„Garfild 2: Priča o dva mačeta”

Ne veruj mački koja se smeje

Garfildu se može oprostiti sve ali ne i kreatorima holivudskog blokbastera „Garfild 2: Priča o dva mačeta”

Stvarno volim Garfilda. Onog koga srećem u Politikinom zabavniku. Njemu, kao i našem porodičnom mačku Živku, praštam sve: razmaženost, lenjost, sebičnost, mrzovolju, sarkazam, grebanje pa čak i otvarena vrata frižidera koje znače samo jedno - da je unutra tanjir s koga je utekla moja večera.

Garfild je neka vrsta antiheroja. Njemu je dopušteno da bude takav i to je deo njegove privlačnosti za mnoge kaže Jasminka Šuljagić – Kostić, psihoanalitičar Beogradskog psihoanalitičkog društva i Svetske psihoanalitičke asocijacije, kojoj se naročito sviđa Garfildova izjava: “Voleo bih jutra kada bi počinjala kasnije”.

Pravi ljubitelj Garfilda, kakav je i Džon Arbakl, prihvatiće bez cviljenja neminovnu istinu da u svom stanu boravi samo milošću krznenog gospodara. I nikada, ama baš nikada neće mu pasti napamet da križom pojede keksić iz zdelice svog kućnog ljubimca. Zašto je to tako, odnosno zašto čovek voli Garfilda nije moguće objasniti. To jednostavno treba iskusiti na svojoj koži.

“Mačka ima tajnu, mačka je iznenađenje i s njom se nikad ne zna. I pas i tigar i slon i zec su uvek nekako malo manje zanimljive životinje od mačke. Meni je mačka jako zanimljiva jer u nju mogu sve da stavim”, kaže glumac Goran Jevtić, reditelj sinhronizacije u “Garfildu 2”, dodajući:

“Garfilda sam uvek doživljavao kao jednog malog umetnika u svetu životinja. Umetnika spremnog i dovoljno hrabrog da postavi pitanja, da preispituje i otkriva nove stvari, ali i da teži za nekom slobodom.

Film se od 28. jula prikazuje i u našim bioskopima i ako su statistike Tak vižna dobre, oko 10 000 ljudi videlo je titlovanu, sinhronizovanu verziju ili obe verzije. Donedavno u domaćim bioskopima nije bilo mnogo crtanih filmova sinhronizovanih na srpski jezik ali to se sada radi, pre svega zato da bi se žamor u sali stišao.

Kao što to obično biva, mišljenja o kvalitetu filma su podeljena ali se uglavnom u jednoj “sitnici” slažu: srpski Garfild kome je glas pozajmio Gordan Kičić daleko je dopadljiviji od onog koji govori kroz usta Bila Majera. I kako sad to kad nema šanse da se ne primeti da se mimika usta ne poklapa sa onim što se čuje, odnosno kada Bili Konoli zvuči kao da mu je dvadeset godina?

Zapravo sve se to vidi i čuje, ali posle pet minuta nije toliko bitno, jer glasovi koji dopiru do gledalaca zaista zvuče ubedljivo iako nijedan od glavnih likova – Kičić (kao Garfild) i Nebojša Glogovac (kao Princ XII) – nisu imali prethodnog iskustva sa sinhronizacijom.

“Najveći izazov bio mi je da napravim jednog beogradskog, neka bude srpskog mačora koji jeste lik, junak i heroj mojoj generaciji i prijateljima ali i nekim drugim klincima koji dolaze. Bilo mi je veoma izazovno i teško da nađem umetnika najsličnijeg Garfildu, onakvom kakvim ga ja zamišljam. Trebao mi je neko ko je beskrajno šarmantan, ko ima upečatljivu boju glasa, ko je brz, vispren, duhovit, promišljen, ko je malo bezobrazan, malo ulenjen a ipak vredan. Neko ko je plemenit i u isto vreme kao malo sebičan, iako to nije sebičnost već samo istrajnost na svom putu”, kaže Jevtić i objašnjava da je za Princa XII tražio čoveka koji je predstavnik socijalne i društvene sredine u kojoj se rodio i odrastao, a unutar koga zapravo postoji vulkan nekih drugih stvari, onoga što bi on mogao biti.

Izbor XX Century Fox pao je na Nebojšu Glogovca koji u glavama većine ljudi spada u nešto što bi se moglo podvesti pod mejn strim srpske savremene kinematografije.

Glogovac se nikad se nije uljuljkao u svom uspehu i slavi i u svakoj novoj ulozi je božanstven i možete da ga otkrivate kao beskrajno uzbudljivog glumca. Ja sam mislio da mačak Princ kad izađe iz svog zamka mora sebe da otkrije i mora svet da ga otkrije kao nekog ko zaista ima milione potencijala. Hoće li se on vratiti u svoju rutinu kad se vrati u zamak, meni je bilo manje bitno od toga da jedan plemić postaje prosjak i još mu se to učini beskonačno zanimljivim.”

Ništa manje delikatan ne bejaše izbor glumca koji će lordu Dergisu, zlici od pakosti, pozajmiti glas. Trebalo je naći glumca koji se neće nelagodno osećati u svojoj novoj “koži”, ko će biti duhovit na način da to podrazumeva prisustvo duha i jedne pomalo potištene energije koja zapravo podsvesno dolazi od toga što su mu neke druge, materijalne stvari najpreče u životu.

Osim toga, dok je film sinhronizovan napravljene su izmene i u već prevedenom tekstu kako bi se dobila veća ekspresivnost. Naravno, glumci su se držali originala (pre bi se reklo onog iz stripova) najviše što su mogli, osim u sceni kad se prave lazanje i Garflid peva. Teško je tvrditi da je Garfild, onaj iz stripa, dobar pevač, možda zato što nije ozbiljno pokušao da peva na srpskom. Naprosto, ovde je senzacionalan, čak bi i Džejms Braun (da je u tom fazonu) pozeleneo od pakosti i ljubomore.

Gruba nepravda mačećem rodu naneta je na samom kraju filma kad se Princ XII vraća u zamak Karolajl. I baš kada sve životinje odahnu jer im je konačno došao pravi gospodar (pa sad mogu i da se reše tog neotesanog stranca koji ruši mermerne skulpture i bez ustručavanja kaže da želi da ga zapamte kao “Princa zabave”), Princ XII gubi sve liderske, monarhističke kvalitete i predlaže povlačenje pred silama zla oličenim u Dargisu. Kraljevići u bajkama nemaju taj luksuz. Oni se uvek upuštaju u borbu i, ako nisu te sreće da budu glavni likovi, hrabro umiru. Ovi drugi, oko kojih se sve vrti, spasavaju svet, princeze se zaljubljuju u njih i žive srećno i pošto je bajka ispričana.

Za početak, potrebno je naglasiti da na pomen samog naslova filma nije bilo mačka koji bi i za

vagon krmenadli zaigrao u filmu gde se jedan obešenjak kakav je Garfild, brka sa tamo nekim mačetom. Holivudske budze morale su da stvore Garfilda i njegovog aristokratskog engleskog pandana Princa XII veštački – uz pomoć kompjutera.

Glumci i Kris Bejlijev tim za vizuelne efekte vežbali su prvo sa punjenim Garfildom, kako bi snimatelj u svakom trenutku znao gde je Garfild. Posle ovih proba sve se ponavljalo “na prazno”. Stručnjaci za vizuelne efekte potom su snimali neutralnu pozadinu i blistavu loptu tačno na mestu gde se Garfild pojavljuje, što je bilo neophodno kako bi animatori stekli predstavu o svetlu koje pada na mačje krzno. Kad su svi ti podaci i snimci ubačeni u kompjutere stvoren je najpre skelet za Garfilda odnosno Princa, zatim su dodati mišići, zubi i sve ostalo uključujući i glasove koji su u vankuverskom studiju šest meseci usklađivani sa slikom.

Jeste da su majstori zaista napravili čudovištan pomak u odnosu na prethodni film, u kome Garfild spasava blentavo pseto Odija, ali izgleda da su se zaigrali. Garfildova dlaka deluje prirodnije pod uslovom da je moguće zamisliti ovog mačora sa besprekorno čistim i do besvesti isfeniranim krznom, ali zelene oči blistaju sablasnim sjajem bilijarskih kugli, dok kez deluje bizarnije čak i od maske koju Džek Nikolson nosi u filmu “Betmen”.

Sve čestitke zaslužuju dreseri životinja, pre svega Mark Fobs. Film treba pogledati kako bi se poverovalo da je bika moguće naučiti da glumi, a scena u kojoj kućne i štalske životinje prave carske lazanje vredi Oskara ili bar poziva u jednu od emisija Džejmija Olivera (mladog britanskog kuvara).

Verovatno pod nagovorom menadžera i analitičara tržišta, ne vredi zaboravljati da živimo u svetu gde se potrošnja sistematski stimuliše, često na uštrb lepog i plemenitog, Garfild sve manje liči na samog sebe. Jeste da mu je ostao bačvasti stomak (valja negde složiti sve progutane lazanje), ali izgubio je bar deset deka salceta pa su mu sad glava i guzica gotovo iste.

Bar ovde kod nas ta šlang linija donela je Garfildu još jedan posao.

“Garfild je postao zaštitno lice putničke agencije Follow me a to znači da je on njihov promoter za ovu (letnju) sezonu”, kaže Poltoracki dodajući da ove vrste kampanja koje su sasvim uobičajene u svetu predstavljaju potpunu novinu kod nas i da su ljudi pre uvozili kornfleks ili pepsi sa likom nekog filmskog junaka.

Ko će tu biti mudar da se odupre zgrtačkoj psihologiji onih koji proizvode nove Garfilde samo će da se pokaže, ali izvesno je da će se proždrljivost i lenjost veličati sve više dok se svi ne pretvore u pokretne mančmelouse od 130 kg. Od likova koji su već bogati preko svake granice pristojnosti, a opet bi da budu još bogatiji, ne treba očekivati da zauzdaju tu svoju grabljivost. Oni, poput lorda Dargesa, jednostavno nisu u stanju da se odreknu eksploatacije mačka koji kod Ginisa drži rekord kao junak stripa koji ima oko 355 miliona čitalaca, tj. svoj kutak u 2 620 novina u 75 zemalja, na 26 jezika.

Ta nova profanost koja se sve jasnije vidi u našim životima koji sve više liče na garfildovsku svakodnevicu bez njegovog sarkazma, već je naterala mnoge da se, kao Zoran Živković – pisac, dobitnik The World Fantasy Award, veliki razumevalac mačaka ali ne i ljubitelj Garfilda – jednog jutra probude i bez stavljanja prsta na čelo odluče da više nikad ne pogledaju Garfilda ili bilo šta što se pravi po receptu Holivuda koji je bezmalo “uvreda ljudske inteligencije”.

Objavljeno 17. avgusta 2006. godine u NIN-u broj 2903 - bez narandžastih delova koji je urednik izbacio, a kako je ovo moj blog ovde sve može !!!

PIRSING PUPKA

Probušena “kuća duše”

Tabu ušuškanog pupka odumire zahvaljujući pirsingu koji je sve više u modi. Mada, bušiti, tetovirati pupak jednako je blesavo kao i igrati se sa sopstvenim životom tako što biste tigra vukli za brk

Reci pupak i sasvim sigurno naći će se neko ko će govoriti, naravno znalački, o pirsingu pomenutog dela tela koji se ovih dana može videti na Adi Ciganliji i plažama Crnogorskog primorja. Što i nije loše sve dok je pred očima lepo zategnut ili pomalo zaobljen stomačić, a ne stomak tako veliki da bi na pupak trebalo staviti ratkapnu kako bi se pirsing primetio.

“Češće bušim pupak nego ostale delove tela, jer je to možda i najbezbolnije. Manje boli nego hrskavica na uvu, nego obrva. A to je sada i popularno, naročito među devojkama. Možda jedan odsto muškaraca dođe da stavi pirsing na pupak”, kaže Dušan Đujić, vlasnik salona Zmajtattoo na Novom Beogradu, gde je sam pirsing oko 35 evra, a nakit za pupak od 600 dinara pa čak do 50 evra ukoliko je reč o Svarovski kristalima.

Za razliku od tetoviranja gde majstor može umetnički da se iskaže, pirsing je više pitanje tehničko-medicinske prirode koji zahteva nešto preciznosti, čistoće i pažljivosti. Prvo se utvrđuje sredina pupka i određuje se ulazna i izlazna tačka. Ukoliko u pupku stoji mladež, bolje je probušiti uvo ili obrvu, čak možda nos mada on zarasta od šest meseci do godinu

dana. Zatim mušterija legne, pupak se dezinfikuje i uzimaju se medicinske makaze i igla.

“Fino uhvatiš samo obeleženo parče kože i probušiš. Koriste se dve vrste igala. Ja radim sa braonilama koje se koriste za infuziju. Oko metalnog dela igla ima tanak plastični sloj i kada probušiš pupak, izvučeš metalni deo, a plastični sloj ostane unutar pupka. Kroz to provučeš minđušu i skineš plastiku. Druga igla za pirsing je s jedne strane oštra a sa druge strane ima navoj koji odgovara minđušici za pupak”, objašnjava Đujić dodajući: “Posle sama mušterija vodi računa o pupku. Prvih sedam dana ranu treba ispirati četiri puta dnevno bejbi sapunom, hidrogenom od 3 odsto i mazati hidrociklinom tako da sve uđe unutar kanala koji je izbušen. Bitno je koristiti baš sapun za bebe jer neki sapuni imaju supstance koje se ne trpe sa hidrociklinom i izazivaju alergiju.”

Narednih šest meseci se stvara kaloidno tkivo i ukoliko se minđušica izvadi kanal na pupku zarasta za najduže dva dana. Kupanje na bazenima, Adi, sunčanje i solarijume treba zaboraviti ukoliko se želi izbeći infekcija rane (zato je bolje ceo poduhvati izvesti zimi a ne leti).

Nije zgoreg ni da minđušica bude od hirurškog čelika ili titanijuma. Zbog prevelikog sadržaja bakra u 14-karatnom zlatu pirseri izbegavaju ovaj metal iz istih razloga kao i srebro i platinu – alergijska reakcija. Posle, kad sve lepo zaraste, može da se stavi kakav god nakit. Dosta devojaka odmah stavlja malo teži (i skuplji) nakit, što može da smeta pupku, pogotovo ako se zakači za odeću.

Mnogima se čini da je to previše truda ni oko čega. Međutim, diktat mode je čudo, naročito ako se zna da je pirsing pupka lansirala Naomi Kembel na London Fashon Week 1994. godine. Ipak, pirsing pupka postao je globalni trend nešto kasnije kada je grupa Aerosmit dobila MTV nagradu za spot Cryin gde umiljato buckasta Alisija Silverston glumi tinejyerku koja se tetovira, potom buši stomak da bi se na kraju, valjda zbog neuzvraćene ljubavi, bacila sa mosta. Za proteklih dvanaest godina pirsing pupka je postao sasvim uobičajen ne samo među slavnima poput Britni Spirs, Paris Hilton, Gven Stefani... već i među običnom svetom.

“Ako govorimo o pirsingu, možemo da pričamo da tu ima svega: trpljenja bola koje uključuje malo mazohizma, ukrašavanja, isticanja (i malo egzibicionizma), erotičnosti, dokazivanja”, kaže dr Sofija Kostić, antropolog i muzejski savetnik Etnografskog muzeja u Beogradu, kojoj nije baš prijatno da vidi gola krsta i stomake ispod kratkih jakni usred zime, na minus 10. Koliko je pametno prkositi prirodi, roditeljima, autoritetima, po cenu sopstvenog zdravlja, dalo bi se raspravljati nadugačko i naširoko ali je malo verovatno da bi bandoglavi tinejyer odustao od svog nauma.

Gnev protivnika pirsinga može se dovesti u vezu i sa tabuom, tj. našim tradicionalnim, magijskim odnosom prema pupku koji se svih ovih vekova ušuškavao i skrivao.Međutim, pupčana vrpca je ta nit oko koje se zapliću vraybine, naša praznoverja, rituali.

“Stomak, pogotovo pupak, u našem narodu se uvek krio – principijelno. Postoji doduše izuzetak, s momentom erotike, kod južnih Srba koji su primili nošnju sa Orijenta. Bluze su od tanke svile ili platna, prizrenskog, i dešavalo se da ispod toga nemaju ništa, samo mali jelek. Bradavice i pupak su se nazirali”, objašnjava dr Kostić dodajući da nakita za pupak nije bilo u Otomanskoj imperiji, ali da su se na dimijama nosili pojasevi sa paftama (kopčama od srebra, sedefa s filigranom ili bez) ili nakit sa asprama (sitnim turskim novcem) koji su zveckali i razgonili zle sile.

“Kada kažu u Srbiji da se ‘seče pupak’, misli se na pupčanu vrpcu koja se potom zadržava. Kada su muška čeljad u pitanju, to se radi srpom ili drugim sečivom koje se koristi u poljoprivredi kako bi dečak kasnije bio dobar radnik, dobar kosač. Ako je u pitanju žensko dete, onda se čeka da napuni otprilike pet godina kada joj se daje da odmrsi sasušenu pupčanu vrpcu. Ako ona to uradi brzo i snalažljivo, kažu da će biti dobra vezilja, da će lepo da tka ili, u današnje vreme, da će biti uspešna na fakultetu, na poslu, dobra frizerka, spretna u trgovini”, objašnjava dr Krstić i naglašava: “Za muškarce u istočnoj Srbiji postoji običaj da se pupčana vrpca stavi iznad vrata da bi čuvala ne samo dete već i ostale ukućane i da bi se rađala muška deca jer su muškarci, u tom stočarskom kraju gde dominiraju Vlasi, i potrebniji kad se čuva stoka.”

Nije neuobičajeno da se pupčana vrpca nosi uza se kao talisman tj. amajlija koja štiti muškarce od metka, uboda. Događalo se da u kesici ušivenoj u odeću tj. uniformu nađu pupčanu vrpcu i u ovim poslednjim ratovima. Interesantno je da u našoj tradiciji niko ne povezuje ženu koja je rodila dete, niti ima ideju da bi magična moć majke mogla da obezbedi zaštitu novorođenčetu koje se nekad kroz tu istu vrpcu hranilo.

“Pupak zapravo simboliše samo dete, odnosno njegov život. Pupak i život su jedno te isto. Pupak je na neki način kuća duše i zato se koristi i u najmračnijoj magiji koja uključuje izvesne rituale koje izvode vračare u određeno doba noći, uz neme basme. Koristi se za sve vraybine koje dovode do promena psihičkog stanja onog čija je pupčana vrpca – može biti i za ljubavne vraybine a može biti i za uništavanje života. Ukoliko vračara dođe do pupčane vrpce, ona može da baci neku kletvu zato što je vrpca život onoga kome pripada”, ističe dr Kostić pokušavajući da objasni zašto se pupčana vrpca kao i stomak tako brižljivo čuva i krije.

Do koje mere je pupak skriven u našoj kulturi možda najbolje pokazuje i činjenica da ga nema u rečnicima Matice srpske, Srpskom mitološkom rečniku kao ni u Skokovom Etimološkom rečniku. Sama reč pupak nije ni latinskog ni grčkog porekla.

“Reč pupak ima osnovu pup koja se sreće u mnogim slovenskim jezicima i označava pupoljak odnosno pupljenje cveća”, kaže dramaturg Jovan Ćirilov koji godinama strastveno tumači čitaocima i novinarima NIN-a značenje reči s kojima se svakodnevno srećemo.

Dakle, po tradiciji pokazivati, bušiti, tetovirati pupak jednako je blesavo kao i igrati se sa sopstvenim životom tako što biste tigra vukli za brk. Uz to, pupak je kao pupoljak lep sam po sebi i ne bi ga trebalo kinđuriti i nagrđivati. Verovatno na dlakavom stomaku nikako ne može biti zavodljiv kao ni pirsing u poslednjem mesecu trudnoće, ali ipak ima nečeg krajnje simpatičnog u rušenju tabua ušuškanog stomaka – eh, još da je i malo više lepo tetoviranih ili pirsovanih muških stomaka, gde bi nam bio kraj?

Objavljeno 10. avgusta 2006. godine u NIN-u broj 2902

BELEF: Erik Bardon

Nebeski jahač

“Prija mi da se vratim što dalje u prošlost i da publici dam priliku da se priseti, da ponovo čuje pesme koje joj nedostaju” kaže poslednji živi The Animals

photo by Zvezdan Mančić

Svi oni koji nisu došli na koncert Erika Bardona iz straha da će ih heroj iz detinjstva, odnosno rane mladosti razočarati – zeznuli su se. Za medalju! Ne samo zato što je Erik, kao što je obećao, otpevao i odzveckao sve što je hteo u starim hitovima i novim stvarima sa albuma Athens Traffic (2005) i The Soul of the Man (2006), već zato što je zaista delovalo da matori šmeker u svemu tome uživa iz sve snage. Verovatno će do izlaska ovog broja NIN-a muzički kritičari i kvazipoznavaoci rokenrola naći već neku zamerku Eriku, ali to i onako nije toliko bitno pogotovo onima koji su 1. avgusta Bardonov koncert odslušali kako dolikuje – na nogama, dopuštajući sebi da ih radost zanosi od Don’t Let Me Be Misunderstood, We Gotta Get Out of This Place, I’m Crying, It’s My Life, I Put a Spell on You, Boom Boom, pa sve do House of the Rising Sun.

„Radije sviram u manjim intimnim prostorima nego na velikim stadionima. Samo prvih 30 redova zaista čuju šta imate da kažete. Ostali se samo dobro provode, prave žurku ili probleme i upošljavaju policiju”, kaže Erik Bardon dodajući: „Prija mi da se vratim što dalje u prošlost i da publici dam priliku da se priseti, da ponovo čuje pesme koje joj nedostaju”.

Jedini živi član prve postavke The Animals-a kaže da nema ničeg nalik tuzi ili nostalgiji kada svira stare hitove.

“Nisam sentimentalan na takav način. Oduvek sam menjao bendove. The Animals su svirali samo od ‘64 do ‘66. godine, potom sam se preselio u Kaliforniju i osnovao novi bend, a nekoliko godina kasnije još jedan bend sa crnim muzičarima. Mislim da je izazov raditi neprestano novi materijal. Konstantna promena i traženje novih muzičkih aspekata verujem da mogu nekog unaprediti, usavršiti kao pevača. Čini mi se da je sve to bilo jako korisno i za njih i za mene. Muzičari u bendu postaju bolji u interakciji sa mnom, a ja sam počeo sebe da osećam kao neku vrstu instrumenta, iako sam zapravo pevač. Volim ideju da moji bendovi sviraju mene i nose me do različitih nivoa kroz različite vrste muzike. To me čini srećnim”, objašnjava Bardon naglašavajući da nije dobro ostati u jednoj te istoj priči dugo.

Pogotovo ne 40 godina.

„Da bi trajao toliko godina moraš da se menjaš. Neprekidno. Nekad su te promene zapravo zaustavljanja da bi otišao na dalek put ili da bi živeo u nekoj drugoj zemlji”.

Erik je živeo u Nemačkoj, naravno, Britaniji, Francuskoj, Španiji ...Kako sam kaže hteo je da dokaže sebi kao i ljudima oko sebe da nije samo puki muzički izvođač već da postoje i druge stvari u životu kroz koje ume da se izrazi.

„Nekad su ti neophodni i neuspesi. Kako bi inače znao koliko visoko možeš da se vineš ako ne znaš koliko nisko možeš da padneš?” pita se Batron kome je muzika kao plivanje – nešto što se nikad ne zaboravlja. Razmišljajući naglas o povracima nekada velikih muzičara (što nipošto ne znači da su svi odreda samo tužno podsećanje na ono što su nekad bili) Erik osim ekonomskih razloga vidi i želju da se mlađim muzičarima prenese i ideja o tome šta je to muzika.

“Muzika nije samo pravljenje para, kupovina i prodaja ili potraga za priznavanjem. Za mene je muzika duhovni put, pogotovo u bluz. Iz mog ličnog iskustva bluz je lekovit, može da izleči vaš duh, čak može i da vas fizički izleči. Zaista je dobro biti roker i dobro je da se neki muzičari vraćaju na scenu”, kaže Bardon ukazujući da se smenjuju vlade i ideologije, političari se nadigravaju dok pregovori neprekidno propadaju a rokenrol traje.

Ali ne traju svi na isti način.

“Bob Dilan je jedan od najvećih pisaca. On je momak koji je najjezgrovitije opisao šta se događalo u američkoj politici 60-ih, valjda zato toliko vole da ga citiraju u štampi i na televiziji kad žele da ispadnu pametni i kratki. Bob je imao svoj način, ali u Americi ima mnogo zaista velikih muzičara i pisaca kojima se divim ovih dana. Recimo, Nil Jang koji je stavio na crtu svoje ime, reputaciju i snimio Living with War, veoma radikalan album protiv aktuelnog, Bušovog, režima u Americi. Bob je veliki ali čini se kao da se trenutno penzionisao, kao da nema šta da kaže. Ali sačekajmo do sledećeg albuma”, kaže Bardon a oni koji su, zahvaljujući drugarima ili Internetu, imali prilike da preslušaju Jangov poslednji album svakako će preporučiti bar dve pesme: Let’s Impeach the President i genijalno ironično izvođenje America the Beautiful.

Koliko god bio čvrst momak od šezdeset i kusur godina koji ni po čemu ne deluje kao starčić klecavog pamćenja Erik Bardon priznaće da mu jedan čovek zaista nedostaje.

“Od trenutka kada sam prvi put u životu čuo i video Džimija Hendriksa znao sam da će ga jednog dana poštovati kao Čajkovskog ili nekog drugog kompozitora klasične muzike. On je iskoristio najnoviju tehnologiju: električnu gitaru, stereo snimke koji su se tek pojavili da bi izvukao maksimum i stvorio muziku. Vrhunsku muziku”, kaže Bardon prisećajući se: “Mnogo godina kasnije šetao sam sa Džimijem po Londonu. Pokazao sam mu spomen-ploču koju je uprava grada Londona stavila na kuću u kojoj je nekada živeo Hendl. Sećam se da je Džimi rekao kako je cool što je narod odao takvu poštu jednom, stranom, muzičaru. Ja sam mu rekao da će i on imati jednu i na kraju je i na kući gde je Hendriks nekada živeo stavljena ‘plava ploča’. Prosto ne mogu da vam kažem koliko mi nedostaje Hendriks. Koliko se često pitam šta bi on uradio sa ovom tehnologijom koja nam je na raspolaganju. Pretpostavljam da bi pravio muzičke crtane filmove za decu.”

Čini se da ‘plava ploča’ ne gine ni Eriku međutim on trenutno na umu ima neke druge stvari.

“Sad sam u sred evropske turneje i pripreme materijala za novi album. Sredinom zime trebalo bi ponovo da uđem u studio. Nadam se da ću svirati sa istim ljudi sa kojima sam došao ovde u Beograd i jako mi je drago što ne moram da unajmljujem sešn muzičare”.

Objavljeno 3.avgusta 2006. godine u NIN-u broj 2901

GRAFITI

Gresi mladosti

Da li svi grafiti treba da nestanu samo zato što nisu uvek umetnost ili zato što pominju Mladićeve zločine i Jočićeve grehe mladosti?

Politički grafiti su ponovo IN. Naročito u Nišu gde je policija neki dan uhapsila aktiviste “Inicijative mladih za ljudska prava” jer se neko latio spreja i na zidu napisao činjenicu na koju nas Evropska unija neprestano podseća: “Ratko Mladić, traži se zbog genocida”. Posle uzimanja podataka, tri sata ispiranja mozga aktivisti su pušteni kućama, grafit je odmah obrisan, a policija nije saznala ko se drznuo da građane Niša podseti na činjenicu da je Mladić ratni zločinac.

Čudovišna je brzina sa kojom je uklonjen grafit: “U moje vreme, dok sam trafike čukao, niko od navijača se nije tukao! JOČIĆ”. I besmislena, jer je upravo ta brzina, ta nervoza velike četke da prikrije grehe mladosti načinila više štete nego koristi, pre svega imiyu samog ministra policije i države. Ne samo da su se mnogi prisetili onog Miloševićevog vremena i simpatija za svaki novi otisak pesnice Otpora, već su se i zapitali – kad je bilo gore?

“Ne verujem da bi se neko uznemirio da nije u pitanju političar, ali pošto jeste onda se koriste institucije sistema da se zaštiti ime i delo jednog moćnika. Javna sfera nije demokratska čim imate potrebu da brišete poruke, da regulišete i kontrolišete društvenu komunikaciju. U građanskom, demokratskom društvu javni prostor bi trebalo da pripada svima a to znači da se on ne može kontrolisati institucijama sistema već jednim drugim mehanizmom koji se zove individualna odgovornost”, kaže dr Zorica Tomić, vanredni profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, dodajući da grafiti za nju predstavljaju neku vrstu vapaja za renoviranjem društvenih kontakata i fenomen doba u kome vlada “delirijum komunikacije i fantazam lake dostupnosti”.

A da se grafiti brišu po propisu, Odluci o opštem uređenju grada (iz 1987. godine), tvrdiće i u opštinskim i u gradskoj komunalnoj inspekciji. Fasada mora da bude uredna i čista (nigde ne piše i prazna) a ako te uhvate sa sprejem ili markerom u ruci kazna je, na licu mesta, 2 500 dinara. Ako grafiter uspe da pobegne, globu od 5 000 dinara plaća korisnik ili vlasnik fasade, zida itd. Ko nema da plati odmah plaćaće posle kod sudije za prekršaje i to sa kamatom. Za preduzeća i samostalne trgovinske radnje to ide i do 250 000 dinara, dok kazna za pravna lica može da bude i 500 000 dinara. Naravno, sudija za prekršaje uvek može da preinači novčanu u zatvorsku kaznu – do 40 dana.

“Zbog grafita koje nisu uklonili tereti se 13 skupština stanara, 19 preduzeća i 111 pravnih lica, uglavnom škola, bolnica, domova zdravlja itd.”, kaže Miodrag Joksimović, pomoćnik sekretara za inspekcijski nadzor grada Beograda, dodajući da ne zna koliko je to ukupno dinara. Ugrubo, čini se da bi gradska kasa mogla biti teža za maksimalno oko 66 miliona dinara, što je nešto manje od 800 000 evra.

U šest slučajeva traže se pare zbog neuklonjenih grafita na spomenicima kulture što nekako, valjda, slabi poziciju svih onih koji grafite jednostavno ne vole da vide. Nije neuobičajeno da se svi grafiti trpaju u korpu vandalizma ili da ih neki psiholozi objašnjavaju samo kao kreacije “iza koje se ne krije želja za umetnošću, već veliki ego, a to je posledica mentalnog poremećaja ali i dosade”.

“Grafite bih definisao pre kao umetnost, iako mnogi ovu vrstu umetnosti nazivaju vandalizmom, a nas često svrstavaju u onu grupu ljudi koji rade nešto stvarno loše. Često su takvi ljudi kulturno neobrazovani. Imao sam par situacija gde su se ljudi kao nezdravi drali sa prozora zgrade: ‘Šta radiš bre tu, nemoj da ti sad siđem, ajde beži…’ ali je bilo i situacija kada smo crtali u dvorištu jedne zgrade, na jednoj garaži koja je i ranije bila išarana. Izlazi čovek čija je garaža i staje sa nama tu, gleda nas kako radimo, postavlja neka pitanja, Kasnije nam je rekao da je penzionisani profesor književnosti i da mu ne smeta to što radimo. Malo je takvih koji nas razumeju”, kaže FXLLK grafitista iz Niša koji ima 21 godinu i završava studije na smeru za oblikovanje enterijera i unutrašnju arhitekturu, dodajući:

“Retki su danas dobri autori kod nas, jer takvi ne mogu da dođu do izražaja od lokalnih klinaca koji im prešaraju neki pis (peace) ili ga kopiraju tako vešto da on stalno mora da menja stil, ponekad i „tag” (ime/potpis). Sada svi žele da crtaju grafite, zato dolazi često do zabune, one koji stvarno žele da nacrtaju nešto kvalitetno, interesantno da ukrase zid brkaju sa tojs (toys) početnicima koji samo unište zid i potroše boju.”

Naravno, svako može biti grafitista i to iz različitih pobuda. Višeslojnost i različitost motiva zbog kojih se neko lati krede, flomastera, spreja, šablona da bi se uhvatio u koštac sa zidom tj. tarabom baciće na muke svakog ko pokušava da grafite definiše.

“Sve se može svesti na izraze konstrukcije i dekonstrukcije ali po meni su dva motiva ključna. Jedan u sebi nosi pobunu protiv autoriteta i onu vrstu prirodne agresivnosti koje susrećemo i kod dece koja žvrljaju po novinama jer je u tom trenutku roditeljska pažnja usmerena na novine a ne na njih. Drugi motiv potiče iz potrebe da se od ničega stvori nešto, nešto kreativno i da se ostavi neki trag”, objašnjava prof. Aleksandar Kontić iz Beogradskog psihoanalitičkog društva.

Još je teže pričati o grafitima kao o umetnosti jer su jako velike razlike između toga da li se neko samo potpisao, da li se potpisao tako lepo da koketira sa kaligrafijom ili je grafit zanimljiv kao slika odnosno kao “intervencija” ili “komentar” baš zato što mu tu mesto nije.

“Kao što i u slikarstvu imamo ono koje je totalni kič i ono koje vredi i ima nekog smisla, tako i među grafitima postoji veliki raspon. Deo scene želi samo da eksponira sebe, svoje ime. Tu se stalno radi, nije ni to lako i ne može tek tako, ali meni to nije umetnost. Umetnost je više od toga da se potpišeš, bilo ti to uradio markerom ili sve fantastično uobličio. Meni je to više dizajn”, kaže

Ivana Marjanović, kustos Kontekst galerije Centra za kulturu Stari grad, dodajući: “Zanimljivo je da oni koji to rade na ulici zapravo ne komuniciraju sa svima već se obraćaju onom uskom, njima sličnom, krugu koji se prepoznaje u porukama koje običan posmatrač ne može da pročita.”

“Moja teza je da su grafiti jedan vid naivne, narodne, primitivne, autsajder umetnosti. Bilo bi previše stavljati dečiji crtež, uvredljivu poruku i jednu likovno bogatu kompleksnu formu u istu ravan kao što se ne mogu porediti Ilija Bašićević Bosilj i gomila klonova iz Kovačice koji nisu vredni pomena”, kaže dr Dragan Živančević, docent za predmete video i digitalne umetnosti na Likovnom odseku Akademije umetnosti u Novom Sadu, koji smatra da u sferi vizuelnog još nismo uspeli da odškolujemo našu percepciju i da uočimo šta su te razlike.

I zato vrlo često, naročito kad su grafiti u pitanju, ne umemo da pročitamo šta tu zapravo piše odnosno da li je nešto samo žvrljotina ili nosi određenu likovnu težinu. “S tim da će previše intelektualni pristup izvesno uništiti ono što je prvobitna emocija i što je najlepše kod grafita. Tvrdim da su grafiti umnogome podigli estetski nivo naših betonskih spavaonica i nečega što je onaj prokleti internacionalni stil u arhitekturi doneo – a to je prostor u kome ima mesta za sve osim za čoveka”.

Sami grafitisti manje lupaju glavu o tome da li je to što rade umetnost (koja treba da traje) ili ne. Koga god od njih priupitali ili koji god hip-hop forum posetili svi će reći isto – prazni zidovi nisu lepi i grafiti su odvajkada tu. Kao što je nekad pećinski čovek počeo da se izražava na zidovima svoje pećine, tako su i oni sebi pronašli, stvorili i osvojili prostor koji moli da ga ukrase.

“Poenta svega je što možeš lako i brzo da pošalješ neku poruku. Svaki zid je tvoj izložbeni prostor. Najbitniji su ideje, a tehnika je samo tu da pomogne da ih realizuješ“ kaže TKV, jedna devojčica poznata po šablonima sa motivima sa Munkovih slika, portretima Ameli Pulan, tetrapacima mleka, kontejnerima itd.

Bili umetnost ili ne, neko bi zaista mogao ozbiljno da se pozabavi grafitima pre nego što svi završe kao “desiće se nešto...”, “i žene prde...”, “ništa se ne bi dogodilo da je Pera otišao pravo u policiju” – pod naletom velike četke.

Dejan Sretenović. kustos Muzeja savremene umetnosti u Beograda

Grafiti nisu za muzej

Malo je grafitista, čak i svetu, koji su svojom idejom, originalnošću uspeli da otvore vrata muzeja savremene umetnosti. Može li se o grafitima govoriti o umetničkim delima? Kustos Muzeja savremene umetnosti u Beograda Dejan Sretenović kaže:

- Ja bih izbegavao tu nominalizaciju umetničko delo. Za smisao grafita je bitan kontekst u kojem se pojavljuje, njegova komunikacijska vrednost, on je amaterska forma izraza i ne bih od toga pravio fetiš. Jednostavno, autor grafita je svestan da je njegov rad podložan zubu vremena ili intervenciji aparata cenzure. Šta je drugo krečenje grafita nego cenzura? Grafit nije trajni beleg i on ima određenu vrednost u sadašnjem trenutku. Grafitista nije profesionalni umetnik koji vodi računa kako će da grundira platno kako bi ono trajalo narednih sto, dvesta ili trista godina. Ta vrsta namere, namere da se proizvede trajno umetničko delo ovde ne postoji.

Da li je neko razmišljao da napravi izložbu domaćih grafita u Muzeju savremene umetnosti?

- Grafiti nisu u biti muzejska umetnost i takva izložba bi bila ređanje foto-dokumentacije. Mislim da su grafiti pre svega sociološki fenomen koji bi bilo potpuno besmisleno vrednovati estetskim kriterijumima. Sasvim je sigurno da tu ima zanimljivih ličnih izraza i naravno, neko bi trebalo da se pozabavi time. Takav projekat po duhu i senzibilitetu mnogo je bliži institucijama koje se bave alternativnom kulturom poput Reksa ili Dom omladine.

Takva izložba grafita mogla bi da bude multimedijalna, zar ne?

- Multimedijalnost je pitanje formata izložbe.

Muzej savremene umetnosti imao je mnogo takvih projekata. Jedan neobična izložba posvećenu kompjuterskim virusima upravo je u Salonu muzeja savremene umetnosti. Zašto i grafiti ne bi dobili nešto slično?

- Izložba I love you nije umetnička izložba u klasičnom smislu, već se bavi jednim fenomenom nove tehnologije i njegovim društvenim aspektima. Tako i grafit, kao vizuelni fenomen urbane potkulture, nije nešto što ne ulazi u naš domen interesovanja, ali ima mnogo značajnih pojava u umetnosti koje treba obraditi. Npr. čitava scena osamdesetih. Ovde je posle potpune neaktivnosti ove institucije 90-ih godina ostalo mnogo posla koji mi treba da uradimo a koji se tiču novije istorije umetnosti. S druge strane takav projekat bi zahtevao jedan multidisciplinarni tim koji bi se kontinuirano bavio istraživanjem, fotografisanjem, komunikacijom sa autorima itd. Po meni je medij knjige najpogodniji za predstavljanje ovog fenomena.

Ipak neki grafitisti poput Kit Heringa su ušli u muzeje poput Vitni muzeja američke umetnosti u Njujorku?

- Istorijski primeri pokazuju da su među grafitisti neki ljudi bili izuzetno talentovani i da su svoju ideju uspeli da transponuju u one forme izraza koji odgovaraju sistemu umetnosti, da su napravili karijeru i zaradili novac. Ali to više nisu grafiti već ono što nazivamo post-grafitima. To je slikarstvo koje je izvedeno iz grafita. Kit Hering je prestao da radi ulične grafite i počeo da radi u formatu slike i da poštuje konvencije izlaganja i tada je ušao u muzej.

Šta bi na jednoj izložbi domaćih grafita bilo zanimljivo da se istakne?

- Recimo, videti razvoj i pisanog i vizuelnog jezika grafita, odnos poruke i političkog konteksta, šta je pisano i koja je bila forma za vreme Miloševića, pa tokom NATO bombardovanja i kasnije. To je jedan ozbiljan i kompleksan poduhvat.

Objavljeno u NIN-u broj 2899 od 20. jula 2006

Umetnost crnog pacova

“To sam ja i moje srce. I niko drugi...” kaže specijalno za NIN Sibil Pru, čovek koji je uveo šablon u grafite i od toga napravio umetnost

Zemlja avanture bila je zapravo malo skladište odmah iza jedne samoposluge u Parizu gde su klinci osamdesetih, bez da im policija duva za vrat, crtali grafite do mile volje.

Tu je Žerar Dima nešto kao radio, više gledao, kako se sprejevima (u to vreme ilegalno uvozna roba) prave zidne slike mahom kopije onog što je preko okeana došlo u vidu Wild Style grafita iz Njujorka. Jednog dana Žerar je dovukao svog drugara Sibil Pru da vidi adventureland. Sibil je istog trenutka bio zaražen i samo je bilo pitanje vremena kada će i on uzeti sprej u ruke da napravi grafit.

“Oktobra 1981. godine u luci Termopili pokušali smo da reprodukujemo neki američki grafit na jednoj kućici koja se raspadala. Kakav je to fijasko bio!”, priseća se Sibil dodajući da je predložio šablon i da krenu iz početka. Od imena, jer je kao što je Norman Mejler jednom rekao, ime je religija grafita.

Inspiraciju za svoj ulični, umetnički pseudonim Blek le Rat Žerar i Sibil su našli u italijanskom stripu Blek stena (Blek le Rock) koji su čitali pod pokrivačem u svetlosti baterijske lampe, pošto ih mame poljube za laku noć. Ideja da upotrebe šablon potiče takođe iz detinjstva, Sibilovog.

“Jako davno, šezdesetih, putovao sam sa roditeljima po Italiji. Na ulicama Padove video sam portret Dučea sa šlemom, zaostao iz II svetskog rata, koji je pravljen uz pomoć šablona, samo tada su ljudi boju nanosili četkama jer nisu imali sprejove”, kaže Sibil Pru, ne poričući da je duo Blek le ret imao “želju da privuče pažnju svih ljudi iz kraja, da se svi zapitaju – ko svake noći pravi ove male crne pacove, bananice, čikice na ulicama 14. i 18. arondismana?”

Poslednja zajednička akcija Žerara i Sibila bila je briljantna do lucidnosti – 31. decembra 1981. godine naslikali su mnogo crnih pacova (koji su širili kugu) oko Temla i Bobura (jednog od svetilišta moderne umetnosti).

“Bilo je jezivo hladno te večeri, ali čuvare muzeja nije mrzelo da nam priđu i pitaju nas šta mi to radimo. Odgovorili smo “umetnost” što je izazvalo njihovo smejuljenje, ali su nas ostavili na miru”, priča Sibil, koji je ubrzo nastavio sam da grafitira ulice jer je Žerar imao neka druga (pametnija?) posla.

Blek le ret ostao je pri šablonima jer se američki Wild Style grafiti ne uklapaju u francusku sredinu i arhitekturu. Ova tehnika grafitiranja uklopila se u ulični šarm velikih gradova poput Londona, Berlina, Melburna, Vašingtona... ali ne i u definicije umetnosti.Uostalom, i Brankuzi se silno namučio da američkom pravosuđu objasni kako je njegova skulptura “Ptica u letu” umetničko delo.

“Nigde na kugli zemaljskoj umetnost grafita nije priznata i u mnogima je ozbiljan zločin ako radiš grafite. Naravno, svako može da pravi grafite. Neki su zaista divni, ali mnogi su ružni i dosadni. Čini mi se da je sada vreme da se napravi razlika između umetnika koji rade na ulicama sveta”, kaže Sibil koji je posle trogodišnje bitke na sudu – izgubio ne uspevši da dokaže da su njegovi grafiti umetnost.

Pod pretnjom višegodišnje kazne zatvora primoran je da odustane od rada sa šablonima. Međutim, nije sve ostalo na tome. Blek le ret je privremeno zamenio šablone posterima, a onda je januara 2006. godine rešio da sve zabrane pošalje, ponovo, do đavola i progovori šablonima.

“To sam ja i moje srce. I niko drugi. Kada praviš grafit, obično si sasvim sam, ali već sledećeg dana hiljade i hiljade ljudi videće tvoj rad u urbanom prostoru. Za mene su grafiti način da se nešto što dolazi iz mene pokažem svima. Šta drugo umetnik traži nego da ga da publike vidi?”, kaže Sibil, koji nije mogao da ostane nem na vest da je 5. januara novinarka Florens Obenas oteta u Iraku.

Tokom njenog zatočeništva, koje je potrajalo do 11. juna, Blek le ret je šablonima, islikavao Florens u prirodnoj veličini na fasadama zgrada, zidovima, ogradama, svuda gde je Florens hodala pre nego što je kidnapovana. Kako je poslednji pohod Blek le ret naprosto oduševio ne samo Parižane nego i svetske medije, francuskim vlastima je nekako bilo nezgodno da ga uhapse – ovaj put.


Objavljeno u NIN-u broj 2899 od 20. jula 2006

BELEF

Virus ljubavi

Postavka I love you [rev. eng] neobična je i po tome što je u salon Muzeja savremene umetnosti namamila publiku koju je lakše zamisliti kako nešto hakeriše pred monitorima RS nego na otvaranju izložbi

Oni koji iole nešto znaju o bezbednosti i kompjuterima setiće se da je volim te (I love you) zapravo najgadniji od svih virusa koji imaju tu nezgodnu osobinu da se poput epidemije šire Internetom. Preračunato u dolarima šteta izazvana samo ljubavnim virusom bila je negde oko 20 milijardi.

Upravo ta infektivna priroda kompjuterskih virusa dobila je nedavno i svoju umetničku formu. Multimedijalni projekat I love you [rev. eng] koji se od 11. do 24. jula nalazi u salonu Muzeja savremene umetnosti osmislio je digitalcraft.org pri Kulturnom birou Frankfurta. Ideja je bila da se fenomen kompjuterskih virusa istraži iz tehnološke, istorijske, političke i kulturološke pozicije, a posebno je zanimljiv pokušaj da se izvuče dosledna paralela između ljudskog nervnog sistema (uključujući i nedokučivi mozak) i načina na koji umreženi kompjuteri razmenjuju informacije.

Kako ova izložba pokušava da nađe onu, u suštini tananu, nit koja razdvaja hakera i krekera – odnosno dobre momke koji troše energiju i živce kako bi stvorili protivotrov za sve izume loših dečaka – nije ni čudo što je ova neobična postavka namamila u Salon i onu publiku koju je lakše zamisliti ispred kompjuterskih monitora nego na otvaranju izložbe.

Većina njih koji izgledaju kao da im nije ni 18 godina znali su mnogo o logici i mutantnoj, očaravajuće mračnoj prirodi virusa. Ipak, to im nije smetalo da sa beskrajnim uživanjem sednu i isprobaju ovaj vremeplov koji ih je vratio na propušteni početak cele priče. Bilo im je teško da odole ljupkosti koda u obliku malog “pajper čiroki” aviona na belom ekranu. Silno ih je zabavljalo da promatraju onu malo stariju publiku koja se s naporom prisećala da je nekad videla nešto slično što se zvalo signalizam, a koja se uprkos jasnim uputstvima na zidu, naravno, nije usuđivala da pomenuti program aktivira i poleti na ovom primitivnom simulatoru.

Istu, više zabavnu nego edukativnu, svrhu imala je za ovu, mlađu, publiku i “laboratorija virusa”, odnosno nekoliko kompjutera (bez pristupa Internetu) sa instaliranim programima za pravljenje trojanaca, crva, virusa koji su smišljeni poslednjih godina prošlog veka.

Strogu inspekciju imao je da istrpi pojmovnik osnovnih termina kojima operiše u ovom virtuelnom svetu. Sasvim zanemarljive zamerke, pre svega na prevod, mogle su se čuti tu i tamo što je pre odraz tehničke superiornosti engleskog jezika nego neznanja prevodilaca.

Video fanzin “Razbijeni” (thebroken) zaslužio je na skali divljenja ocenu kul (cool) kao najkorisniji deo izložbe. Kevin Rouz i Den Hauard uvlače gledaoce na gotovo jednočasovni put u kompjutersko podzemlje.

U prvoj epizodi traga se za nezaštićenim bežičnim vezama kako bi se “provalila” već neka mreža mobilne telefonije, a ko do sada nije čuo za free pizza 4 life pristup imao je prilike crno na belo da vidi o čemu je reč. Drugi deo priče svodi se na to kako za svega 20 dolara napraviti door buster za kućnu upotrebu. Poslednja i najduža epizoda je instant kurs za razbijanje lozinki koji se završava pravom poslasticom.

Intervju sa Kevinom Mitnikom, nedavno rehabilitovanim krekerom koji je između ostalog razmagnetisao kompjuterske sisteme Fuyitsua, Motorole, Nokije i San Mikrosistems, našao se na kraju priče kako bi Mitnik ispričao koliko je jednom krekeru teško u zatvoru i usput pokušao da sve njemu slične prevede na stranu dobra.

Objavljeno u NIN-u broj 2899 od 20. jula 2006

Seks i World Cup 2006

I one vole...fudbal

Svetsko prvenstvo u fudbalu dalo je podsticaja nemačkoj seksualnoj industriji i nažalost prinudnoj prostituciji.

Kažu, nikad svetsko prvenstvo u fudbalu nije bilo tako dobro organizovano kao ovo u Nemačkoj. Nesumnjivo, čim ni nestašica piva, koja je zavladala pre nego što se znalo ko će s kim u osminu finala, nije izazvala demonstracije na ulicama Berlina, Kelna, Frankfurta.

Za opšte dobro raspoloženje oko tri miliona, uglavnom muških, navijača postaralo se ne samo uobičajenih 400 000 seksualnih radnica već i mnoge njihove koleginice koje su specijalno za ovu fudbalsku priliku doputovale kako bi zaradile koji evro više.

Oprezni Nemci su dali sve od sebe da ih ništa ne iznenadi. Pripreme su počele na vreme i bile su temeljne. Najpre je sagrađen mega bordel koji je dobio ime po grčkoj božici-devici. Turski biznismen Haki Simsek uložio je pet miliona evra i sagradio “Artemis” svega dva kilometra od Olimpijskog stadiona (istog onog gde Hitler nije hteo Ovensu da uruči zlatne medalje i gde je Leni Rifenštal snimila jedan od svojih antologijskih filmova).

Najveća i najluksuznija javna kuća na svetu otvorena je od 10 sati ujutro do 4 sata sledećeg jutra, gde je zaposleno oko 40 lica pomoćnog osoblja.

Prostitutke, njih stotinak (oba pola i svih boja kože) tehnički nisu zaposleni u sauna klubu “Artemis” ali se na četvrtom spratu nalaze prostorije koje one iznajmljuju. Ulaznica u ovo carstvo seksualnog zadovoljstva košta 70 evra. Za te pare gost “Artemisa” može samo da se šetka oko barova ili na terasi. Zveranje u plakate ispred jednog ili drugog bioskopa i virkanje na neku ili sve četiri pozornice takođe je besplatno. Piće, hrana, sauna, brčkanje u bazenu, masaža, seks čak i gledanje utakmice u bioskopu plaća se posebno. Cena zavisi samo od toga šta gost želi, a novčanik otežao od kreditnih kartica i novčanica se nekako podrazumeva.

Za one navijače tanjih buđelara koji slave pobedu ili traže utehu poraženih u zagrljaju seksualnih radnica u mobilnim “kućama zadovoljstava”. Pored kreveta u sobicama sa zidovima od šper-ploče uvek ima dovoljno slatkiša, grickalica, automata za kondome, a tu su i neizbežni toaleti, alarmi i izlazi za slučaj opasnosti. Ipak, usluga u “kućama zadovoljstava” u poređenju sa “Artemisom” je kao žvakanje bigmeka umesto večere kod Maksima.

Kako je prostitucija ozakonjena 2002. godine seksualni radnici (naravno samo oni koji su registrovani) plaćaju porez i za uzvrat od države dobijaju socijalno i zdravstveno osiguranje. Međutim oko 50 do 70 odsto prostitutki u Nemačkoj su stranci, vrlo često ilegalni doseljenici što Nemcima stvara mnogo više od uobičajene glavobolje naročito u kvartovima “crvenih fenjera” i na ulicama Hamburga, Kelna, Dortmunda...

Prema podacima “Hidre”, organizacije koja se bori protiv diskriminacije seksualnih radnica u Nemačkoj, na desetine hiljada prostitutki, uglavnom iz istočne, centralne i jugoistočne Evrope pridružilo se fudbalskoj fijesti kako bi iskoristile ovu jedinstvenu poslovnu priliku. Procene koje su se pred početak svetskog prvenstva mogle pročitati i u novinama kretale su se od 40 000 do 100 000 prostitutki bez nemačkih pasoša.

Kao što se i očekivalo, neminovna i za Nemce svakako neželjena posledica je veća promet u ilegalnoj trgovini ljudima i prinudnoj prostituciji.

Ozbiljno upiranje prstom u Nemačku počelo je u septembru prošle godine. Otvaranje «Artemisa» bio je povod da se podignu gromki glasovi i u Evropskom parlamentu. Švedski ministar pravde Tomas Bodstrom, bio je zgranut da vidi Nemačku kako obezbeđuje infrastrukturu prostitutkama i njihovim klijentima.

Da trgovina ljudima i prinudna prostitucija postoje samo u zemljama koje imaju liberalniju politiku po ovom pitanju možda bi se i moglo razumeti što se švedski ministar pravde toliko zgražava. Ali kako to nije slučaj, Nemce (i ne samo njih) sve ove teške reči užasno podsećaju na licemerje i nesposobnost Evrope da stane na rep ovoj vrsti organizovanog kriminala koja trenutno donosi veći profit nego ilegalna trgovina oružjem.

Samo u Nemačkoj u svakom trenutku ima oko 15 000 osoba koje su žrtve ove vrste trgovine, dve trećine su žene i devojke i gotovo sve (više od 90 odsto) su primorane na prostituju. Makroi na svakoj od njih godišnje zarade više od 55 000 evra.

Javna kampanja «Završni zvižduk – Stop prisilnoj prostituciji» od marta neizbežni je deo dekora World Cup 2006. Međutim iako su u pomoć su pritekli mnogi uključujući zelene u Bundestagu, nevladine organizacije, gradske vlasti, čak i Nemačku fudbalsku asocijaciju - spektakularnih rezultata i prijatnih iznenađenja u borbi protiv ilegalne i prinudne prostitucije nažalost neće biti na ovom svetskom prvenstvu.

Objavljeno 6. jula 2006. godine u NIN-u broj 2897

Interview: Dr. Lutz Kinkel, www.stern.de

Fishing for Users Every Single Day

How weekly Stern attracts 5 million readers per week to click its online edition?

In the online world of weekly news magazines it is two kinds of editors. So-called traditional ones whose might be excellent print editors but actually have difficulties to understand that it is not OK if website is “dead” (not updated) for a week or if it is only copy-paste version of paper mother. And in this business it is other, still rare, kind of editors which eventually gets what all welcomes – increase of income attracting more unique users every single day. Dr. Lutz Kinkel, deputy editor of www.stern.de, explains why online editions and clicks are so important even for the second largest German magazine with circulation of roughly about million sold copies.

Kinkel: Now days as a big magazine you need home page for your personal image, to communicate with the users and to penetrate younger people. Previous generations were focused on print magazines and newspapers, younger generation is heaving a wild mix of media in which the SMS, computer games and internet play important role. So if you do not want to lose these readers then you have to have home page. Clicks are the sort to say coin you are paid. In Germany we measure the clicks in a way you can say how much you have unique users. In the case of stern.de it is 5 million users which are coming every week. If you have a lot of unique users you can argues with this advertisement guys saying “We are even bigger than normal print magazine.”

Is it any other benefits for Stern magazine?

Kinkel: Home page is also used as platform for distribution of the magazine. You can subscribe and for publisher it is extremely comfortable because usually you have to go from door to door showing the magazine and to pay a hell lot of money to people running around and here it is sold simply by home page.

Cost free culture is in the heart of every internet user and print magazines, expecting more profit in a future, already invested millions to create online editions. Startup investments have not been repaid and in the most of the cases online editions are not profitable. Is it the case with stern.de?

Kinkel: As fare as I know, as editor, we are now days sending money. But income is definitely increasing and it is increasing on a range let say 20 maybe 30 and sometimes even 50 percent a year. If you count your fingers you can easily say OK it needs two maybe three years, but then stern.de will generate certain profit. So on in all we are financially dependant of Stern magazine but stern.de has own business development. You can not take guys from print, because they do not know what to integrate in online business.

What is uniqueness of stern.de comparing with its main competitors - Der Spiegel and Focus?

Kinkel: Der Spegel has the largest home page of the all German magazine, but what we are trying is to integrate a lot of photos. Stern.de wants to be visual leader and to entertain people with good design and photostrechen (photo and small information about it). We find out that users enjoy it very much – it is short, very quick, visual and people do like it. From same reasons we also do tests concerning the knowledge, for example about big ships. Users usually have about 20 questions, multiple choices and when they complete it feedback regarding their knowledge.

How much blogging is interesting for Stern.de readers?

Kinkel: Stern blogs is something we tried on our home page inviting journalists from print magazine and other writers to write for us diary. Wee have big variation of topics. Some are concentrated on computer games, others on exotic places telling Germans hove people in Laos and Vietnam live. But I have to add that only blogs which are exposing the person itself are successful. Blogs wich are dealing with relationships,love, plain daily life. Blogs which are very intimate and personal are the stuff which is a drug for readers. Problem with our blogs is that they are written by journalists which are not willing to expose them selves as a private persons.

The most of the content on stern.de is free. Do you have anything, like access to archive, that is available to users only if they pay?

Kinkel: Archive are for free, but it is small part which should be sold. For example, Hans-Ulrich Jörges. He is writing every week a commentary in the print magazine and it is really important because he is very influential as the leading political journalists. If you want to read on home page his commentary you have to pay one euro. But, as far as I know the business it doesn’t work that good, because in internet everybody expect to get everything for nothing. Also on http://view.stern.de, one of the sites which belong to Stern user can for certain amount to buy space, publish photos and post comment. It is high successful. Everybody can see all photos for free. It is like competition between users – Who got the best? Some of the photos are picked and published in a print magazine and it is a sort of kick that your photography could be published in magazine like Stern. I think that is why this project is highly successful.

Behind the small heart icon in witty placed navigation bar, next to search option, stern.de offers, for 100 euros membership in Parship. Is it so lucrative to offers dating services?

Kinkel: It is a independent dating agency and we just provide this small symbol on our home page so that users can click on that and you can get some money. This is it – a form of advertising, little bit hidden advertising.

Thanks to:
Frank Chickowore, Zimbabwean journalist for editing
Mongkhon Vongsam-ang, Lao journalist for photo

Pecanje čitalaca

O tome kako privući pet miliona čitalaca da svake nedelje kliknu na onlajn izdanje njuz magazina, za NIN govori dr Luc Kinkel, zamenik glavnog i odgovornog urednika elektronske verzije nemačkog “Šterna”

Nemačka je epicentar fudbalske groznice zvane World Cup 2006. od koje se očekuje i da pogura lokalnu ekonomiju... Istovremeno, Nemačka je i zemlja magazina (oko 6000!), čiji urednici trenutno uglavnom trljaju ruke sabirajući koliko evra će uzeti od oglašivača. Koliko će ko trljati ruke zavisi i od toga koliko je para i truda prethodnih godina uloženo u sopstvena on-lajn izdanja.

Prema podacima Verband DeutcherZeitschriftenverleger, prošle godine je oko 271 miliona evra potrošeno da bi se razne reklame i baneri našli na sajtovima nemačkih medija, što je skoro 11 puta više nego 1998.

Dr Luc Kinkel, zamenik glavnog i odgovornog urednika http://www.stern.de (onlajn izdanja Šterna), u intervjuu za NIN objašnjava zašto su onlajn izdanja toliko značajna za jedan od najvećih nemačkih nedeljnika sa milionskim tiražom. Na početku razgovora naglašava:

- U današnje vreme svaki veliki magazin mora da ima home page, svoje elektronsko izdanje, zbog imiya, ali i komunikacije sa čitaocima... Pogotovo ako želi da privuče mlađe čitaoce. Prethodne generacije su bile fokusirane na magazine i dnevne novine. Mlađe generacije imaju na raspolaganju divlji miks medija – od SMS-a do kompjuterskih igrica i interaktivnih mapa. U njihovom svetu Internet ima veoma važnu ulogu i ako ne želite da izgubite ove čitaoce morate da imate svoje elektronsko izdanje. I to ne bilo kakvo, već odlično. U slučaju Šterna govorimo o pet miliona korisnika nedeljno koji dođu na naš sajt.

Zašto su “klikovi” na sajtu značajni?

- U Nemačkoj su „klikovi” na sajtu novčić koji vas hrani. Njima merimo uspešnost, tako
da tačno znamo koliko jedinstvenih korisnika (unique users) imamo na sajtu. Ukoliko imate puno jedinstvenih korisnika, možete da se ubeđujete sa ljudima iz marketinga i oglašivačima jer uvek možete da kažete: “Mi smo čak veći od normalnog štampanog magazina.”

Kakve koristi od toga ima Štern koji se štampa na papiru?

- Sajt se takođe koristi i kao platforma za distribuciju magazina. Preko onlajn izdanja možete da se pretplatite i na Štern na papiru, što je izuzetno ugodna pozicija za izdavača. Pre ste morali da odvojite mnogo, mnogo para kako biste platili ljude koji su trčali na sve strane, sa magazinom u ruci, i ubeđivali ljude da se pretplate. Preko sajta pretplata je jednostavnija i brža, a to je ono što današnji čitaoci traže.

S jedne strane, u srcu svakog Internet korisnika je da ono što želi dobije besplatno, a, sa druge strane, mediji su investirali milione evra očekujući profit od onlajn izdanja. Većina nije uspela da povrati uloženo, tj. nisu profitabilni. Da li je to slučaj i sa stern.de?

- Ono što znam kao urednik jeste da mi trošimo pare, ali se i profit definitivno povećava. Stopa rasta je otprilike između 30 i 50 odsto godišnje. Čak i ako, kao ja, niste mnogo spretni sa brojevima, na prste možete da izbrojite koliko vam je godina potrebno da povratite uloženo. U našem slučaju mislim da ćemo za dve, možda tri godine moći da kažemo: OK, sada stern.de generiše značajan profit. Sve u svemu, mi smo još finansijski zavisni od Šterna, ali imamo svoje ljude za razvoj biznisa.

Šta je ono što razlikuje stern.de u odnosu na konkurente kao što su “Špigl” i “Fokus”?

- Špigl ima najveći sajt od svih nemačkih magazina, ali ono što mi pokušavamo jeste da integrišemo mnogo fotografija. Stern.de želi da se nametne kao vizuelni lider i da privučemo čitaoce dobrim dizajnom i odličnim foto-galerijama i foto-reportažama na sajtu. Otkrili smo da korisnici u tome uživaju jer je kratko, brzo i zabavno.

Gotovo sav sadržaj na stern.de je besplatan. Da li postoji nešto što naplaćujete, recimo pristup arhivi?

- Arhive su besplatne kao i sve ostalo na našem sajtu. Jedini izuzetak su komentari Hansa Ulriha Jergesa. On svake nedelje piše za print magazine i svi ga smatraju veoma značajnim i uticajnim novinarom. Mislim da nije preterano ako kažem da je jedan od vodećih političkih novinara u Nemačkoj. Ako želite da pročitate šta je on napisao, morate da platite jedan evro. Međutim, koliko znam, ovaj biznis ne funkcioniše najbolje jer, kao što ste rekli, svi na Internetu očekuju da dobiju sve – za dzabe. Takođe, na, jednom od sajtova koji pripada Šternu, korisnici mogu za određeni iznos da kupe prostor na kome mogu da objave svoje fotografije i komentare. Ovo je izuzetno uspešan poslovni model jer svi mogu da vide sve slike besplatno, ali objavljivanje fotografija se pretvorilo u neku vrstu takmičenja ko je najbolji. Povremeno izaberemo najbolje fotografije i objavimo ih u papirnom izdanju, što je dodatni motiv za korisnike da odvoje novac.

SERBIAN VERSION published in NIN issue 2894, 15 Jun 2006

Dodirnuti Veneru

Posetioci će do mile volje prstima moći da ispituju Senekine šiške, ili sandalu Marka Aurelija

Ceo život nas uče kako je lepota izložena u muzejima toliko fragilna da joj se treba diviti očima, a nipošto prstima. Ali za koga se zapravo može reći da nije poželeo, bar jednom, da krišom dodirne, recimo mermerne grudi Miloske Venere? Čar izložbe “U dodiru s antikom” upravo je u tome što će od sutra pa sve do 30. aprila posetioci do mile volje prstima moći da ispituju Senekine šiške, ili sandalu Marka Aurelija, odnosno svih 24 skulpture koje su zahvaljujući upravo započetoj saradnji sa muzejom Luvr stigle u Narodni muzej.

“Ova taktilna izložba namenjena je pre svega slepima, slabovidima, osobama sa oštećenim sluhom i korisnicima invalidskih kolica. Želeli smo da uživaju u umetničkim delima, da dožive nešto što pre nisu mogli”, kaže Borka Sundać iz Ministarstva kulture, dodajući: “Namera nam je da kroz jedan angažovaniji pristup njihovim problemima doprinesemo senzibilizaciji društva za njihove potrebe”.

A to znači da je rastojanje između postamenata nešto manje od dva metra kako bi invalidska kolica nesmetano mogla da prolaze između eksponata izrađenih od mermera, gipsa ili sintetičke smole. Na podu je postavljena reljefna gumena traka da bi svi slepi mogli da idu od eksponata do eksponata. Ispred svake skulpture nalaziće se veliki panoi sa fotografijom (poklon Tifološkog muzeja u Zagrebu) i legende ispisane krupnim slovima odnosno Brajevom azbukom.

Pored uobičajene, pripremljena je dečija i audio verzija kataloga, kao i slušalice sa CD rikorderom za sve one koji bi radije da bez pomoći kustosa hodaju između skulptura. Za osobe sa oštećenim sluhom biće obezbeđen gestovni prevodilac. Specijalni povezi za oči pripremljeni su za sve one koji budu pokazali malo volje i hrabrosti da na svojoj koži, bar delimično, osete kakva je radost slepom da konačno “vidi” nešto od sve te lepote koju smo navikli da uzimamo zdravo za gotovo.

Najveći deo eksponata su gipsani odlivci odnosno mermerne kopije ili kopije od sintetičke smole oblikovane u umetničkim radionicama Luvra. Takođe posetioci će moći da se dive glavi Venere iz Singidunuma, Steli (nadgrobnom spomeniku) bankara iz Viminacijuma i Roksandićevoj bronzanoj skulpturi “Dečak koji vadi trn”.

Kako bi se deci što više približila antička skulptura, Odeljenje za edukaciju u Narodnom muzeju organizovaće 23. i 24. februara kratak kurs za vaspitače i nastavnike. Svakog utorka, srede i petka za najavljene grupe predškolske dece i učenike svih uzrasta pored uobičajenih tura sa kustosom pripremljene su i interaktivne radionice – zapravo, igrice. Takozvani radni listići, nimalo nalik na one iz škole, detektivske priče i potraga za blagom.

“Ideja je da se deca vraćaju do eksponata. Rešavajući detektivski zadatak treba da nađu recimo neki karakterističan detalj ili da kroz niz uputstava tj. tragova nađu blago”, objašnjava Elijana Gavrilović, šef Odeljenja za edukaciju, dodajući da u Narodnom muzeju već dve godine postoji Dečiji klub koji broji oko 350 članova ne starijih od 14 godina.

Dan uoči otvaranja izložbe “U dodiru sa antikom” Siril Gujet, zadužen za program promovisanja hendikepiranih osoba i mladih pri Luvru održaće u Ministarstvu kulture (Vlajkovićeva 3) predavanje “Forme, crteži i slepilo: predstava tela shvaćena dodirom” kako bi preneo iskustva stručnjaka koji su pre nekoliko godina osnovali Taktilnu galeriju Luvr muzeja. O uticaju antike koja se javlja u francuskim kraljevskim kolekcijama od renesanse pa do 18. veka, govoriće Ženevjev Bresk-Botje, glavni konzervator vajarskog odseka Luvr muzeja.

Stroga pravila poslovne politike Luvra morala su se ispoštovati iako je reč o kopijama originalnih skulptura koje se mogu videti, ali ne i pipnuti, samo ako nekog put vodi u Pariz. A to znači da su Siril i Ženevjev ne samo putovali kamionima zajedno sa eksponatima nego su ih raspakivali iz specijalnih sanduka (napravljenih u Luvru) i pažljivo postavljali na pijedestale – baš kao što bi to morali da čine i sa originalima.

Na pitanje da li postoji bojazan da mnogi neće doći na izložbu jer je reč o kopijama a ne o originalima, Ivana Zečević iz Ministarstva kulture, koje je zajedno sa Francuskim kulturnim centrom i francuskom ambasadom uložilo više od milion i po dinara, kaže: “Ne verujem da će se to dogoditi. Ipak je više onih koji znaju da se u tom pravcu kreće moderna muzeologija i onih koji će doći jer im nikad ranije nije dozvoljeno da dodirnu antičku umetnost”.

Objavljeno 16. februara 2006. godine u NIN-u broj 2877