NIN u središtu NATO

Letnji predah Alijanse

Tri dana, u tri NATO štaba priča se vrtela samo oko tri velike stvari - novog Strateškog koncepta, prepakivanja komandne strukture i transformacije misije u Avganistanu


Poseta novinara i vojnika na zadatku u Američkoj misiji pri NATO-u bila je danima unapred najavljena, ali kapija Komande združenih snaga u Brunsumu (Holandija) nije se podigla sve dok njihova „pratnja“ nije došla i preuzela „goste“. Nenaviknutost na bespogovornu poslušnost i vojnu disciplinu učinila je da se najmanje jedan od posetilaca smesta osetio kao uljez. Valjda zato što su fotoaparati i mobilni telefoni, vrlo kulturno, zabranjeni još u autobusu.

Sve što je 25. avgusta 2010. godine izgovoreno u NATO komandi odakle se upravlja avganistanskom misijom proglašeno je za – nezvanično. Ista pravila važila su i sutradan u Monsu (Belgija). Uprkos skulpturi Posejdona kome je oduzet trozubac da bi se s vrata iskusila miroljubiva priroda NATO-a, kod novinara NIN-a preovladao je osećaj otuđenosti. Tu pomoći nije bilo. Proradile su emocije, jer se nalazio u Savezničkoj komandi za operacije pri Vrhovnoj komandi savezničkih snaga za Evropu (SHAPE) odakle su 1999. strateški birani ciljevi za bombardovanje SR Jugoslavije.

Tek treći dan u Briselu bio je nešto drugačiji. Mere bezbednosti su iste i u sedištu Severnoatlantske alijanse, ali diktafoni mogu da prođu. Opuštenosti je ovde, kao, osetno više jer su civili brojniji od vojnika, ali kako se međusobno nose predstavnici 28 članica NATO-a i svih partnerskih zemalja koje u Briselu imaju diplomatska predstavništva vidi se sa hodnika. Iako se svuda i stalno govori o zajedništvu, donošenju odluka konsenzusom i značaju malih (i)li siromašnih država u vojnim operacijama – jasno je ko su glavni igrači. Tako ispred vrata Njenog veličanstva Elizabete II stoji ogroman, sav kao od zlata, grb Ujedinjenog Kraljevstva. A koga slava nekadašnje imperije ne ozrači, secnuće ga strava pred ulazom u američku misiju, jer sav taj mermer i bronza zaista bude nelagodu kod svakog ko ne bi da ga živog sahrane čak i ako je grobnica veličanstvena.

Dakle, tri dana, u tri NATO štaba priča se vrtela samo oko tri, velike, stvari - novog Strateškog koncepta, prepakivanja komandne strukture i transformacije misije u Avganistanu koja je, naravno, uspešnija nego što se to sa strane nekom čini. Donošenje novog Strateškog koncepta 25. avgusta ušlo je u treću, poslednju, fazu kada je Andres Fogh Rasmusen, generalni sekretar Alijanse u svojoj rezidenciji okupio tim. Kako nezvanično NIN saznaje, polovinu čine Džejmi Šej i Džejms Apaturai, nekadašnji i aktuelni NATO portparoli, a za ostale se zna da im je engleski, takođe, maternji jezik. Namera Rasmusena je da uz njihovu pomoć lično napiše smernice kojima će se NATO sledećih deset godina rukovoditi. Ideje vodilje su od maja 2010. javno dostupne u izveštaju i preporukama nezavisne ekspertske grupe, tj. „saveta mudraca“ na čijem je čelu sve vreme bila Madlen Olbrajt, bivša državna sekretarka SAD.

Zamišljeno je da dokument bude kratak, lako razumljiv i, što je najvažnije, prihvatljiv svim zemljama članicama. Trenutno postoje dileme kako će Rasmusen obezbediti ovaj poslednji uslov, hoće li s nacrtom obići sve prestonice NATO članica kako bi pokazao da glas svake jednako vredi, jer je teoretski protivljenje jedne male zemlje dovoljno da pokvari sve i da samit u Lisabonu 19-20. novembra 2010. pretvori u tužan skup šefova NATO država. Na osnovu debate koja se praktično vodi od 4. aprila 2009. i izveštaja, Rasmusen će relativno lako opisati novu bezbednosnu situaciju, odnosno nove bezbednosne izazove u koje će ući klimatske promene, veštačke nestašice energenata, pirati, hakerski napadi kao recimo onaj 2007. kada je cela Estonija bila paralisana. Generalnog sekretara najviše posla čeka u određivanju ključnih zadataka, odnosno šta Alijansa radi i kada deluje. I da li će ubuduće češće primenjivati peti član ili neke druge članove osnivačkog dokumenta iz Vašingtona, potpisanog još 4. aprila 1949.

Princip kolektivne samoodbrane iz 5. člana kada se oružani napad na jednu NATO članicu smatra napadom na sve, pa tako potpisnice, pojedinačno i zajedno, odmah mogu preduzeti sve potrebne mere, uključujući i upotrebu oružane sile, kako bi ponovo uspostavile ili održale sigurnost severnoatlantskog područja (šta god to u eri globalizacije značilo). NATO bi za tako nešto trebalo da ima saglasnost Saveta bezbednosti, ali bilo je i izuzetaka, recimo kada je 19 NATO zemalja smatralo da je režim Slobodana Miloševića potpuno izgubio kompas na Kosovu i da zato smesta treba bombardovati SRJ. Ovaj, peti, član do sada je korišćen samo u dve operacije: Eagle Assist, odmah posle Al kaidinih napada 11. septembra 2001. u Njujorku, Vašingtonu i Pensilvaniji i Active Endeavour kojom je Mediteransko more od krijumčarskog raja pretvoreno u relativno miran plovni put. Treće poglavlje ekspertskog izveštaja o partnerstvu takođe bi moglo da zada glavobolju Rasmusenu. U NATO-u postoji konsenzus da je sa Rusijom bolje sarađivati. Ali biće teško naći reči da se artikuliše kako to konkretno izvesti, koliko daleko i kojom brzinom NATO treba da razvija odnose sa hladnoratovskim neprijateljem. Osim toga, odnosi sa Rusijom svakako će biti i podtekst i u drugim diskusijama koje NATO zvaničnici nerado pominju kada naglašavaju kako im, trenutno, dobro ide s Rusima, naročito u Avganistanu. Jedna od tih vrućih tema su postavljanje američkih instalacija za raketni štit u istočnoevropskim zemljama, a druga su veštačke nestašice energenata, pre svega prirodnog gasa.

Ekonomska kriza sveprisutna je u NATO kada se govori o transformaciji vojne komandne strukture. Broj generala sa četiri zvezdice verovatno će ostati isti, ali onih sa dve neće. Iako nema nikakvih, zvaničnih, izjava ili dokumenata Portugalci su zabrinuti zbog mogućeg gašenja komande združenih snaga NATO-a u Lisabonu. Borba protiv krijumčara i švercera, narkodilera i terorista u Mediteranu i akcije spasavanja kod razornih zemljotresa poput onog u Pakistanu 2007. godine - preuzeće Napulj. Jedina uteha Portugalu je da neće biti ponavljanja scenarija kao kada je Francuska 1966. napustila vojnu strukturu NATO-a, već može proći i desetak godina pre nego što NATO stavi katanac.

Na stranu što vojnici nemaju dovoljno para da renoviraju nameštaj u bazi koja je smeštena u napuštenom rudarskom kompleksu u Brunsumu, ali manjak para jeste jedan od najvećih problema Alijanse. Kako je početkom februara Nemačka novinska agencija javila nedostajalo je oko milijardu dolara u budžetu NATO za 2010. Čak i za NATO vrtoglava suma. Konkretno, oko 890 od ukupno 1,8 milijardi dolara nedostaje u investicionom budžetu jer su infrastrukturni troškovi za združene međunarodne bezbednosne snage u Avganistanu bili „neočekivano veliki“.

S obzirom na to da je Barak Obama odobrio dodatnih 40.000 vojnika koji do kraja meseca treba da se smeste u zemlji gde su najveći problemi sveopšte siromaštvo, nepismenost i nepregledna polja opijuma, troškovi će biti još veći. Ne samo zato što će se broj vojnika stacioniranih u Avganistanu sa postojećih 84.780 povećati na oko 125.000, već i zato što je potrebno „upumpati“ čitavo bogatstvo kako bi se povećale, obučile i opremile Avganistanska nacionalna armija i specijalne snage. Stvaranje avganistanske vojske i policije je magična formula za ono što u NATO-u zovu transformacija ISAF misije a što svi ostali vide kao izlaznu strategiju. Doduše, neke članice su kao što su i obećale počele da povlače kontingente. Prvi su to učinili Holanđani. Njih 1950, mahom inženjera i tehničara, napustili su 1. avgusta iz provincije Uruzgan, ali su za sobom ostavili četiri borbena aviona F-16, tri transportnih CH-47 helikoptera i pet „apača“. Što nije bez značaja jer je, kako NIN nezvanično saznaje, donedavno tuce helikoptera nadgledalo 1.206 kilometara severne granice sa Turkenistanom, a onda su Amerikanci odnekle izvukli još 50 helikoptera i prekogranični šverc je drastično opao. Iako je situacija u Avganistanu i dalje nezadovoljavajuća NATO je optimističan. Veruju da će im nova Obamina Comprehensice Counterinsurgency (COIN) strategija obezbediti dovoljno manevarskog prostora ako ne da “stvore naciju pod paljbom“ onda bar da dostojanstveno odu i ostave avganistanske snage da se bakću sa talibanima. Za vojnike na terenu, a takvih koji su bar dve godine služili u Avganistanu ima mnogo i u Briselu, to je loša vest. Više im je odgovarala taktika „prvo pucaj, a potom postavljaj pitanja!“.

„Priča se da uvode medalju za hrabro neuzvraćanje. Oni pucaju po nama a mi smo kao kul! Pa zar je to normalno? Ali ja sam američki vojnik i izvršavam naređenje čak i kad mi se ne sviđa“, kaže američki vojnik koji već drugu godinu služi u Briselu i jedva čeka da sledeće godine opet ode na zadatak u Avganistan. Iako svakog meseca jednu nedelju sa novinarima, evropskim parlamentarcima i drugim zvaničnicima putuje u Kabul i ostale, uglavnom mirnije provincije, to nije to jer nema prave akcije. Liste čekanja za novinare koji žele da zajedno sa ISAF trupama izveštavaju s lica mesta duge su po nekoliko meseci, a peripetije sa dobijanjem viza i svih ostalih propusnica mogu da potraju i od šest do devet meseci.

„Kad smo tamo, prvi zadatak mi je bezbednost, a drugi su novinarske priče. Do sada sam izgubila nekoliko vojnika, naočari za sunce, ali svi novinari su ostali čitavi“, dodaje NIN-ov anonimni saradnik koji je iskusio i kako je to kada neprijateljski metak okrzne zadnjicu. Najveća mora kopnenih trupa u Avganistanu ali i stratega u NATO su improvizovane eksplozivne naprave.

Godine 2005. bilo je oko 800 napada, a 2009. je bilo najmanje 8.000 uglavnom uspešnih akcija. Dodatni problem su, naročito na samom početku 2001/2002, bila minska polja koja su ostala pošto su se Rusi krajem osamdesetih povukli iz Avganistana. Oni nisu bili previše orni da pomognu Amerikancima i ostalim vojnicima NATO-a da očiste teren jer su znali da vetar ume tako gadno da duva u pustinji da se minska polja sa peskom šetaju, te su i njihove karte uglavnom neupotrebljive. Ako je verovati NATO podacima sa terena, 70 odsto žrtava izazvale su detonacije improvizovanih eksplozivnih naprava ili teroristi samoubice, a ne bombardovanja. Talibani i svi ostali kojima sadašnja avganistanska vlada nije po volji sve češće i sve uspešnije koriste eksplozive domaće izrade.

Izveštaj UN navodi da je u prvih šest meseci 2010. stradao 1.271 civil, dok ih je 1.997 ranjeno. Statistika smrti povećana je za 31 odsto u odnosu na isti period prošle godine, od toga u NATO bombardovanju poginulo je 69 osoba, dok je 229 lakše ili teže ranjeno. Za civile, vojnike i policajce situacija je i dalje najgora u provinciji Helmand i Kandahar. Vojnici ginu upravo u ovim provincijama gde većinu stanovništva čine Paštuni i gde je glavni posao uzgajanje maka zbog koga Avganistan slovi za najvećeg proizvođača opijuma u svetu. Čak su svetski mediji javili da je rođeni brat Ahmed Vali Kan Karzaj, mlađi brat predsednika Avganistana, uhapšen zbog dilovanja opijuma u Kandaharu i sada se vadi da je bio na platnom spisku CIA. Prema podacima UN kancelarije za drogu i kriminal, od 34 provincija polovina se vodi da tu više nema maka (što baš i nije potpuno tačno, ali je nekakav uspeh ipak postignut), u osam je zabeležen delimičan pad proizvodnje, u pet provincija se ništa ne događa a u četiri mak cveta sve više i više. S obzirom na to da na crnom tržištu nije došlo do drastičnog skoka cene heroina, mesta za rezervu ipak ima.

Kako u NATO štabu u Briselu kažu strategija spaljene zemlje, u ovom slučaju polja maka, ne daje željene rezultate Siromaštvo u kombinaciji sa talibanskim terorom i prljavim narko-novcem bacaju Avganistan i NATO dodatno u očaj. Nelojalnost onih koji tek treba da postanu deo specijalnih policijskih snaga za borbu protiv narkotika su muka živa i čak ni nova strategija tu ne pomaže mnogo. Združene NATO i avganistanske snage u nastajanju neutrališu oružani otpor, po mogućstvu sa što manje civilnih žrtava, a onda Avganistanci ostanu da održavaju red.

Za sada, navodno, nema pritužbi da NATO istiha pokušava da promeni demografsku strukturu problematičnih južnih pokrajina ali činjenica je da NATO ne može u vreme ekonomske krize da se biju „zelembaćima“ protiv talibana. „Avgani koje obučimo imaju platu oko 250-300 dolara mesečno, a talibani im za jednokratnu misiju plaćaju i do 500 dolara samo da iz bazuke ispale granatu na konvoj“, kaže jedan engleski potpukovnik koji se nada da će besplatno deljenje pšenice ipak podstaći poljoprivredu Avganistana. Za njega koji je primer stare škole vojne diplomatije izgradnja diplomatije je još uvek moguća u Avganistanu, ali to ne znači nužno da se unište plemenske zajednice i na silu, pod vatrom, stvori nacija. „Što budemo bolje upoznali kulturu i običaje Avganistanaca to ćemo moći bolje da ih razumemo i da im pomognemo“, zaključuje Britanac mršteći se kad ga podsete da NATO u Avganistanu ipak ima reputaciju okupatora.

Objavljeno 2. septembra 2010. godine u nedeljniku NIN br 3114

DOSIJE: SRBIJA i NATO (3)

Ulazak u NATO - ljubav iz računa

Ulaskom u Severoatlantsku alijansu nove članice postaju sigurno mesto za ulaganja, a prvi rezultati su porast stranih direktnih investicija i rast stope bruto domaćeg proizvoda u tim zemljama

Jedna od ključnih činjenica koja je opredeljivala sadašnje zemlje NATO za pristupanje ovom savezu bio je ekonomske prirode. Članstvo u Alijansi garantuje bezbednost, čime se omogućuju uslovi neophodni za ekonomski napredak. Zemlje NATO promovišu slobodno tržište, napredak ekonomije i porast stranih investicija.

U prvim godinama NATO članstva sve zemlje ostvarile su snažan rast bruto domaćeg proizvoda. U Bugarskoj, BDP je za pet godina porastao za šest odsto, a u Rumuniji zabeležen je rast od tri odsto. Poljska, Češka i Mađarska duplirale su priliv stranih direktnih investicija, a za osam godina koliko su članice NATO-a rast ovih investicija bio je od 350 do 450 odsto. U 2005. kada je Bugarska pristupila u NATO, direktne strane investicije porasle su za 47,5 odsto u odnosu na 2004. godinu, a u Rumuniji rast je bio 166 odsto. Prema podacima Hrvatske narodne banke, samo u 2008. ostvareno je 2,9 milijardi evra stranih direktnih investicija, dok je za proteklih 16 godina u tu zemlju stiglo 20,6 milijardi evra.

„Automatski povećan je kreditni rejting zemlje i poverenje u funkcionisanje vlade. Ocena kreditnog rejtinga je veoma važna za investicionu aktivnost, ali i za kretanje kamatnih stopa, što je važno građanima. Svaka zemlja u procesu integracije u NATO mora izvršiti brojne reforme od sektora bezbednosti preko političkih, ekonomskih i institucionalnih reformi“, kaže za NIN Ana Jovancai, stručnjak za mikro i makro ekonomiju sa Megatrend univerziteta.

Ulaskom stranog kapitala otvaraju se nova radna mesta i povećavaju ulaganja u obrambenom i civilnom sektoru offset ugovorima. Tako hrvatska kompanija „Đuro Đaković“ radi na sklapanju finskih tenkova „patrija“. Nove članice mogu da koriste novac iz NATO fondova za izgradnju infrastrukture. Postoji pomoć za uništavanje viška naoružanja i municije kao i mogućnost za prodaju i promenu namene bivših vojnih baza i objekata. Tako će u narednih pet do deset godina Hrvatska dobiti oko 40 miliona evra za rekonstrukciju vojnih objekata po standardima NATO. Konkretno, novac će biti uložen u aerodrome „Udbina“ i „Zemunik“ kod Zadra, kasarnu u Benkovcu, kao i u bivšu vojnu luku „Loru“ u Splitu koja će biti tranzitna luka za NATO.

Bugarska je 2007. godine od Alijanse dobila 75 miliona evra za modernizaciju vojske i pripremu za međunarodne misije i operacije. Priprema se i značajnije angažovanje civilnih i vojnih bugarskih firmi u obnovi „trećih zemalja“ u kojima su NATO zemlje vojno angažovane. Vojna industrija novih članica zapaženija je i na inostranom tržištu. Rumunske firme učestvovaće u obnovi Iraka, posebno kompanije za eksploataciju i preradu nafte, zatim za izgradnju rafinerija i fabrika cementa, kao i za razvoj infrastrukture i poljoprivrede. Preko Ministarstva odbrane i hrvatske misije u NATO, domaće firme obaveštene su o javnim nadmetanjima za opremanje komande Alijanse informatičkom opremom.

Srbija bi se eventualnim ulaskom u Alijansu našla na listi dobavljača specijalizovane NATO agencije i time bi imala priliku za ravnopravno učešće na tenderima za nabavku robe i usluga.

„Potrebe Alijanse, nisu samo vojne već i medicinske, transportne i mnoge druge. Otvara se i mogućnost trgovine sa svim zemljama članicama, odnosno izlazak na tržište 28 zemalja, što je nemerljivo za svaku tranzicionu zemlju“, smatra Jovancai, dodajući da je vrednost robe i usluga koje je NATO prošle godine kupio bila preko milijardu evra. Ukoliko bi Srbija ušla u NATO imala bi pristup fondovima za podršku programima istraživanja i razvoja, novim tehnologijama i naši stručnjaci uključili bi se u NATO naučno-istraživačke projekte. Međutim, članstvo u savezu podrazumeva i dodatno opterećenje ekonomije članica zbog velikih izdataka za odbrambeni sistem. Ana Jovancai, objašnjava da su skoro sve zemlje u okruženju, na početku integracije u NATO, imale lošu ekonomsku situaciju i sličnu startnu poziciju kao Srbija.

NATO članarina se određuje prema utvrđenoj formuli o podeli troškova u odnosu na visinu BDP-a i platežne sposobnosti građana svake zemlje. Najčešće izdaci iznose između 0,5 i jedan odsto vojnog budžeta. Po ovom osnovu Hrvatska godišnje plaća oko 5,5 miliona dolara, čime pokriva učešće u NATO zajedničkom budžetu. Tu su i troškovi za civilno i vojno predstavljanje u NATO-u, slanje diplomata u štab Alijanse, kao i troškovi slanja vojnih jedinica u mirovne misije, pri čemu se deo rashoda plaća iz budžeta države, dok deo doniraju SAD.

„Kao najveći potencijalni izdatak pominje se modernizacija oružanih snaga. Hrvatska računa da joj je do 2015. godine za transformaciju oružanih snaga potrebno oko 200 miliona dolara godišnje (25 odsto vojnih izdataka) - ukupno 1,6 milijardi dolara“, objašnjava Ana Jovancai i dodaje: „Ako uzmemo u obzir da je NATO prilikom proširenja na Istok od 1997. godine iz svojih budžetskih sredstava pomagao sve nove članice sa oko 15 milijardi dolara, zaključujemo da su neke zemlje imale veći prihod nego rashod za modernizaciju vojske“.

Za domaću vojnu industriju nepovoljno je to što se jedinice opremaju stranim proizvodima. Da bi ispunila obaveze prema NATO i završila modernizaciju Rumunija se 2009. zadužila kod stranih banaka. Namenska industrija te zemlje je prethodnih godina obezbeđivala 85 odsto potreba oružanih snaga, a sada se veći deo opreme kupuje u inostranstvu. Tako je u prošloj godini stranim kompanijama isplaćeno 292 miliona, bez PDV-a, a domaćim 194 miliona evra.

Članstvom u Alijansi u državne rashode ulaze i troškovi angažovanja u međunarodnim mirovnim misijama. Tako angažovanje misije u Avganistanu Bugarsku godišnje košta 68,7 miliona dolara. Troškovi angažovanja 300 hrvatskih vojnika u Avganistanu procenjuju se na oko 35 miliona evra, a za 100 ljudi koja će raditi u strukturama NATO izdvojiće još 10 miliona evra.

Izgradnja vojnih baza na teritoriji članica NATO najčešća je tema oštrih debata pre svega zbog posledica na evropsku bezbednost, ali i mogućih ekoloških posledica i uticaj na domaću privredu.

Autor: Žana Bulajić

Za avione, tenkove - milijardu, dve, tri evra

Ulazak u NATO je za dr Boška Mijatovića, ekonomistu i izvršnog direktora Centra za liberalno-demokratske studije neminovno skopčan sa višim troškovima obnavljanja vojne opreme i naoružanja. „Srbiju bi ulazak u NATO koštao najmanje milijardu evra. Toliko nam je potrebno samo za osnovne stvari, recimo avione. Evo, nedavno sam čuo podatak da je Poljska kupila 48 aviona F16 (najjeftiniji od savremenih aviona) za 3,6 milijardi dolara što daje oko 80 miliona dolara po komadu. Komandant vazduhoplovstva Srbije general Živak rekao je da nam treba 20 do 24 aviona. I ako budemo skromni i uzmemo 20 letelica to vam je već milijardu evra samo za avione“, kaže Mijatović i dodaje da jedan savremeni tenk poput engleskog „čelendžera“, francuskog „leklerka“ ili američkog „abramsa“ košta oko pet miliona evra. „Kod kupovine 100 tenkova, a mislim da bez toliko kupovina nema smisla, to je još pola milijarde evra.

Na te dve glavne stavke moralo bi se dodati još 500 miliona za komandno-kontrolne (telekomunikacione) sisteme koji moraju biti u skladu sa NATO standardima i dosta su skupi“. Na sve to trebalo bi dodati troškove prilagođavanje artiljerije, pešadijskog oružja i svega arsenala koji je zastareo i koji mora da se baci u nekom roku. Potreba da Srbija kupi novo naoružanje nije sporna ni ako Srbija ostane neutralna ni ako uđe u neki vojni savez. Ali zašto modernizaciju vojnog arsenala vezuje za ulazak u Alijansu, Mijatović objašnjava: „Ako ne ulazimo u NATO možda ne bi bilo tako skupo, možda bismo mogli da zadržimo nekoliko stotina tenkova koje imamo. Možda bismo ono što treba da nabavimo mogli da kupimo od Rusa, po nižoj ceni, povoljnijim uslovima.“

Autor: Lidija Kujundžić

Objavljeno 11. marta 2010. godine u nedeljniku NIN br 3090

DOSIJE: SRBIJA i NATO (3)

Namenska između trećeg sveta i NATO

Potrebe Severoatlantske alijanse nisu samo vojne, nego i medicinske, transportne i obrazovne. Zato je važno pitanje i za Srbiju šta može da ponudi tom tržištu sa pola milijarde stanovnika

Srbija je u „Partnerstvu za mir“, predvorju NATO saveza, od 2006. godine. Međutim, tokom trogodišnjeg članstva u ovom programu Alijanse malo je domaćih proizvoda našlo put do tržišta 28 NATO zemalja. Potrebe NATO članica su višestruke, traži se oprema, školovani kadrovi, kvalitetne a jeftine medicinske usluge. Ali pre svega oružje. Zato je logično pitanje ima li srpska namenska industrija šansu da povrati stara partnerstva i pronađe nova?

Tek odnedavno, srpska namenska industrija vraća se na staze stare slave. Dogovoreno je da se u narednih nekoliko godina u Alžir i Irak izveze oružje i tehnologija vredna više od 600 miliona dolara. Fabrike namenske danas rade samo delom nekadašnjih kapaciteta, jer su raspad Jugoslavije, ratovi, ekonomska kriza i na kraju bombardovanje 1999. godine uništili većinu ovih postrojenja.

Dok je odbrambena industrija usled sankcija bila “van igre“ tržište su preuzeli drugi i zato povratak starim partnerima ide teško. Srbija izvozi u više od 60 zemalja, a najznačajnija tržišta su zemlje Bliskog istoka i Severne Afrike. Oružje sa oznakom „Made in Serbia“ cenjeno je i na Dalekom istoku i Južnoj Americi.

Najznačajniji izvozni proizvod je municija. Od malog kalibra metka 5,56 mm koje proizvodi „Prvi partizan” (Užice) do 155 mm koji nastaje na proizvodnim trakama „Slobode“ (Čačak). Barut i eksplozive proizvode „Milan Blagojević“ (Lučani) i „Prva iskra“ (Barič). Streljačko naoružanje koje se pravi u kragujevačkoj „Zastava oružje“ takođe se izvozi, a domaće fabrike konkurentne su i sa minobacačkim, artiljerijskim i vazduhoplovnim programima. Naročiti uspeh, postigao je školski avion „Lasta“ koji se izvozi u Irak.

„Najveća prednost naše vojne industrije kada je u pitanju proizvodnja složenih oružanih sistema je prilagođavanje kupcu. Velike industrije to ne rade lako ni rado. Prosto nisu adaptibilni, niti mobilni kao mi“, kaže za NIN Stevan Nikčević, direktor Jugoimport SDPR-a i dodaje: “Ono što u narednom periodu može biti naš kvalitet jesu usluge vojnog inžinjeringa za gradnju fabrika“.

U brojkama, čak 95 odsto izvoza naše namenske industrije ide preko SDPR-a, a preostalih pet odsto predstavlja uvoz za potrebe srpskih bezbednosnih snaga. Namenska industrija je samo u 2008. godini izvezla naoružanje i opremu vrednu 400 miliona dolara.

Inostrani partneri zainteresovani su i za složene sisteme kao što su logistička vozila, artiljerija velikog kalibra i velikog dometa, na primer samohodno artiljerijsko oruže „NORA B/52“. Cene domaćih proizvođača, kako navode stručnjaci, nisu niske kao kod kineskih proizvoda, ali je srpska roba kvalitetna koliko i ona sa Zapada.

„Aduti su veliko znanje i visok kvalitet proizvoda. Stručnjaci su sa velikim iskustvom, ali smo ograničeni tehnologijama i generacijskim nivoom proizvodnje“, priča za NIN Milivoj Reljin iz Atlantskog saveta. Odbrambenu industriju čini šest preduzeća sa većinskim državnim kapitalom. „Zastava oružje“, „Krušik“, „Sloboda“, „Milan Blagojević“, „Prvi partizan“ i „Prva iskra“. U njima se uglavnom proizvodi barut, municija raznih kalibara i lako streljačko naoružanje. Drugi deo odbrambene industrije predstavljaju preduzeća metalnog, elektro i hemijskog sektora gde država kroz strateško partnerstvo ojačava tehnološku bazu i mogućnost da u budućnosti učestvuju u proizvodnji naoružanja i vojne opreme. Treći važan segment su Vojnotehnički institut, Tehnički opitni centar i tri tehničko remontna zavoda koja su u sastavu Ministarstva odbrane i Vojske Srbije.

„Namenskoj industriji potrebna je reorganizacija. Od fabrike do fabrike morate detaljno da snimite situaciju: koliko je zaposlenih i sa kakvim kvalifikacijama, sa kakvim tehnologijama se radi i šta je neophodno da proizvod bude konkurentan“, kaže Reljin uz napomenu da je „to više bolan, nego skup proces“.

U vreme nekadašnje Jugoslavije fabrike su zapošljavale i po nekoliko hiljada radnika. Manje tržište zahteva i smanjenje broja zaposlenih. Prekobrojnih je najviše u „Zastava oružju“, najvećoj fabrici naše odbrambene industrije. Prema procenama sindikata, od 2.600 višak je najmanje hiljadu ljudi. U fabrici „Milan Blagojević“ tehnološki višak je svega nekoliko desetina zaposlenih, od ukupno 987. U „Prvom partizanu“ tvrde da imaju i manjak radnika jer je uz 617 stalno zaposlenih, na određeno vreme i preko studentskih zadruga angažovano još 700 radnika.

Ali najvažnije pitanje je kako pronaći novac za oporavak namenske?

„Država bi trebalo da izvrši dokapitalizaciju, odnosno parcijalnu prodaju uz zadržavanje dela kako se to popularno kaže ’zlatne akcije’. Tako bi i dalje kontrolisala proizvodnju i u slučaju vanredne situacije, recimo rata imala pravo da zaustavi sve programe i radi samo program koji je neophodan za odbranu zemlje. Razlika između vojne i ostalih industrija je samo u kontroli jer je proces proizvodnje u namenskoj mnogo opasniji. Tamo gde se proizvode barut i eksplozivi morate da uvodite jako visoke standarde zaštite i skladištenja da ne bi došlo do nesreća. Potrebno je uvoditi nove standarde i tehnologije“, navodi Reljin.

Pa ipak, prodaja naših proizvoda na području zemalja NATO je zanemarljiva jer nam je to tržište dostupno samo u sportsko-lovačkom segmentu. Prednost imaju članice Alijanse zbog takozvanog „NATO broja“ bez koga je gotovo nemoguće plasirati proizvode na tržište od 500 miliona stanovnika.

„Na ovim tržištima postoji realna tražnja za našim proizvodima. Poslednjih godina, srpska odbrambena industrija uspela je da napravi značajan izvozni prodor zahvaljujući dobrom odnosu cene i kvaliteta. Nemamo razloga da strahujemo“, procenjuje Nikčević. Olakšavajuća okolnost za domaću industriju je činjenica da se poslednjih nekoliko decenija proizvode kalibri i po NATO i po ruskoj tehnologiji. Naša puška M 21 urađena je na bazi NATO standarda, ali opet i po ruskom modifikovanom sistemu. M-84 je urađen kao ruski tenk, ali je modernizovan zapadnim tehnologijama, dok je „Nora B/52“ potpuno zapadni standard.

„Ne traži NATO od vas da pobacate sve što imate. Planovi i programi se rade na zajedničkom nivou, uz saglasnost sa ostalim članicama, a da se pri tome ne narušava nacionalna bezbednost i nacionalni sistem. Otvaraju se velike mogućnosti za plasman proizvoda NATO zemljama i ne samo njima, već i zemljama gde one imaju svoje takozvane programe. Kada svoje proizvode registrujete sa zemljama NATO, pozivaju vas na svaki tender i imate šansu da plasirate svoje proizvode u daleko većem obimu nego što se sada radi“, objašnjava Reljin.

Eksperti navode da su NATO bezbednosne i meteorološke standarde prihvatile i zemlje koje nisu članice Alijanse.

„Da bismo došli do tehnološkog napretka moramo da budemo deo NATO. Niko vam neće dozvoliti pristup novim tehnologijama ako niste igrač od poverenja. Ljudi iz NATO saveza su našim zvaničnicima rekli da ako želimo da pozajmimo knjige, odnosno tehnologiju moramo da budemo članovi biblioteke, odnosno NATO-a. To je vrlo jednostavno, postajete deo sistema unutar koga se nešto dobija. Kada si član kluba za tebe vrede druga pravila igre“, navodi za NIN Aleksandar Radić, vojni analitičar.

Eventualni ulazak Srbije u NATO, po mišljenju analitičara, domaćoj vojnoj industriji omogućio bi da u saradnji sa SAD učestvuje i u programima Foreign Military Sales, odnosno programima SAD vlade za isporuku naoružanja i vojne opreme za potrebe prijateljskih zemalja širom sveta.

Kada je u pitanju zaštita životne sredine fabrikama bi bio olakšan razvoj ekološki rizičnih proizvoda, kao što su barut, eksplozivi, municija jer su za dostizanje strogih eko standarda potrebna značajna finansijska ulaganja koja nemamo. Inače, proizvodni asortiman u gotovo svim državnim fabrikama domaće odbrambene industrije, je ekološki potencijalno rizičan.

Naravno, nisu sva iskustva pozitivna. Tako je recimo Mađarska gotovo ugasila namensku, zadržavajući samo proizvodnju streljačkog naoružanja. Poljska je, sa druge strane postala konkurentna na tržištu zahvaljujući ulaganju u razvoj i saradnju sa zapadnim partnerima na zajedničkim proizvodima. Kojim će putem srpska namenska industrija? Pitanje je zarade ili dnevne politike?

Autor: Žana Bulajić

VMA i vojna akademija na ceni

Namenska industrija nije jedino što naša vojska može da ponudi na tržištu drugih zemalja. Vojnomedicinska akademija postaje regionalni centar za saradnju i trening lekara.

„Ne postoji bolje mesto od VMA za edukaciju. Imamo bogato iskustvo u zbrinjavanju povređenih u katastrofama i lečenju posttraumatskog sindroma. Transplantacije jetre i bubrega radimo rutinski kao i transplantaciju matičnih ćelija. Imamo najsavremeniju magnetnu rezonancu snage tri tesle, multislajsni skener, najnoviju angio salu, digitalni mamograf“, kaže za NIN general-major prof. dr Miodrag Jevtić, načelnik VMA. Najsloženiji medicinski problemi se konzilijarno završavaju za samo 15 minuta.

Način rada prilagodili smo evropskim i svetskim standardima. Imamo ISO sertifikate, akreditovali smo pet laboratorija, pa su nalazi lekara VMA validni širom Evrope“, kaže Jevtić.

Naši lekari trenutno su u mirovnim misijama UN u Čadu i Kongu. U Čadu je 21, dok je u Kongu petoro naših predstavnika. Za svoj rad prethodna ekipa dobila je medalje od UN i Kraljevine Norveške. Prošle godine kod nas su se usavršavali stručnjaci iz više od 20 zemalja, a u najznačajnijim svetskim zdravstvenim centrima bilo je 40 naših stručnjaka. Na Medicinskom fakultetu formiranom pri VMA već studiraju državljani zemalja u regionu, a uskoro na školovanje stižu i stručnjaci egipatske vojske.

„Naravno vodimo računa i o komercijalnim efektima. Sve više je pacijenata iz okolnih država, a na lečenje u Beograd dolaze i građani Italije, Austrije i ostalih zapadnih država. Jedan od razloga je i što su naše usluge višestruko jeftinije nego u njihovim zemljama“, objašnjava Jevtić.

Osim VMA u svetu je na ceni i Vojna akademija koja je tražila za 2010. godinu nešto manje od 1,28 milijardi dinara iz budžeta i oko 18,8 miliona dinara prihoda. Kako kažu u odseku za finansije dobili su 805.375.000 miliona dinara, što je oko 36 odsto manje od očekivanog. Akreditovana je sa pet osnovnih studijskih programa i četiri diplomska, master programa. Takođe radi se na osnivanju Univerziteta odbrane, koji bi činili Vojna akademija i Visoka škola integrisanih akademskih studija medicine koja je osnovana pri VMA: „Dobili smo akreditaciju za tri doktorska programa: vojno-mašinsko inžinjerstvo, menadžment u odbrani i vojnu medicinu“, kaže brigadni general Mladen Vuruna, načelnik Vojne akademije i dodaje da je potpisan sporazum o saradnji sa Češkom i dodaje: „Deficitaran kadar su tehnolozi u oblasti baruta i eksplozivnih materija. Namenskoj industriji treba ovaj kadar, jer je poslednja generacija 1993/94. godine sa Vojnotehničkog fakulteta u Zagrebu prešla u Beograd da završi školovanje.“

Jesenas je 129 diplomaca promovisano, magistriralo je 14 a na doktoratima je devetoro. Stranaca je najviše na školovanju za komandante brigada. Po katalogu akademije školovanje za strance je od 35.000 do 40.000. evra. Komandnoštabno i za generalštabno školovanje je isto i za sve – od 11.000 do 12.000 evra. Najviše stranaca je iz Bosne i Hercegovine (oba entiteta) i Crne Gore, Makedonije, Rusije, Turske, Kine, SAD. Grupu od dvadesetak Alžiraca imamo na masteru u tehničko-tehnološkoj oblasti.

Profesionalizacija Vojske Srbije postavlja nove zahteve pred Vojnu akademiju, gde osnovno školovanje košta godišnje oko 4.000 evra. Studijski programi već sada se prilagođavaju novim zahtevima jer budući oficir dolazi u jedinicu gde su profesionalci koji imaju mnogo više borbenog iskustva.

„Oficir će morati da promeni logiku i način komunikacije sa svojim ljudima. Moraće da sluša“, kaže Vuruna i dodaje: „Osim toga oficiri neće obučavati vojnike, za to će postojati posebni centri, nego će izvoditi operacije“. Dvadesetak oficira u poslednje tri-četiri godine steklo je master u inostranstvu. Naši ljudi se uglavnom školuju na ratnim koledžima u Fort Levenvortu i na univerzitetima odbrane SAD, Francuske, Italije, Velike Britanije, Baltičkom koledžu koji je u Estoniji i u Nemačkoj.

Autor: Žana Bulajić i Lidija Kujundžić

Objavljeno 11. marta 2010. godine u nedeljniku NIN br 3090