan-Mišino zdanje sa Filološkim fakultetom...
- I Akademija.

Odmah je poboljšana menza i studentski bunt se osuo...
- Da, ali da se držimo tehnologije.

Naravno.
- Dakle, bila je to velika prevara od strane najvećeg autoriteta i zloupotreba straha od represalija. Najpre su zabranjeni i ukinuti akcioni odbori i zborovi, nekoliko meseci je trajalo sve to, pa je onda oštrica bila uperena protiv slobode štampe. Najviše su stradali studentski listovi. Ali da podsetim da na četiri skupštine Saveza studenata vlast nije uspela da smeni studente, tek su uz veliku militarizaciju štampe uspeli da raspuste staru redakciju.

Redakciju „Studenta“?
- Da, ali nije tu reč samo o „Studentu“, o studentskim listovima ili samo o Beogradskom univerzitetu, nego o jednom snažnom procesu duhovnog oslobađanja u kulturi, književnosti, na filmu, pozorištu, gimnazijama, sociologiji, filozofiji, posebno časopisi „Praksis“, „Sociologija“, „Filozofija“. Sve je to proglašeno crnim talasom u kulturi. Najjači udarac je bio protiv tzv. crnog talasa na filmu koji je u stvari bio kreativan i imao je sjajan odjek te se pročuo i u svetu kao novi talas u jugoslovenskoj kinematografiji. Taj obračun završio se tek 1973. godine, posle višegodišnje kampanje. Tu je tehnologija drugačija nego u prethodnom razdoblju. Pod Miloševićevim režimom opet imamo jednu vrstu restaljinizacije.

Štampa se oglušila oko događaja u „Jugoremediji“. Slično je bilo i sa zrenjaninskim „Šinvozom“. Kako tumačite da „poštena intelektualna elita“ ćuti a da se, recimo, Noam Čomski oglasio?
- Noam Čomski je izuzetno kreativan, ugledan i agilan, vredan i pre svega autonoman čovek. On nije ničiji plaćenik, niti računa s nekim profitom. On je jedan istinski intelektualac u najboljoj tradiciji kritičkog mišljenja, od Sokrata naovamo bilo ih je, i hvala bogu, još ima takvih kao on. A tamo gde nema autonomije, gde su ljudi zavisni na razne načine, i ekonomski i politički i organizaciono, tu stvari idu mnogo teže. Nećete zameriti što ću podsetiti da je u vreme dok su radnici „Jugoremedije“ vodili žilavu borbu protiv „gazde“ koji je tukao i rasterivao ljude, baš on, „gazda“, imao snažnu podršku na raznim mestima i u medijima, uključujući i NIN. Hvalio se poslovnim rezultatima i ni reči nije bilo o toj represiji.

Da nije u pitanju plaćeni marketinški tekst?
- Činim mi se da je to bilo 2005. godine. Taj čovek je imao pompezne javne nastupe i usred Moskve. Čak ga je blagosiljao tadašnji ruski patrijarh, a i neke domaće vladike. Direktor „Jugoremedije“ tada je bio Zlatko Marković.

Šta se to desilo da su, pre svega, Dragoljub Mićunović i praksisovski vunderkind Zoran Đinđić zaboravili iz koje su filozofije mišljenja izrasli? U vreme kada je Đinđić bio premijer donet je paket surovih „antiradničkih“ zakona.
- Ja se ne bavim biografijama ljudi, još manje pravim dosijee. Pominjete neke moje prijatelje iz onih decenija koje neobično cenim u onom vremenu. S nekima sam se razišao i oni sa mnom i ja ne obraćam pažnju šta i kako oni rade. Ali najpre da fakat ispravimo, nije tačno da se niko od njih ne oglašava. Oglašava se Zagorka Golubović upravo sve vreme i oko „Jugoremedije“ i oko „Šinvoza“ i oko drugih stvari koje se događaju, naročito u kulturi i promeni vrednosnih sistema, a to je obilje istraživanja o kojem se nedovoljno zna i nedovoljno raspravlja. Iz tog kruga još uvek je živ i Andrija Krešić, objavili smo jednu njegovu knjigu. U tom krugu saradnika je i Božidar Jakšić koji je bio u upravnom odboru Korčulanske škole.

Da li je to odgovor zašto Nebojša Popov nije ušao u Demokratsku stranku? Oni su potekli iz tog praksisovskog filozofskog svetonazora, znali su da su From, Markuze još onomad upozoravali na „čari kapitalizma“...
- Ponavljam, ne bavim se personalnim dosijeima.

Ne tražimo da se bavite dosijeima već da se odredite prema bivšim istomišljenicima.
- Krug intelektualaca u koji spadamo i ja i mnogi drugi, da pomenem Zagu Golubović, Vesnu Pešić, Vesnu Rakić-Vodinelić i još neke ljude, smatrali smo da ozbiljno treba shvatiti odluku Demokratske opozicije Srbije datu pre izbora septembra 2000. godine da će prva stvar koju će da urade biti da donesu novi ustav nakon izbora Ustavotvorne skupštine. I mi smo insistirali na tome, godinama, povremeno su davali obećanja i Đinđić i Koštunica i krugovi oko njih da će to uraditi, da bi na kraju izbegli slobodne izbore za ustavotvornu skupštine, izbegli su dakle postizanje društvenog konsenzusa na kojem bi to bilo građeno – i ustavotvorna skupština i novi ustav.

Da li mislite i sada da je to bio autogol DOS-a?
- Blago je rečeno autogol. To je bila kobna greška koja dok se ne ispravi nema rešenja naših problema jer je to vododelnica. Aleksandar Molnar je jasno pokazao razliku između revolucija koje se završavaju ustavnom konstitucijom demokratije. To su revolucije u Francuskoj, Holandiji, Engleskoj, Americi. Za razliku od recimo nacističke, staljinističke i sličnih revolucija koje se ne završavaju konstitucijom. Da podsetim, jedan od prvih gestova boljševika prilikom osvajanja vlasti bio je, kao i kod ovih naših, što pre izbori za ustavotvornu skupštinu, a kada su ustanovili da u njoj nemaju većinu, oni su je raspustili i onda se krenulo u sve širi teror, zaključno sa Staljinom. To sa valjanim razlogom Molnar zove cirkularnim revolucijama koje se kreću kao u vrzinom krugu.

Govorite o cirkularnim revolucijama, ali vaš opis boljševičke revolucije veoma liči ovoj našoj petooktobarskoj. Da li je ona imala boljševički naboj, da bi se na kraju završila s kriminalom i sa tajkunskim podzemljem u sprezi?
- Kao i svi ljudi, i ja sam sujetan čovek, ali trudim se da kontrolišem svoju sujetu pa mi ne pada na pamet da proglašavam završenim neke istorijske procese koji uključuju i 2000. godinu. Ono što sam rekao tiče se izneveravanja obećanja o ustavotvornoj skupštini, novom ustavu i izneveravanju očekivanja građana. Zbog toga smo mi zapali u jednu slepu ulicu u jednu krajnje problematičnu, voluntarističku tranziciju koja je odnedavno postala evidentno problematična jer gasi proizvodnju, dakle mogućnosti da ljudi žive od svog rada i širi polje stvaranja suvišnih ljudi koji čine što im padne na pamet i sa drugima i sa samima sobom, a od čega nema vajde ni individualna ni zajednička egzistencija.

Čini li vam se da se opet vraćamo na različito poimanje politike. Kao da Kosovo služi da bi se napravio otklon od drugih značajnih problema. To smo videli i sada kod ovog savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde u Hagu.
- Mislim da je Kosovo jako ozbiljan i krupan problem, ali takođe znam da Kosovo služi nekim drugovima u vlasti, neću sada detaljnije da se bavim time, da pomoću tog problema zadržavaju evropsko i svetsko značenje važnosti, a istovremeno za unutrašnje prilike ono služi kao malj u međusobnom obračunu oko toga ko će dominirati.

Kosovo je potpuno instrumentalizovano?
- Jeste, ali mene zanimaju oni koji ne pristaju na instrumentalizaciju, ni ličnu ni zajedničku. To je jako važno, jer ako vi pristajete da budete lično istrumentalizovani od strane recimo urednika, direktora, ministra, šefa ovoga ili onoga, čitavih službi, onda nema nikakve svrhe, nema preispitivanja. Priklonio sam se onoj struji u kritičkom mišljenju koja se nalazi u nekom antropološkom personalizmu gde su sposobnost kritičkog mišljenja, usavršavanje, rad na sebi i emancipacija što pojedinca što zajednice - glavne preokupacije.

Ne smatram da mogu izlaz iz naše sadašnje situacije da naprave radnici „Jugoremedije“, „Šinvoza“, ostataka „Ive Lole Ribara“, kragujevačke „Rače“ ili oni iz nekih otpadaka „Trudbenika“, ali ti ljudi rade puno i vrlo značajne stvari i koristeći to iskustvo može se naći neko rešenje da se promeni model tranzicije koji gasi proizvodnju i mogućnost života od rada – da ne bi bili suvišni ljudi. Tamo gde se masovno proizvode suvišni ljudi, sve veći zamah uzima trend ka jednoj novoj vrsti totalitarnosti.

Ovako smo i počeli i ovako bismo mogli da završimo razgovor. Napravili ste divan krug, ali, ipak, ne mislite li da je nedostatak anarhističke tradicije u Srbiji doprineo da živimo u „zverinjaku“?
- To što sada pitate spada u falsifikovanje naše kulturne istorije. Svaka redukcija raznolikosti ideja, a naročito eliminacija ideja o slobodi je pogubna.

Zašto je „Republika“ pod policijskom paskom

Beograd, Medija centar, 21. jul 2010, 12 časova

Povod

Službenici Policijske uprave iz Zrenjanina su, bez odgovarajućeg naloga, 8. jula upali u sedište „Republike“ (Beograd, Resavska 28/II) i zahtevali od sekretarke Borke Đurić dokumente o saradnji ovog lista sa zrenjaninskom “Jugoremedijom“; uzeli su kopije ugovora o oglašavanju i dokaz o uplati za objavljene oglase tog preduzeća i njegovog partnera „Luxola“, takođe iz Zrenjanina, u ukupnom iznosu od 150.000 dinara.

Nekoliko dana potom, 12. jula, dvojica policajaca u civilu došli su u moj stan u Zrenjaninu da mi uruče poziv na „informativni razgovor“ u policiji, takođe povodom saradnje sa „Jugoremedijom“. Rekao sam im da sve odgovarajuće dokumente – već imaju na raspolaganju i da ne želim o tome da razgovaram u policiji, niti da na bilo koji način učestvujem u proizvodnji afere oko „Jugoremedije“. O tome su narednog dana objavljene informacije u beogradskim listovima “Politika“, „Danas“ i „Blic“, te u novosadskom „Dnevniku“.

Dva dana kasnije, dok sam bio poslom u Beogradu, dvojica uniformisanih policajaca su me tražila na zrenjaninskoj adresi, o čemu su me, po povratku, obavestili sustanari, inače izbeglice iz Knina.

Ovi događaji su me, dozvolite izvesnu ličnu notu, podsetili na mladalačke dane, kada sam, kao asistent Filozofskog fakulteta, pre 40 godina, svakodnevno bio javno žigosan kao jedan od krivaca za studentski bunt 1968. godine, da bi, zajedno sa sedmoro kolega bio udaljen sa Fakulteta odlukom Narodne skupštine Srbije, januara 1975. Razne nevolje sledile su i potonjih godina, sve do kraha SFRJ („crna lista“, oduzimanje pasoša, svakojaki napadi, zabrana knjige, hapšenje i zatvor). One nisu prestale ni docnije, za trajanja režima Slobodana Miloševića, ponajviše u vreme razaranja Jugoslavije, naročito tokom ratova, zbog aktivnosti u Udruženju za jugoslovensku demokratsku inicijativu (UJDI) i izdavanja „Republike“ čiji sam urednik više od 20 godina. Imao bih o tome puno da vam pričam, ali ovo nije prilika za lične ispovesti i izlive sentimentalnosti. Junačenja se stidim, a pozicije žrtve gnušam.

Tema nije privatna, nego javna, o čemu svedoče činjenice koje ću vam predočiti na što je moguće sažetiji način.

Činjenice
Među brojnim temama kojima se proteklih godina bavio naš list bila je i „Jugoremedija“. Podsticaj smo našli u nalazu Saveta za borbu protiv korupcije Vlade Srbije da prilikom prodaje državnog paketa akcija (42%) nije poštovan zakon. Taj paket akcija kupilo je lice s međunarodne policijske poternice, Jovica – Nini. Po ulasku u firmu, nastojao je da postane apsolutni gazda. Nije poštovao ugovor, otpuštao je nepoćudne radnike, najneposlušnije su batinali, naizmenično, Stefanovićeva oružana pratnja, državna policija i žandarmerija.

„Kolovođe“ su hapšene i dodatno maltretirane. Zbog svega toga trajao je dugi štrajk, organizovani su javni protesti, u Zrenjaninu i Beogradu. Sve to je povremeno privlačilo pažnju javnosti, i van naše zemlje. A nisu se bunili samo radnici. Otpor su pružali i akcionari koji raspolažu s 58 posto akcija; oni nisu hteli da se liše svojih vlasničkih prava. Jedna poveća grupa od preko stotinu radnika-akcionara, pod vođstvom Zdravka Deurića, pred nadležnim organima i sudovima, na ulicama i trgovima više od tri godine vodila je žilavu borbu za elementarnu slobodu i svoja radnička i vlasnička prava, a protiv kršenja zakona i ugovora i raznih maltretiranja kojima su bili izloženi.

Ta borba nije bila uzaludna. Nadležni sud je poništio ugovor s uzurpatorskim gazdom. Vlasnici većinskog paketa akcija stekli su realnu mogućnost da upravljaju firmom, uz državu kao suvlasnika manjinskog paketa. Većina otpuštenih radnika vratila se na svoja mesta uz odgovarajuća obeštećenja. Izabrani su novi Upravni odbor i direktor. Predvodnik višegodišnje borbe, Zdravko Deurić najpre je postao predsednik UO a potom direktor. Firma je ubrzano obnavljala proizvodnju i sve uspešnije poslovala. Ušlo se i u zamašnu rekonstrukciju, da bi se postigli međunarodni standardi farmaceutske industrije, u šta su uložena zamašna vlastita sredstva i preko 10 miliona evra kredita.

„Jugoremedija“ je postala primer za ugled u lokalnoj zajednici, i šire, kako se bori za lična i kolektivna prava, za radna mesta i dobit firme, za privatne i javne interese, za ličnu slobodu i demokratske promene. Osnovali smo i lokalni pokret, Ravnopravnost, i na izborima ušli u gradski parlament, a poslužili su i kao simbol pri osnivanju nove socijaldemokratske stranke. Postali su uzor mnogim štrajkačima u zemlji.

Bitnim aspektima zbivanja oko „Jugoremedije“ sistematski se bavila „Republika“, bez idealizacije radnika i radničke klase, ali s kritičkim stavom prema njihovoj satanizaciji od strane raznih propagandista i nagonjača u „divlji kapitalizam“ koji ih, kao i druge neposlušne radnike, žigošu kao lenjivce, ostatke socijalizma i samoupravljanja, komunjare, staljiniste, pa i teroriste.

U ovom kontekstu ocrtava se svrha policijske paske koja je sada na delu. Taman kada je rekonstrukcija faktički završena, preostale su još samo zvanične verifikacije, čime firma stiče novu vrednost, na nju su se okomili razni apetiti da se što više i što pre zgrabi, kao da su se raspomamili neki daleki potomci famoznog Nezajaza (Rable).

Glavni proizvođači afere nisu sasvim vidljivi. Policijske mere su samo njihovo sredstvo, te se na policiju ne može svaliti sva odgovornost. Najprimetniji je žamor malih akcionara koji, iz egzistencijalnih razloga žele da imaju koristi od svojih akcija, ako ništa drugo a ono od njihove prodaje po što višoj ceni. Bez odgovarajuće berze akcija, usled rasutosti malih akcionara, neartikulisanih trajnih interesa i nedostatka saradnje, i usred uzburkanih privrednih i političkih prilika nastaju tenzije, kao na uzavrelom buvljaku, što pogoduje zamahu afere. U prepoznatljivoj tradiciji anonimnih dostava i inače uobičajenog intrigiranja, što se može naći u dostupnim famoznim tajnim policijskim dosijeima, u majskom broju lista Tabloid, pod uredništvom Milovana Brkića – koji odnedavno slovi i kao jedan od arbitara u sporovima oko slobode medija – objavljene su sumnje-optužbe da središnja figura narastajuće afere, Zdravko Deurić, zloupotrebljava službeni položaj za kupovinu akcija, otuđivanje mašina i - „švaleraciju“. Cilj je očigledan: osramotiti Deurića i njegove kolege, smeniti ih s rukovodećih funkcija, preuzeti upravu firme, obezbediti većinski paket akcija i ubrzati prodaju firme. U tom smeru ide širenje afere: učestala saslušanja, pretres Deurićeve kancelarije dok je bio na odmoru, kada je odneto oko 600 raznih dokumenata. Paska nad „Republikom“ i njenim urednikom samo je delić pogromaške atmosfere koja se stvara oko „Jugoremedije“, što mnogima izgleda normalno u nenormalnim okolnostima fabrikovanja raznih afera bez jasnih i racionalnih raspleta.

Na Skupštini akcionara „Jugoremedije“, 6. jula, kojoj sam prisustvovao, Deurić je podrobno i argumentovano raskrinkao narastajuću aferu (o tome je prethodno objavljena njegova opširna izjava u lokalnom listu); dokazao je da su sve mašine i dalje u krugu fabrike, da nije zloupotrebljavao svoj položaj u trgovanju akcijama, a kao pristojan čovek nije ni pomenuo intrige o „švaleraciji“. Istom prilikom ustanovljeno je da mali akcionari i dalje raspolažu većinskim paketom akcija i da nema uslova za ishitrenu smenu uprave. Jednoglasno su donete odluke o razvoju firme i o njenoj pripremi za prodaju akcija po što višim cenama, o čemu treba da se postigne dogovor s državom kao suvlasnikom, što je do sada nailazilo na razne teškoće, jer njeni predstavnici u radnicima-akcionarima ne vide ravnopravne partnere koji sudeluju u saodlučivanju u upravljanju firmom.

U normalnim prilikama ovim bi se mogla okončati afera o kojoj je reč. Međutim, još nije izvesno kako će stvari dalje teći.

Komentar
Policijska paska prema „Republici“ usmerena je, dakle, prvenstveno prema „Jugoremediji“ i spram pozitivnog trenda dešavanja u njoj proteklih nekoliko godina. Takav trend je, prema proceni izvesnih centara moći pogrešan i grešan, te ga treba suzbiti a njegove neposredne protagoniste rasturiti a glavne vinovnike kazniti. Time se suspenduju i pozitivni primeri angažovanja pravosuđa u sankcionisanju kršenja zakona i ugovora tokom dosadašnje privatizacije. Pomenimo, recimo, da se u tekućoj reorganizaciji pravosuđa „zagubio“ i jedan od najuglednijih profesionalaca zrenjaninskog tužilaštva, Zoran Đuran, o čemu je bilo reči i na sednici Narodne skupštine. I nije reč samo o „Jugoremediji“, ona je zarazan primer da se može i drukčije nego što razni moćnici i mešetari režiraju. Dešava se nešto nalik na aferu oko „svinjskog gripa“. Sve što nije pod kontrolom najmoćnijih centara moći izvesnih poslovnih krugova nalazi se ne samo pod sumnjom, već i na udaru. Iako je dosadašnji način privatizacije, po sve raširenijem gledištu, ugrozio opstanak privrede, pre svega industrije, doveo do masovne nezaposlenosti i siromaštva, vladajući krugovi oholo sebi i svojim poslušnicima dele razne bonuse, skrivajući stvarne razmere socijalne, političke i moralne krize i izbegavajući javnu raspravu o alternativi.

Razmere i razlozi naših nevolja su, dabome, krajnje ozbiljni. Da bismo ih barem umanjili neophodno je puno pameti, strpljenja i istrajnog delanja. Valja proceniti vlastite moći da oblikujemo lični i zajednički život. Kada je reč o novinarstvu, paradigmatično je iskustvo koleginice Brankice Stanković koja se već godinama bavi istraživanjem složenog spleta zločina i pljačke i raznim oblicima nasilja, da bi i sama bila izložena egzistencijalnim rizicima. Svima koji izražavaju brigu za njenu sudbinu, jasno je poručila da će i za nju biti važno da svako savesno i predano obavlja svoj životni poziv, i novinarski. Inače, obilje je mesta za razna ugrađivanja u faktički odnos snaga, pa i za sigurno preživljavanje, čak i za razne bonuse, i za novinare.

Ne zamerite da na kraju još jednom pomenem nešto lično. Nedolično bi bilo od jednog oldtajmera da učestvuje u formuli 1. Ali, to ne znači odreći se svih ambicija slobodnog života jer upravo „svoboda čoveka razlučava od zverova“, kako je pre više od dva veka zapisao ustavopisac ustaničke Srbije, Boža Grujović, inače skrajnut iz naše nacionalne istorije. Sklon sam kritičkom preispitivanju i vlastitog delanja, a ne samo istorije, ali nikada nisam pristajao da se od ljudi prave krpe, ponajmanje da to činim vlastitim rukama. Od nevolja su mi dovoljne amplitude dijabetesa. Uprkos svemu, ne mogu poreći da i „treće doba“ ima neke svoje radosti kojih se ne bih rado odrekao.

Autori: Dragan Jovanović i Lidija Kujundžić

Objavljeno 29.jula 2010 u NIN br. 3109