Rat u nama

Šta je tako uznemirujuće u filmu koji snima Anđelina Džoli - da li je to prošlost koja u stvari nije prošla i još jedno suočenje sa istinom da je rat završen samo u političkim govorima i deklaracijama

Oskarovka Anđelina Džoli dobila je svoj rat na Balkanu. I uprkos zabranama, protestima udruženja „Žena – žrtava rata“ i celokupne balkanske čaršije koja je imala svoj stav o scenariju koji nije pročitala, Anđelina za koji dan počinje u Sarajevu snimanje filma pod radnim naslovom Untiteled Love Story. Za sve nas u Bosni, u Srbiji, u Hrvatskoj ambasadorka dobre volje Komesarijata za izbeglice Ujedinjenih nacija učinila je dve nezamislive stvari zbog čega je zaslužila da joj držimo fige, čak i ako snima film o zabranjenoj ljubavi, navodno između silovane devojke i vojnika koji ju je zlostavljao?!

Šta je zapravo Anđelina Džoli uradila?

Prvo, istinom je osporila tvrdnje srpskog medijskog mogula Željka Mitrovića i šićardžijski duh ministra kulture Federacije BiH Gavrila Grahovca. Vlasnik „Pink“ televizije nije mogao sportski da otrpi što ga je Anđelina „otkačila“ pa se obratio medijima, sav zabrinut za srpski nacion: „Ona je prepuna predrasuda o Srbima. Znam da saradnja s njom otvara vrata velikog filmskog biznisa, ali ne želim da budem deo nečega što po ko zna koji put predstavlja Srbe kao večite loše momke“. Da je istina negde drugde, naslućivalo se odmah na početku. Glumac Rade Šerbedžija, koji ne snima filmove o ratovima u bivšoj Jugoslaviji čak ni ako u njima glumi Džin Hekman, prihvatio je Anđelininu ponudu. Šerbedžija je presedan objasnio jednostavno: „Tekst je sjajan... Sama je napisala dramu nakon što je čula istinitu priču u kojoj je ona njegova zarobljenica, a u stvari se vole i strasni su ljubavnici. Ta ogromna ljubav, ljubav do groba, ima neke elemente antičke tragedije. Nisu istinite tvrdnje da je film antisrpski“.

Ministar Grahovac, ujedno i zamenik premijera Federacije BiH, napravio je dve greške. Bez mnogo razmišljanja, ukinuo je dozvolu za snimanje nekoliko kadrova na starom jevrejskom groblju na Grbavici. Svojim, u biti jasno cenzorskim, činom Grahovac je, kako sam kaže, izrazio negodovanje za snimanje filma, koji ne govori o istini i vređa žrtve. Ubedile su ga, iz srca izgovorene, reči Bakire Hasečić, predsednice udruženja „Žene – žrtve rata“ koja je jedva preživela pakao u Višegradu: „Među hiljadama svedočenja žena koje su silovane tokom rata nema nijednog u kojem se žrtva zaljubljuje u svog silovatelja!“ Tri dana kasnije, toliko je trebalo da se javna rasprava i strasti rasplamsaju, i pošto je iščitao scenario Grahovac se predomislio. Dopustio je Anđelini da snima u Sarajevu. I umesto da se smire, emocije su eksplodirala.
Čuvari bosanskog identiteta - a bilo je tu političara, verskih prvaka, bogme i intelektualaca i umetnika sva tri konstitutivna naroda - odobravali su Grahovcu. Ali to mu nije mnogo pomoglo. Raja se već trgla.

Druga nezamisliva stvar koju je Anđelina Džoli uradila je što je - koliko god da su je bolele osuđujuće reči silovanih i zlostavljanih žena iz Bosne - odabrala da bude „nepristojna žrtva“ i da na besnu pomamu svih kojima su trauma, nepravda i želja za osvetom izjeli srce odgovori sabrano i smireno. Zamolila je kritičare da se uzdrže „od donošenja suda dok ne vide film“. U saopštenju je Anđelina jasno rekla da su priče koje kruže o filmu netačne. „Dramatična događanja uvek uplaše one koji su učesnici stvarnih događaja. Ovo nije dokumentarac“, rekla je, između ostalog, u saopštenju koje nije ulazilo u mračne detalje (Npr. da li se žrtva silovanja zaljubljuje u zlostavljača pre ili pošto joj je otkinuo dojku!?) scenarija koji je Anđelina sama napisala.

Cela priča dobila je novu dimenziju kada se glumac Feđa Štukan koji igra u Anđelininom filmu oglasio otvorenim pismom. Rekao je kako je video Anđelinu tužnu i izgubljenu jer su je napali upravo oni zbog kojih snima ovaj film. „Njoj koja će potrošiti 15 miliona svojih dolara, da ubrza proces privođenja pred Veće pravde, onih koji su na bilo koji način učestvovali u zločinima nad ženama!“ napisao je između ostalog Štukan. Nije se ustručavao da podsetio kako je sve isto „kao kad se dizala prašina i oko filma Ahmeda Imamovića, jer kao ’ne postoje’ pederi među muslimanima. Ali mi znamo da postoje, ja ih znam pedesetak, a znate ih i vi, ali ste licemjerni“. Poručio je Štukan svima: „Možete vi to da negirate, i to je vaše legitimno pravo. Možete isto tako da negirate da je i Hrvatska izvršila agresiju na BiH. Možete vi, ali ja ne mogu...“ Zato što neće da negira činjenice, Štukan nije prećutao kako je 2009. igrao glavnu ulogu „u filmu o ovom istom događaju“. Držao je u rukama materijale Haškog tribunala. „I to da se muslimanka mogla zaljubiti u Srbina (iako se to vama gadi) istina je. Ali upravo ta istina, da je ljubav (ljubav je emocija, koju vi više nemate, suprotna onoj emociji koju osjećate većinu svog vremena), našla svoj put, u takvim užasnim okolnostima, upravo ona, jeste to svjetlo zbog kojeg vrijedi potrošiti pare i snimiti film i reći kako ljubav još uvijek postoji na ovim prostorima.“

I sada kad je jedna holivudska zvezda učinila više, nego ovdašnji ministri i političari, kako bi se na Balkanu zalečile ratne rane mogli bismo to bar da iskoristimo.

„Prvo treba ustanoviti ko su dželati, a ko žrtve i to je pre svega politički proces. To je pitanje zdravlja jednog društva. Zato što ne znamo ko su ubice, ne znamo ni ko su nevini, niti ko su heroji. Zato što nema imenovanja uzroka našemu jadu i nosilaca tog jada, nema ni kontinuiteta ni rđave ni dobre prošlosti. Da bi žrtva mogla da oprosti mora da ima mogućnost izbora i slobodu, baš kao i umetnik. Tamo gde je trauma, tamo je i mesto umetnosti“, kaže Borka Pavićević, direktorka Centra za kulturnu dekontaminaciju, i antiratna aktivistkinja, dodajući: „Nama je potrebno uznemirenje pa pomirenje. To je Žarko Puhovski rekao još 2000, nakon 5. oktobra, na konferenciji B92 o pomirenju, kada je bila inicirana Komisija za istinu, vlade Vojislava Koštunice.“
Rat u nama teško da će prestati ako rediteljski prvenac Anđeline Džoli ispadne umetničko delo, što bi naravno bilo dobro, ali nije preterano bitno. Međutim, ono što je jeste ključ, kako pojedinaca tako i društva je da se sasvim ozbiljno pozabavimo traumom i nasiljem koje kao tempirana bomba pulsira.

„Nisam siguran da je rat na Balkanu zaista završen. Živimo u atmosferi jednog opšteg poraza, poraza pozitivnih ideja, poraza ideologija, u vremenu velikih nacionalnih frustracija. Iz jedne takve opšte konfuzije svašta se može izroditi. Znamo iz istorije da je to pogodno tle za neke od najgorih i najopasnijih političkih sistema. Probuđene nacionalističke strasti samo su prigušene spoljnim pritiskom a nisu do kraja iživljene uprkos strašnim zločinima koji su počinjeni. Ovde kod nas, ima političara i istoričara a i umetnika koji ne propuštaju priliku da kažu kako treba biti strpljiv, a onda kada se okolnosti slože silom ćemo vratiti ono što je izgubljeno. Drugim rečima, obećavaju nove ratove“, kaže Filip David, književnik. On naglašava: „Dosta toga nasleđeno je iz bliže prošlosti, jedna vrsta državne cenzure i samocenzure, zatim neke karakterne osobine vekovima stvarane kao što su manija veličine i manija gonjenja istovremeno, samoljublje, narcisoidnost, nesposobnost da se vide sopstvene mane i grehovi, a sposobnost da se uveličaju tuđe, primena dvostrukih merila u mnogim procenama, jedno potpuno zamešateljstvo patologije i politike, osećaj nesigurnosti van kolektiva. Sve to stvara poseban tip nepouzdane ličnosti često sklone nasilju kojom je lako manipulisati i koju je lako navesti na zlo.“

Psihijatri se uglavnom slažu da nasilnik i žrtva imaju intenzivan emotivan odnos. Taj odnos je uvek nasiljem organizovan i kojim god mehanizmom odbrane da se brani od teške, naročito ratne, traume - žrtva ne može pobeći.

„Nasilje ruši ličnu, telesnu, psihološku i socijalnu granicu žrtve. Oduzima joj doživljaj kontrole nad sopstvenim životom i izaziva egzistencijalni strah. Percepcija nasilnika iz pozicije žrtve oblikovana je ovim specifičnim iskustvom sopstvene nemoći, te se on sagledava kao još moćniji, grandiozniji kao nedodirljiv“, kaže Nevenka Čalovska--Hercog, neuropsihijatar i predsednica Asocijacije sistemskih terapeuta i dodaje: „Povezivanje i približavanje nasilniku, identifikacija sa agresorom, po Adleru, mogu se razumeti kao pokušaj ponovnog uspostavljanja kontrole nad sopstvenim životom. Iskustvo zlostavljanja je veoma intenzivno, preplavljujuće i često se čini žrtvi visoko ekskluzivnim, nemoguće ga je prepričati drugom, niko ne može da to razume. Ovi naizgled nerazumljivi i kontroverzni međuljudski odnosi su često bili predmet interesovanja književnika, režisera i uvek su izazivali intenzivne i uzburkane reakcije javnosti. Činjenica da su mogući i da su, posmatrano iz konvencionalnog socijalnog konteksta, neprihvatljivi čini ih veoma provokativnim“.

Identifikacija sa agresorom se često sreće kod kidnapovanih. Žrtva koja pati od stokholmskog sindroma otimača (nasilnika) doživljava kao nekog ko je prinuđen da se radikalnim sredstvima bori za pravdu, a zaboravlja da je to osoba koja sprovodi nasilje nad njom i svodi na nivo objekta, sredstva za izvršenje svojih namera.

„Logika je da ako ste isti kao on (nasilnik, mučitelj, zlostavljač) neće vas više napadati“, kaže prof. Žarko Korać, i dodaje da mnogo faktora utiče na to hoće li se žrtva poistovećivati sa agresorom, kliziti u negaciju (poricanje), delimičnu ili potpunu amneziju traumatskog doživljaja ili će smoći snage da se sa traumom suoči. Zbog razbijačke prirode traume koja se stalno vraća iznova, žrtva gubi bitku. Jedni postaju i sami zlostavljači, drugi alkoholičari, narkomani, a oni najranjiviji dignu ruku na sebe. Trauma, kako kaže Vladan Beara, psiholog i psihoterapeut u Društvu za zaštitu mentalnog zdravlja ratnih veterana i žrtava ratova 1991-1999. god, nisu pošteđeni ni povratnici iz ratova. Posle iščitavanja oko 200 stranica svedočenja onih koji su ratovali, čitalac će verovatno biti bolestan, ali bi trebalo i da shvati da Srbija radikalno mora promeniti odnos prema ovim ljudima koji, kako stručnjaci procenjuju, čine deset odsto stanovništva.

„Cilj je da se čuju iskustva ratnih veterana, da im se vrati humanitet i da se uzdrmaju mnogobrojne predrasude prema njima“, kaže Beara, dodajući da je knjiga „Gde si to bio, sine moj?“ napisana sa neuropsihijatrom Predragom Miljanovićem bila način da se „i mi rasteretimo patnje koju smo upili u sebe pomažući ovim ljudima, a hvatanje i kažnjavanje počinilaca zločina prepustili smo kompetentnima za to“.

Ako prihvatimo da su oni koji su ratovali ljudi, čak i u slučaju onih koji su učestvovali u likvidaciji civila, silovanju žena ali i muškaraca (o čemu niko ne želi ni da čuje), koga onda vređamo?
Je li stvarno uvredljivo da se dželat naziva čovekom i da se žrtva može zaljubiti u silovatelja, neprijatelja ili mučitelja?

„Upravo to je problematično. Na taj način se negira ljudskost tih počinitelja i tako žrtve čine ono isto što su počinitelji učinili njima. Da bi ih mogli silovati, počinitelji su prvo morali dehumanizirati te svoje žrtve i svesti ih na ljudsko smeće - kako su ih i zvali“, rekla je Slavenka Drakulić, književnica koja se u knjizi „Kao da me nema“ i sama bavila ovom teškom problematikom. Ona dodaje: „Ne kažem da bi žrtve to trebale zaboraviti ni oprostiti. To je jedan individualni čin koji je strašno težak za opraštanje. Ono što bi mi svi trebali shvatiti i naučiti je da dehumaniziranje drugog vodi, ne samo u mržnju i osvetu, nego da nas ono, paradoksalno, dovodi u situaciju da ne shvatimo kako dehumaniziranje počinitelja vodi zapravo u opravdanje zločina. Moramo priznati da su i ti drugi ljudi. Moramo ići još dalje. Moramo shvatiti da u svakom od nas postoji jedan takav potencijal i da ne znamo kako ćemo se odlučiti u budućnosti, u nekoj teškoj situaciji - za dobro, ili za zlo. Ne trebamo biti baš tako strašno samouvjereni. Imamo pravo na patnju, dogodile su nam se užasne stvari, ali dopustimo da i drugi to pokušaju artikulirati jer ne postoji vlasništvo u tom smislu“.

Da bi nasilje bilo stavljeno pod kontrolu, da bismo sprečili divljanje po ulicama, stadionima i gradskom prevozu, potrebno je da razumemo nasilje. I u tome nam neće pomoći bežanje već znanje. Potresnu sliku cene koju su građani Srbije platili tokom 90-ih godina XX veka, ali i presek pozitivnih promena koje su uporedo proizvedene daje knjiga „Preživeti tranziciju“.
„Na osnovu argumenata trebalo bi kreirati strategiju za prevazilaženje negativnih efekata prošlosti na svakodnevni život ljudi, graditi tezu o nasilju u porodici i rigidnoj patrijarhalnoj socijalizaciji, kao značajnim generatorima drugih oblika nasilja, pre svega prema ženama, ali i prema deci, starima“, kaže prof. Vesna Nikolić-Ristanović, istraživačica i direktorka Viktimološkog društva Srbije.

A da bismo videli gde čuči mržnja i nada treba pogledati preliminarne rezultate istraživanja javnog mnjenja „Kako građani Srbije vide tranziciju iz socijalizma u kapitalizam“ kojim je rukovodio prof. Srećko Mihailović. Naročito poglavlja,„Etnička distanca građana Srbije“ i „Odgovornost za YU ratove i viđenje ratnih zločina“.

Glavni nalaz Hadžićevog istraživanja o odgovornosti i interpretaciji ratnih zločina pokazuju da rat u nama nije okončan. Jer, 25 odsto građana „ne zna“ ko je i koliko odgovoran za ratove, a trećina ne bi da se jasno odredi prema ratnim zločinima.

Etnička distanca merena je u Bosni i u Srbiji. U obe zemlje iz godine u godine ona se povećava. Najlakše se prihvata da neko ko je druge nacije živi u istoj državi, a najviše otpora građani pokazuju prema mešovitim brakovima.

Istinsko merenje balkanskog bila pokazuje da poslednjih godina Srbija nije dovoljno učinila kako bi se krivci kaznili, niti kako bi ratom traumirane osobe, uključujući i izbeglice, mogle da nastave, relativno, normalan život jer, kao što kaže Beara, hladna nezainteresovanost žrtve rata više boli od fizičkog bola koji su pretrpeli.


Svi imamo tamnu stranu
Dok najveće zvezde Holivuda izbegavaju da iskreno govore o sebi Anđelina Džoli se posredstvom medija skoro ispovedala o sopstvenim psihičkim lomovima, malim uvrnutim tajnama, sado-mazo fantazijama i biseksualnosti... Preko filmskog rimejka Tomb Rajdera nametnula se kao seks simbol i najmlađoj planetarnoj populaciji, ovenčana je najvećim filmskim nagradama, uključujući i Oskar, a počinje da se bavi i rediteljskim poslom. Ipak, najvećom ulogom danas smatra onu koju ima kao ambasadorka dobre volje UNHCR-a, funkcionalnoj ospoljenosti njene brige za izbeglice i nesrećnu decu sveta.

Prvi kamp koji je posetila, u Kambodži, tokom snimanja filma u kome je igrala Laru Kroft, brojao je 400.000 ljudi. Našla se u okeanu ljudske bede i to je na nju delovalo porazno. Potom je u Sijera Leoneu videla na desetine hiljada osakaćenih, mnogo siročića i ponovo bila potpuno skrhana. Zadržavši u sebi svu ogorčenost usredsredila se na to kako da pomogne. Ta misao joj je promenila život, počela je da posmatra svet drugim očima.

Avgusta 2001. proglašena je u Ženevi ambasadorom dobre volje UNHCR. Otad neprestano posećuje naselja izbeglica i interno raseljenih lica širom planete. Anđelina je posetila, nakratko, 31. decembra 2002. Kosovo. Prvo, nekoliko manjinskih zajednica u Prištini, a onda i neke u etnički podeljenoj Kosovskoj Mitrovici, i nakon toga izjavila kako je bezbednosna situacija kad su manjine na Kosovu u pitanju i dalje diskutabilna, jer izgleda kako rat za njih još uvek nije završen.

Svoju drugu, ponovo jednodnevnu, posetu Balkanu, realizovala je u Bosni, 4. aprila ove godine, tada u pratnji svog muža Breda Pita. Posetili su Goražde, dve izbegličke porodice koje još uvek, petnaest godina nakon kraja sukoba u Bosni, nemaju gde da se vrate, a zatim i Međeđu blizu Višegrada gde je jedan od kampova UNHCR-a. Tom prilikom obećala je novčanu pomoć, koja je zaista i stigla nekoliko meseci nakon njihovog odlaska.Upravo zato što se pročulo kako, navodno, scenario njenog rediteljskog debi filma izlazi makar za korak i makar samo na psihološkoj ravni iz crno-belog obrasca dobrih i loših, Anđelina Džoli se suočila sa brojnim osporavanjima.

Burne polemike usledile su odmah nakon što se pročulo da snima film o ratu u Bosni, odnosno o ljubavi između žrtve i dželata. Anđelina je tako dirnula u još neraščvoreni koloplet traumatičnih tema, suočila se sa pitanjima umetničke slobode i cenzure, razuma i emocija, svađa i pomirenja...
Malo je (bilo) intelektualaca sa Balkana koji su se poput Lordana Zafranovića igranim filmom Okupacija u 26 slika i dugometražnim, dokumentarnim, Krv i pepeo Jasenovca ili Slavenke Drakulić, knjigom Kao da me nema (koja ima i istoimenu filmsku verziju) zaista posvetili umetničko-dokumentarističkom istraživanju fenomena zla na ovom prostoru, koji su imali svest kako zbog zatiranja i neraščišćavanja traumatizovanog, krvava prošlost Balkana uvek iznova postaje i njegova neizbežna budućnost.

Moraju se razumeti oni koji bejahu žrtvom! Na prilazima Kragujevcu sve do 90-ih godina HH veka stajale su table sa natpisom na nemačkom: „Nemci, molimo vas zaobiđite ovaj grad.“ Ali, razumevanje ište i onaj koji nije dehumanizovao sebe do pukog izvršioca naređenja kao i svaka žrtva koja je smogla psihološke snage da oprosti svom dželatu. Partizanska ortodoksija dugo je zabranjivala jednom šumadijskom domaćinu da u svom dvorištu drži spomenik nemačkom vojniku ubijenom jer je odbio da strelja Srbe po čuvenoj Vermaht formuli.

Tako je moralo da prođe nekoliko desetina godina nakon Drugog svetskog rata da bi bili snimljeni filmovi poput Noćnog portira, Braka Marije Braun, Okupacije u 26 slika ili Šindlerove liste… Trebalo je da se iscrpi pobednički trend savezničkog, ili u domaćem slučaju, partizanskog filma, kako bi umetnost mogla da izrazi i neki drugi, psihološki, ideološki ili politički, po novi poredak manje prihvatljiv, odnosno koloritniji, pogled na traumatizovanu prošlost. Prethodno je i psihijatrija zvanično potvrdila mogućnost postojanja paradoksalnosti (stokholmski sindrom) da žrtva oseti naklonost ka svom dželatu i obrnuto - dokumenta su pokazala kako je bilo i mnogih pripadnika nacističkog režima koji su se poneli drugačije od sistemski projektovanog rasističkog mejnstrima.
Srpsko društvo izgleda da nije sposobno da se samopreispita, da izvrne džepove državnih institucija, pre svega bezbednosnih službi i utvrdi činjenično stanje: ko je, kada i gde učestvovao sa srpske strane, i u čije ime, i po čijem naređenju u ratnim i drugim zločinima tokom 90-ih prošlog veka! Ne čudi zato što je i doprinos srpskog filma u tumačenju, razumevanju, osudi ili pojašnjenju najnovijih sukoba na Balkanu - mali. Od Dragojevićevih filmova Rane i Lepa sela lepo gore, nije se daleko odmaklo, ali zato Holivud i novi bosanski film već desetak godina najčešće uobličavaju noviju balkansku istoriju.

Novi bosanski film, i sam namećući i prihvatajući sve nabrojane filmske stereotipizacije, sporadično, i samo delimično, ipak otvara nove društvene i poratne vizure, poput Imamovića, o homoseksualnoj zajednici unutar muslimanskog pravovernog društva, ili Žbanićeve koja u krajnjoj instanci postavlja i pitanje zašto pravo na besplatnu ekskurziju po školama bosansko-hrvatske federacije mogu imati deca u ratu poginulih šehida (muslimanskih svetih ratnika) ali ne i (č)etnička kopilad, kako u filmu Grbavica (Esmina tajna) glavna junakinja naziva svoju kćer rođenu u nevoljnoj vezi silovane muslimanke i srpskog agresora

Status superzvezde Džolijeva inače koristi da skrene pažnju medija na patnje izbeglica i uslove života koji vode, na milione dece sveta, bez roditelja, ili napuštene, gladne i bolesne. Uvek sama pokriva troškove putovanja i boravka deleći uslove života i rada osoblja Ujedinjenih nacija na terenu, a svake godine, sada i preko fondacije Žoli-Pit, pokloni milione dolara u humanitarne svrhe.

Rođena je u El-Eju u porodici glumca Džona Vojta (Ponoćni kauboj, Oslobađanje...) i pozorišne glumice i modela Marsele Bertran. Kao tinejdžerka sakupljala je i gajila guštere i zmije, “ložila” se na mistera Spoka, nosila šljašteću odeću i isti takav donji veš, bila članica bande Slatkiš devojke, sastavljene od devojčica koje su lovile dečake i zlostavljale ih ljubljenjem do bola. Bila je prava divljakuša. Telo joj postaje poligon za tetoviranje intimnog dnevnika. Ima trinaest vidljivih tatua. Molim se za one divlje u srcu sada zatočene u kavezima, misao Tenesija Vilijemsa, krasi joj levu podlakticu, a abdomen izreka na latinskom - što me hrani, to me i ubija. Još jedna stranica intimnog tatu dnevnika na arapskom saopštava da je jedino jaka volja ono što se računa. Na drevnom kmerskom izbola je tintom jantru a šest geografskih odrednica ukazuju na mesta rođenja šestoro njene što usvojene, što u vezi sa Bredom Pitom rođene dece. Tu je i veliko slovo H kojim iskazuje ponekad i bizarnu povezanost sa starijim bratom. Tokom vremena uklonila je laserom ili pokrila novim tatuima neke od ranijih zapisa, ime bivšeg muža Boba Torntona, dalekoistočni ideogram za smrt, kao i prozor na zadnjici, što se odnosilo na njenu skitalačku prirodu. Ako je i boravila ponekad u kući, vreme je provodila viseći na prozoru. Dva simbola američkih Indijanaca, zatim zmaja kao i veliki crni krst, Endži, Mačketina, Anž, Ej Džej, što su sve njeni nadimci, nije uklonila.

Osećala se pomalo bezvrednom i bespotrebnom, pa počinje da se samopovređuje i ponekad organski ne može da podnese da je neko dodirne. Sa svojim dečkom, takođe pankerom, počinje da istražuje ravan sadomazohizma. Jednom se osećala tako jadnom da je iznajmila nekog da je ubije. Sažaljivi ubica joj je rekao da će to zaista i učiniti ako i za mesec dana bude isto mislila.

Sa četrnaest Anđelinu progoni misao o smrti. To je period kada počinje da brazda telo žiletima, sakuplja noževe, sečiva i to je početak stvaranja njene danas impresivne kolekcije. “Mlad si, pijan, u krevetu si, imaš sečiva i eto sranja“, kaže. „Ritual bolnog samopovređivanja donosio mi je neku vrstu olakšanja, bio nešto terapeutsko. Postoji deo mene koji nije baš potpuno, hm, čitav ili bar ne sve vreme. Svi imamo i svoju tamnu stranu”, ponovila je jednom.

Otuđenje od oca jer je varao njenu majku odvešće je ka shvatanju da krvna veza i nije najbitnija. Porodica se stvara, gradi se, bila je ubeđena usvajajući prvo dete. Tako je mislila sve dok nije upoznala Breda Pita. Usvaja decu, prvo sedmomesečnog kambodžanskog dečaka, zatim šestomesečnu Etiopljanku. U međuvremenu rađa prvo devojčicu Šilon Nuvel, usvaja trogodišnjeg Vijtnamaca, a onda rađa blizance, dečaka i devojčicu, opet sa Bredom Pitom.

Bila je udata dva puta, a na prvom venčanju sa glumcem Džonom Li Milerom nosila je crne kožne pantalone i belu majicu na kojoj je pozadi sopstvenom krvlju ispisala mladoženjino ime.

Šta se u svetu zaista dešava, van Holivuda i njenog sopstvenog kosmosa, saznala je kada je, pre nego što će postati ambasadorka dobre volje počela da obilazeći kampove stradalnika upoznaje čemer čovečanstva. A onda je objavila i knjigu Beleške sa mojih putovanja, o ljudskim patnjama, posebno patnji dece sveta. Tokom vremena humanitarnu aktivnost podiže na politički plan. Pojavljuje se tokom Svetskog dana izbeglica u Vašingtonu, a zatim i na ekonomskom forumu u Davosu, ne samo kao lobista nego i kao govornik po pozivu.

Bez obzira na to što bih volela da nikad nisam posetila Vašington, ipak, bio je to način da se stvari pokrenu, rekla je.

Sve što zaradi deli na tri dela - jedan ostavlja na stranu, s drugim živi, a treći poklanja.

Filmske žrtve i dželati
Upravo zato što se pročulo kako, navodno, scenario njenog rediteljskog debi filma izlazi makar za korak i makar samo na psihološkoj ravni iz crno-belog obrasca dobrih i loših, Anđelina Džoli se suočila sa brojnim osporavanjima. Burne polemike usledile su odmah nakon što se pročulo da snima film o ratu u Bosni, odnosno o ljubavi između žrtve i dželata. Anđelina je tako dirnula u još neraščvoreni koloplet traumatičnih tema, suočila se sa pitanjima umetničke slobode i cenzure, razuma i emocija, svađa i pomirenja...

Malo je (bilo) intelektualaca sa Balkana koji su se poput Lordana Zafranovića igranim filmom Okupacija u 26 slika i dugometražnim, dokumentarnim, Krv i pepeo Jasenovca ili Slavenke Drakulić, knjigom Kao da me nema (koja ima i istoimenu filmsku verziju) zaista posvetili umetničko-dokumentarističkom istraživanju fenomena zla na ovom prostoru, koji su imali svest kako zbog zatiranja i neraščišćavanja traumatizovanog, krvava prošlost Balkana uvek iznova postaje i njegova neizbežna budućnost.

Moraju se razumeti oni koji bejahu žrtvom! Na prilazima Kragujevcu sve do 90-ih godina HH veka stajale su table sa natpisom na nemačkom: „Nemci, molimo vas zaobiđite ovaj grad.“ Ali, razumevanje ište i onaj koji nije dehumanizovao sebe do pukog izvršioca naređenja kao i svaka žrtva koja je smogla psihološke snage da oprosti svom dželatu. Partizanska ortodoksija dugo je zabranjivala jednom šumadijskom domaćinu da u svom dvorištu drži spomenik nemačkom vojniku ubijenom jer je odbio da strelja Srbe po čuvenoj Vermaht formuli.

Tako je moralo da prođe nekoliko desetina godina nakon Drugog svetskog rata da bi bili snimljeni filmovi poput Noćnog portira, Braka Marije Braun, Okupacije u 26 slika ili Šindlerove liste… Trebalo je da se iscrpi pobednički trend savezničkog, ili u domaćem slučaju, partizanskog filma, kako bi umetnost mogla da izrazi i neki drugi, psihološki, ideološki ili politički, po novi poredak manje prihvatljiv, odnosno koloritniji, pogled na traumatizovanu prošlost. Prethodno je i psihijatrija zvanično potvrdila mogućnost postojanja paradoksalnosti (stokholmski sindrom) da žrtva oseti naklonost ka svom dželatu i obrnuto - dokumenta su pokazala kako je bilo i mnogih pripadnika nacističkog režima koji su se poneli drugačije od sistemski projektovanog rasističkog mejnstrima.

Srpsko društvo izgleda da nije sposobno da se samopreispita, da izvrne džepove državnih institucija, pre svega bezbednosnih službi i utvrdi činjenično stanje: ko je, kada i gde učestvovao sa srpske strane, i u čije ime, i po čijem naređenju u ratnim i drugim zločinima tokom 90-ih prošlog veka! Ne čudi zato što je i doprinos srpskog filma u tumačenju, razumevanju, osudi ili pojašnjenju najnovijih sukoba na Balkanu - mali. Od Dragojevićevih filmova Rane i Lepa sela lepo gore, nije se daleko odmaklo, ali zato Holivud i novi bosanski film već desetak godina najčešće uobličavaju noviju balkansku istoriju.

Novi bosanski film, i sam namećući i prihvatajući sve nabrojane filmske stereotipizacije, sporadično, i samo delimično, ipak otvara nove društvene i poratne vizure, poput Imamovića, o homoseksualnoj zajednici unutar muslimanskog pravovernog društva, ili Žbanićeve koja u krajnjoj instanci postavlja i pitanje zašto pravo na besplatnu ekskurziju po školama bosansko-hrvatske federacije mogu imati deca u ratu poginulih šehida (muslimanskih svetih ratnika) ali ne i (č)etnička kopilad, kako u filmu Grbavica (Esmina tajna) glavna junakinja naziva svoju kćer rođenu u nevoljnoj vezi silovane muslimanke i srpskog agresora.

Autori: Milorad Pavlović i Lidija Kujundžić
Objavljeno 4. novembra 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3123

Navučeni na miksetu

Komercijalno čudo se dogodilo – pojavio se Gramofondžija sa genijalno upakovanim miksom Why Don’t You

Niotkud, pojavio se Marko Milićević (Gramophonedzie) sve sa MTV Adria nagradom u naručju. I što je još bolje tu priči nije kraj. Ako njegova numera Why Don’t You osvoji najviše glasova (glasati do 4. novembra na: http://ema.mtv.co.uk/vote) gledaćemo kako mu, u Madridu, 7. novembra uručuju MTV EMA nagradu za najbolje izvođenje u Evropi.

„Do sada je jedino Marko Nastić predstavljao našu scenu širom sveta, a sada imamo dva Marka koji su hedlajneri velikih svetskih festivala i klubova. Lepo je videti da u toj industriji, koja je hiperindustrija, neko odavde napravi toliki uspeh”, kaže Uroš Radenković (di-džej Evoks) iz Evropskog centra za kulturu i debatu GRAD.

Gramofondžijin miks postigao je planetarni uspeh koji se meri sa oko četiri miliona preslušavanja samo na Jutjubu. Milićević je kao osnovu koristio melodiju Mekojevog bluz standarda koju su 40-ih izvodili Pegi Li i klarinetista Beni Gudmen (neko će se setiti i mis Džesike iz crtaća “Ko je smestio Zeki Rodžeru?”).

„Kombinujući originalni izvor sa novom bas linijom i ritmičkim i producentskim inovacijama – stvorio sam plesni hit koji pripada malo poznatom žanru sving-hausa“, objašnjava Gramofondžija, diplomirani dizajner i producent na Akademiji umetnosti u Beogradu i Red Bull muzičke akademije u Dablinu. Pošto je Gramofondžijina izdavačka kuća Virgin Positiva u Engleskoj tamo je prvo izbio na top-liste a ovde je poznat pre svega po špici za rijaliti-šou „Veliki brat“.

„Marko je katapultiran u sam vrh svetskog di-džejinga i lepa budućnost je pred njim. Ali ovde, sada, imamo novi talas. Njegov uspeh sigurno će baciti akcenat na ovo podneblje. Imamo novi talas mladih srpskih di-džejeva. Oni stvaraju produkciju koja može da stane rame uz rame sa svetskom. Njihove uspehe ćemo tek slaviti“, kaže Pera Di Reda, DJ Peppe i vlasnik kluba The Tube koji spada u onih 10-15 ljudi koji su početkom 90-ih bili nukleus onog što će izrasti u domaću di-džej scenu.

Jačaju prvo dens i hiphop da bi zatim primat preuzeli - trens, haus, dramnbejs i tehnohaus! Krajem 1993. i početkom 1994. u klubu Akademija di-džejevi Strob, Mark Vi, Aj, Avalanš, 245/1... organizuju žurke na kojima se pušta elektronska muzika. Didžejing pokret se ubrzo širi na Filozofski, u prvu Industriju, u Košutnjak, novobeogradske hangare, tašmajdanske katakombe, na Adu ciganliju, brodove, splavove, Kalemegdan… što bi se reklo: „Haus je veći od planete!“

Domaća scena formirala se oko ekipa kao što su bile Integra (Strob, Mark Vi, Avalanš, Aj, ...) uglavnom „jahači ploča” sa Akademije; Kozmik (Paunović, Janjić, Podunavac..), koji čine tonci sa radija B92; Spejsart, koji je preteča kasnijeg Eksperimenta; Kodeks (Fejiz, Toksik); Hepi pipl (Lale, Zmija...)

„Bilo je i starijih di-džejeva od nas, a jedan od najpoznatijih je sigurno Zoran Modli. Pre pojave industrije i tehno scene, di-džej je bio neko ko je puštao muziku i imao status kao, bez uvrede, kelner ili šanker. Bili su to ljudi koji su dolazili prvi i odlazili poslednji kući“, kaže Goran Kovačević, legendarni di-džej Zmija koji sebe smatra trećom generacijom. Oni su uglavnom bili navučeni na vinil i verovatno bi mogao da se sagradi novi Belvil kada bi svi di-džejevi na gomilu stavili pare koje su dali za ploče.

Scena se polako profiliše, a tehno muzike je sve više na Trećem programu, radiju B 92, Radio SKC ... Sa „Industrijom“ septembra 1994. godine di-džejing se opasno zalaufao. Vasina ulica često biva zakrčena ljudima koji čekaju da uđu na svirke, a disk džokeji se promovišu kao prave zvezde.

Gostovanja najpoznatijih di-džej imena iz sveta, kao i internet, ranih devedesetih, ruše i u kulturi nametnute međunarodne sankcije tadašnjem režimu.

„Baš disk džokeji su prvi probili sankcije. Koferi, puni muzike, su prokrijumčareni za vreme sankcija kada ovde nije bilo ploča, kaseta“, priseća se di-džej Zmija i dodaje: „Dolazili su nam iz Londona mnogi koji su tada bili bitni na sceni. Prvi koga se sećam je Barn Jork koji je bio di-džej i urednik „Vaks magazina“ i posle „Miksmaga“. Ovi časopisi su čitani kao „Zabavnik“ u nekim kućama, sa prijateljima, sa pincetom u ruci.

Polomljeni bitovi, sinkopirani i nepravilni ritmovi lome brzinom i snagom, jednolično bas pulsiranje brzine od 120 do 160 udaraca u minutu i skrečovani muzički pasaži sa ploča kojima di-džejevi vešto manipulišu, pretvaraju Beograd u istinsku prestonicu regionalnog didžejinga i elektronske muzike. Za razliku od danas, kada di-džejevi moraju prvo da stvore nešto svoje da bi ih pripustili za pult u klubovima, didžejing je sredinom 90-ih isključivo bio miksanje vinilnih longplejki. Zatim se pojavljuje Fajnel skreč softver (koji imitira Roland 303) i jedan od prvih koji počinje da ga koristi je Marko Nastić. Ovaj program omogućava da se uz pomoć kodiranih ploča i MP3-a miksuje sa laptopa.

Tehno je započeo svoj beogradski život u jedinoj prodavnici gde je polovinom 90-ih mogao da se kupi tehnološki, kasetom već prevaziđen nosač zvuka - ploča. Bila je to „Hepi pipl šop“, u bloku 70 koju je držao Lale. Hepi pipl tim će doprineti razvoju novog didžejinga u Beogradu. U prodavnici su postojala i jedina dva „javna” gramofona u gradu a kao „kompetentni” prodavac za pultom radi šesnaestogodišnji Marko Nastić, do Gramofondžije i jedini domaći „manipulator pločama” koji se može pohvaliti naznakama internacionalne karijere. Andergraund scena dominira a trendovi su trens, tehno, dramendbejs, haus i tekhaus, kao i miks svih tih pravaca. Najviše disk džokeja regrutuje se iz novobeogradskih solitera. Beogradski di-džej pokret, donekle, ali, samo donekle, ništi tezu o tehnu kao idealnom ventilu režima 21. veka. Marko Nastić zajedno sa Dejanom Milićevićem kao Tinejdž tehno panks rade di-džej verziju turneje „Nije ljudski ćutati“ tokom vladavine režima srušeniog na prelazu vekova. Snagu ritualnog plemenskog kolektivizma di-džej pokret demonstrira i u, takođe elektronski svesnom, Novom Sadu, kada se na Dunavskom keju 2000. godine organizuje „Nulti Egzit”.

Tehnologija i globalizacija čine svoje.

„Danas je mnogo jednostavnije doći do svega, programi su sve sofisticiraniji, ali osim veštine miksovanja neophodan je i osećaj i muzički ukus. Bez svakodnevnog rada skoro je nemoguće uskladiti brzine pesama koje idu istovremeno, odnosno neprimetno prebaciti se sa jedne numere na drugu“, kaže di-džej Evoks koji je sve to učio na gramofonima. Danas to može i na ce-de plejerima ili laptopu. On dodaje: „Nemam ništa protiv bilo kakvog vida prezentovanja muzike, od strane bilo koga, sve dok je krajnji proizvod dobar i ima efekat na publiku“.

Istovremeno došlo je do hiperprodukcije i komercijalizacije muzike u kojoj je sve više treša.

„Nemoguće je ispratiti sjajna a kamoli sva izdanja muzičkog sveta“, kaže manekenka Marina Đorđević koja kao di-džej pušta muziku u klubovima kao što su Soho, Apartman a pomalo i po Zagrebu, Skoplju, Berlinu. Njeni favoriti su uglavnom prinčevi elektrozvuka: Holi goust, Mungolijan džetset, Princ Tomas... a sa domaće scene izdvaja mladog i zasad neafirmisanog producenta 33.10.3420. Marina nije jedina di-džejka u Beogradu. Tu su Maja Uzelac, autorka emisije „Kulturni nokaut“, Tijana T, Slavka, Cuši...

Ipak, domaća di-džej scena gubi bit. Gubi snagu kojom je onomad razbijala međunarodne sankcije, i preostalo joj je još samo da se nada čudu. Ali, komercijalno čudo se dogodilo – pojavio se Gramofondžija sa genijalno upakovanim miksom Why Don’t You. Ali da li to može da spasi domaću di-džej scenu? Konačnog odgovora nema, ali kao što primećuje Evoks: „DJ scena u Beogradu počela je da propada još 2005. Većina klubova se komercijalizovala, a besplatne žurke velikih pivara i duvanskih industrija uništile su prodaju karata i obezvredile sam koncept underground žurki“. S druge strane, sve je više novih faca, toliko da je otvorena i prva didžejing akademija u Srbiji.

Didžejing i festivali
Posle 2000. godine Beograd dobija di-džej festivale. Najznačajniji su „Ovo je moj grad” u drevnoj vrtači na Tašmajdanu gde se održavalo „Poselo“. A po prirodi ostaje „pravoverni“ jer se koriste samo ploče, dok „Urban ekspirijens festival“ ide korak dalje ne samo zato što su na programu osim andergraunda i džangl, salsa, fank, dip haus, progresiv, trajbl haus, već i zato što se dopušta upotreba digitalne opreme. Uloga didžejinga veoma je naglašena i tokom prvih Egzit festivala na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu.

Autori: Milorad Pavlović i Lidija Kujundžić

Objavljeno 28. oktobra 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3122

Srpsko-američka vojna saradnja

Kažeš Amerika - misliš NATO

Photo: Ministarstvo odbrane Republike Srbije

Kako je Program državnog partnerstva sa Nacionalnom gardom Ohaja postao mezimče dveju zemalja koje su pre deset godina ratovale, a saradnja u oblasti odbrane najbolji deo bilateralnih odnosa ove dve zemlje

Iako Srbija još nije isporučila Ratka Mladića Haškom tribunalu, srpsko-američka vojna saradnja cveta. To je nedavno ponovila usred Beograda i Hilari Klinton, državna sekretarka SAD. „Vaša vojska je postala tako profesionalna da izaziva poštovanje naše vojske. Postoji jedinstveno partnerstvo između srpske vojske i Nacionalne garde Ohaja i ono je za uzor. Smatramo da na mnogim frontovima postoji napredak koji lepo govori o srpskom narodu“ rekla je između ostalog Klintonova za nacionalnu televiziju.

Naravno, Vašington nije zaboravio na Mladića ali očigledno je da on, uoči pregovora o Kosovu, nije za njih presudan uslov. To je vidljivo pre svega u retoričkom obrtu gde su gotovo svim zvaničnicima NATO i SAD puna usta mostova saradnje i centralnog značaja Srbije za bezbednost regiona. I Ministarstvo odbrane ceni da srpsko-američka saradnja u oblasti odbrane predstavlja najbolji deo bilateralnih odnosa ove dve zemlje. Srbija ima tri nivoa međunarodne saradnje: multilateralnu, zatim bilateralnu i regionalnu vojnu saradnju koja je posebno važna za nas ako ni zbog čega drugog a onda zbog Centra za atomsko-biološko-hemijske odbrane u Kruševcu, Centra za obuku službenih pasa u Nišu i naravno završetka izgradnje baze „Jug“ koja je zamišljena da postane regionalni centar za obuku onih koji se pripremaju za multinacionalne (mirovne) operacije.

Bitna su i tri dokumenta. Sporazum o snabdevanju i međusobnim uslugama jer je omogućio razmenu roba i usluga između dve zemlje, kao i vežbe podrške mirovne operacije i humanitarne misije. Zatim, Sporazum o neširenju oružja za masovno uništenje. I možda najbitniji kamen srpsko-američke vojne saradnje je Sporazum o statusu snaga (SOFA) iz 2006. godine. Potpise na ovaj dokument koji definiše pravni status vojnog osoblja i imovine koja je privremeno u Srbiji stavili su Kondoliza Rajs, tadašnja sekretarka SAD, i Boris Tadić, predsednik Srbije i tako su omogućili Program državnog partnerstva sa Nacionalnom gardom Ohaja.

Taj program je smesta postao mezimče dveju zemalja koje su pre deset godina ratovale tomahavcima, kasetnim bombama, vilama i mikrotalasnim pećnicama. Najkonkretniji oblik ovog programa bio je projekat „Humanitarne asistencije“ iz avgusta 2009. godine kada je Evropska komanda oružanih snaga SAD utrošila oko milion dolara na popravku škola, vrtića u Sokobanji, Lapovu i Prokuplju. Naravno, sve to je bilo izdašno propraćeno u domaćoj štampi i na televiziji. Međutim, stručnjacima je mnogo zanimljivija ona skrivenija strana saradnje – obuka.

Krajem februara, a prilikom poslednje posete Nacionalnoj gardi Ohaja Miloje Miletić, načelnik Generalštaba VS, zaključio je da je saradnja intenzivnija kada je reč o školovanju i usavršavanju oficira i podoficira, razmeni i obuci malih jedinica, zajedničkim vežbama, razvoju civilno-vojne saradnje medija i vojne medicine, ali i o saradnji obaveštajnih jedinica nije rekao ništa.

Prema podacima Ministarstva odbrane od 2004. do 2010. godine bilo je 50 različitih oblika školovanja i usavršavanja u SAD. Kroz IMET (US International Military Education and Training) program američkog ministarstva odbrane i CTFP (Counter Terrorism Fellowship Program) u kome pored nadležnog ministarstva učestvuje i Stejt dipartment, od 2007. do 2010. godine prošlo je 187 predstavnika Ministarstva odbrane. Ukupno osam oficira završilo je komandno-štabno, a sedam generalštabno usavršavanje, dok je 21 još u Americi. Koliko je to u dolarima ili dinarima nije navedeno, ali vojni eksperti tvrde da su Amerikanci utrostručili sredstva za školovanje našeg vojnog kadra. Trenutno to je, uključujući i specijalne kurseve engleskog jezika, oko tri miliona dolara.

Amerikanci su bitan akter u odnosima Srbije sa Severnoatlantskom alijansom, pre svega, kroz program Partnerstvo za mir.

Učestvujemo u radu komiteta i radnih grupa alijanse i u radu Srbija-NATO grupe za reformu (za koordinaciju aktivnosti) koja je posle dve i po godine u julu ponovo živnula, a zatim opet stala. Tu su i konsultacije eksperata iz 23 oblasti (bilo je ukupno 99 susreta) u okviru Pojedinačnog programa saradnje (PzM) koji je, valjda zbog krize, značajno sveden u ovoj i 2011. godini. Prioriteti Srbije u Partnerstvu za mir su primena Ugovora o bezbednosti informacija, aktivno uključenje u Koncept operativnih sposobnosti, kojim se jača saradnja vojne efikasnosti multinacionalnih snaga, što je posebno bitno u misijama, i uspostavljanje misije Srbije pri NATO u Briselu, na čijem čelu bi trebalo da bude brigadni general Nebojša Đukanović.

U okviru Procesa planiranja i revizije (iz PzM) VS učestvuje sa jednom motorizovanom pešadijskom četom, vodom vojne policije, ABH vodom i dva medicinska tima.

Međutim, kad se priča svede na dolare i prodaju oružja, odnosno koliko i na koje sve načine mi profitiramo u vojnoj saradnji sa SAD, konkretnih podataka, odjednom, nema nigde. Što ne znači da ih nema nego da nisu dostupni. Zato je vrlo teško proceniti koliko su bolji odnosi sa američkom administracijom išli naruku domaćoj namenskoj industriji ali činjenica je da se Srbija na svetsko tržište oružja i vojne opreme polako vraća iako nije članica NATO-a. Zna se da Srbija ima vajde jer snabdeva SAD, a verovatno i još neke NATO zemlje, takozvanim nestandardnim kalibrima – od onih 7,62h39 mm za kalašnjikov automatske puške AK 47 do tenkovske municije. Takođe nije tajna da deo pomenutog naoružanja završi, legalno, kod regularnih oružanih snaga Iraka.

„Srbiji se ovim poslovima daje nadoknada za sve ono što je izgubila u konfrontaciji sa NATO snagama. Istovremeno to je način da bar donekle kompenzujemo ono što nam Irak duguje odranije za oružje i vojnu opremu“, objašnjava vojni analitičar Aleksandar Radić.

Prema podacima Stokholmskog međunarodnog instituta za istraživanje mira o izvozu teškog naoružanja od 1999. do 2008. godine Srbija je isporučila pet samohodnih oklopnih vozila „NORA B/52 155mm“ u Mjanmar. A Irak je kao deo ugovora vrednog 250 miliona dolara, 2007. godine poručio 20 školskih aviona „lasta“. Takođe, bez američkog blagoslova državna zajednica Srbija i Crna Gora, nikada ne bi 2001. i 2004. godine isporučila Makedoncima onih 22 minobacača UBM-52 (122mm), odnosno Mjanmarcima 90 haubica M-56 (105mm) i M-101A1 (115mm). Osim toga, koliko pristup starim-novim tržištima znači, jasno je ako se ima na umu da je domaća namenska industrija samo u 2008. godini izvezla naoružanje i opremu vrednu 400 miliona dolara. Dogovorena su dva velika posla, iz Srbije će u Alžir i Irak biti izvezeno oružje i tehnologija vredni više od 600 miliona dolara. Srbija danas izvozi oružje u više od 60 zemalja, a najznačajnija tržišta su zemlje Bliskog istoka i Severne Afrike. Naše oružje cenjeno je i na Dalekom istoku i u Južnoj Americi. Iako je Srbija u „Partnerstvu za mir“, predvorju NATO-a, od 2006. godine, malo je domaćih proizvoda našlo put do tržišta 28 NATO zemalja.

Prednost imaju članice alijanse zbog takozvanog NATO broja, bez koga je nemoguće plasirati proizvode na tržište od 500 miliona stanovnika. Najznačajniji izvozni proizvod je municija. Osim baruta i eksploziva cenjeno je i naše streljačko naoružanje.

Međutim, na zid ćutanja i potpunu netransparentnost naleću i mediji i relevantne stručne nevladine organizacije, poput recimo Beogradskog centra za bezbednost ili Centra za evroatlantske integracije, kada traže podatke koliko, ukupno, para vredi saradnja sa Nacionalnom gardom Ohaja kao i koliko je dolara težak Plan vojne saradnje Srbije i SAD za fiskalnu 2011. godinu iako neki, verovatno sasvim mali, deo ide iz džepova poreskih obveznika.

Zbog anti-NATO raspoloženja u Srbiji koje je prilično jako, nije zgodno danas govoriti o ulasku u NATO. Zato se razgovara o uključenju Srbije u evropski sistem odbrane i bezbednosti, a ne kaže se da je on potpuno nezamisliv bez NATO jer ga čine 22 EU zemlje, SAD, Kanada, Norveška, Island, Albanija, Hrvatska i Turska. Važan kanal u toj saradnji je EUKOM (U. S. European Command) na čijem je čelu američki admiral Džejms G. Stavridis koji je istovremeno i vrhovni komandant NATO snaga u Evropi. Mnogo toga još nije na željenom nivou, ali razmena osnovnih informacija i treninzi postoje. Pažljivo se govori kako se naši vojnici pripremaju za učešće u borbenim jedinicama EU a ne NATO.

Trenutno Vojska Srbija planira međunarodne vojne aktivnosti za 2011. i već sada je jasno da je fokus i dalje na treninzima i vežbama. Gotovo sigurno je da ćemo sa Rumunima izvesti vazduhoplovnu vežbu Air Solution, a sa Bugarima je u planu nekoliko vojnih vežbi (Balkan Energy Security Exercise, Marines 2011 i Saber Down 2011). Kako god da se stvari izgovore, jasno je da se Srbija uveliko priprema za učestvovanje u multinacionalnim mirovnim i vojnim operacijama, ne samo UN već EU i NATO-a, i bilo bi dobro da se o tome, i svim ostalim ključnim vojnim pitanjima, javno diskutuje.

Deminiranje
Najviše novca za deminiranje Srbije koje je počelo 2003. godine, a traje i danas izdvojile su SAD. To je 5,46 od ukupno 12,25 miliona dolara za obuku deminera, opremu uklanjanje i odlaganje mina, neeksplodiranih granata, bombi i improvizovanih eksplozivnih naprava koje su zaostale iz ratova sa Hrvatskom, Bosnom i posle NATO bombardovanja. Do 2009. godine očišćeno je ukupno 58 lokacija odnosno 8.749.566 kvadratnih metara a sve akcije su koordinirali International Trust Fund i Centar za deminiranje Srbije. U protekloj godini SAD su uložile milion dolara za uklanjanje kasetne municije sa četiri lokacije u Srbiji opštini Vladimirci, Kraljevo, Brus i Sopot.

Prestaje još samo da se reši pitanje na aerodroma „Ponikve”. Kako je „Užička nedelja” svojevremeno objavila, tamo su zatrpana dva lovca MIG-21 i šest lovaca-bombardera „orao”. Navodno, ovi avioni su naoružani klasičnim vojnim sredstvima a ne kasetnim bombama i, što je još zanimljivije, u tekstu se tvrdi da „podzemna eskadrila” možda postoji i na sjeničkom aerodromu. Razminiranje ove lokacije biće izuzetno teško, naročito ako je tačno da su delovi prednje noge koja drži nos „orla“ i prsten motora napravljeni od legure koja sadrži i osiromašeni uranijum.

Gardisti iz Ohaja i srpska vojska
Nacionalne garde u Americi, od kojih je nama najpoznatija ona iz Ohaja, preteča je savremene američke vojske. Nastala je još u vreme američke revolucije i rata za nezavisnost, a danas gotovo 15 odsto čine žene. Nacionalnom gardom svake savezne države SAD komanduje guverner. Po organizaciji, na lokalnom nivou, dosta podsećaju na teritorijalnu odbranu i civilnu zaštitu SFRJ jer gardiste zovu upomoć posle recimo uragana Katrine i sličnih besova prirode. Naravno, štite oni i živote i imovinu Amerikanaca, a uskoče i kada policiji prigusti. Na federalnom nivou gardisti pružaju podršku vojnim ciljevima SAD i pod komandom su predsednika Baraka Obame. Gardistima iz Ohaja zanimljiva su naša ratna, naročito medicinska, iskustva. S druge strane, Amerikanci nas podučavaju kako da što bezbolnije okončamo profesionalizaciju vojske, ali tako da jednog dana ipak bude u stanju da se priključi NATO savezu.

Autori: Žana Bulajić i Lidija Kujundžić

Objavljeno 21. oktobra 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3121

Krstić vs. Đilas

Drama na dvoru

Kritika savetnika predsednika Republike upućena gradonačelniku Beograda je pre odmeravanje moći nego pluralizam mišljenja

Iako izborna skupština Demokratske stranke još nije zakazana, nervoza istaknutih članova je sve opipljivija i svaka zgodna prilika se koristi za ispipavanje pulsa javnosti. Poslednji probni balon ispustio je Nebojša Krstić, savetnik za medije predsednika Republike, u blogu „Demokratija i posledice” na sajtu B92. Inspiracija mu je opet bio Dragan Đilas, gradonačelnik Beograda i stranački kolega. Ovaj put ne zbog seče platana u Bulevaru (kao što je Krstić komentarisao na tuđim blogovima) već zbog Parade ponosa.

Da podsetimo, Đilas je posle nereda i Parade ponosa, između ostalog, rekao: „Poznat je moj stav o ovoj manifestaciji. Upozoravao sam da će ovo da se desi i ne verujem da će ljudi koji su je organizovali zbog toga sutra imati veća prava – čak će homofobičnost biti veća”.

Savetnik Krstić je 12. oktobra, između ostalog, na blogu napisao: „Ukoliko danas nemate pravo da budete gej i to javno iskažete, sutra nećete imati pravo da budete Jevrejin, član DS, ili da budete plavokosi gradonačelnik Beograda.” Usledio je 381 komentar, a blog je pročitalo skoro 5.500 ljudi i Demokratska stranka je vrlo brzo, za badava, dobila rendgenski snimak raspoloženja dela naroda ne samo povodom Parade ponosa već i odnosa u Demokratskoj stranici i političkoj sceni Srbije.

Sam Krstić tvrdi da je sa gradonačelnikom Draganom Đilasom u korektnim odnosima i da ne zna kako ih javnost tumači.

„Inače, moje mišljenje na blogu je moj lični stav. Nije to ni prozivka ni napad, već kritika nečeg što je javno izgovoreno. U demokratiji svako ima pravo na svoje mišljenje, oni koji se ne slažu imaju pravo da kritikuju. I sam trpim kritike na svom blogu“, kaže Krstić za NIN.

A o tome šta mu predsednik Tadić kaže o najnovijem blogu koji je izazvao veliku polemiku u javnosti, Krstić odgovara: „Nisam razgovarao o tome sa predsednikom Srbije.“

Na pitanje zašto sa Đilasom nije nasamo razgovarao i tako pokušao da suprotstavljena mišljenja zadrži unutar stranke, već mu je uputio javnu kritiku, savetnik Krstić kaže: „Odgovoriću nasamo svakome ko mi nešto kaže nasamo“ i zaključuje da u javnosti postoji centralnokomitetski odnos prema politici konstatujući da nije lako naučiti demokratiju.

Meta Krstićeve kritike, gradonačelnik Đilas nije želeo da komentariše priču o sukobu sa jednim od najbližih predsednikovih saradnika, a Jelena Trivan, član predsedništva DS-a smatra da nema reči o sukobu, razmiricama ili prepucavanju između gradonačelnika Beograda i savetnika predsednika Srbije.

„Radi se o demokratskoj polemici i dijalogu. Naši funkcioneri imaju različite stavove i kulturu dijaloga. Nebojša Krstić je više puta isticao kako na blogu iznosi lične stavove koji nemaju nikakve veze sa strankom i njegovom funkcijom u Predsedništvu”, kaže Jelena Trivan.

Da li to znači da se blogu savetnika Krstića pridaje preveliki značaj jer to je, ipak, samo njegovo lično mišljenje a na stav stranke ili Borisa Tadića, lidera DS i predsednika Srbije?

„Ne bih rekao da je ovo dolivanje ulja na vatru, već pokušaj da se ispeglaju razlike u DS. Đilas svakako predstavlja konzervativniju, tradicionalniju struju u stranci, za razliku od nekih savetnika i kabinetlija predsednika Tadića koji nisu oduševljeni Đilasovom interpretacijom događaja vezanih za Paradu ponosa”, kaže Zoran Stojiljković sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu i dodaje: „DS ima razvijene struje koje u blagom obliku podsećaju na frakcije i dopušta pluralizam mišljenja. To je luksuz koji sebi može da priušti samo velika stranka ili stranka na vlasti.”

Ipak da je blog napisao neko ko nije član vladajuće stranke, već neke opozicione partije, javna prozivka Dragana Đilasa bila bi shvaćena kao uobičajeno koškanje političkih suparnika. Javnost disonantne tonovi dva funkcionera DS-a tumači i kao trzavice na relaciji predsednik - gradonačelnik uoči dugo najavljivane izborne skupštine koja mora biti održana do kraja godine. A poznavaoci prilika u DS sve vide kao dramu na dvoru gde se različite struje u stranci bore kako bi, svaka za sebe, izborila što bolju poziciji i još više moći. Borba se vodi za najmanje dva potpredsednička mesta, iako još uvek nije sigurno da li će DS umesto dosadašnjih pet imati čak sedam potpredsednika. Jedno mesto je pripadalo Nenadu Bogdanoviću, pokojnom gradonačelniku Beograda, a drugo Vidi Ognjenović koja je ambasador u Danskoj. Kandidata za potpredsednike DS je mnogo. Viđeni su Oliver Dulić, Vuk Jeremić, Srđan Šaper i naravno Dragan Đilas. Žensko krilo bi volelo da vidi Gordanu Čomić, Nadu Kolundžiju ili Jelenu Trivan čije su stranačke akcije porasle jer je nedavno kooptirana za člana Predsedništva DS.

Inače, Đilas je važio za čoveka u koga predsednik Srbije i lider demokrata ima izuzetno poverenje. Sa druge strane, Đilasova pozicija jača. Mnogi njegovi potezi kao gradonačelnika Beograda doneli su mu poene ne samo među stranačkim kolegama već i kod građana.

„Uostalom, Đilas se pokazao kao odlučan, preduzetan i dostojan da bude gradonačelnik Beograda, tako da mu popularnost raste. Međutim, još je bitnije što on u odnosu na neprikosnovenog lidera stranke predstavlja relativno autonoman izvor vlasti i moći, što mnogi u DS-u mogu samo da priželjkuju”, kaže Stojiljković.

Za sada niko od pretendenata nije obznanio kandidaturu za potpredsednika DS, niti iko dovodi u pitanje to da će Dragan Đilas biti jedan od izabranih na skupštini DS. Prvo, jer je Đilas gradonačelnik najbogatijeg i najrazvijenijeg grada u Srbiji. Drugo, jer je Bogdanović dok je bio prvi čovek prestonice bio i jedan od potpredsednika DS-a, pa je nekako prirodno da se to ponovi i u Đilasovom slučaju. Treće, jer je malo verovatno da će Đilasu neko osporavati mesto potpredsednika zato što je već i gradonačelnik Beograda i predsednik gradskog odbora DS-a. I četvrto, ali ne najmanje bitno, predsedniku Tadiću, čiju poziciji niko zasad ni ne pokušava da ugrozi, najviše odgovara da se funkcioneri DS bore za moć - međusobno.

Autori: Žana Bulajić i Lidija Kujundžić

Objavljeno 21. oktobra 2010. godine u nedeljniku NIN br. 3121

DžEJMI ŠEJ, DIREKTOR ZA POLITIČKO PLANIRANjE NATO-a

Žalim zbog kolateralne štete

Kada ste u kriznoj situaciji pravite greške. Naravno, svestan sam kakav imidž imam u Srbiji zbog pređašnje uloge portparola NATO-a

Posle jedanaest godina čekanja, šesnaest neuspelih pokušaja i jednog izneverenog obećanja datog na Koledžu Evrope u Brižu (Belgija) novinar NIN-a bio je razočaran. Ponuda nije obećavala, ali su bar uslovi bili kristalno jasni: 20 minuta razgovora, samo o strateškom konceptu, bivša Jugoslavija i bombardovanje da se ne pominje. Tu se nije moglo učiniti mnogo toga, osim da se NATO službenici stavi do znanja da intervju, koliko god bio ekskluzivan, neće otići i štampu ako se Džejmi Šej bar malo ne potrudi. Problem, naravno, nije bio u tome da Šej, koji se u lestvici NATO-a popeo do pozicije, otprilike, trećeg najbitnijeg čoveka u civilnoj strukturi alijanse, govori o dokumentu koji će sledećih deset godina služiti kao bukvar NATO-a, već u demokratskom deficitu ovog „uzmi ili ostavi“ aranžmana. Ipak, uz pomoć par trikova razgovor je, u prenaglašeno učtivoj atmosferi, potrajao 48 minuta i nekoliko sekundi. Baš zato što je Džejmi Šej sada direktor za političko planiranje u Kancelariji generalnog sekretara NATO-a i baš zato što je nekada kao portparol alijanse tokom bombardovanja SR Jugoslavije, osmehnut, sipao gorke i cinične reči, 26. avgusta 2010. u središtu NATO-a pomenuta mu je i kolateralna šteta.

Kajete li ste, bar malo, što se smislili izraz kolateralna šteta?
- O da! Totalno! Žalim zbog kolateralne štete! Ali znate, kada ste u kriznoj situaciji pravite greške. Pod velikim ste pritiskom i nemate baš vremena da se udubljujete u svaki termin koji upotrebite. Naravno, svestan sam kakav imidž imam u Srbiji zbog pređašnje uloge portparola NATO-a, ali mislim da nisam ja lično smislio taj termin, nego da je to bilo za neki film sa Arnoldom Švarcenegerom [prim. aut.- premijera filma „Kolateralna šteta“ bila je 4. februara 2002. godine]. Veoma sam zahvalan vašem nedeljniku što mi je, posle toliko godina, dao priliku da govorim o alijansi i kako ona sada funkcioniše.

Da li NATO traži novi razlog postojanja ili je koncept samo način na koji će alijansa sledećih deset godina voditi svoje poslove?
- Novi koncept nije pitanje ponovnog izmišljanja alijanse jer su njena uloga i ključne vrednosti satkane u Vašingtonskom ugovoru koji je napisan pre 61 godinu kada je bezbednosna situacija bila sasvim drugačija. Zato, otprilike, svakih deset godina u NATO-u imamo tendenciju proizvodnje novog koncepta, kako bismo u skladu sa novim bezbednosnim pretnjama interpretirati osnivački ugovor.

Još važeći koncept je iz 1999. i tada je u centru pažnje bila Jugoslavija i upravljanje krizom? Šta će sada biti u fokusu alijanse?
- Devedesetih NATO je bio pre svega evroatlantska regionalna organizacija. Posle pada Berlinskog zida najveći izazov je bio stabilizovati Evropu. S jedne strane to je značilo da moramo dopreti do Rusije i pokušati da prevaziđemo stari sindrom hladnoratovske konfrontacije, a sa druge strane da otvorimo vrata za dalje proširenje. Mađarska, Češka i Poljska su 1999. postale NATO članice.

A kako je alijansa dočekala raspad Jugoslavije i ratove koji su usledili?
- Rekao bih da smo na početku potcenili nasilje koje se dogodilo u Jugoslaviji.

Šta je sada drugačije?
- Prvo, sada je misija NATO da obezbedi stabilnost daleko od Evrope. Globalno. Očigledno je da je Avganistan najznačajnija misija za NATO ali tu su i Irak, borba protiv pirata u Adenskom zalivu, pomoć Afričkoj uniji da pošalje mirovne snage u Darfur, Somaliju, Čad. Drugo, mislim da je 1999. godine još postojalo uverenje da NATO sam treba da rešava probleme vojnim putem. Naravno, vojna moć je esencijalna za obezbeđivanje stabilnosti, ali da biste danas uspeli u misiji morate mnogo više da sarađujete sa nevladinim organizacijama, civilnim agencijama, EU i UN, ljudima koji se bave vladavinom prava, ekonomijom, reformama i razvojem.

Ako NATO to nije u stanju?
- Onda vojna misija traje mnogo duže.

Dakle, gola sila nije više dovoljna?
- To se tako više ne radi. Potrebna vam je „meka snaga“. Treća razlika je da danas morate mnogo više da sarađujete sa partnerskim zemljama. Misije poput Avganistana potpuno su nezamislive bez Australijanaca, Novozelanđana, Japana.

Kao i Kine i Rusije, zar ne?
- Tačno tako. I četvrta bitna razlika između 1999. i sada je da jača svest da se suočavamo sa sve više novih izazova koji zahtevaju političku akciju isto koliko i vojnu intervenciju čak iako direktno nema napada na teritoriju neke članice. Sada je bitno kakve su posledice i u kojoj meri utiču na stanovništvo. Tako, imate na primer hakerske napade na Estoniju 2007. koji ne predstavljaju privremenu neprijatnost ili sporadičan incident. To je bio napad na vladine servere i cela država bila je potpuno blokirana sve dok nismo našli načina da premostimo i preusmerimo komunikacije. Sličan efekat na stanovništvo imaju veštačke energetske nestašice, klimatske promene i terorizam, koji i dalje ostaje u fokusu.

Čini se da za NATO neće biti problem da opiše nove pretnje nego da odluči hoće li češće primenjivati pravo na kolektivnu odbranu iz člana 5 Vašingtonskog ugovora?
- Paradoksalno je da je NATO prvi put upotrebio član 5 ne kao odgovor na napad koji se dogodio u Evropi, već na Sjedinjenim Američkim Državama. Uveren sam da oko ovog pitanja moramo biti otvorenog uma. Pretpostavljam da će 5. član ostati izuzetak i da će se koristiti samo u slučajevima kada je ugrožena bezbednost svih.

Moramo primetiti da su svi napadi 11. septembra 2001. izvedeni samo na teritoriji SAD.
Naprotiv, 11. septembar bio je napad na sve nas. U Svetskom trgovinskom centru u Njujorku poginuli su ljudi iz 65 zemalja. Napadi Al kaide, akcije koje su finansirali ili planirali pogađaju mnoge zemlje NATO-a, ipak jedna zemlja ne može doneti odluku umesto svih - potreban je konsenzus.

Znači, jednoglasno donošenje odluka u novom konceptu neće biti zamenjeno kvalifikovanom ili nekom drugom većinom? Zanimljivo je da li će alijansa kao organizacija imati više nadnacionalnih karakteristika ubuduće?
- Nema govora o tome da će NATO menjati način odlučivanja konsenzusom ili status međuvladine organizacije.

U poslednje vreme dosta se govori o restrukturiranju vojnih komandi, čak i ukidanju nekih poput one u Lisabonu što predstavlja i osetljivo političko pitanje. Hoće li u konceptu biti nešto o tome?
- Rekao bih da u NATO postoji konsenzus da je sadašnja komandna struktura prevelika, statična i da nam je potrebna neka koju lakše i brže možemo da izmestimo. Takođe, komandna struktura je multinacionalni i integrativni elemenat NATO-a. Po meni, ključni stav je da se taj pristup zadrži, ali da osmislimo komandnu strukturu kakva nam je potrebna i kakvu možemo priuštiti. Kada to uradimo možemo razmišljati gde neki štab treba da smestimo. Naravno da će to biti delikatni pregovori, ali koliko ja znam do sada smo uspevali da i oko toga postignemo konsenzus. Uostalom, neće to biti prvi put da nam se tako nešto dešava i siguran sam da ćemo na kraju dana imati zadovoljavajuće rešenje.

Da li je plan da ubuduće bude više generala sa recimo dve zvezdice koji će imati „dva šešira“, to jest dva šefa, što poprilično zbunjuje recimo Amerikance?
- Imamo to u postojećoj komandnoj strukturi, ali ne znam da li će toga biti još više u budućnosti. I čini mi se da se Amerikanci dobro snalaze u svemu tome.

U izveštaju nezavisne ekspertske grupe postoje oprečna stanovišta o odnosu sa Rusijom?
- Ubeđen sam da i NATO i Rusija kao svetske bezbednosne rizike vide terorizam, hakerske napade, trke u naoružanju. Za Rusiju je od izuzetnog značaja da NATO misija u Avganistanu bude uspešna sa stanovišta borbe protiv narkotika i posledica po talibane. Takođe, sarađujemo i u borbi protiv pirata u Adenskom zalivu. Verujem da je bolje da se usredsredimo na onih 90 odsto zajedničkih interesa nego na onih 10 odsto gde imamo različite pozicije.

Trenutno su odnosi NATO i Rusije u uzletu, a često su i na nizbrdici. Naročito kada se pomene raketni štit, zar ne?
- Ne kažem da nemamo različite poglede o tom pitanju s vremena na vreme. Rusija je velika sila sa sopstvenim interesima ali njihovo vođstvo u poslednje vreme šalje vrlo pozitivne signale vezano za raketni štit, a generalni sekretar je u nekim od svojih govora predložio da se zajednički radi na pitanju raketnog štita.

Ipak Rumunija, Bugarska... su zabrinute što se ne zna dokle će i kojom brzinom alijansa razvijati odnose sa Rusijom?
- U NATO postoji konsenzus da NATO i Rusija zajedno mogu da pruže veći nivo evroatlantske bezbednosti. Što se tiče alijanse ta ponuda i dalje stoji, mi želimo da u NATO-Rusija savetu bude još više konsultacija i zajedničkih akcija.

Za usvajanje novog koncepta potreban je konsenzus, hoće li generalni sekretar posetiti svih 28 prestonica NATO zemalja?
- Moj šef Andres Fogh Rasmusen posetiće sve saveznike kako bi postigao konsenzus o ključnim idejama nacrta. Ali za njega nije samo bitno da NATO dobije novi papir, već kvalitet dokumenta. Nećemo imati mnogo koristi od novog koncepta ako ga svi zajedno ne primenjujemo.

Da li će partnerske zemlje uključujući Rusiju, Srbiju itd. imati uvid u nacrt kako bi eventualno dale komentar?
- Strateški koncept je pre svega NATO dokument koji obavezuje 28 članica i one su te koje će pregovarati i eventualno, jednoglasno, usvojiti koncept. Ipak, Madlen Olbrajt je tokom prethodnih faza konsultovala sve partnere i održana je serija susreta sa zemljama u Partnerstvu za mir, Mediteranskom dijalogu, Istanbulskoj inicijativi za saradnju i naravno kontakt-zemljama. Na jednom od tih okruglih stolova učestvovala je naravno i Srbija.

Da se dotaknemo daljeg proširenja, alijansa će nastaviti politiku otvorenih vrata ili je to pogrešna pretpostavka?
- Ne grešite, bar ne što se tiče NATO perspektive. Uostalom pogledajte - Slovenija, Hrvatska i Albanija su članice. BJR Makedonija je sasvim blizu da uđe u NATO, Crna Gora ima akcioni plan za članstvo, Bosna i Hercegovina je pozvana ali ostaju još neki uslovi da se ispune. Uprkos problemima koje smo imali 1999. godine odnosi sa Srbijom su mnogo bliži i imamo dobre partnerske dogovore.

Ipak javno mnjenje u Srbiji ima, moglo bi se reći, anti-NATO raspoloženje. Smatrate li to ozbiljnom preprekom za članstvo?
- Za tango je potrebno dvoje i podrška javnog mnjenja je bitna. Ubeđen sam kako je na zemlji-kandidatu da proceni da li je spremna da odluči da li želi ući u NATO. Članstvo u NATO je ipak fundamentalan spoljnopolitički izbor koji zemlju obavezuje za stalno. Znamo da se u demokratiji vlade menjaju svakih četiri, pet godina i baš zato mora da postoji politički konsenzus. I da budem potpuno iskren, u demokratiji javna podrška se ne stiče medijskom kampanjom iz NATO-štaba ovde u Briselu, već to zavisi od vašeg političkog vođstva. Mora da postoji konsenzus, ali to ne znači da vaša vlada mora da se slaže sa svakom pojedinačnom politikom NATO-a. Ako postoji politička volja da Srbija želi u NATO, da je spremna da se sprovedu reforme i da ispunjava ostale kriterijume, ne vidim razloga da ne bude deo alijanse.

Photography: Lidija Kujundžić (all rights reserved)

Objavljeno 9. septembra u nedeljniku NIN br. 3115

NIN u središtu NATO

Letnji predah Alijanse

Tri dana, u tri NATO štaba priča se vrtela samo oko tri velike stvari - novog Strateškog koncepta, prepakivanja komandne strukture i transformacije misije u Avganistanu


Poseta novinara i vojnika na zadatku u Američkoj misiji pri NATO-u bila je danima unapred najavljena, ali kapija Komande združenih snaga u Brunsumu (Holandija) nije se podigla sve dok njihova „pratnja“ nije došla i preuzela „goste“. Nenaviknutost na bespogovornu poslušnost i vojnu disciplinu učinila je da se najmanje jedan od posetilaca smesta osetio kao uljez. Valjda zato što su fotoaparati i mobilni telefoni, vrlo kulturno, zabranjeni još u autobusu.

Sve što je 25. avgusta 2010. godine izgovoreno u NATO komandi odakle se upravlja avganistanskom misijom proglašeno je za – nezvanično. Ista pravila važila su i sutradan u Monsu (Belgija). Uprkos skulpturi Posejdona kome je oduzet trozubac da bi se s vrata iskusila miroljubiva priroda NATO-a, kod novinara NIN-a preovladao je osećaj otuđenosti. Tu pomoći nije bilo. Proradile su emocije, jer se nalazio u Savezničkoj komandi za operacije pri Vrhovnoj komandi savezničkih snaga za Evropu (SHAPE) odakle su 1999. strateški birani ciljevi za bombardovanje SR Jugoslavije.

Tek treći dan u Briselu bio je nešto drugačiji. Mere bezbednosti su iste i u sedištu Severnoatlantske alijanse, ali diktafoni mogu da prođu. Opuštenosti je ovde, kao, osetno više jer su civili brojniji od vojnika, ali kako se međusobno nose predstavnici 28 članica NATO-a i svih partnerskih zemalja koje u Briselu imaju diplomatska predstavništva vidi se sa hodnika. Iako se svuda i stalno govori o zajedništvu, donošenju odluka konsenzusom i značaju malih (i)li siromašnih država u vojnim operacijama – jasno je ko su glavni igrači. Tako ispred vrata Njenog veličanstva Elizabete II stoji ogroman, sav kao od zlata, grb Ujedinjenog Kraljevstva. A koga slava nekadašnje imperije ne ozrači, secnuće ga strava pred ulazom u američku misiju, jer sav taj mermer i bronza zaista bude nelagodu kod svakog ko ne bi da ga živog sahrane čak i ako je grobnica veličanstvena.

Dakle, tri dana, u tri NATO štaba priča se vrtela samo oko tri, velike, stvari - novog Strateškog koncepta, prepakivanja komandne strukture i transformacije misije u Avganistanu koja je, naravno, uspešnija nego što se to sa strane nekom čini. Donošenje novog Strateškog koncepta 25. avgusta ušlo je u treću, poslednju, fazu kada je Andres Fogh Rasmusen, generalni sekretar Alijanse u svojoj rezidenciji okupio tim. Kako nezvanično NIN saznaje, polovinu čine Džejmi Šej i Džejms Apaturai, nekadašnji i aktuelni NATO portparoli, a za ostale se zna da im je engleski, takođe, maternji jezik. Namera Rasmusena je da uz njihovu pomoć lično napiše smernice kojima će se NATO sledećih deset godina rukovoditi. Ideje vodilje su od maja 2010. javno dostupne u izveštaju i preporukama nezavisne ekspertske grupe, tj. „saveta mudraca“ na čijem je čelu sve vreme bila Madlen Olbrajt, bivša državna sekretarka SAD.

Zamišljeno je da dokument bude kratak, lako razumljiv i, što je najvažnije, prihvatljiv svim zemljama članicama. Trenutno postoje dileme kako će Rasmusen obezbediti ovaj poslednji uslov, hoće li s nacrtom obići sve prestonice NATO članica kako bi pokazao da glas svake jednako vredi, jer je teoretski protivljenje jedne male zemlje dovoljno da pokvari sve i da samit u Lisabonu 19-20. novembra 2010. pretvori u tužan skup šefova NATO država. Na osnovu debate koja se praktično vodi od 4. aprila 2009. i izveštaja, Rasmusen će relativno lako opisati novu bezbednosnu situaciju, odnosno nove bezbednosne izazove u koje će ući klimatske promene, veštačke nestašice energenata, pirati, hakerski napadi kao recimo onaj 2007. kada je cela Estonija bila paralisana. Generalnog sekretara najviše posla čeka u određivanju ključnih zadataka, odnosno šta Alijansa radi i kada deluje. I da li će ubuduće češće primenjivati peti član ili neke druge članove osnivačkog dokumenta iz Vašingtona, potpisanog još 4. aprila 1949.

Princip kolektivne samoodbrane iz 5. člana kada se oružani napad na jednu NATO članicu smatra napadom na sve, pa tako potpisnice, pojedinačno i zajedno, odmah mogu preduzeti sve potrebne mere, uključujući i upotrebu oružane sile, kako bi ponovo uspostavile ili održale sigurnost severnoatlantskog područja (šta god to u eri globalizacije značilo). NATO bi za tako nešto trebalo da ima saglasnost Saveta bezbednosti, ali bilo je i izuzetaka, recimo kada je 19 NATO zemalja smatralo da je režim Slobodana Miloševića potpuno izgubio kompas na Kosovu i da zato smesta treba bombardovati SRJ. Ovaj, peti, član do sada je korišćen samo u dve operacije: Eagle Assist, odmah posle Al kaidinih napada 11. septembra 2001. u Njujorku, Vašingtonu i Pensilvaniji i Active Endeavour kojom je Mediteransko more od krijumčarskog raja pretvoreno u relativno miran plovni put. Treće poglavlje ekspertskog izveštaja o partnerstvu takođe bi moglo da zada glavobolju Rasmusenu. U NATO-u postoji konsenzus da je sa Rusijom bolje sarađivati. Ali biće teško naći reči da se artikuliše kako to konkretno izvesti, koliko daleko i kojom brzinom NATO treba da razvija odnose sa hladnoratovskim neprijateljem. Osim toga, odnosi sa Rusijom svakako će biti i podtekst i u drugim diskusijama koje NATO zvaničnici nerado pominju kada naglašavaju kako im, trenutno, dobro ide s Rusima, naročito u Avganistanu. Jedna od tih vrućih tema su postavljanje američkih instalacija za raketni štit u istočnoevropskim zemljama, a druga su veštačke nestašice energenata, pre svega prirodnog gasa.

Ekonomska kriza sveprisutna je u NATO kada se govori o transformaciji vojne komandne strukture. Broj generala sa četiri zvezdice verovatno će ostati isti, ali onih sa dve neće. Iako nema nikakvih, zvaničnih, izjava ili dokumenata Portugalci su zabrinuti zbog mogućeg gašenja komande združenih snaga NATO-a u Lisabonu. Borba protiv krijumčara i švercera, narkodilera i terorista u Mediteranu i akcije spasavanja kod razornih zemljotresa poput onog u Pakistanu 2007. godine - preuzeće Napulj. Jedina uteha Portugalu je da neće biti ponavljanja scenarija kao kada je Francuska 1966. napustila vojnu strukturu NATO-a, već može proći i desetak godina pre nego što NATO stavi katanac.

Na stranu što vojnici nemaju dovoljno para da renoviraju nameštaj u bazi koja je smeštena u napuštenom rudarskom kompleksu u Brunsumu, ali manjak para jeste jedan od najvećih problema Alijanse. Kako je početkom februara Nemačka novinska agencija javila nedostajalo je oko milijardu dolara u budžetu NATO za 2010. Čak i za NATO vrtoglava suma. Konkretno, oko 890 od ukupno 1,8 milijardi dolara nedostaje u investicionom budžetu jer su infrastrukturni troškovi za združene međunarodne bezbednosne snage u Avganistanu bili „neočekivano veliki“.

S obzirom na to da je Barak Obama odobrio dodatnih 40.000 vojnika koji do kraja meseca treba da se smeste u zemlji gde su najveći problemi sveopšte siromaštvo, nepismenost i nepregledna polja opijuma, troškovi će biti još veći. Ne samo zato što će se broj vojnika stacioniranih u Avganistanu sa postojećih 84.780 povećati na oko 125.000, već i zato što je potrebno „upumpati“ čitavo bogatstvo kako bi se povećale, obučile i opremile Avganistanska nacionalna armija i specijalne snage. Stvaranje avganistanske vojske i policije je magična formula za ono što u NATO-u zovu transformacija ISAF misije a što svi ostali vide kao izlaznu strategiju. Doduše, neke članice su kao što su i obećale počele da povlače kontingente. Prvi su to učinili Holanđani. Njih 1950, mahom inženjera i tehničara, napustili su 1. avgusta iz provincije Uruzgan, ali su za sobom ostavili četiri borbena aviona F-16, tri transportnih CH-47 helikoptera i pet „apača“. Što nije bez značaja jer je, kako NIN nezvanično saznaje, donedavno tuce helikoptera nadgledalo 1.206 kilometara severne granice sa Turkenistanom, a onda su Amerikanci odnekle izvukli još 50 helikoptera i prekogranični šverc je drastično opao. Iako je situacija u Avganistanu i dalje nezadovoljavajuća NATO je optimističan. Veruju da će im nova Obamina Comprehensice Counterinsurgency (COIN) strategija obezbediti dovoljno manevarskog prostora ako ne da “stvore naciju pod paljbom“ onda bar da dostojanstveno odu i ostave avganistanske snage da se bakću sa talibanima. Za vojnike na terenu, a takvih koji su bar dve godine služili u Avganistanu ima mnogo i u Briselu, to je loša vest. Više im je odgovarala taktika „prvo pucaj, a potom postavljaj pitanja!“.

„Priča se da uvode medalju za hrabro neuzvraćanje. Oni pucaju po nama a mi smo kao kul! Pa zar je to normalno? Ali ja sam američki vojnik i izvršavam naređenje čak i kad mi se ne sviđa“, kaže američki vojnik koji već drugu godinu služi u Briselu i jedva čeka da sledeće godine opet ode na zadatak u Avganistan. Iako svakog meseca jednu nedelju sa novinarima, evropskim parlamentarcima i drugim zvaničnicima putuje u Kabul i ostale, uglavnom mirnije provincije, to nije to jer nema prave akcije. Liste čekanja za novinare koji žele da zajedno sa ISAF trupama izveštavaju s lica mesta duge su po nekoliko meseci, a peripetije sa dobijanjem viza i svih ostalih propusnica mogu da potraju i od šest do devet meseci.

„Kad smo tamo, prvi zadatak mi je bezbednost, a drugi su novinarske priče. Do sada sam izgubila nekoliko vojnika, naočari za sunce, ali svi novinari su ostali čitavi“, dodaje NIN-ov anonimni saradnik koji je iskusio i kako je to kada neprijateljski metak okrzne zadnjicu. Najveća mora kopnenih trupa u Avganistanu ali i stratega u NATO su improvizovane eksplozivne naprave.

Godine 2005. bilo je oko 800 napada, a 2009. je bilo najmanje 8.000 uglavnom uspešnih akcija. Dodatni problem su, naročito na samom početku 2001/2002, bila minska polja koja su ostala pošto su se Rusi krajem osamdesetih povukli iz Avganistana. Oni nisu bili previše orni da pomognu Amerikancima i ostalim vojnicima NATO-a da očiste teren jer su znali da vetar ume tako gadno da duva u pustinji da se minska polja sa peskom šetaju, te su i njihove karte uglavnom neupotrebljive. Ako je verovati NATO podacima sa terena, 70 odsto žrtava izazvale su detonacije improvizovanih eksplozivnih naprava ili teroristi samoubice, a ne bombardovanja. Talibani i svi ostali kojima sadašnja avganistanska vlada nije po volji sve češće i sve uspešnije koriste eksplozive domaće izrade.

Izveštaj UN navodi da je u prvih šest meseci 2010. stradao 1.271 civil, dok ih je 1.997 ranjeno. Statistika smrti povećana je za 31 odsto u odnosu na isti period prošle godine, od toga u NATO bombardovanju poginulo je 69 osoba, dok je 229 lakše ili teže ranjeno. Za civile, vojnike i policajce situacija je i dalje najgora u provinciji Helmand i Kandahar. Vojnici ginu upravo u ovim provincijama gde većinu stanovništva čine Paštuni i gde je glavni posao uzgajanje maka zbog koga Avganistan slovi za najvećeg proizvođača opijuma u svetu. Čak su svetski mediji javili da je rođeni brat Ahmed Vali Kan Karzaj, mlađi brat predsednika Avganistana, uhapšen zbog dilovanja opijuma u Kandaharu i sada se vadi da je bio na platnom spisku CIA. Prema podacima UN kancelarije za drogu i kriminal, od 34 provincija polovina se vodi da tu više nema maka (što baš i nije potpuno tačno, ali je nekakav uspeh ipak postignut), u osam je zabeležen delimičan pad proizvodnje, u pet provincija se ništa ne događa a u četiri mak cveta sve više i više. S obzirom na to da na crnom tržištu nije došlo do drastičnog skoka cene heroina, mesta za rezervu ipak ima.

Kako u NATO štabu u Briselu kažu strategija spaljene zemlje, u ovom slučaju polja maka, ne daje željene rezultate Siromaštvo u kombinaciji sa talibanskim terorom i prljavim narko-novcem bacaju Avganistan i NATO dodatno u očaj. Nelojalnost onih koji tek treba da postanu deo specijalnih policijskih snaga za borbu protiv narkotika su muka živa i čak ni nova strategija tu ne pomaže mnogo. Združene NATO i avganistanske snage u nastajanju neutrališu oružani otpor, po mogućstvu sa što manje civilnih žrtava, a onda Avganistanci ostanu da održavaju red.

Za sada, navodno, nema pritužbi da NATO istiha pokušava da promeni demografsku strukturu problematičnih južnih pokrajina ali činjenica je da NATO ne može u vreme ekonomske krize da se biju „zelembaćima“ protiv talibana. „Avgani koje obučimo imaju platu oko 250-300 dolara mesečno, a talibani im za jednokratnu misiju plaćaju i do 500 dolara samo da iz bazuke ispale granatu na konvoj“, kaže jedan engleski potpukovnik koji se nada da će besplatno deljenje pšenice ipak podstaći poljoprivredu Avganistana. Za njega koji je primer stare škole vojne diplomatije izgradnja diplomatije je još uvek moguća u Avganistanu, ali to ne znači nužno da se unište plemenske zajednice i na silu, pod vatrom, stvori nacija. „Što budemo bolje upoznali kulturu i običaje Avganistanaca to ćemo moći bolje da ih razumemo i da im pomognemo“, zaključuje Britanac mršteći se kad ga podsete da NATO u Avganistanu ipak ima reputaciju okupatora.

Objavljeno 2. septembra 2010. godine u nedeljniku NIN br 3114

Intervju: Anatolij Karpov

Poslednja šansa za spas šaha

Šah umire zbog lošeg menadžmenta oko koga stalno kruže glasine o korupciji, zbog nokaut sistema i degradacije značaja titule svetskog šampiona

photo by: Branko Belić

Hotel „Moskva“, u centru Beograda, bio je idealan ambijent za razgovor sa Anatolijem Karpovom, legendom šaha. Mrvica lenjosti u žućkastom svetlu prelama se u Toljinom glasu i nagoveštava kako mu nije bilo lako da 18. avgust preturi preko glave. Sastanci sa direktorom klinike za bolesti srca, ministrom policije, gradonačelnikom i samim predsednikom Srbije ostavili su trag na šahovskom magu.

Međutim, Karpovu nema ni mira ni odmora, sve dok krajem septembra 165 delegata Svetske šahovske organizacije (FIDE) konačno ne odluče hoće li nastaviti po starom ili bi ipak probali nešto novo. Pre nego što šah načisto odumre. Ukoliko se dogodi da Karpov nasledi Kirsana Iljumžinova - kome ni 16 godina na čelu FIDE nije dovoljno – šah, čak i ovaj domaći, mogao bi da živne. Samo za balkanske zemlje to bi značilo oko 300.000 dolara bespovratne pomoći u skorijoj budućnosti.

Spravica u rukama Alise Marić, naše najbolje šahistkinje i Karpovljevog kandidata za potpredsednika FIDE, ne prestaje da zvoni. Opet zove Gari Kasparov, za manje upućene onaj što se osam a možda i više godina borio sa Karpovom da bi 1985. konačno postao 13. i ujedno najmlađi svetski šampion u šahu. Proverava Gari da li Tolja još mrda, a on kroz smeh kaže: „Sada znaš zašto ne nosim mobilni!“

Odkud to da Karpovu u kampanji pomaže ljuti rival Kasparov?
- Mi volimo šah. Situacija je da šah umire, a mi smo odlučili da ga spasemo. Uostalom, pogledajte gde se održavaju takmičenja, u Elisti, Hanti-Mansijsku, Nalčiku, Astrahanu, Jermuku, Ulan-Batoru. Sadašnje rukovodstvo FIDE funkcioniše kao poreska uprava, ubirajući pre svega prihode od taksi. Nisam slučajno rekao kako su ovi izbori poslednja prilika da se šah spase.

Kasparov nije u vašem timu, šta on dobija ukoliko postanete predsednik Svetske šahovske federacije?
- On nije tražio nikakvu poziciju u FIDE. Rekao je da mu ne treba ništa. Dogovorili smo se da ćemo zajedno tražiti sponzore kako bismo promenili ovu katastrofalnu situaciju.

Zbog čega je, po vama, propao šah?
- Zbog lošeg menadžmenta oko koga stalno kruže glasine o korupciji, nokaut sistema i degradacije značaja titule.

Da krenemo od lošeg menadžmenta. Šta najviše zamerate Iljumžinovu, sadašnjem predsedniku FIDE?
- Moji problemi s njim počinju još 1995. godine. Tada sam odbio da budem predsednik jer sam video da postoji sukob interesa. Ne možete biti aktuelni svetski šampion u šahu i predsednik FIDE! Osim toga, pokušao sam da razgovaram s njim, ali problem je u tome što on uopšte ne ceni rad igrača. Uveren je, zapravo to mi je i rekao, da kad nabavi pare dovoljno je da zvizne i najveća šahovska imena će doći. Taj čovek smatra da je predsednik FIDE čovek br. 1 u svetskom šahu. Ali to nije baš tako.

Pominjete korupciju i da je 2008. godine nedostajalo 400.000 evra u kasi. Najdžel Frimen, blagajnik, rekao je da su vaše optužbe neosnovane.
- Kad nekog direktno optužujete za korupciju, morate da imate dokumenta. Oko Iljumžinova kruže glasine o korupciji i zato predlažem neka otvore knjige pa da vidimo. Koliko su (ne)uspešni, koliko prihoda je od komercijalnih sponzorstava a koliko od članarina federacija, procenta na takmičenja i učešća igrača na turnirima. Voleo bih da saznamo zašto odjednom, baš u izbornoj godini, mnogo više novca stiže na račun Komiteta za pomoć šahu u zemljama razvoja (CACDEC dobija oko osam odsto FEDA budžeta) i kako se taj novac troši. Gde je nestao državni kredit za vunu i zašto se na neke federacije vrši pritisak ako se ne ponašaju kako menadžment želi, odnosno zašto se nekim federacijama koje su „dobre“ opraštaju dugovi itd.

Tu su i sudski sporove koji su iznosili skoro 280.000 evra, čak ste i vi bili jedan od oštećenih koji je podigao tužbu?
- Otvorio sam ta vrata 2000. godine jer Iljumžinov nije poštovao ugovor koji je potpisan a vezano za meč svetskog šampionata u šahu. Zbog pravne začkoljice nisam na vreme podneo tužbu da bih Iljumžinova tužio u Americi, ali sam pred sudom u Lozani dobio spor i oni su platili troškove i još 50.000 evra. Drugi put sam bio svedok Tozeu koji je organizovao juniorsko svetski šampionat u šahu. FIDE je silno odlagala taj spor, ali na kraju je on dobio spor s tim što je 80 odsto bilo na teret FIDE a 20 odsto na teret Tozea.

Ako postanete predsednik, hoćete li ga izvesti pred sud ako otkrijete da je zloupotrebljavao sredstva Svetske šahovske federacije?
- Ono što pouzdano znam to je da od prošle godine na računu ima oko milion evra. Ukoliko se ispostavi da je balans negativan, naravno da ću tražiti istragu.

Na svetskom nivou najavili ste oko četiri miliona dolara investicija, odakle taj novac kad FIDE ima relativno mali budžet?
- Najviše od komercijalnih sponzorstava.

Šta je potrebno da bi bilo više sponzora?
- Da se posluje transparentno. Da se zaista poradi na marketingu i odnosima sa javnošću, a ne da recimo FIDE za nevidljiv učinak Petra Rajcsanjija isplati oko 150.000 evra.

Možete li popraviti imidž FIDE, s obzirom na to da ste evo već desetu godinu ambasador UNICEF-a?
- Svetska šahovska federacija mora da izgradi saradnju sa velikim međunarodnim organizacijama kao što su UNESKO i UNICEF. Takođe, u pregovorima smo i sa međunarodnom organizacijom mladih. Uveren sam da je ovo način da se unapredi status FIDE i da nam to može biti prednost u pregovorima sa korporativnim sponzorima.

Ako bi se obnovila stara slava šaha kao sporta, možda bi i to pomoglo?
- Svakako, ali za to je potrebno ukinuti nokaut sistem i ojačati ugled titule svetskog šampiona šaha. Nokaut sistem uveden je 1998. godine. Tu je sve izmešano: klasičan, ubrzan i brzopotezan šah, a čak je teoretski moguće da dođete do finala, možda i titule svetskog šampiona a da niste pobedili ni u jednom meču. To se nije pre bilo tako. Poslednjih deset godina imate hiperprodukciju „svetskih šampiona u šahu“. Mnogi ne znaju da je ova sportska titula ustanovljena, ako se ne varam 1886. godine i da je 1975. godine bilo svega 12 svetskih šampiona u šahu. U poslednjih deset godina dobili smo još šestoricu a za neke, maltene, niko nikad nije čuo.
Nedavno ste rekli da se FIDE otuđila ne samo od nacionalnih šahovskih federacija već i od igrača. Kako vi planirate da promenite situaciju?
- Igrači neće više plaćati FIDE kada se takmiče za titulu svetskog šampiona.

Portret šampiona
Anatolij Karpov rođen je 23. maja 1951. godine u Zlatoustu, industrijskom gradu na južnim obroncima Urala. Za drevnu igru zainteresovao se kada mu je bilo svega tri godine. Nikada nije prežalio što s Bobijem Fišerom, tadašnjim svetskim šampionom, nije odigrao meč. Prvi put Karpov je branio titulu svetskog šampiona 1978. godine kada je na Filipinima 110 dana igrao protiv Viktora Korčnoja. Zli jezici pričaju i danas da je Karpov pobedio jer je profesor Vladimir Zuhar hipnotisao njegovog protivnika.

Prvi okršaj sa Garijem Kasparovom 1984. godine završio se tako što je intervenisao Alijev, tadašnji zamenik premijera Sovjetskog Saveza: budući da je Kasparov odrastao u Azarbejdžanu gde je Alijev bio bog i batina, Karpov je, po sopstvenom mišljenju, bio pokraden, a postoje i oni koji tvrde da je Tolja doživeo nervni slom za šahovskom tablom i da je zato meč prekinut. Borba je trajala 144 partije, sve dok se, posle više od osam godina, Kasparov nije „smorio“ od igranja sa Toljom i krenuo da napravi svoj svetski šampionat. To se nije desilo, rivalstvo je trajalo sve vreme, podelilo je šahovsku silu na dva dela, koja su se ujedinila tek nedavno, kada je Kasparov podržao kandidaturu Karpova za predsednika Svetske šahovske federacije.

Objavljeno 26. avgusta 2010. godine u nedeljniku NIN br 3113