SMS kultura

Prostakluci i rahatluci

photo: Jakša Vlahović

Sudeći po tome kako čestitamo novogodišnje i božićne praznike, sa svega nekoliko reči, jasno je da ne verujemo ni u Deda Mraza ni u početak boljeg leta

Gospoja sedi u „troli“, a mobilni uporno zvoni. Na kraju ipak stavlja cviker na nos i čita. Jednom, dvaput... tri puta. Zbunjena, obraća se mladiću do sebe za pomoć. On viri u ekran, smeulji se čitajući SMS poruku od ravno šest znakova. Uskoro SNG&B! bi prevedena i na bakici razumljiv jezik: „Ana Vam čestita Novu godinu i Božić“.

Ista čestitka zbinula je još neke. Čak i oni koji vladaju tajnama SMS žargona nisu je u prvom mahu shvatili i htedoše da se svađaju sa bankom jer je poslala izveštaj o stanju na tekućem računu, koji je u tolikom minusu da se na pomen istog čovek sneveseli od katoličkog Božića do srpske Nove godine.

U anketi na internet-portalu „Krstarica“ nešto više od 66 odsto ispitanika reklo je da će novogodišnje i božićne praznike čestitati slanjem SMS-a. Unicef i ostale čestitke dospele kućnu adresu odavno su ekstravagancija zbog koje se i poštari iščuđavaju. Telefon je izgubio bitku sa skype i drugim instant internet-rešenjima.

„Ljudi tradicionalno navikli na telefon, beskrajno su usamljeni kad on ne zvoni za praznike. SMS čestitanje je praktičnije i samim tim rasprostranjenije. Tehnologija nam omogućava da komuniciramo brzo, apsolutno površinski, multiplikovamo i normalno je da se time i koristimo. Ovaj vid komunikacije mnogima se čini dovoljnim, što je opet u skladu sa celokupnom kulturom i beskrajno užurbanošću koja karakteriše savremeni način života“, kaže dr Jelena Đorđević, profesor teorije kulture na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, dodajući da je pisanje pisama i čestitki bilo nekako lepše jer su čuvani, ponovo iščitavani i pokazivani deci, unucima.

Opšti trend je takav da se Nova godina manje nego prethodnih godina čestita.

„Mračni smo, pesimistični što ima veze i sa čestitanjem. Ljudi više ne shavtaju ozbiljno da praznijemo novi početak, obnovu. Čini mi se da ne veruju da će nova godina biti bolja od prethodne“, kaže dr Đorđevićka.

Od straha da će novo leto biti krizno, tvorci većine SMS poruka brane se na razne načine. Manje ili više uspešno, crnim humorom:

– Nek u ovo badnje veče, bude gasa da poteče, neka naša zemlja cela ima topla grejna tela. A mazuta kad nestane i presuše vodne brane, kad zalede grejna tela i san usni zemlja cela, tad viknimo svi u glas: „Rusi dajte nama gas!“ Hristos se rodi! Srećan Božić i Nova (stara) 1993. godina!

Starim političkim SMS-om prilagođenim za srpske novogodišnje svrhe:

- Predsedniče Obama, okreni se ka nama, pogledaj nas, garavi, mi smo dobre naravi, nas su Srbe j..... i kad nisu trebali, mi smo se kuražili, sami k.... tražili. Daj molim te, 'leba ti, nemoj nas ti j....., vi ste crnci kurati, nećemo izdržati! Srećna ti Srpska nova 2009!

Kvaziodlukom kvazi Vlade Srbije začinjenom bezobrazlukom:

- Vlada Srbije je zbog neisporuke ruskog gasa i pada nataliteta, a radi zagrevanja stanovništva, odobrila švaleraciju i kurvanje bez ograničenja pod parolom: “SVI SMO NAŠI, SAMO JAŠI!“ Šalji dalje da uspe akcija...!

U Novoj 2009. godine sve je prštilo i od seksa – valjda neće biti samo od tog virtuelnog, sa elementima seoskog turizma:

- Čekam te noćas kod šljivu, ima te obradim ko njivu, ima te pocepam u mrak kao svinja mrsan džak, ima te razbijem kao dete zvečku, ma ima te j.... kao medved mečku! Srećna nam Nova!

Poneka SMS čestitka zaljubljenih dečaraca pominjala je i Deda Mraza:

- Ako budeš videla čoveka u crvenom kako te trpa u vreću - nemoj se uplašiti. To samo Deda Mraz ispunjava moju novogodišnju želju!

Prilagoćenih i loše prepevanih SMS poruka anglosaksonskog porekla bilo je sjaset i ovaj put:

- SREĆNA NOVA GODINA sa željom da ti BOG da 12 meseci krepkog zdravlja; 52 nedelje duhovnog mira, radosti i spokojstva; 365 dana uspeha u svemu dobrom; 8760 minuta sreće i 525600 sekundi prave ljubavi.

Pošlogodišnjih hitova, bilo je za „dž“ na forumima i portalima poput „ SMS poruke i vicevi“, „SMS manija“ i slično:

- Da se oblačiš po poslednjoj modi, da ti vatra zauvek godi, da se brčkaš u đakuzi vodi, da izgledaš kao mis bodi, na loto 7-cu ubodi. HRISTOS SE RODI!

- Ova poruka nek ti bude pouka – živi, vrišti, razbijaj i pleši, čovek je rođen da gubi i greši, prokockaj dane, prodivljaj noći jer jednog dana to više nećeš moći!!! Srećni praznici!

- Isus nam se rodio u malenoj štali, usred hladne zime, u senu, u slami, zna se da je seno dosušena trava, zbog toga ja tvrdim da je trava STRAVA, dok se vipom volim, ON od gore gleda, srećan Božić želi Vam Jovanović Čeda!

Za Božić je neizbežno „proradila“ patrijalhalno-rodoljubiva inspiracija:

- Dobro jutro srpska glavo! Slaviš jutros ono pravo, srpsku slavu BADNjEG JUTRA i BOŽIĆ ide sutra. Ko je Srbin neka slavi, nek se divi SVETOJ GLAVI. Srećni badnjaci!

Sa sve majčicom Rusijom pride:

- Stari mi je deda rek'o: Kada budeš badnjak sek'o, ka Istoku okreni se, jer s istoka Sunce sija, na Istoku je Rusija. Badnjak seci, Boga mnoli i Srbiju majku voli. Boga moli za Kosovo i za zdravlje Putinovo. Ne daj „gubi na torine“! Srećan Božić moj Srbine!

Strogo religioznih čestitki, onih koji se šalju „po službenoj dužnosti“ pastvi, šefovima i pospovnim partnerima, bilo je srećom malo:

- Badnjaci ti sretni novi, Bog neka te blagoslovi, nek’ ti srećom dom zablista, jer slaviš rođenje Isusa Hrista. Srećan Božić!

Naročito onih koji su lepe želje servirali uz onaj opominjući ton:

- Budi uvek u ratu sa svojim porocima, a u miru sa svojim susedima i bićeš bolji čovek! Mir Božiji – Hristos se rodi!

Kako se valja posle dugog posta, navalilo se na iće i piće, sve dok, negde oko srpske nove, loša probava i mamurluk ne sustigoše najizdržljivije koji su imali taman toliko snage u palcu desne ruke da pročitaju jednu od verovatno najboljih SMS poruka protekle protekle tri sezone:

- Sjaset rahatluka na ovome dunjaluku, da šućur Alahu na berićetu, da te dragi Alah čuva od šejtana, nalet ga bilo u Džehenemu. Da svaki hastaluk i svi hećimi budu daleko od tvog vilajeta i da te svi kijameti zaobiđu. Hairli ti srpska Nova godina!

Objavljeno 15. januara 2009. u nedeljniku NIN, br. 3029

Nasilje nad muškarcima

Momačke suze



U Srbiji nasilje nad muškarcima je tabu, po kome se zagrebe tek kada žena kolos pusti krv muškarcu mrvici

Godinama je Branislav M. dobijao batine od majke, starije sestre, a ponekad i od oca. Ni on njima nije ostajao dužan. Kada je svađa bila takva da su kroz zidove dopirali jauci i lomljavina, kao da se neko gađa regalima, komšije su zvale 92. Policija najčešće nije dolazila, zato što je telefon često zvonio zbog Baneta koji je imao i problem sa drogama. Niko od komšija, a ni Bane, nije prijavio ovo nasilje kao nasilje nad muškarcem. On je bio previše ponižen da bi bilo kome govorio o svojoj sramoti. Strah od podsmeha drugova, kome ipak nije uspeo da utekne, prikrivao žestinom i besom. Kada su se Bane i njegovi odselili zgradom su konačno ovladali mir i zaborav.

Kolege i saradnici bili su zatečeni kada je na sastanku rukovodilaca odeljenja jedne mnogoljudne srpske kompanije rečeno da je Petar S. podneo ostavku. Objašnjenje da u uspešnoj korporaciji nema mesta za muškarce koji ne umeju da se prilagode i budu timski igrači pod ženskim liderom, bilo je nevešto i stoga jadan izgovor za ono što su svi znali – Petar se zamerio „šefici“. Nije hteo, iako su ga i neki savetovali, da u postelji spoji „lepo i korisno“. Petar smatra da je bio žrtva seksualnog uznemiravanja na radnom mestu, ali nije tražio zaštitu jer se plašio da mu neće verovati ni policija ni sud. Da je Srbija usvojila Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, Petar bi mogao da traži i eventualno dobije zaštitu. U najgorem slučaju poslodavka bi (prema postojećem nacrtu zakona, član 31) platila novčanu kaznu od 150.000 do milion dinara.

“Ne znam da je neko uradio ozbiljno istraživanje o nasilju nad muškarcima, i nisam čuo da postoji organizacija koja se bavi samo ovom problematikom,“ kaže Boban Stojanović, predstavnik Kvirija – Centra za promociju kulture nenasilja i ravnopravnosti, i dodaje: „Nasilje nad muškarcima, postoji i kod muškaraca i kod žena, ali ovo drugo se retko prepoznaje. Muškarci trpe verbalno maltretiranje, provociranje, batinanje i seksualno nasilje uključujući i silovanja. Gotovo svaki gej muškarac u Srbiji iskusio je neku vrstu zlostavljanja, a svaki četvrti može posvedočiti da nije reč o nepoznatom prolazniku i namernom udarcu ramenom o rame“.

Muškarce seksualno zlostavljaju ne samo u ratu i u zatvoru. Nisu pošteđeni ni dečaci. Godišnji statistički podaci Incest trauma centra o seksualnom nasilju nad decom od septembra 2006. do septembra 2007, govore da je u 11,76 odsto slučajeva žrtva je muškog pola. U 5,27 odsto zlostavljač je otac; u 2,63 očuh; odnosno osoba od poverenja koja nije član porodice (2.63 odsto).

Ako se govori o nasilju nad muškarcima, obično se prepoznaju samo najbrutalniji slučajevi, recimo kada žena kolos pretuče ili pusti krv muškarcu mrvici. Što je ishod fatalniji po muškarca, sve je manje zdravog razuma u reakcijama. Jedni grde njega, žrtvu, jer nije dorastao ulozi muškarca u patrijarhatua i „dopušta da ga žena pegla“, a drugi hvale Boga i nju jer brkajući emancipaciju i nasilje zaključuju: „Red je bio i da žene počnu da biju“.

Prema procenama Snežane Anđelković, iz „27“, jedine nevladine organizacije koja se već treću godinu bavi samo zaštitom zlostavljanih muškaraca, najmanje pet hiljada predstavnika „jačeg pola“ treba nekakvu vrstu zaštite. Žene najradije koriste psihoteror omalovažavajući partnere da su nesposobni da obezbede porodicu, namećući im seksualnu apstinenciju, ucenjujući ih da nikad neće videti decu ukoliko se ne odreknu stana, kola... Vikanje, bacanje pokućstva i svega što joj padne pod ruku, nezaobilazano je u ovakvim situacijama koje se događaju i naočigled dece. Ukoliko je sve to ne zadovolji, nasilnica se neće libiti da se prikaže kao žrtva zlostavljanja.

„Nasilnici je nasilnici, bez obzira na pol, i ne smeju se abolirati, već ih treba lečiti“, kaže Lejla Ruždić iz Kancelarije za besplatne pravne savete i psihosocijalnu pomoć žrtvama porodičnog nasilja pri opštini Zvezdara, naglašavajući da je žensko nasilje nad muškarcima mnogo ređe. Odkako je kancelarija otvorena u martu 2006. godine samo jedan mladić, koji nije bio u braku, prijavio je psihološko nasilje jer iako ga majka njihovog deteta dopusta da uđe u stan, sprečava ga da vidi dete.


„Najčešće starija deca ugrožavaju muške roditelje, ali moram reći da tamo gde su očevi žrtve, uvek imate i ugroženu majku koja gotovo uvek odbija da podnese prijavu i nagovara partnera da odustane jer će se potomci ipak urazumiti“, kaže Lejla Ruždić na osnovu svojih 45 godina advokatskog iskustva u brakorazvodnim parnicama.

Zagledani u mizoginu (ženomrzačku) stranu srpskog društva, aktivistkinje i aktivisti u borbi za ljudska, naročito ženska prava, pokazaće preteranu osetljivost na pomena nasilja nad muškarcima. Ukoliko uopšte može da se razgovara sa njima, reći će da je nasilje nad ženama strukturalno i da zbog toga na njega treba obratiti posebnu pažnju.

„Nasilje bezobalna tema, filozofski problem koji prevazilazi moju moć poimanja. U projektu 'Muškarci protiv nasilja nad ženama', nastojali smo da pokažemo u kakvu klopku muškarci upadaju kad zlostavljaju žene i do koje mere se gubi kvalitet njigovog života“, kaže Aranđel Bojanić, član „Filonus“ društva studenata Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, i dodaje da mu muškarci protiv muškog nasilja nad muškarcima zvuči kao dobar naziv neke mejn-strim kriminološk studije.

„Nasilje nad muškarcima definisao bih kao sve ono što mi je patrijarhat nametnuo!“

Objavljeno 1. januara 2009 u nedeljniku NIN br. 3027

Pravno "nevidljivi" u Srbiji

Bijandi masko lil!

Nije Srbija jadna što ima pravno “nevidljive” građane. I u razvijenijim demokratijama ima toga, ali je sramno sedeti skrštenih ruku i terati ljude od sebe sa “Iš, bre!”

Tik uz termoelektranu Kostolac skreće se levo, asfalt nestaje i počinje makadamski put koji su kiše pre mnogo godina isprale. Dečurlija mnogo veštije od pridošlica gaca po žitkom blatu naselja Bagremar, poneko je i bosonog, iako je decembar, pozdravljaju se, pevuše melodiju sa TV džingla Bijandi masko lil! (Upiši se u knjigu rođenih!) i objašnjavaju da je u komšiluku svadba.

Ne pitaju otkud gosti, znaju jer su im Azira i Caki, romski koordinatori, još ranije objasnili da će kod Murina doći ljudi koji će im pomoći da se upišu u knjigu rođenih kako bi išli u vrtić, školu ili kod doktora kad se razbole.

Seferdžan ima 35 godina i što se tiče države Srbije nikada nije ni postojao. On je jedan od pravno “nevidljivih” tj, osoba bez pravnog subjektiviteta. Rodio se na Kosovu, kao dete je došao sa majkom i četiri godine mlađim bratom Sadrijem. Datum rođenja ne zna, mora da pozove majku kako bi pravnici iz “Praksisa” utvrdili bar osnovne činjenice potrebne za pokretanje naknadnog upisa u matičnu knjigu.

“Kako ne znaš, bre? Pa, kad se pod Eminom slomio kukuruz”, dobacuje Sadri.

Seferdžanu nije baš pravo što se kuća puna dece, žena, komšija i gostiju iz Beograda smeje.

Nervozno pali cigaru, pušta da šala prođe i priča: “Nemam škole, ni posla. Ceo život se snalazim i opet ništa nemam. Kao da sam već u paklu!” Seferdžan se nadao da će ga vojska primiti, jer oni sve primaju.

“Išao sam u Požarevac da mi vojna evidencija da bukvicu. Ni oni me nisu hteli, još mi rekli: Što si došao? Nismo te zvali! Oterali me sa: Iš bre je... ti majku ciganjsku!”

Sadri klima glavom sve vreme, stariji uzdišu, čak se ni deca više ne smejulje. Za razliku od brata, Sadri ima čak dva papira. Odmotava maramicu i pažljivo vadi svoju krštenicu koja je toliko stara da je na poleđini ulepljena širokim selotejpom. “Ovaj smeđi za kutije bolje drži” kaže Sadri, onako usput, objašnjavajući da je u požarevačkom SUP-u imao velike probleme i da je dobro prošao jer ga nisu strpali u ‘aps. Mislili su da je dokument falsifikat jer u rodnom listu njegove majke koja je iz Smedereva piše Imrija, a u njegovom dokumentu majka je upisana kao Emina, što joj je nadimak.

Prijatelji i porodica Imriju sa još dva imena dozivaju. Njoj nije bitno kako je zovu, ali joj smeta što tako nevažna stvar pravi velike probleme njenim sinovima i unucima.Od trenutka kada postojeća dokumenta prođu kroz portabl fotokopir mašinu, Seferdžana i Sadrija čeka dug, neizvestan i svakako neugodan put kroz lavirinte krute i inertne birokratije koja ne zna da li ima nekoliko hiljada ili pola miliona pravno “nevidljivih” osoba.

Pretpostavlja se da je najviše Roma, raseljenih sa Kosova, koji žive u najdubljem siromaštvu, improvizovanim kućama, bez zdravstvene i socijalne zaštite.Prema analizama UNHCR-a i UNDP-ja urađenim 2007. na osnovu Ankete o životnom standardu interno raseljenih lica (kojih inače u Srbiji ima skoro 206.000) 23.146 su Romi i izvesno je da više od oko 26 odsto nema rodni list, ličnu kartu, potvrdu o državljanstvu i sl.“U Srbiji se koriste različite brojke. UNHCR uvek naglašava da je stvarni broj Roma bez pravnog identiteta veći jer, kao što je to pokazao i popis stanovništva 2002. godine, mnogi se u strahu od diskriminacije ne izjašnjavaju kao Romi.

Takođe, teško je evidentirati one koji se u poslednjih dvadeset godina ne pojavljuju u popisu jer nemaju pravni subjektivitet”, kaže Davor Rako iz službe za pravnu zaštitu UNHCR-a.Romi su uglavnom nezvanično samozaposleni u uličnoj trgovini i u većini slučajeva ne dobijaju preko potrebnu socijalnu zaštitu. Oko 98 odsto ne uspeva da zaradi minimalac, odnosno prosečnu mesečnu platu. Oko 58 odsto anketiranih nema ni osnovnu školu, a 71 odsto ne pohađa obavezan predškolski program.

U protekle četiri godine “Praksis” je imao oko 2.400 postupaka.

“U poslednjih šest meseci, otkako imamo ROMA KARD program, mobilni timovi su obišli 11 opština (od planiranih 20), odnosno 36 romskih naselja. Većina naselja obilazili smo više puta jer nam kažu da ima još onih koji žele da se prijave”, kaže Ivanka Krstić, izvršna direktorka “Praksisa” dodajući da je evidentirano 265 osoba, od kojih 195 dece, neupisanih u upisane u matične knjige rođenih.

Pokrenuto je samo 138 postupaka, a 129 ih je u pripremi. Od sada je uspešno rešeno 39 slučajeva. Jedna od srećnica je Behara (31) rođena u Obiliću na Kosovu. Rano je ostala bez roditelja i s Kosova je izbegla 1999. godine. Sa četvoro dece i nevenčanim suprugom došla je u Kraljevo. U raseljeništvu rodila je još četvoro dece od kojih se troje rodilo u bolnici. Maja 2006. godine traži naknadni upis u matičnu knjigu rođenih kod nadležnih organa u Nišu. Uz pomoć “Praksisa” pribavila je uverenje da nije registrovana, imala je izjave dva svedoka o identitetu i ličnim podacima kao i fotokopiju lične karte oca. U Nišu su joj tražili da u roku od dve nedelje pribavi rodne listove i uverenja o državljanstvu oba roditelja kao i zapisnik o određivanju ličnog imena i zapisnik o priznavanju očinstva. U oktobru zahtev joj je odbijen, jer nije pribavila sve papire i jer su svedoci bili maloletni kada se ona rodila “te nisu mogli da shvate značaj ovog događaja”. U međuvremenu, Behara je pronašla rođenog brata u kolektivnom centru u Kosovskoj Mitrovici. On prilaže svoj rodni list i uverenje o državljanstvu. Potom, Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu u žalbenom postupku stvar vraća na početak. Ovaj put Beharu nadležni organ saslušava, ali pošto nije znala tačan datum rođenja, brat je morao da svedoči za nju pred sudom u Kosovskoj Mitrovici. Pismene izjave o identitetu svedoka, Beharinog nevenčanog supruga i njegovog oca, sud nije ni uzeo u razmatranje. Dodatan razlog za ponovno odbijanje organa uprave u Nišu bilo je to što je brat rekao da se majka zvala Revka, a Behara je izjavila da je ime njene majke Refkija.

Posle mnogo nagovaranja, Beharina deca tuže majku Opštinskom sudu u Kraljevu kako bi se utvrdilo Beharino majčinstvo, odnosno njen identitet kao prethodno stanje. U tom postupku načinjene su nove greške, za dvoje dece navedeno je pogrešno mesto rođenja, koje je trebalo ispraviti.

U martu 2008. godine presuda postaje pravosnažna. Posle više od dve godine u Nišu konačno odobravaju upis činjenice rođenja Behare u matičnu knjigu rođenih. Bilo je potrebno još intervencija “Praksisa” kako bi Behara stala pred fotoaparat sa svojim izvodom iz matične knjige rođenih. Borba za dobijanje državljanstva, prijave prebivališta/boravišta i dobijanje lične karte tek predstoje Behari.

“Detektivski je to posao. Često dobijemo papire na albanskom jeziku koje valja prevoditi. U najboljem slučaju, kad imate sve papire naknadni upis traje pet meseci. Da je zakon drugačiji, ljudskiji, ne bismo ništa od ovog posla ni imali”, priča Ivanka Kostić, izvršna direktorka “Praksisa” koja kaže da se otkako je započela kampanja Bijandi masko lil! Romi se javljaju i iz drugih opština. Najviše posla tek predstoji u Zemunu i na Novom Beogradu.

Kako se uopšte desilo da se pravno “nevidljivih” osoba na desetine hiljada, kad je i Kosovo bilo u staroj Jugoslaviji, kad su i tamo važili isti propisi bitno je, jer govori da su ovi ljudi na Kosovu živeli u dubokom siromaštvu, uvek na marginama, diskriminisani.

“Nisu se nigde uključivali i to nikome nije smetalo. Sve ovo govori o strašnoj zapuštenosti države koja ih ne primećuje”, kaže Ivanka Kostić objašnjavajući da čak i Nacrt zakona o matičnim knjigama ne rešava problem pravno “nevidljivih”.

U martu 2008. Milanu Markoviću, ministru za državnu upravu i lokalnu samoupravu, stavljeno je do znanja da Nacrt ne može da prepiše stara rešenja koja dopuštaju masovno kršenje ljudskih prava punoletnih osoba koje nisu upisane u knjige rođenih. Nevladin sektor najavio je spremnost da predloži moguće rešenje.

“Ministar i pomoćnica Jasmina Benmansur su nam se zahvalili na sugestijama i složili su se da je problem potrebno rešavati novim zakonom, jer pitanje pravno ‘nevidljivih’ izlazi iz okvira Zakona o matičnim knjigama”, kaže Ivanka Kostić koja je 15. maja primila pismo od ministra u kome se doslovce kaže: “Predložena rešenja zasnovana su u potpunosti na osnovnim ustavnim načelima, odnosno odredbama kojima se garantuje da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki... Nacrt predviđa donošenje podzakonskih propisa kojima će se bliže urediti i ova pitanja i stvoriti pretpostavka za sprovođenje Zakona u praksi na način koji će omogućiti nesmetano ostvarivanje prava na upis u matičnu knjigu rođenih.”

Za razliku od Nacrta zakona o matičnim knjigama, model Zakona o postupku priznavanja pravnog subjektiviteta koji su pripremili stručnjaci okupljeni oko Centra za unapređenje pravnih studija predlaže nekoliko značajnih novina.

“Sve je rađeno u saradnji sa Ministarstvom za ljudska i manjinska prava, OEBS-om, UNHCR-om i Praksisom kako bismo pokazali opredeljenje da na terenu radimo svi zajedno”, objašnjava Saša Gajin iz CUPS-a koga posebno uznemirava to što organi uprave ne razumeju nova nego ni postojeća zakonska rešenja ne koriste.

“Imamo primere iz prakse da su nadležni organi, da bi do kraja izveli dokazivanje činjenica rođenja neke osobe, ignorisali mogućnost postupanja u skraćenom postupku i kada je to interes građana zahtevao. Recimo, znam da je bilo slučajeva tako banalnog i brutalnog izvođenja dokaza da su iskazi svedoka odbijeni jer nisu lično prisustvovali samom činu rođanja osobe čiji identitet potvrđuju. Mnogo puta u Vojvodini su mi eksplicitno rekli da Rome ne shvataju ozbiljno, da se njihovim izjavama ne može pokloniti poverenje kada se radi o potvrdi nečijeg identiteta. Ako mene pitate to je čista diskriminacija!”

Ne treba zaboraviti ni to da se sudovi često ne obaziru na egzistencijalnu ugroženost stranaka, i zahtevaju DNK analizu koja košta više od 40.000 dinara.Model zakona o postupku priznavanja pravnog subjektiviteta nudi brze i efikasne procedure po kojima svim pravno “nevidljivim” osobama u hitnom postupku omogućava da se upišu u matične knjige rođenih. Teret prikupljanja i dokazivanja nije više na stranci već na državi.

“Trudili smo se da što više ostanemo u okvirima pozitivnog prava. Masovno priznavanje pravno nevidljivih ne javlja se prvi put u našoj istoriji. Posle II svetskog rata država je bila suočena sa tim da su mnoge knjige, evidencije o licima uništene ili nestale. Bilo je mnogo osoba bez identifikacionih dokumenata i tada je, po jednom olakšanom postupku, izvršena registracija ljudi po istom dokaznom postupku koji smo predložili. Bilo je dovoljno da dva svedoka koja imaju lična dokumenta potvrde ko ste i da dobijete dokumenta”, zaključuje Gajin.

Prema članu 5. i 6. postupak za naknadni upis pokreće se na zahtev stranke, ali i po službenoj dužnosti opštinskog ili pokrajinskog nadležnog organa i to na osnovu prijave o licu bez pravnog subjektiviteta ili putem javnog saopštenja. Ova druga mogućnost predviđena je kada više pravno “nevidljivih” osoba živi u istom naselju. Saopštenje se kači na oglasnu tablu u naselju, objavljuje se u javnom glasilu, a matičar u unapred zakazano vreme mora da dođe.

Za matičare koji ne dođu ili banu u neko nevreme predviđene su kazne od 5.000 do 10.000 dinara. Za odgovorne koji ne pokrenu postupak naknadnog upisa, odnosno odbiju da upišu činjenice rođenja, kazne su od 50.000 do 100.000 dinara.

Mašala, mašala birokratijo!

Svetozar Čiplić, ministar za ljudska i manjinska prava

Mentalna reforma državne uprave

Ustavom Republike Srbije svim građanima garantuje se pravni subjektivitet. Ali da bi to pravo i ostvarivao, građanin mora da bude upisan i u matičnu knjigu rođenih. U suprotnom, građanin je naprosto nevidljiv za državu. Tokom upravo okončane javne rasprave o modelu Zakona za postupak priznavanja pravnog subjektiviteta, iznete su različite procene. Nevladine i međunarodne organizacije poput UNHCR-a i OEBS-a procenjuju da u Srbiji ima nekoliko desetina hiljada, dok je Svetozar Čiplić, ministar za ljudska i manjiska prava, govorio o nekoliko stotina hiljada, „pravno nevidljivih” osoba. Čije su procene tačnije?

- Javno sam rekao ono što nevladin sektor inače govori, a to je da se broj „pravno nevidljivih” osoba kreće od nekoliko hiljada do možda čak i pola miliona ljudi. Da bi nam savest bila koliko-toliko mirna, prilikom aproksimacije ne smemo da računamo sa manjim brojem ljudi, već moramo imati na umu broj očekivanih lica bez pravnog identiteta.

Ima li Srbija kapaciteta da reši problem „pravno nevidljivih” osoba?
- Osnovna pretpostavka je jasna i efikasna pravna norma. Nakon donošenja ovog Zakona i edukacije, pre svega ljudi koji rade u državnim organima, ne vidim nikakve razloge da se pitanje „pravno nevidljivih” osoba brže rešava.

Zna li se ko su „pravno nevidljivi”, gde žive, čime se bave? Da li je Ministarstvo sprovelo istraživanje i analiziralo postojeću situaciju?
- Niko to nije radio, ali znamo da su „pravno nevidljiva” lica po pravilu iz socijalno najugroženijih kategorija. Najčešće se pominju interno raseljeni Romi. Država se često susreće sa „pravno nevidljivima” koji potiču sa dela Kosova gde su matične knjige nestale ili su uništene, odnosno sa građanima koji nisu mogli da dođu do matičnih knjiga u ovoj situaciji. Ima i građana romske nacionalnosti koji, pre nego što su izbegli, nisu ni pokušali da urede svoj pravni status. Takođe, možemo reći da jedan mali broj, manje uočljivih, „pravno nevidljivih” potiče iz neromskih grupacija.Pravno nevidljivih osoba je uvek bilo, dakle i pre 1999, ali ostaje otvoreno pitanje koliko se država interesovala za socijalno-ekonomske posledice koje prositiču iz njihovog (ne)pravnog statusa.

Šta su najznačajnije novine modela Zakona o postupku za priznavanje pravnog subjektiviteta?
- Država može da deluje na dva načina. Pojednostavljivanjem procedure za priznavanje pravnog subjektiviteta i to tako da evidencija bude autentična, odnosno potpuno relevantna. S obzirom na to da većina „pravno nevidljivih” potiče iz socijalno-obrazovno najugroženijih kategorija teret prikupljanja činjenica i dokaza potrebnih za upis u matičnu knjigu rođenih država će preuzeti na sebe – umesto osobe koja želi da bude upisana to će ubuduće, po službenoj dužnosti, raditi organi uprave (ili sudovi).Drugi način delovanja je edukacija državnih činovnika.

Kako ne bi bilo, a često je slučaj, diskriminacije „pravno nevidljivih”, pre svega Roma, na šalteru?
- To je nastavak mentalne reforme u kojoj državna uprava treba da shvati svoju ulogu kao servisa građana, a ne vlasti pred kojom se građani na šalteru saginju. Problem je uvek u ljudima i zato državne činovnike treba edukovati kako da se ponašaju kada na primer „pravno nevidljivo” interno raseljeno lice romske nacionalnosti zatraži pomoć. Meni je potpuno neprihvatljiva praksa da ljudima kažete da ste nenadležni i još ih uputite na pogrešan državni organ samo da biste ih sklonili sa svog praga.

Objavljeno u nedeljniku NIN 3024 of 10 decembra 2008. godine

ENGLISH VERSION http://www.ohr.int/print/?content_id=41310

Intervju: Miroslav Lajčak


Neću da budem general posle bitke

Bosna je unikat u komplikovanosti državnog uređenja i način na koji je organizovana federacija nije uzor funkcionalnosti i jednostavnosti. To je začarani krug koji zahteva otvaranje Dejtona

Odluka Miroslava Lajčaka, visokog predstavnika za Bosnu, da oduzme lične karte i pasoše supruzi, sinu, kćerki i zetu haškog begunca Radovana Karadžića, ponovo je uznemirila duhove u Bosni. Sa obe strane Drine, dakle u Republici Srpskoj i u Srbiji, Lajčakova preduzimljivost protumačena je kao napad na sve srpsko. U nedostatku informacija i dokaza, mediji su zaključili kako ne postoji osnovana sumnja, odnosno da Karadžićevi najbliži ne pomažu najtraženijem haškom optuženiku u skrivanju. Apostrofirana je nevinost porodice koja ispašta za grehe (zločine) otaca, da međunarodna zajednica non-stop krši njihova ljudska prava, jer Karadžićeva rodbina živi u paklu stalnog psihičkog maltretiranja, pretresa, pretnji i nadzora Eufora, lokalne policije i ko zna koga još. U Sarajevu, udobno sedeći u crnoj kožnoj fotelji, bez imalo nelagode i oklevanja, Lajčak je za NIN pojasnio zašto je doneo ovu odluku i šta je njome želeo da postigne.

- Taj potez sam preduzeo na osnovu molbe međunarodnog suda u Hagu. Činjenice sa kojima sam upoznat jasno pokazuju kako postoji opravdana sumnja da ovi ljudi jesu povezani sa njim.

Šta su dokazi protiv njih?
- Informacije koje sam dobio su tog tipa da nisam imao nikakvu dilemu. Ne samo žrtve ove dvojce zločinaca, nego i ljudi u Republici Srpskoj i Srbiji zaslužuju da se oslobode ovog tereta. Mislim da u Srbiji niste dovoljno svesni koliko je visoka cena koju već godinama plaćate jer se ovi kriminalci još kriju tu negde.

Imate li dokaza da oni nisu u Bosni?
- Hajde da ne koristimo reč dokaz, jer to spada u sudsku terminologiju. Neka budu informacije. Ja nisam taj koji je najodgovorniji. Imamo institucije koje se time bave, a ja imam svoje kompetencije u koje spada i donošenje odluke, kao što je bila i ova poslednja za koju verujem da će suziti krug oko ovih koji treba da budu u Hagu.

Kad već pominjete Haški tribunal, mora se primetiti da Srbija dobija penale svaki put kad Karla del Ponte poseti Beograd. Da li i vi i BiH trpite ukore od Haškog tužilaštva?
- Ovde je potrebno razlučiti dve stvari. Prva je gde se ovi ljudi kriju i ko im pomaže, a druga je da li postoji sumnja da im državne institucije pomažu da ostanu sakriveni. Za mene je ključno da institucije Bosne, a to mi je rekla i Karla del Ponte kada je bila na sastanku ovde, pružaju punu podršku i saradnju.

Imate li sumnju u institucije BiH?
- Nemam taj osećaj, a ni informacije koje bi me navele na to. To što ovi ljudi nisu u Hagu je ogroman problem, ali za mene bi bio problem od istog značaja da sumnjam da državne institucije učestvuju u tome.

A kada je reč o Srbiji?
- Ne želim da ulazim u detalje, jer nisam tamo, ali po informacijama koje imam rekao bih da je problem Srbije to što državne institucije nisu bile u stanju da otklone sumnju da su podrška ovim ljudima. Naknadno se još pokazalo da su demokratske vlasti bile upletene i kada su govorile da ne znaju gde su.

Postoje li u Republici Srpskoj strukture koje nisu u državnom aparatu, ali neformalno pomažu Karadžiću i Mladiću?
- Ne bih se upuštao u tu vrstu spekulacija, ali stvar u koju ne sumnjam je činjenica da premijer Milorad Dodik nema ni najmanji interes da štiti ove ljude.

To kažete…
- Znajući njegovu istoriju iz tih vremena.

Kad smo već kod istorije, na čemu ste konkretno zahvalni svojim prethodnicima, a šta su problemi koje su vam ostavili u amanet?
- Voleo bih da sam Bosnu, posle dvanaest godina od Dejtona, našao u boljoj formi. Time ne želim da kažem da je posao loše urađen ili da je nedovoljno urađeno pre mene. Ja nisam bio tu tih dvanaest godina i ne želim da budem general posle bitke. Svaki od mojih prethodnika bio je u različitom istorijskom trenutku ovde, većina onoga što se uradilo u Bosni pozitivno je i urađeno zahvaljujući investicijama i podršci međunarodne zajednice.

Ali se i grešilo, zar ne?
- Neke stvari nisu ispale kao što je planirano. Objektivno to jesu greške, ali ne mislim da su namerno napravljene. Nemamo zajednički ekonomski prostor, logičan i zaokružen sistem pravosudnih organa. U pitanju borbe protiv organizovanog kriminala, uopšte ne možemo reći da je posao završen... Ali, uradilo se mnogo i bila bi akademska spekulacija da sad razmatramo da li je trebalo i moglo više da se uradi.

Zašto ste se prvo uhvatili za policiju, a ne recimo za Ustav? Mislili ste da će reforma policija ići lakše?
- Evropske integracije i promena Ustava BiH su dva strateški najznačajnija izazova moje misije. Reforma policije je direktan uslov za potpisivanje Sporazuma o stabilizaciji koji je od vitalnog značaja za BiH. Pitanje policije je mehanička, tehnička prepreka na putu i, logično, moramo prvo rešiti to. Takođe, želeo bih da podsetim da sam pitanje policije nasledio, da su sva tri parlamenta ove zemlje dobrovoljno prihvatila reformu policije kao uslov za potpisivanje. Dve godine ništa nije učinjeno.

Ne čini li vam se da političari u Bosni odugovlače ovu reformu, jer se boje da želite ukinuti entitete?
- Entiteti su ustavna i politička činjenica ustanovljena Dejtonom. Međunarodna zajednica želi da pomogne ovoj zemlji i zaista ne mislim da se to može interpretirati kao uništavanje entiteta. Ovo nije sistem vezanih sudova, više Bosne i Hercegovine ne znači manje Federacije ili RS. Meni je potpuno suluda ideja da mi guramo ovu zemlju prema evropskim tokovima a ona se brani. Ja sam rekao da tako nešto neću raditi jer je to uvredljivo za samu ideju evropskih integracija, u koju ja duboko verujem. Sve dok politički lideri u ovoj zemlji to sami ne uvide – ne vredi! Evropska unija može da čeka, ona to može sebi da dozvoli, ali pitanje je da li Bosna to može. Kad su naši politički partneri shvatili da je to naša pozicija, promenili su stav i počeo je jedan proces, doduše manje ambiciozan, prema tom načelnom cilju.

U čemu se ogleda ovaj proces?
- Izvornim i legitimnim dokumentima poput Mostarske deklaracije, Akcionog plana, pripreme zakona o reformi policije koji imaju punu podršku šest stranaka vladajuće koalicije. Rekao bih da se ideja evropska integracija spustila s neba na zemlju.

Dešavalo se u Bosni da proces ide mic-po-mic sve dok neko od političara medijima ne da izjavu koja iritira “partnere” iz drugog entiteta. Šta vi možete da učiniti kako bi se to sprečilo?
- Naravno da ni na ovom putu neće sve ići glatko, ali važno je da smo ušli u proces i da politički akteri shvataju da neodgovorno ponašanje sada ima posledice. Svaki vaš potez proizvodi dejstvo – zaustavlja, usporava ili ubrzava proces evropskih integracija u koje 70 odsto građana ove zemlje veruje. Sada svaki političar zna da će morati da objašnjava ko je on da sebi da za pravo da oduzme ovoj zemlji, građanima, evropsku perspektivu.

Ako neko, ipak, tvrdoglavo nastavi po svome?
- Nećemo kriti ni od domaće ni od međunarodne javnosti da je to ova politička snaga ili političar učinio, pa neka snose odgovornost pred svojim biračima za to što su zaustavili proces evropskih integracija.

Kako onda prevazići atmosferu nepoverenja – smenjivanjem tvrdoglavih?
- To pojednostavljeno gledište javnosti: “sklonite ovoga, sklonite onoga” neće doneti nikom ništa bolje. Političke stranke i političari u BiH ovakvi kakvi jesu proizvod su ambijenta koji polazi od Dejtona a u kome se interesi nacije, realni ili navodni, stavljaju iznad države. Voleo bih da ljudi u BiH shvate da svi skupa predstavljaju političku snagu i da imaju pravo da od političara traže da ih vode u evropsku integraciju, a ne da niz političkih predstavnika koristi nacionalističku priču samo kao paravan iza kojeg se kriju najrazličitiji i najnetransparentniji interesi i delovanje.

Bosanski političari već dvanaest godina radije biraju status kvo nego da se prihvate ustavnih izmena. Gde je taj srednji put u traženju konstitucionalnog ustavnog modela BiH?
- Svaki od konstitutivnih naroda ima svoje mišljenje i ona su vrlo različita. Druga najbolja opcija za sve je status kvo. Bosna je unikat u komplikovanosti državnog uređenja i način na koji je organizovana federacija nije uzor funkcionalnosti i jednostavnosti. To o čemu govorite je začarani krug koji zahteva otvaranje Dejtona. Ako otvarate pitanje, onda hajde da govorimo o celini jer to nije “pala karta” proces.

Jeste li vi za izmenu Dejtonskog sporazuma?
- Lično mislim da ga treba prevazići. Bosna je u fazi kad joj je potreban moderan ustav kako bi se suočila sa izazovima, pre svega evropskih integracija. Ali, daleko sam ja od toga da bih želeo da tako nešto namećem. Za promenu Ustava mora da postoji klima, spremnost lidera.

Političari poput Silajdžića, Tihića, govore o izmeni Dejtona. Da li su političari u Bosni zaista spremni da razmontiraju Dejton?
- Toga u Bosni nema i svi su svesni toga. Na ustavne promene svaki od konstitutivnih naroda još gleda, što je logično, kroz prizmu svojih nacionalnih interesa. Za mene to nije dobra polazna tačka. Još je prisutna teza da se više države BiH doživljava kao manje entiteta. Ja se apsolutno ne slažem s tim, ali bilo bi neodgovorno da vučem domaće političare u proces gde oni nisu ubeđeni da žele da postignu nešto zajedničko. Jednostavno, u Bosni svi moraju da se slože da je vreme za promene i da bez njih svi gube.

Dakle, entiteti ostaju, ali šta je sa kantonima kojih ima toliko? BiH je, ipak, siromašna država sa 14 vlada, oko 400 ministara, i kuda to vodi?
- Naravno, to je takođe arhitektura Dejtona koja može da se otvori u procesu donošenja novog ustav, ali nova administrativno-teritorijalna arhitektura zemlje moguća je tek kada na to budu spremna sva tri konstitutivna naroda. Samo je u njihovim rukama da odrede u kojoj meri i na koji način će to menjati.

Pedi Ešdaun je svojevremeno tvrdio kako je on poslednji visoki predstavnik za Bosnu. Smatrate li da su sazreli uslovi da se ova funkcija zaista ukine?
- Iako jedan deo države doživljava visokog predstavnika kao svog neprijatelja, a drugi deo kao instrument za ostvarenje svojih planova i ambicija, činjenica je da i kod jednih i kod drugih postoji stav: zašto mi da se angažujemo u nekim pregovorima i mukotrpno tražimo kompromis ili konsenzus, kad je lakše da to visoki predstavnik uradi umesto nas? Međunarodna zajednica u vidu visokog predstavnika, uključujući i bonska ovlašćenja, potrebna je u BiH.

Za sebe kažete da ste perfekcionista i da uvek idete na ispunjenje svojih ciljeva 100 odsto. Hoćete li otići nezadovoljni iz Bosne ako policija ne bude reformisana i ako novi ustav BiH ne bude proglašen?
- Za mene je ključno u kakvom će stanju biti Bosna kad ja budem odlazio. I policija i Ustav su važni, ali ja nekako ne merim uspeh, odnosno neuspeh moje misije time. Bitno je da je zemlja stabilna, funkcionalna i da neće skrenuti sa puta evropskih integracija. Ostalo su pitanja od sporednog značaja.

Možete li sve to da učinite do isteka svog mandata?
- Da bude funkcionalna, stabilna? Naravno, to je moja ambicija, inače ne bih mogao da napustim Bosnu zadovoljan.

Objavljeno 31. januara 2008. godine u nedeljniku NIN br. 2979
Photo courtesy and translation: OHR Press Office

Kasetna municija

Moratorijum i protivnici

Srbija je već nekoliko puta pohvaljena kao zemlja koja je od proizvođača postala zagovornik ukidanja kasetne municije. Kako vreme odmiče, međutim, senka sumnje guta ovo malo pametnih diplomatskih poteza

Austrija je 7. decembra postala druga zemlja (uz Belgiju) koja je zakonom zabranila kasetne bombe. Dan pre nego što je parlament izglasao zakon po kome će se uništiti oko 10.000 komada ovog oružja na zalihama, Ursula Plasnik, ministarka spoljnih poslova Austrije, rekla je, na otvaranju Bečke konferencije o zabrani kasetne municije, kako samo međunarodni „pravnoobavezujući instrument dopušta da se efikasno izborimo sa razornim efektima kasetnih bombi”.

Zastrašujuće posledice kasetne municije, koja dugo godina i posle ratova usmrćuje i sakati, nisu strane ni građanima u Srbiji. Prema podacima Norveške narodne pomoći, tokom NATO bombardovanja 1999. oko 347.000 ovih bombi je usmrtilo ili povredilo 95 ljudi – najviše dece. Stoga je razumljivo da je među predstavnicima 133 zemlje na Bečkoj konferenciji bilo i učesnika iz Srbije.

Onako kako je na Konferenciji zemalja žrtava u Beogradu, 3. i 4. oktobra, Vuk Jeremić nagovestio, moratorijum bi značio samo jedno – potpunu zabranu proizvodnje, skladištenja, transfera, prodaje i, naravno, upotrebe kasetne municije. To je baš ono što međunarodna zajednica želi da postigne budućim, pravnoobavezujućim, sporazumom koji do kraja 2008. godine treba da bude uobličen.

Tomas Neš, koordinator Koalicije protiv upotrebe kasetne municije, na konferenciji u Beču je rekao da je “kasetna municija oružje za koje nema mesta u svetu” i da sve odgovorne vlade treba da se odreknu ovog oružja. To što se neki od najvećih proizvođača i prodavaca kasetnih bombi (Sjedinjene Američke Države, Rusija, Kina...) nisu aktivno uključile u ovu inicijativu, njega ne obeshrabruje: “Jačina moralnih argumenata, sadržanih u novim međunarodnim standardima, doprineće da se kasetna municija zabrani”, i, kako veruje, zemlje proizvođači vremenom će se takođe odreći ovog prljavog oružja.

Zbog progresivnog stava, Srbija je već nekoliko puta pohvaljena kao zemlja koja je od proizvođača postala (najpre žrtva, a potom i) zagovornik ukidanja kasetne municije. Kako vreme odmiče, međutim, senka sumnje guta ovo malo pametnih diplomatskih poteza.

Međunarodne organizacije poput Hjuman rajts voča žale se na netransparentnost. Podaci o količini, vrsti i lokacijama gde se skladišti kasetna municija u Srbiji (koju jednog dana treba uništiti) nikome još nisu dostupni. Mark Hizni, istraživač Hjuman rajts voča, potvrdio je da Srbija, trenutno, ne proizvodi kasetnu municiju, ali “brine me što ne znam da li, možda, kapaciteti za proizvodnju mogu da se obnove”.


Sa još više zebnje međunarodni donatori odmeravaju ko je u Srbiji jači: ministar spoljnih poslova ili komercijalni interes koji se opire ukidanju kasetnih bombi i, naročito, uništavanju postojećih zaliha. Jane’s Missiles & Rockets objavio je da Jugoimport SDPR, zajedno sa firmom EdePro, razvija raketu povećanog dometa za višeraketni sistem “orkan”. Tragom ove vesti, NIN je potražio odgovor u Jugoimportu SDPR još sredinom oktobra. Ispostavilo se da su svi mogući sagovornici na putu, a da bez autorizacije direktora nijedan traženi podatak ne može da se dostavi javnosti.

O tehničkim modifikacijama i unapređenju motora za raketu 262 mm, koja se koristi za “orkan M87”, može se pročitati na internet-prezentaciji beogradske firme EdePro (http://www.edepro.com). Kako dokumentacija pokazuje i kako dr Miloš Predrag, vazduhoplovni inženjer i vodeći projektant ove privatne firme, govori, raketa je nešto kraća (oko 4,5 metara) i oko 10 odsto lakša (340,4 kg umesto 390 kg).

“Dogovaramo se sa Vojnotehničkim institutom, koji je vodio razvoj celog sistema ‘orkan’, pre svega vozila i bojevih glava, a mi radimo na motoru. Završili smo predanalizu. Ovaj moderniji motor koristi termoplastično kompozivno gorivo veće energije koje radimo po našoj licenci”, kaže dr Predrag. Bojeve glave koje će ova raketa za “orkan M87” nositi biće kao i do sada – obične, kasetne i(li)razorne.

“Kasetna bojeva glava sa 288 bombica i oko 90 kg težine. To je originalna bojeva glava, koja bi zbog međunarodnih propisa morala da ima bombice sa samouništavajućim mehanizmom. Može da se stavi i razorna (tzv. rasprskavajuća) glava u kojoj se nalazi eksploziv sa čeličnim kuglicama”, objašnjava dr Predrag i dodaje da bi razorna glava „bila nešto teža, oko 110 kg, jer je stepen punjenja nešto veći, što bi se odrazilo i na skraćivanje dometa”.

Takođe, unutar bojeve glave mogu biti protivtenkovske mine. Kada se otvori kontejner, mine ispadaju, otvaraju se padobrani i one padaju dole na zemlju čekajući da ih – nešto ili neko aktivira.

Srbija nije jedina “crna ovca” u stadu od 76 država koje podatke o skladištima (kasetne) municije čuvaju kao vojnu tajnu. Usavršavanje tehničkih karakteristika raketnog sistema koji se proizvodi i prodaje već 27 godina nije i dokaz da je Srbija već sada spremna da pogazi međunarodni ugovor o zabrani kasetne municije, koji će tek sledeće godine biti spreman za potpisivanje.

Zato se ne čini premudrim sumnjičiti je unapred, i to u trenutku kada demonstrira političku volju da učini nešto dobro. Naravno, bilo bi još lepše da su Jugoimport SDPR, Ministarstvo odbrane i Ministarstvo unutrašnjih poslova još otvoreniji i da je ovo zemlja u kojoj se kasetna municija uništava po slovu zakona. Ali onda bi Srbija bila Belgija ili Austrija.

Kasetna slika sveta

Prema podacima Hjuman rajt voča 28 država (Brazil, Bugarska, Velika Britanija, Grčka, Egipat, Indija, Irak, Iran, Italija, Izrael, Japan, Južna Koreja, Južna Afrika, Kina, Nemačka, Rumunija, Rusija, Pakistan, Poljska, SAD, Severna Koreja, Singapur, Slovačka, Srbija, Turska, Francuska, Švedska i Španija) proizvodi više od 210 tipova kasetne municije koje nose avioni ili se izpaljuje iz artiljerijskog i oružja koje koristi mornarica.

Za 13 država, uključujući i Srbiju, zna se da su učestvovale u transferu oko 50 tipova kasetne municije za potrebe oko 60 država i paradržavnih formacija.

Najmanje 76 država (ubrajajući tu Bosnu i Hercegovinu, Srbiju i Hrvatsku) ima zalihe kasetne municije a u preko 30 zemalja i okupiranih teritorija ona je i upotrebljena. Pretpostavka Hjuman rajt voča je da su 2005. godine SAD skladištile oko 730 miliona kasetnih bombica (submunicije). Gotovo ista količina postoji u Rusiji i Kini.

Tekst je objavljen 13. decembra u nedeljniku NIN br. 2972

Predsednicki izbori u Sloveniji

Ljubljanske magle

Ako se raspoloženje javnosti drastično ne promeni do Martinove nedelje, Danilo Turk mogao bi da postane treći predsednik Slovenije

Poput ljubljanskih magli dosadna, a to znači uglađena i trpeljiva, atmosfera drugog kruga predsedničkih izbora u Sloveniji okončaće se 11. novembra. Ta dosada i nezainteresovanost, tako jasno ispoljena u prvom krugu kada se 57 odsto Slovenaca jedva nateralo da dođe do birališta, najveći je neprijatelj obojici kandidata.

Na Martinovu nedelju (11. novembra) Slovenci će se opredeljivati između Lojzeta Peterlea, poslanika Evropskog parlamenta i predsednika prve samostalne slovenačke vlade (1990/92), i Danila Turka, “desne ruke” Kofija Anana, bivšeg generalnog sekretara Ujedinjenih nacija.

Kako istraživanja ljubljanskog ”Dela”, agencija “Ninamedia” i “Valicon” pokazuju, Slovenci manje simpatija imaju za Peterlea koji je sa 28,5 odsto glasova bio najbolje rangirani kandidat u prvom krugu. Više od 68 odsto anketiranih reklo je da Danila Turka želi na čelu države, iako je u prvom krugu dobio 24,6 odsto glasova.

Iako oba kandidata slove kao nezavisni, zna se da Peterle može, kao i do sada, da računa na podršku Janeza Janše i Slovenačke demokratske stranke, Nove Slovenije – Hrišćanske narodne stranke i Slovenačke nacionalne stranke. Šuška se da bi za Peterlea mogli da se opredele i oni koji su u prvom krugu zaokružili Zmaga Jelinčiča, ekstremnog desničara iz Slovenačke nacionalne stranke, koji je u prvom krugu dobio skoro 20 odsto glasova. Baš ta podrška mogla bi da se pokaže kao “medveđa usluga”, koja je u anketama popularnost Peterlea svela na oko 31 odsto.

Danilo Turk nada se oprezno, ne samo glasovima socijaldemokrata, Demokratske stranke penzionera i Zerasa, već i Mitje Gasparija, koji je u prvom krugu sa osvojenih 24,6 odsto duvao za vrat Turku.

Turk je pokazao i više umešnosti u korišćenju Interneta. Kad se uporede Internet prezentacije oba kandidata, stiče se zaključak da Lojzetu Peterleu ne bi škodilo malo skromnosti i više temeljnosti. Lepo je pohvaliti se svojim uspesima i svestranošću na http://www.peterle.si, ali malo ko će biti fasciniran kada u video-klipu od 30 sekundi čuje: “Ja sam muzičar, pilot, pčelar i poliglota!” na slovenačkom, nemačkom, španskom, ruskom, italijanskom i ko zna kom već jeziku.

Još gore je što su neki delovi Internet prezentacije zapušteni – Peterle je poslednji put napisao nešto na svom blogu (elektronska verzija dnevnika) još 19. oktobra.Turk ne samo da se pokazao kao mnogo revnosniji bloger, već je na http://www.daniloturk.si u sredu 7. novembra u 22 sata i četovao sa svima koji su uspeli da se nakače na njegov preokupirani sajt.

Iako se ustavna ovlašćenja predsednika Slovenije svode na ceremonijalne i protokolarne dužnosti, funkcija šefa države ima izuzetnu težinu, tim pre što se on bira na neposrednim izborima, i što su i Milan Kučan, bivši predsednik, i Janez Drnovšek, aktuelni predsednik Slovenije, političari koji su poštovanje sunarodnika i međunarodne zajednice zadobili ličnom skromnošću, političkim umećem ili zavidnom erudicijom.

Na strani Lojzeta Peterlea je dugogodišnje iskustvo u državnim poslovima i evropskim institucijama, kao i sposobnost da u ključnim trenucima ne izgubi živce – čak i kada se njegovi protivnici ne libe da ga blate iskonstruisanim “činjenicama”.

Sloveniji šef države je glavnokomandujući oružanih snaga, ali to ne znači mnogo – osim za vreme vanrednog ili ratnog stanja (i to ako Skupština ne može da se sazove) – jer je odbrana zemlje potpuno u nadležnosti ministarstva i generalštaba. Strah da bi Peterle mogao da tu uradi nešto na svoju ruku zaista ne postoji, ali senka saveznika Janše ipak može nekome da potera žmarce niz kičmu.

Po Ustavu, predsednik prima ambasadore i njihove akreditive, dodeljuje ordenje i druge počasti. On proglašava zakone koje su poslanici u Skupštini izglasali, ali je lišen prava da na zakone stavi veto.

Takođe, slovenački predsednik predstavlja državu u inostranstvu i tu je moćniji od premijera i Skupštine, ali da ne bi bio svemoćan, oduzeto mu je pravo potpisivanja međunarodnih ugovora.
Iako Peterle, kao nekadašnji ministar spoljnih poslova i poslanik Evropskog parlamenta, i u ovom smislu predstavlja dobar izbor, za mnoge je Turk još bolja opcija, jer posle rada na mestu pomoćnika generalnog sekretara UN može da se pohvali da lično poznaje daleko više šefova država, koji ga cene i zbog njegove nepokolebljivosti u borbi za poštovanje ljudskih prava i sloboda.

Predsednik Slovenije predlaže, posle parlamentarnih izbora, mandatara vlade, što je rutinski posao kada jedna stranka ili koalicija na njima pobedi. Više veštine treba ako se dogodi, kao na izborima 1996. godine, da dve političke grupacije dobiju isti ili približan broj glasova. Šef države je, posle konsultacije sa liderima poslaničkih grupa, slobodan da predloži koga god želi za predsednika vlade, ali poslednju reč imaju narodni poslanici.

Koga god da Slovenci u nedelju izaberu za predsednika, Peterle ili Turk imaće pune ruke posla. Deo tereta koji će im odmah pasti u krilo svakako su posledice inflacije koja je u oktobru iznosila, za Sloveniju rekordnih, 5,1 odsto.

Tekst je objavljen 08. novembra u nedeljniku NIN br. 2967

Deminiranje Srbije

Pazi booomba!

Ako međunarodne donacije iznenada ne presuše, Srbija može da se proglasi zemljom bez mina – do kraja 2008. godine. A onda predstoji još samo da se uklone zaostale bombe iz NATO agresije, sopstveni kasetni arsenal u skladištima, zatrpani vojni avioni i poneki suvenir iz Drugog i Prvog svetskog rata

GPS (Global Positioning System) koordinata za avionsku bombu u Prijedorskoj 1 na Zvezdari jednostavno nema u podacima koje je NATO konačno, posle osam godina, prosledio Srbiji. Alijansi je bilo bitnije da izostavi podatke o velikim projektilima, nego to što ova bomba, teška možda i 930 kg, od 31. maja 1999. leži neeksplodirana pod ruševinama na samo četrdesetak metara od stambenih zgrada i obližnje Osnovne škole “Marija Bursać”.Uprkos velikom riziku, pre svega po decu, niko od državnih organa, privrednika i međunarodnih donatora nije smogao dovoljno humanosti da plati uklanjanje ove bombe. To bi moglo da košta i do 250.000 evra, pošto prilikom izviđanja demineri nisu detektovali metal na dubini od 6 metara.

Postoje indicije da bi, eventualno, na ovakav korak mogla da se odvaži Direkcija za građevinsko zemljište Beograda koja je izdvojila oko 150.000 evra da se ukloni bomba iz dvorišta bivše kineske ambasade. Ova lokacija sanirana je u leto 2006. jer je, pored velikog rizika, pritisak građana bio neizdržljiv – naročito tokom izgradnje ENjUB centra kada su ljudi bili izbezumljeni strahom da pobijanja šipova vibracijama može aktivirati bombu. Uz to, pojavio se i ništa manje značajan komercijalan interes da se lokacija koju su Kinezi napustili ponudi najzainteresovanijem (za)kupcu.

Međutim, za Prijedorsku 1, gde takav interes izgleda ne postoji a gde će možda biti potrebno evakuisati građane, nikakvi datumi nisu određeni. Tenderi za izvođača radova još nisu raspisani i za sada se zaista ne zna kada bi tačno Zvezdarci mogli, konačno, da odahnu. Jedino što im je za utehu jeste da je u komšiluk pala obična a ne jedna od oko 1.660 kasetnih bombi (sa približno 347.000 “bombica”).

“NATO nije dostavio sve podatke koje je Srbija tražila preko Ministarstva spoljnih poslova. Recimo, kada ove podatke uporedimo sa onima koji su 1999. dati za Kosovo, vidimo da nedostaju pre svega informacije koje se odnose na vrstu kasetne municije koja je korišćena, i azimuti”, kaže Emil Jeremić, predstavnik Norveške narodne pomoći za jugoistočnu Evropu. On još naglašava: "kada je poznat tip kasetne bombe demineri znaju da li traže 145 ili čak 247 “bombica” po kasetnoj bombi. Bez azimuta teško im je da utvrde u kom pravcu se prostire 'otisak' to jest elipsa kontaminirane površine koja može biti veličine i tri fudbalska terena. Odnosno gde tačno treba postaviti poligon za čišćenje i koliki on zapravo treba da bude".

To znači da će se zbog nepotpunih NATO informacija i ubuduće nepotrebno traćiti i vreme i pare.

“Mi sumnjamo da se avionske bombe nalaze na ukupno 43 lokacije. Na nekim lokacijama se nalazi dve i više bombi. Međutim, nisu sve avionske bombe sa kasetnom municijom”, objašnjava Petar Mihajlović, direktor Centra za razminiranje Republike Srbije, dodajući da kasetna municija kao metak ne postoji. Kasetne bombe sastoje se od kontejnera i „bombica” na kojima se otvore padobrani kako bi se razvejale na što većoj površini kada se kontejner otvori. Zavisno od veličine, kontejner se kači na avion ili se ispaljuje sa artiljerijskog oruđa kao što je, recimo, „orkan” (višeraketni bacač nalik na „kaćušu”) kakav su imale SFRJ, SRJ i sada Republika Srbija.

Odsek za uništavanje neeksplodiranih ubojnih sredstva pri Upravi za odbranu Republike Srbije u Ministarstvu odbrane samo je 2007. uništio 9 običnih i 49 kasetnih avio-bombi.

“Ovo oružje je izuzetno neprecizno, nanosi više štete civilima nego vojsci i otud tolika povika da se ono zabrani u svetu”, dodaje Mihajlović navodeći da nema potpune evidencije ni o količini ni o svim lokacijama.

Prema studiji “Žute ubice – posledice upotrebe kasetne municije u Srbiji i Crnoj Gori”, koju je 2007. objavila Norveška narodna pomoć od kasetnih bombi, u toku NATO bombardovanja poginulo je 28, a ranjeno je 67 civila. Posle potpisivanja Kumanovskog sporazuma, u Srbiji je poginulo petoro, od kojih je troje dece. Takođe, poginuo je jedan deminer, a trojica su teško ranjena.

Kao osnovu Centar koristi podatke INTERSOS iz 2001. godine, kao i informacije koje su prikupile vojska i policija. Pretpostavka je da kasetne municije ima na šest područja, na ukupno 23 sumnjive lokacije – što čini oko 23 kvadratna kilometra i to na Kopaoniku, u Nišu, Kraljevu, Kuršumliji, Sjenici i u selu Vladimirci gde je policija iz pušaka gađala kasetne bombice na voćkama kako bi ih uništila.

“Po međunarodnim standardima za humanitarno razminiranje, do sada je očišćeno 2,8 kvadratna kilometra. Pronađena je i bez pomeranja uništena 231 kasetna bomba sa četiri lokacije na Kopaoniku, sedam lokacija u Nišu i jedne lokacije u selu Samaila (Kraljevo)”, rezimira Mihajlović i dodaje da je najviše donacija za uklanjanje kasetnih bombi, oko 2,5 miliona, obezbeđeno (preko International Trust Fund) iz Sjedinjenih Američkih Država, pola miliona evra od Vlade Srbije, 130.000 evra iz Fabrike duvana u Nišu i 40.000 evra iz Češke.

Po grubim procenama, ako je cena čišćenja jednog kvadratnog metra 0,7 – 1,2 evra, pretpostavlja se da će biti potrebno još 20 miliona evra kako bi se sve lokacije (uključujući i nove makrolokacije koje se pojavljuju u podacima NATO-a) proverile i očistile.

Razlika između vojnog i humanitarnog razminiranje je pre svega u tome što se više vodi računa o kvalitetu radova i što se garantuje očišćenost od 99,65 odsto. U Ministarstvu odbrane kažu da je svako razminiranje humanitarno i da se mora uzeti u obzir da su pirotehničari vojske i policije radili bukvalno pod bombama i da često nisu čekali da prođe 24 sata kako bi se uverili da li kasetne bombe imaju upaljače sa odloženom detonacijom.

Godine 1999. obične bombe gotovo da niko nije ni brojao na srpskoj strani. Vojska i policija imale su pune ruke posla da uklone, pre svega sa površine, kasetne bombe koje su padale i na naseljena mesta.

“Veliki deo rata sam proveo u Nišu, oko 45 dana. Došao sam kao ispomoć da zamenim kolegu koji je čisteći kasetne bombe nastradao na Kopaoniku i ostao bez obe ruke. Radilo se danonoćno, aerodrom je bio zasut sa toliko kasetnih bombi da su one, neeksplodirane, ležale jedna do druge i na manje od metra udaljenosti”, priseća se Bratislav Kapetanović, pirotehničar Vojske Jugoslavije koji je 2000. godine deminirajući jednu lokaciju kod Sjenice izgubio obe noge, obe ruke i delimično vid.


Kapetanović je ponovio i ono što je rekao i na nedavno završenoj Beogradskoj konferenciji zemalja žrtava kasetnih bombi: “Kasetne bombe su jedno od najmonstruoznijih oružja današnjice, koje ne bira žrtve i ometa dalji život i razvoj teritorija gde su bačene. Od kasetnih bombi najviše stradaju civili na lica, čak u više od 90 odsto slučajeva, a najmanje stradaju oni kojima su namenjene”.

Rešenost Srbije kao zemlje koja je ne samo na svojoj koži osetila posledice, već je i upotrebljavala, prodavala i proizvodila kasetnu municiju, demonstrirana je potpisivanjem izjave o kasetnim bombama koju su podržale BiH, Hrvatska, Norveška i još niz zemalja”, naglašava Emil Jeremić iz NNP.

Na Beogradskoj konferenciji kada je Vuk Jeremić, ministar spoljnih poslova Republike Srbije, najavio mogućnost da Srbija uvede potpuni moratorijum na kasetne bombe i usvajanje međunarodnog, pravno obavezujućeg dokumenta. Komercijalni interes koji se suprotstavlja ukidanju kasetnih bombi i zaliha koje Srbija ima skoncentrisan je u vojnom establišmentu koji za NIN nije bio voljan da komentariše hoće li podržati ministra Jeremića u vezi sa moratorijumom, i koji se izgovorio vojnom tajnom da bi javnosti uskratio bilo kakvu informaciju o količini, vrsti i stanju i planovima za kasetnu municiju koju Republika Srbija ima.

Ukoliko bi se Srbija odlučila da nagomilanu kasetnu municiju, recimo iz komercijalnih razloga, preprodaje trećim zemljama, malo je verovatno da bi to, naročito posle Beogradske konferencije, prijalo ušima međunarodne zajednice koja donira gotovo sve programe razminiranja u Srbiji. Bilo bi mnogo bolje da se Srbija pridruži zemljama poput Belgije, Austrije, i bez međunarodnog bodrenja i pritisaka počne sama da uništava kasetnu municiju u skladištima.

Šta nam je padalo s neba














NATO je u bombardovanju SR Jugoslavije koristio konvencionalne bombe i projektile, kasetnu municiju, kao i bombe sa osiromašenim uranijumom. Iz avionskih topova NATO je ispaljivao i municiju sa osiromašenim uranijumom U 238, uglavnom kalibra 30 mm.

“Pri udaru deset odsto penetratora prolazi u uranijumski oksid, oslobađa se ogromna toplotna energija koja omogućava zrnu sa aluminijumskom košuljicom da prodre i kroz oklop tenka. Oko 70 odsto jezgra koje je sačinjeno od radioaktivnog otpada pretvara se u aerosole. Kao izuzetno toksičan i pri tome radioaktivan i vrlo reaktivan element koji lako oksidiše i podleže dejstvu kiselina, uranijum ima štetno dejstvo na organizam koje se ostvaruje alfa-gama emisijom”, kaže Slobodan Milenković, načelnik Referata pri službi za osmatranje i obaveštavanje pri Ministarstvu odbrane i tvrdi da je ova municija sa svih lokacija – Reljan, Borovac, Bratoselce – uklonjena, a da proverom i lokacije Pljačkovica (takođe na jugu Srbije), ona nije nađena.

Prema podacima Ministarstva odbrane, na površini od 2,42 kilometra kvadratna ispaljeno je 3.000-5.000 projektila, što predstavlja oko jedne do jedne i po tone osiromašenog uranijuma. Sve što je pronađeno sakupljeno je i deponovano u Institutu za nuklearne nauke “Vinča”.

Srbija bez mina













Još jedno minsko polje – Blata 4, površine od oko 32.000 kvadratnih metara, očišćeno je u selu Morović (opština Šid) od mina i improvizovanih eksplozivnih naprava koje su ostale iz 90-ih kada su se duž granice Hrvatske, Bosne i Srbije sukobljavale vojske ali i paravojne jedinice. Čišćenje minskih polja u Srbiji predstavlja na svoj način izazov za stručne timove jer pored standardnih nagaznih, poteznih (tzv. kukuruzara), rasprskavajućih mina, nalazi se i dosta odskočnih rasprskavajućih i improvizovanih mina.

“Pravili su ih tako što nekoliko tenkovskih mina sa antenama obmotavali oko bojlera punih metalnih opiljaka. Potom se lepljivom trakom fiksirao stiropor kako bi ta smrtonosna skalamerija plutala do prve prepreke”, kaže Mihajlović dodajući da je Centar i Ministarstvo za infrastrukturu u okviru projekta uspostavljanja neometane plovidbe već izradio tehničku dokumentaciju i da do kraja meseca Evropska agencija za rekonstrukciju planira raspisivanje međunarodnog javnog konkursa za izvođača radova koji će najpre pretražiti a potom i razminirati 12 lokacija za uklanjanje velikih projektila na Dunavu i Savi.

To znači da će se izviđati i uklanjati eksplozivna sredstva na lokacijama: Bogojevo – Erdut, Bačka Palanka – Ilok, u blizini rafinerije Novi Sad, dalekovod Ritopek – Ivanovo, Smederevo – Kovin i luka Prahovo, Obrenovac – Barič i vojna kasarna kod Šapca. Na Savi će biti završene lokacije na tromeđi Srbija, Hrvatska, Bosna, u okolini sela Jamena.

“Ukupna investicija je oko šest miliona evra, a površina koju treba pregledati i očistiti je oko dva kilometra kvadratnih vodene površine i obala. Verujem da ćemo, ako sve bude išlo po planu, do kraja 2009. godine moći reći kako su Dunav i Sava bezbedni od bojnih sredstava iz NATO bombardovanja”, kaže Mihajlović.

Ako međunarodne donacije iznenada ne presuše, Srbija može da se proglasi zemljom bez mina – do kraja 2008. godine. A onda predstoji još samo da se uklone zaostale bombe iz NATO agresije, sopstveni kasetni arsenal u skladištima, zatrpani vojni avioni i poneki suvenir iz Drugog i Prvog svetskog rata.

Kako je “Užička nedelja” objavila, na aerodromu „Ponikve” kod Užica trule dva lovca MIG-21 i šest lovaca-bombardera “orao”. Navodno, ovi avioni su naoružani klasičnim vojnim sredstvima a ne kasetnim bombama i, što je još zanimljivije, u tekstu se tvrdi da “podzemna eskadrila” možda postoji i na Sjeničkom aerodromu. Razminiranje ove lokacije biće izuzetno teško, naročito ako je tačno da su delovi prednje noge koja drži nos “orla” i prsten motora napravljeni od legure koja sadrži i osiromašeni uranijum.

Tekst je objavljen 18. oktobra u NIN-u br. 2964

Knjiga o nama

Zemlja bez heroja

Duhovito i posprdno, Dragoljub Ljubičić Mićko ponovo je zavirio s one strane žice Nacionalnog parka Srbija da bi otkrio šta se dogodilo sa herojem prethodne epohe – zapostavljenim građaninom

Najpodesnije mesto za razmišljanje o herojima i antiherojima srpskog društva je zoološki vrt. Dovoljan je sasvim mali podsticaj da ispred kaveza sa majmunima, pod bronzanim pogledom Samija, u ljudima poput Dušana Kovačevića, Ratka Božovića, Mirjane Bobić-Mojsilović, Boba Živkovića, iznenada, ničim izazvan, proradi homo ludens.

Poziv na igru, smeh i razmišljanje ovaj put je došao od Dragoljuba Ljubičića Mićka, koji je u knjizi “Nacionalni park Srbija 2 – POLUSMAK POLUSVETA” otkrio da ovde ništa, čak ni smak probisveta, ne može da se dovede do kraja. Ta polovičnost zapravo je najstrašnija posledica Izbornog Udara (5. oktobra) i u kombinaciji sa usavršenim mehanizmima naplate države, uništila je volju i duh zapostavljenog građanina.

“Za tog heroja nije bilo mesta u knjizi. I to nije slučajno. Metamorfoza je poništila zapostavljenog građanina (Trinaestus prasus) kakvog pamtimo iz prvog dela, pretvorivši ga u antiheroja – vaspostavljenog plaćanina (Razbienus kasicus prasicus)”, kaže autor Dragoljub – Mićko Ljubičić, nagovarajući sve da se zagledaju u svoj komšiluk, stan, radno mesto, u svoj novčanik.

“Videćete da nismo više zapostavljeni. Sada smo u centru zbivanja – stalno nešto samo plaćamo. Rekao bih da smo iz jednog zla uskočili u drugo. Možda se ovo drugo zlo lakše trpi, ali ne vidim nikakve pozitivne posledice tog plaćanja, niti svemu tome vidim kraj.”

Mitskog heroja, onako kako su ga Grci doživljavali, Srbija nije ni imala.

“U antici, heroj se nalazio negde između bogova i ljudi. Pitagorejci su smatrali da sama reč dolazi od erosa, ljubavi, te životne energije koju su slavili, pronosili, čuvali i za koju su se na kraju i žrtvovali”, kaže Čedomir Čupić, profesor političke antropologije, naglašavajući da savremeni heroj – građanski hrabar čovek – mora biti mudar, promišljen i bez one prekomerne doze bezumnosti koja vodi junaka.

“To je čovek koji ima razvijen osećaj odgovornosti, koji zna da stiče, održava i brani slobodu. On je uvek spreman da se zalaže za dobro u društvenom i političkom životu i nikad, apsolutno nikada, ne bi smeo da se upusti u zlo i zločin. On ne može biti potpuno zatvoren, uvučen u sebe i samozadovoljan. On je čovek dijaloga, tolerancije i deli sa drugima sve što je bitno i vredno a da u tome ne oseća da je gubitnik.”

Ono što je beskrajno dopadljivo u “Nacionalnom parku Srbija 2” najbolje je definisao prof. Božović, sociolog kulture, primetivši da se ovde nema posla sa humorom koji se pretvorio u umor, već sa pravim, lekovitim smehom.

Međutim, mimo te zdrave posprdnosti i duhovitosti (proistekla je iz prisustva a ne odsustva duha), Mićko pokazuje i samilost, naročito kada opisuje novonastale vrste, poput Finog i Uglađenog Jako prepredenog bankara, Nastranog investitora, EUroopičenog urologa, Prevejanog perača para.

“Fenomenalno je to što su detektovane sve najjadnije pojave tranzicije, tog galimatijasa koji usisava sve. Naravno da je u liku podmlađenog medijskog mogula prikazan taj ogroman uticaj koji mediji imaju ne samo na ono što zovemo javno mnjenje, nego i na idole naše javne scene. Ova knjiga nas sprečava da zaboravimo ko smo, kakvi smo, šta smo sve prošli, i kako smo ipak ostali manje-više normalni”, kaže književnica Mirjana Bobić-Mojsilović, naglašavajući da u svoj toj sprdnji sa našom realnošću, autor ima jednu dozu ljubavi čak i za najdegenerativnije vrste kao što su: političko-ugostiteljski srpski biznismen (Smradus drpus camionus), kriminalizovani pendrektualac (Crimos pendrectualus), razgologužena prosvetiteljka (Profus dupetaria) itd.

Zarad dodatne erupcije smeha, svaki čitalac uz knjigu dobija i CD sa izmišljenim intervjuima. Mićko je i ovaj put iskoristio sve svoje glasovne mogućnosti. Koliko će se smejati svi oni violentni tipovi koji su 90-ih godina nametani kao mitski heroji celom Nacionalnom parku Srbija, ne može da proceni ni sam autor, ali dobro je da bar oni koji su ih izmišljali pročitaju/preslušaju bar sledeći odlomak iz posmrtnog govora sa Kašikarine sahrane:

“Bio si heroj, pravi hrišćanin, znači, voleo si da kokaš Ujke i Turke, a znači samo izuzetno binaSr, ali samo ako je baš mnogo jeo vnago i, znači, ako je cinkario...”.

Da u Srbiji nema i ne može biti heroja smatra i sociolog Olivera Preradović. “Za junaka su dovoljne izuzetne okolnosti, uglavnom neka vrsta krize u kojoj bi on mogao da pokaže svoje sposobnosti. U visokoideologizovanim društvima, kao što smo mi bili u vreme socijalizma i 90-ih, oni postaju proklamovani heroji koji, srećom, ne traju dugo, zato što nemaju suštinsku sadržinu. Da bi neko postao heroj, potrebno je mnogo više”, objašnjava Preradović naglašavajući da su svi ti vitezovi asfalta, kvazičuvari srpske epske tradicije bili samo, istina vrlo pogubni, idoli očajne omladine koja nije imala ništa i koja je umela samo da “balavi na sisate žene, besna kola i kajle”.

U zemlji gde žene za najseksepilnijeg političara biraju ministra Velju Ilića nema ni modela srpskog antiheroja.

“Imamo samo izdajnike – i oni su fuj, bljak, i strane plaćenike”, kaže Ljiljana Gavrilović iz Etnografskog instituta Srpske akademije nauka i umetnosti, pojašnjavajući da u ovu grupu spada “svako ko ima ideju da misli svojom glavom i da mu mozak služi zato da ga upotrebljava. Zašto je to tako? Jer oni ne poštuju tradiciju, sve one autoritete, od Svetog Save do Velje Ilića ili nekog tamo partijskog sekretara. I na sve to još imaju poriv da prave iskorake. Najveći problem sa ovim ’antiherojima’ jeste što hoće nešto da menjaju, i to ne samo sadašnjicu nego i one iluzije koje imamo o mitskoj prošlosti, tzv. zlatnom dobu šljive.”

Karadžić, Mladić nikako ne mogu biti (mitski) heroji jer poseduju neviđenu dozu sebičnosti i kadri su da svoj narod drže kao taoca, umesto da se za njega dobrovoljno “žrtvuju” odlaskom u Hag.

“Heroj se ne plaši da izađe u svet i, ako treba, da stavi sebe na žrtvenik ideala. Kukavice se kriju. Kukavicama ne pada na pamet da se brane od optužbi”, kaže Čupić dodajući da dobrovoljni odlazak u Hag u slučaju Šešelja, tog skandal-majstora srpskog političkog života, nije potvrda njegovog herojstva, jer se njegovi pravi motivi ne znaju.

Tekst je objavljen 30. avgusta u NIN-u br. 2957

Posebno se zahvaljujem:
Urosu Matovicu, studentu etnologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu
Radmili Stankovic, novinarki NIN-a