Naći zajednički interes

Venecijanska komisija predlaže da se kolektivno Predsedništvo BiH ukine i zameni “indirektno biranim predsednikom sa vrlo ograničenim ovlašćenjima”

Ovakava kakva jeste, Dejtonskim sporazumom zacrtana Bosna i Hercegovina, sa tri konstitutivna naroda, dva entiteta, jednim distriktom, 12 ministara obrazovanja, tri ustavna suda itd., nesumnjivo je najapsurdnija evropska država.

“Ni deset godina nakon donošenja Ustava, BiH nije funkcionalna država. Zapinje na svakom koraku”, kaže profesor Pravnog fakulteta u Sarajevu Ćazim Sadiković, predstavnik BiH u Venecijanskoj komisiji.

Država BiH je neprekidno na ivici bankrota – birokratija svake godine proguta bar polovinu bruto domaćeg proizvoda. U zemlji u kojoj se gotovo ništa ne proizvodi, sa oko četiri i po miliona ljudi od kojih oko 44 odsto nema posla, kolektivni šef države – tri člana Predsedništva BiH – u prošloj godini, samo na gorivo i račune za mobilne telefone, potrošio je 400 000 konvertibilnih maraka! Zato je međunarodna zajednica kroz usta Venecijanske komisije predložila ukidanje nepotrebnih institucija i mehanizama kroz izmenu Ustava.


“Ustav BiH nije nastao kao rezultat određene političke volje, već kao produkt volje međunarodne zajednice i kompromisa predstavnika tri naroda”, kaže dr Mile Dmičić, profesor Pravnog fakulteta u Banjaluci i sekretar Ustavnog suda Republike Srpske, koji veruje da je Ustav BiH fleksibilan i da njegova primena omogućava razvoj ekonomskih, političkih i međunarodnih odnosa. Protiv je revizije Dejtona. Zalaže se da entiteti ostanu glavni akteri.

U samoj srži problema postojećeg Ustava je što se niko ne oseća odgovornim unutar državnih struktura. Za sve što je loše, naravno, krive međunarodnu zajednicu. A nezadovoljna sporim napretkom ta ista zajednica često donosi odluke koje nisu kompatibilne sa pravnim sistemom BiH.

“Ustav BiH nije rezultat plebiscita ili referenduma. Njega niko nije verifikovao i, što je još paradoksalnije, ni do dana današnjeg nemamo autentičan, zvaničan, prevod sa engleskog jezika, koji nije maternji jezik nijednom narodu u BiH. Osim toga, u nas imate takvo pravno šarenilo da ga nigde u Evropi ne možete naći. Smatram da je u interesu svih nas da ga sami promenimo”, kaže Mato Tadić, predsednik Ustavnog suda BiH, dodajući da bi voleo da vidi BiH kao jasno decentralizovanu državu sa sve tri grane vlasti, regionima i opštinama i institucijama jasnih nadležnosti, ali samo pod uslovom da se s takvom državom slože svi – Bošnjaci, Srbi i Hrvati.

Neophodnost da se novi ustav BiH donese sporazumom svih koji žive u Bosni uviđa i visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu.

“Međunarodna zajednica neće nametnuti novi Ustav BiH jer promene ustava treba da budu dogovorene uz saglasnost sva tri konstitutivna naroda u BiH. Smatram da će vremenom postati neophodno razmotriti koji je način najbolji da se stvori sistem vlade koja će služiti građanima, ali takva debata za sada nije prioritetna”, kaže lord Pedi Ešdaun.

Za razliku od lorda Ešdauna, Venecijanska komisija smatra za prioritet da se promene Ustava dogode što pre. Kako bi se uspostavila neophodna, a nepostojeća, ravnoteža, ova komisija naglašava sukob između principa kolektivne jednakosti etničkih (samo konstitutivnih) naroda i principa pojedinačnih prava i jednakosti građana.

“Potpisali smo Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava, kao i nekoliko protokola koji imaju prioritet nad svim zakonima, uključujući i Ustav BiH”, kaže Sadiković, dodajući da Konvencija svim građanima BiH garantuje ljudska prava, i da je etnička diskriminacija zabranjena članom 14. Međutim, Ustav BiH štiti samo prava tri konstitutivna naroda. “Ukoliko niste Bošnjak, Srbin ili Hrvat, vi nemate prava da budete izabrani za člana Predsedništva, Parlamenta...”

Dodatno, prava Bošnjaka, Srba i Hrvata osiguravaju se pravom veta na osnovu vitalnih interesa konstitutivnih naroda. Problem nije u postojanju pravnog instrumenta poput veta, već u njegovoj primeni koja često blokira donošenje odluka u BiH.

Međutim, niko se do sada ni u Federaciji BiH ni u RS nije bunio što, recimo, Srbin iz Federacije BiH, odnosno Hrvat ili Bošnjak iz RS, nema pravo da bude izabran za člana Predsedništva entiteta u kome živi. Kako bi se izbegla ova teritorijalno-etnička diskriminacija, Venecijanska komisija predlaže “redizajniranje pravila o Predsedništvu BiH kako bi ona bila kompatibilna sa međunarodnim standardima”. Veruje se da multietničnost može da se zadrži, a da ne dođe do političkih potresa, tako što bi se kolektivno Predsedništvo ukinulo i zamenilo “indirektno biranim predsednikom sa vrlo ograničenim ovlašćenjima”.

Sličan lek preporučuje se i za Parlament – Dom naroda (viši dom) ukinuti, a mehanizam veta na osnovu vitalnog interesa koristiti u Predstavničkom (donjem) domu – ali samo onda kada je to zaista neophodno.

Ipak, najradikalnija ideja koju je Venecijanska komisija predložila jeste – reforma Federacije BiH. Umesto da Federacija reformu odlaže u nerealnoj nadi da će RS biti rasformirana ili ukinuta, bilo bi mnogo mudrije da sama ukine kantone. Kratkoročno gledano, ova ideja bila bi Hrvatima verovatno teško prihvatljiva, ali, dugoročno posmatrano, ova opcija dovela bi do stvaranja situacije slične onoj u RS, koja ima daleko manji i jeftiniji administrativni aparat. Ukoliko političari ne pokažu dovoljno mudrosti tu je i opcija B – premeštanje zakonodavnih nadležnosti sa kantona na Federaciju.

Kada će se i da li će se, međutim, sve ovo desiti, zavisi isključivo od toga hoće li Bošnjaci, Srbi i Hrvati konačno prepoznati zajednički vitalni interes – racionalnu, funkcionalnu državu, buduću članicu Evropske unije.

“Od nas zavisi hoćemo li ući u Evropu. Jednostavno, rekli su nam: gospodo, ovo su naši standardi i kriterijumi, izvolite, promenite se. Ako nećete, ostaćete tu gde jeste. Na prvoj stanici, u Bistriku!”, zaključuje Mato Tadić.

Objavljeno 11.08.2005 u NIN-u broj 2850

 

Intervju: lord Pedi Ešdaun, visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu

Nema suđenja srpskom narodu

“Moj cilj nije kažnjavanje Republike Srpske i građana Republike Srpske. Njih štiti Dejton, a moj posao je da podržavam Dejton”

Uoči obeležavanja deset godina od masakra nad Muslimanima u Srebrenici, lord Pedi Ešdaun, visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu, govori za NIN zašto je, ne samo njemu, toliko značajno da Radovan Karadžić i general Ratko Mladić pre 11. jula 2005. godine stignu u zatvorsku jedinicu u Ševeningenu.

“Nema mira niti pomirenja bez pravde. To se može desiti samo kada glavni tvorci zločina počinjenih tokom rata budu izvedeni pred lice pravde. Izručenje Mladića i Karadžića bi značilo da će Bosna i Hercegovina konačno ostaviti prošlost iza sebe. Zato je bitno da punih deset godina nakon tragedije u Srebrenici organi vlasti u Republici Srpskoj, kao i u Beogradu, učine sve što je u njihovoj moći kako bi se ovo zaista i dogodilo”, kaže lord Ešdaun, dodajući: “Niko nije iznad zakona. Ratko Mladić, Radovan Karadžić i ostali koji su optuženi za ratne zločine moraju odgovarati pred sudom, gde će se ispitati optužbe, gde će imati mogućnost da se brane. Zakon je taj koji štiti i podržava principe na kojima je izgrađena demokratija.”

Ipak, mnogi u Republici Srpskoj i Srbiji veruju da se u Haškom tribunalu sudi celom srpskom narodu koji se nastoji prikazati kao genocidan.
- Mladić i Karadžić, kao i druge osobe koje budu izvedene pred sud, snose individualnu odgovornost i sudiće se samo njima, a ne srpskom narodu.

U nastojanju da uhapsite Karadžića i Mladića, koliko su vam od pomoći vlasti u Beogradu, koliko su kooperativni?
- Kooperacija se ne može meriti dobrom voljom. Ona se meri konkretnim rezultatima – isporučivanjem optuženika u Hag. Postojao je značajan napredak početkom ove godine, ali izgleda da se tu i stalo. Međutim, ovaj proces se mora nastaviti sve dok optuženi koji su još na slobodi ne budu uhapšeni. To znači – Karadžić i Mladić.

Ukoliko Mladić i(li) Karadžić ne budu uskoro u Hagu, da li ćete opet primeniti mere koje bi represivno delovale na političare u Republici Srpskoj?
- Ja nikada ne spekulišem. Recite mi šta ima represivno u zamrzavanju bankovnih računa kriminalaca i političara koji su zloupotrebili svoj položaj da bi preusmerili novac iz javnih fondova i novac ulagača kako bi finansirali mreže ratnih zločinaca, kako bi punili svoje džepove – kao što je bio slučaj sa Privrednom bankom Srpsko Sarajevo? Šta ima represivno u smenjivanju pojedinaca koji aktivno pomažu optuženim ratnim zločincima da izbegnu pravdu, a čime blokiraju napredak BiH ka Evropskoj uniji i NATO-u, kao i izglede za prosperitet i mir za svakog građanina?

Možda da kaznite (ukinete) Republiku Srpsku?
- Moj cilj nije kažnjavanje Republike Srpske i građana Republike Srpske. Njih štiti Dejton, a moj posao je da podržavam Dejton. Cilj je da trpe pojedinci koji kradu od građana, pomažu ratnim zločincima i blokiraju budućnost BiH.

Prošle godine imali ste ključnu ulogu u reformi Vojske, a potom i policije. Kakvi su rezultati tih procesa koji su ukinuli Ministarstvo odbrane i Ministarstvo unutrašnjih poslova Republike Srpske?
- Reforma policije i odbrane BiH treba da obezbedi efikasne i ekonomične oružane snage sa civilnom komandom i kontrolom Vojske na državnom nivou, odnosno policijsku službu čije su sve zakonodavne i budžetske nadležnosti na državnom nivou. Cilj reformi je da se ukloni političko uplitanje u rad Vojske i policije. Obe reforme su uslov za integraciju BiH u evroatlantske strukture. Postignut je značajan napredak u reformi odbrane kada je prošlog meseca BiH poslala 36 deminera u Irak.
Reforma policije je, međutim, drugo pitanje. Napredak je trenutno blokiran jer je vladajuća stranka u Republici Srpskoj – SDS – odbila zahtev Evropske unije da policijska područja moraju na nekoliko mesta prelaziti međuentitetsku liniju razgraničenja.

Znači li to da ćete ponovo nametati svoju volju?
- Ja to neću, niti mogu nametati. Oni koji blokiraju restrukturiranje policije, a što je ključni uslov da BiH otpočne proces pridruživanja Evropskoj uniji, treba da znaju da će njihovo uporno odbijanje dovesti do izolacije BiH, naročito do izolacije RS, i to u vreme kada sve druge zemlje u regionu imaju sporazumni aranžman sa Evropskom unijom.

A hoćete li nametati, tj. ubrzavati izmenu Ustava BiH o kojoj se sve češće debatuje?
- Nipošto! Međunarodna zajednica neće nametnuti novi Ustav jer promene ustava treba da budu dogovorene uz saglasnost sva tri konstitutivna naroda u BiH. Smatram da će vremenom postati neophodno razmotriti koji način je najbolji da se stvori sistem vlade koja će služiti građanima, ali takva debata za sada nije prioritetna. Prioritet je da BiH započne pregovore za potpisivanje Sporazuma o pridruživanju i stabilizaciji sa EU, kao i NATO programu Partnerstvo za mir.

Objavljeno 07.07.2005 u NIN-u broj 2845

Pucanj u usta slobodne reči

“Treba se boriti da se ne donose restriktivni zakoni, koji će u ovom opštem beznađu biti pucanj u usta slobodi medija, što jeste namera ljudi iz senke koji upravljaju ovom zemljom”, kaže Đoko Kesić


Šest godina trebalo je princezi Karolini od Monaka da pred Evropskim sudom za ljudska prava u Strazburu dobije rat protiv paparaca nemačkih i francuskih tabloida koji su objavili fotografije princeze sa decom i njenog prijatelja, takođe sa decom, dok obeduju u restoranu. Odluka suda, doneta krajem juna 2004, bila je kristalno jasna: mediji su povredili princezino pravo na privatnost, zagarantovano Evropskom konvencijom o ljudskim pravima.

U Srbiji se trenutno vodi više od 300 postupaka u kojima neko traži da mu se na ime duševnih boli, povrede časti i ugleda, klevetanja, uvrede... plati. Oko trećinu tužbi čine one na račun dnevnog lista “Kurir”. Kako Đoko Kesić, glavni i odgovorni urednik ”Kurira” tvrdi, uglavnom nema tužbi koje ovaj list terete za narušavanje nečije privatnosti. Recimo, ni porodica Dušana Spasojevića zvanog Šiptar nije tužila “Kurir” kada je na naslovnoj strani objavio fotografiju beživotnog Spasojevićevog tela iz koga vire metalne žice kojima se određuje ugao pod kojim je balistički projektil prošao kroz telo.

“Sudski procesi protiv 'Kurira' vode se uglavnom zbog neke klevete. Svaka priča je za sebe. Tako imamo privatnu tužbu Glorije Pavković. Mila Štula nas tuži jer ju je jedan od naših kolumnista na šarenim stranama pomenuo u polurečenici sa kvalifikacijom koja je bogzna kako uvredljiva. Jedna pevaljka nas tuži jer tvrdi da nije pevala na nekom koncertu koji je organizovao JUL u Požarevcu. Mi objavimo da je to neki čovek rekao na sudskom procesu a ona tuži nas. U Kragujevcu nas je tužio čovek koji je prozvan na jednoj političkoj pres konferenciji gde je predsednik gradskog ili okružnog odbora Demokratske stranke izašao pred novinare i ispričao nešto za čoveka koji je direktor lokalne radio-televizije. Sve radio i lokalne televizijske stanice prenele su to, ali tužen je samo 'Kurir'. Ako bismo se držali tog principa, onda ne bismo objavili da je Brežnjev umro”, kaže Kesić. Na pitanje da li veruje da će Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja olakšati, odnosno hoće li zakon o zaštiti podataka o ličnosti odmoći 'Kuriru' da dolazi do informacija, kaže:

“Ne verujem. Premijer Koštunica ima jedno dobro razmišljanje kada kaže da zemlju treba urediti tako da ona u svakom segmentu bude pokrivena zakonom. Bolji je bilo kakav zakon nego da zakona nema i ja to poštujem. Verujem da će ovakvi zakoni zaživeti onda kada loši momci koji su se napljačkali para u ovoj zemlji operu te pare i ulože ih, ovde ili u inostranstvu, i počnu da brane to 'svoje’. E onda će se insistirati na poštovanju ovakvih zakona i prava do poslednje kapi krvi. U ovoj zemlji do tada takvi zakoni biće apsolutno minorna stvar u glavama političara koji ne vladaju ovom zemljom.”

Takođe, Đoko Kesić ne veruje da će novi zakon rešiti problem. “Treba se boriti da se ne donose restriktivni zakoni, koji će u ovom opštem beznađu biti pucanj u usta slobodi medija, što jeste namera ljudi iz senke koji upravljaju ovom zemljom.

Ponavlja se priča kako se tata Kenedi obogatio, ili priča o novoj ruskoj finansijskoj eliti. Mi se od te priče nimalo ne razlikujemo. Nema bogatog čoveka koji može da kaže: ja sam bio borac protiv Miloševićevog režima”, objašnjava Kesić.

Objavljeno 19.05.2005 u NIN-u broj 2838

Guverneru, odakle ti pare?

Slučaj Radovana Jelašića, guvernera Narodne banke Srbije, poslednji je primer nevidljivosti granice gde prestaje pravo javnosti da traži i dobije informacije od javnog značaja, odnosno gde počinje pravo jednog političara da joj ne kaže da njegova nova kuća na Dedinju, kako list “Kurir” tvrdi, košta milion i po evra

“To nije informacija od javnog značaja”, kaže bez oklevanja Rodoljub Šabić, poverenik za dostupnost informacija od javnog značaja. “Da bi nešto bilo informacija od javnog značaja mora da “nastane u radu, u vezi sa radom organa javne vlasti ili da je sadržana u određenom dokumentu.” Uz to se zaboravlja da poverenik Šabić može da poduzme mere tek kada neko podnese žalbu jer je nadležna institucija uskratila informacije.
Građanin ili tabloid mogao bi da računa da će takvu informaciju čekati i 40 dana ako se obrati opštini Savski venac i(li) Odboru za rešavanje sukoba interesa.

Naime, Jelašić je, kao i svaki drugi funkcioner, po Zakonu o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija morao da napiše izveštaj o svojoj imovini, kao i imovini, prihodima i dugovima supruge i krvnih srodnika u prvoj liniji. Ako je kuću kupio posle 31. marta, kad je podneo imovinsku kartu, pre 4. maja tu promenu morao je da prijavi Odboru za rešavanje sukoba interesa. Ako je guverner kuću pazario posle 4. maja, onda mu još nije istekao zakonski rok za prijavu koju ne mora ni da podnosi – ako je na računu prethodno imao (i prijavio) milion i po evra. U tom slučaju zapravo trebalo bi mu se samo diviti: “Zaboga, kako je pametan. Kako je čuvaran. Godine 1995. završavao je magistarske studije u Čikagu a uspeo je da uštedi tolike novce. Zar to nije divno – pravi čuvar narodne banke, zar ne?”

Ukoliko Odbor, posle ko zna koliko duge istrage, utvrdi da je guverner prekršio zakon, može da izrekne samo dve mere – upozorenje i javno objavljivanje preporuke za razrešenje.

Hoće li granica između prava na dostupnost informacija od javnog značaja i prava na zaštitu podataka o ličnosti biti jasnije određena zavisiće na kraju od narodnih poslanika. Ukoliko budu glasali u duhu neprosvećenog apsolutizma, može se desiti da Srbija dobije zakon u kome je privatnost političara jedina svetinja, a jedini ustupak građanima – tzv. poverenik kome se iza leđa podsmevaju jer u kancelariji vlade nema ni stolicu da sedne, a kamoli vladinu podršku i logistiku.

Centar za unapređenje pravnih studija predstavio je novi model Zakona o zaštiti podataka o ličnosti. U odnosu na važeći Ustav Srbije i Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, novi model predstavlja napredak jer građanima garantuje potpuniju zaštitu privatnosti koja u sebi sadrži ukupno 15 različitih prava.

“Još 1998. godine, kada je važeći zakon usvajan, bilo je jasno da je on zastareo jer je s jedne strane jamčio samo zaštitu tajnosti podataka o ličnosti, a sa druge strane članom 13 izuzeo kompletnu evidenciju Službe državne bezbednosti. Ta delimična zaštita privatnosti i to kompletno izuzimanje daleko su od evropskih standarda”, kaže prof. dr Vladimir Vodinelić, direktor CUPS.

Pišući novi model zakona, autori su se trudili da obrada podataka objedini “prikupljanje, beleženje, prepisivanje umnožavanje, kopiranje, prenošenje, pretraživanje, razvrstavanje, pohranjivanje, razdvajanje, ukrštanje, objedinjavanje, objavljivanje, upodobljavanje, menjanje, obezbeđivanje, korišćenje, stavljanje na uvid, otkrivanje, objavljivanje, kopiranje i na drugi način činjenje dostupnim, prikrivanje, izmeštanje i na drugi način činjenje nedostupnim, brisanje, oštećivanje i uništavanje”. Osim toga, tačno se navode slučajevi kada je obrada podataka nedopuštena, kada je potreban pristanak, a kada su oni slobodni.

“Ima posebno osetljivih podataka koji ne mogu večno da se čuvaju. Građanin ima pravo da bude brisan iz raznih evidencija kako ne bi stalno bio žigosan”, rekla je Sara Monteleone, saradnik CIMK, na skupu “Evropski standardi medijskog prava i profesionalne delatnosti u novinarstvu”.

Kako bi se uštedeli troškovi bespotrebnog uvećanja državne administracije, predloženo je da poverenik za zaštitu podataka o ličnosti bude isti onaj koji se brine i o dostupnosti informacija od javnog značaja, s tom razlikom što će mu po ovom slovu zakona mandat trajati pet a ne sedam godina. Prednost ovakvog rešenja počiva na uverenju autora da će izbeći loše iskustvo Slovenije čiji su poverenici u stalnoj zavadi.

“Pretpostavka je da će na ovaj način pravo na privatnost i pravo na slobodu izražavanja, koji su u prirodnom sukobu, biti potpunije zaštićena”, kaže Nemanja Nenadović iz nevladine organizacije Transparentnost Srbija koja je u martu objavila rezultate drugog kruga istraživanja o primeni Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja.

Najdalje od evropskih standarda su uslovi u kojima radi sadašnji poverenik Šabić. Recimo, trenutno najkraći put da se dođe do poverenika jeste preko OEBS-a, pošto u Kancelariji za saradnju sa medijima Vlade Republike Srbije nemaju telefon poverenika jer – on “ne sedi ovde”.

“Zakon je donet u novembru, poverenik je imenovan sredinom decembra i ja zaista ne mogu da shvatim da oni koji su odgovorni do sada de fakto nisu uradili gotovo ništa. Poverenik nije ni buyetska stavka i tek nedavno dodeljene su mu prostorije koje još nisu u funkciji”, kaže Rodoljub Šabić, poverenik za dostupnost informacija od javnog značaja. Osim beskrajnog dopisivanja sa generalnim sekretarom vlade, Šabić je mesecima čekao da Predrag Marković, predsednik Narodne skupštine Republike Srbije, shvati da mora na dnevni red da stavi izglasavanje saglasnosti o službi poverenika koji će brojati oko dvadeset osoba. Iako su Šabićevi akti dobili zeleno svetlo i administrativnog odbora i odbora za informisanje, status kvo potrajaće bar do juna, kada bi ova poslednja 29. tačka dnevnog reda mogla da dođe na red, ako poslanici ne odluče da im je godišnji odmor potrebniji.

Za utehu je da bar građani misle kako im je poverenik potreban. Nekoliko desetina zahteva stiglo je iako su građani zamoljeni da ne pišu žalbe. Pošto je rešio dve žalbe, Šabić je morao građanima da se javno izvini što ne može, kako sam kaže, da izigrava drugostepeni organ u odnosu na ministarstva kad nema ni stolicu na koju treba da sedne, a kamoli pisarnicu i logističku podršku. Ono što je poverenik uspeo da učini, jer mu je u tome pomogao OEBS, jeste objavljivanje vodiča koji na jednostavan način građanima pomaže da bez velikog napora shvate kakve informacije mogu da traže i šta sve mogu da učine ukoliko im se željene informacije uskrate.

“Posebno mi je drago što će ovaj priručnik biti preveden i na nekoliko jezika nacionalnih manjina koji su u službenoj upotrebi na delu naše teritorije. Od dolaska Miloševića na vlast to se nije radilo i nadam se da će u nekoj daljoj fazi ovaj priručnik biti preveden i na ostale jezike nacionalnih manjina”, kaže Šabić.

Ukoliko se građani budu žalili povereniku za zaštitu podataka o ličnosti, prema ovom modelu zakona poverenik će moći da odredi novčane kazne od 5 000 do 50 000 dinara. Na pitanje da li vlasti i dalje ostaje mogućnost da umesto zaštite privatnosti građana zapravo efikasno suzbija slobodu medija, Šabić kaže: “Problem sile i medija postoji. S jedne strane imamo slobodu medija koja je otišla u drugu stranu i imamo uticaj ne vlasti kao mehanizma, već pojedinaca i grupa koji imaju silu da medije usmere u određenom pravcu.”

Objavljeno 19.05.2005 u NIN-u broj 2838

General Dragoljub Draza Mihajlovic, photo: Artur Dzibilijan 

Dug koji se ne može vratiti

Američki veterani Drugog svetskog rata Đorđe Vujnović, Artur Džibilijan i Kler Mus Grov govore čime ih je Dragoljub - Draža Mihailović zadužio

Odlikovanje Legija zaslužnih četničkog generala Dragoljuba Mihailovića skupljalo je prašinu 57 godina – od 29. marta 1948. kada je Hari S. Truman posthumno odlikovao ubijenog generala, pa sve do 9. maja 2005. godine kada je orden iz drhtavih ruku devedesetogodišnjeg Đorđa Vujnovića, nekadašnjeg obaveštajaca Američke strateške službe (preteče današnje CIA), skliznula u ruke dr Gordane Mihailović.

Gotovo krišom, bez političara, pompe, podmetanja novinarskih diktafona i sevanja bliceva, u tišini američke rezidencije na Dedinju kćerki četničkog generala, koja je u istom ratu bila na strani partizana, američki veteran Artur Džibilijan darovao je album pohabanih korica sa fotografijama koje su nastale tokom boravka u štabu Draže Mihailovića.

- Generala pamtim kao velikog i jednostavnog čoveka. Bio je vojnik pre svega. Kad sam ga molio da krene sa nama u Italiju kako bi sa slobode nastavio borbu, odbio me je: “Moje je da ostanem uz svoj narod”, priča za NIN nekadašnji radio-operater Artur Džibilijan, od milja zvani džibi, koji je od početka jula do 26. decembra 1944. godine organizovao evakuaciju više od 500 američkih i nekoliko britanskih, odnosno ruskih vojnika iz Srbije i Bosne i Hercegovine.

“Ako smo izgubili nekog, to je bilo pre nego što su došli u generalove ruke. Srpski četnici su nas štitili, delili su ono malo hrane što su imali, a ranjene lečili najbolje što su umeli. Bilo je da Amerikanac dobije poslednje parče bajatog hleba, a da četnik ostane gladan”, pripoveda džibilijan naglašavajući da su četnici oskudevali ne samo u hrani, lekovima, već i u municiji i naoružanju. Ipak, koliko se seća, “par toplih cipela bilo je nešto najdragocenije što se moglo zamisliti u Preljanima.” Među američkim vojnicima postojao je prećutni dogovor da oni koji odlaze, ostave četnicima cokule kako ovi ne bi nogu umotanih u tanke krpe po snegu morali da marširaju. Otud toliko fotografija američkih vojnika koji se, nogu umotanih u vreće, smeju.

Koliko Džibilijan pamti, Amerikanci nisu izgubili nijedanog vojnika, odnosno avion. Njegove reči potvrđuje i sećanje Vujnovića koji je krajem novembra 1943. iz Vašingtona, preko Kazablanke i Kaira, nekako stigao u italijansku luku Bari odakle je do decembra 1944. koordinirao operaciju “Heljard” (Predvorje pakla).

“Moj posao je bio da stvorim i nesmetano održavam vazdušni most između nas i generala Draže Mihailovića koji nam je najpre poslužio da ubacimo nekoliko naših ljudi, a potom da evakuišemo one koji su oboreni pri povratku sa misija u Bugarskoj, Rumuniji, Hrvatskoj, duboko iza neprijateljskih linija”, objašnjava Vujnović dodajući da je operacija počela tek u julu 1944.
Vujnoviću je nejednom zaprećeno disciplinskim merama jer je pretpostavljenima umeo u lice da kaže kako svesno lažu kada sve ratne zasluge pripisuju samo Titu i partizanima.

“Da su Britanci saznali da je Džordž (Vujnović) uspeo da izmajmuniše pošiljku od 600 pari cipela kao i nešto hrane i lekova za Dražu i njegove ljude – izveli bi ga pred vojni sud”, ubacuje se Džibilijan.

Jedan od 500 spasenih je i Kler Mus Grov, nišandžija koga su 13 jula 1944. godine Nemci oborili kada se vraćao iz akcije u Hrvatskoj. Sutradan je Grov peške napustio kuću. Srećom, brzo je naišao na četnike, ali marš u Dražin štab u Preljanima je potrajao tri nedelje.

“U Dražinom štabu u Prenjanima sam upoznao Džibija i generala. Dva dana pre evakuacije general Mihailović je izvršio smotru svojih ljudi. Potom je prišao svakom od nas i rukovao se. Sećam se da je imao snažan i prijatan stisak i da je imao pogled vrlo tužnog, da ne kažem razočaranog čoveka. Kao da je već tada znao da su ga saveznici izdali, ali ipak nikad niko to nije osetio u njegovom ophođenju”, objašnjava Grov koji je 13. avgusta 1944. godine kročio u slobodu.

Na pitanje, kako je moguće da sa sedam različitih lokacija “dakote 3” , koje nose svega 20 ljudi, mesecima uzleću i sleću na okupiranoj teritoriji a da ih Nemci ne otkriju, Vujnović objašnjava da su Nemci znali ali nisu mogli ništa. Saveznici su imali apsolutnu dominaciju u vazduhu, a Nemcima nije bilo lako da otkriju koja se od improvizovanih pista-livada koristi.

“Osim toga, imali smo potpunu zaštitu generala Mihailovića. Najjača koncentracija Nemaca bila je tada u Čačku i da bismo mi i avioni bili potpuno obezbeđeni, general Mihailović postavio je svoje ljude između”, objašnjava Vujnović pretpostavljajući da je u tom trenutku Draža Mihailović pod direktnom komandom imao svega dvanaest hiljada loše naoružanih ali srčanih četnika.

Na vest da je Draža Mihailović uhapšen i da se protiv njega vodi sudski proces u kome se između ostalog tereti za veleizdaju, Vujnović, džibilijan i Grov pridružili su se grupi američkih vazduhoplovaca koji su pred sebe stavili dva cilja. “Prvi je bio da preko naše vlade primoramo Tita da suđenje organizuje na nekoj neutralnoj teritoriji, jer smo znali da u Jugoslaviji general Mihailović neće imati fer suđenje i mogućnost da se istinski brani i odbrani. Drugo, želeli smo da svedočimo u njegovu korist. Hteli smo da istina bude izgovorena”, kaže Vujnović, dodajući. “Tito je, jednostavno, odbio sve rekavši kako SAD nema prava, ne sme, da se meša u unutrašnju politiku Jugoslavije.”

Vojnovića, Džibilijana i Grova donekle teši to što je na šezdesetogodišnjicu Pobede nad fašizmom potomcima generala Mihailovića njihova zahvalnost bar simbolično izražena uručivanjem Legije zaslužnih.

“Prema generalu Mihailoviću imamo dug koji ne možemo vratiti. Mi generalu Mihailoviću dugujemo svoje živote”, kaže Vujnović koji je od Draže Mihailovića dobio jedno pismo, jedan telegram i kamu koju su četnici napravili za svog generala.

Objavljeno 12.05.2005 u NIN-u broj 2837

www2.24h.com.vn/ news.php/116/28603
 

Nećeš me upecati

Najveći nedostatak onlajn trgovine je što korisnike na Internetu vrebaju zli hakeri koji će učiniti sve da ćape pare sa bankovnog računa žrtve, a da apsurd bude veći – sama žrtva pomoći će im u tome

U nas se još sve plaća novcem tako da su trenutne šanse da postanete phising žrtva relativno male. Čak i ako ste ponosni vlasnik kartice neke od banaka, teško da ćete preko, recimo, aukcijske kuće http://www.ebay.com ili http://www.amazon.com okušati radost i užas globalizacije znanu kao onlajn trgovina. Većina banaka kod nas “štiti” svoje klijente tako što im kaže da to čine na sopstvenu odgovornost i da se ne odobrava trošenje para preko Interneta.

Međutim, ko ima pravu pravcatu kreditnu karticu, a ne želi da odoli iskušenju da na već nekom sajtu pazari nešto, automatski je kandidat za potencijalnu phising žrtvu i zato je dobro znati bar nekoliko osnovnih sitnica o ovom bauku informativnog društva.

Stručnjaci se još ćeraju oko toga da li sama reč phising potiče zapravo iz fišinga (fishing) pecanje, tj. maskirano hvatanje soma na bućkalo, ili je u samoj srži ove reči upozorenje da tu nešto smrdi (fishy). Kako god bilo, slovo f dobilo je latinski oblik iz čisto praktičnih razloga – na monitoru f može se pobrkati sa slovom l i i, dok ph liči samo na sebe. A čitava stvar funkcioniše tako što prevaranti šalju lažne imejl (e-mail) formulare kako bi potencijalne žrtve uverili da im poruku šalje poznata banka ili firma koja se bavi onlajn trgovinom. Ko odgovori na ovakav imejl šaljući podatke od adrese do broja kreditne kartice (i socijalnog osiguranja) – upecao se.

Sudeći po izveštaju Anti-Phising Work Group http://www.antiphising.org čiji je osnivač Tumbleweed Communications – http://www.tumbleweed.com (okuplja firme za onlajn trgovinu, banke, Ministarstvo odbrane SAD itd.), takvih je mnogo. U odnosu na decembar 2003. godine broj registrovanih napada skočio je za 163 odsto, a od januara do aprila ove godine broj žrtava porastao je za 60 odsto.

Najviše njih prevarilo se tako što je trgujući na eBay sajtu (koristeći PayPal) primilo imejl u kome treba kliknuti link kako bi se potvrdila registracija ili kupovina. Druga, nešto ređa varijanta je da se praktično ponovo prolazi kroz proces registracije koji uključuje ponovno davanje broja kreditne kartice i poslednje četiri cifre sa poleđine kartice. Od trenutka kada kliknete link ili imejl “vratite” eBay, zli haker je preusmerio žrtvu na željeni sajt i sada samo treba čekati. Prvom prilikom kad žrtva upotrebi korisničko ime, lozinku i kreditnu karticu, prevarant dobija informacije koje potom koristi preuzimajući identitet svoje žrtve kojoj će svakog meseca skidati, recimo, sedam dolara i proći će nekoliko meseci pre nego što u izveštajima iz banke identifikujete da tu nešto nije u redu.

I kao što srpski ministar finansija preporučuje u nekim drugim slučajevima, najbolje je celu stvar odmah prijaviti, jer će banka pokrenuti istragu. Sporna kartica biće zamenjena novom i ako je reč o ozbiljnoj banci, nadoknadiće žrtvi otet (retroaktivno tri meseca unazad) 21 dolar, što će biti slaba uteha žrtvi i ovako poljuljanog samopoštovanja, koja tek treba u banci da otrpi “peglanje”, tj. poduku kako da ne ponovi istu glupost. Nevolja je što lažni imejlovi jesu dosta verna kopija onog što inače dobijete od onlajn kompanija, banki... Primeri PayPal lažnjaka mogu se naći na http://home.pcisys.net/tbc/misc/phish001.htm .

U banci će reći da je svaki imejl koji traži hitne finansijske informacije krajnje sumnjiv, naročito ako nema elektronski potpis, ako nije personalizovan i ako nagovara da se hitno treba javiti. Ukoliko je radoznalost klijenta tolika da će crći ako ne klikne na link u imejlu, bolje je otvoriti sa brauzera (Internet Explorer, Mozilla, Opera, šta ko već ima) iskopiran link. Još mudrije je telefonom zvati kompaniju, banku... Za svaki slučaj, nije loše “skinuti” sa Interneta program koji će blokirati ovakve napade. Mnogi preporučuju http://www.earthling.net/earthlinktoolbar koji ne mora nužno biti i najefikasniji jer se situacija na Mreži menja u treptaju oka.

A da to i nije tako lako, čak ni onima u banci, pokazalo se na nedavno završenom Globalnom simpozijumu za upravljanje rizikom, održanom u San Dijegu (Kalifornija, SAD). Kako bi se obračunao sa ovim đavolom, MasterCard napravio je pakt sa NameProtect http://www.nameprotect.org , firmom specijalizovanom za otkrivanje digitalnih prevara. Ideja je da se prevaranti, koji su sve veštiji i oprezniji, hvataju pre nego što stave mamac na udicu. Ovi iz NameProtect muvaće se po diskusijama, forumima i drugim mestima gde se nevaljalci okupljaju, ćaskaju o tome koga su poslednjeg zeznuli i, što je najvažnije, gde razmenjuju ukradene brojeve kreditnih kartica. Kad naiđu na neki vruć trag, odmah će to dojaviti momcima iz MasterCard-a koji će alarmirati policiju i korisnike koji, između ostalog, od sada pa nadalje ne bi smeli devojačko ime svoje majke da koriste kao deo lozinke ili odgovor na pitanje kada zaborave svoje korisničko ime ili lozinku.

Jug Srbije

Čekajući proleće

Istina o pogibiji albanskog dečaka na granici SCG i Makedonije mora se što pre reći, pre nego što političke manipulacije i Srba i Albanaca uvedu Preševsku dolinu u novi rat

U Oraovici, selu gde su maja 2001. godine združene snage bezbednosti uz pomoć 63. padobranske brigade i tenkova slomile otpor OVPMB, na kapiji ispred zidom ograđene, nemalterisane porodične kuće, stajali su promrzli i premoreni muškarci. Trudeći se da prikriju boli isprate sve one koji su došli da im izjave saučešće zbog pogibije njihovog sestrića Dašnima Hajrulahua pokazivali su na dva bela, plastična stola na kojima su pored Dašnimove fotografije i poslužavnika prepunog cigareta stajale dve velike školske sveske za sve one koji su želeli da upišu reči utehe, a takvih je u svakoj svesci bilo više od tri stotine.

Petnaestogodišnji Dašnim Hajrulahu, učenik prvog razreda Srednjetehničke škole u Preševu stradao je vraćajući se iz Makedonije kod sela Miratovac. Tragičnu vest porodica Hajrulahu nije dobila od vojske ili policije već od poznanika.

“Kasno po podne počeli su da zvone telefoni i javili su nam. Zvao me je i jedan novinar i molio sam ga da malo sačeka da pusti ime, jer još ni ocu nisam rekao”, kaže Ajet Hajrulahu, stric nastradalog dečaka, koji je bio kod ujaka sa makedonske strane granice.

“Njegovi su razvedeni i sa majkom se čuo samo telefonom. Ona sada živi u Belgiji, ali je brinula o njemu i slala je poklone i pare jer zna da je moj brat bolestan i nema mnogo para a ima još troje dece”, priča Ajet.

Ono što, između ostalog, pominje većina Albanaca u Preševskoj dolini, jeste to što su izraze saučešća izostali od Srba.
“Nismo izrazili saučešće. Radi se o Preševu i pitanje je kako bi nas primili”, kaže Svetislav Veličković, predsednik nevladine organizacije Odbor za ljudska prava - Bujanovac, dodajući da zaista žali zbog pogibije dečaka, ali da treba sačekati zvanične rezultate istrage, kao i da oni, Albanci, “moraju da se nauče da ovo nije bašibozuk već država Srbija”.

Po mišljenju Šaipa Kamberija, predsednika Odbora za ljudska prava u Bujanovcu.
“U ovako napetoj političkoj situaciji jedna takva reakcija bi imala i pozitivne efekte”. Kao i drugi
Albanci on “sumnja” da će se voditi temeljna istraga.
“Ovo nije prvi put da ljudi ginu kod Miratovca. Agim Aguši koji se sa Bajramom Sulejmanijem traktorom vraćao iz njive, ubijen je 2001. Tada su nam obećali temeljnu istragu, a na kraju su nam u Koordinacionom centru samo rekli da je vojnik koji je pucao, bio mentalno poremećen. Sada Davinić i Čović i drugi srpski političari prejudiciraju rezultate istrage i tvrde kako je po sredi rikošet. Zaista mislim da nije na njima, već na balističarima da to kažu”, priča Kamberi.

Osman Sulejmani iz sela Miratovac kaže da je 7. januara orao na svojoj njivi na čijem se kraju nalazi mala vojna osmatračnica.
“Uzorao sam pola njive kad je došao vojnik koji mi je pretio i pazio na mene sve dok nisam završio. Tri brazde pred kraj čuo sam neku buku. Učinilo mi se da je nešto u menjaču puklo i da je ispao iz brzine. Nisam zaustavio traktor. Kad sam završio krenuo sam prema Malim livadicama i okrenuo kući, a vojnik je otišao na suprotnu stranu niz njivu.Kad sam se popeo na brdo, video sam grupu vojnika, njih oko petnaest, kako trče gore-dole. Pošto su me tri puta do sada tukli kad sam bio u njivu, ja sam gledao da što pre izađem na glavni put. Na ulasku u selo dočekala su me deca i pitali su me: Čika Osmane, šta se desilo? Ja sam otišao kući da ostavim traktor i onda sam sa ostalima krenuo ali nismo prilazili vojnicima”, priseća se Sulejmani.

Za razliku od Sulejmanija, Orhan Redžepi, lider Pokreta za demokratski progres i bivši pripadnik OVPMB, kaže, bez mrvice sumnje, “taj dečak je namerno ubijen. Ubijen je, iz snajpera tačno u grlo!”

Cilj ubistva Dašnima Redžepi vidi u sklopu najavljivanja “vrućeg proleća”, odnosno pokušaja da se nekoliko albanskih funkcionera koji su kao i on bivši pripadnici OVPMB izazovu - da naprave nešto nepromišljeno. Međutim, to se neće desiti jer “imamo konsenzusno političko veće koje se jasno opredelilo za nenasilne, političke opcije”.

Redžepi navodi da bi zbog inertnosti Beograda “moglo da dođe do porasta uticaja ekstremnih snaga” i da čak i njegov ugled može postati bezvredan i da je zato “neophodna hitna politička i bezbednosna intervencija.”

Način da se izbegne eventualna eskalacija političke situacije i nasilja na jugu Srbije Redžepi vidi kroz uključenje albanskih zahteva u novi ustav Srbije. “Najbolje bi bilo kad bi se konačni status Preševske doline rešavao zajedno sa konačnim statusom Kosova.” Redžepi podseća da je na referendumu 1992. 97,5 odsto Albanaca bilo za priključenje Kosovu.

Ljutnju među srpskim političarima izazvala je vest da odbornici u Preševu nisu hteli da razgovaraju sa Nebojšom Čovićem. Albanci su obrazložili da se Čović pojavio samo pola sata pre protesta 10. januara.

Politička manipulacija i proizvodnja netačnih, nepotpunih informacija o pogibiji albanskog dečaka na granici SCG i Makedonije ponovo je otvorila sve nezalečene rane između Srba i Albanaca u Preševskoj dolini. I sve su izvesniji novi protesti kada nikog neće zanimati rezultati istrage o smrti Dašnima Hajrulahua i jer se upravo sprema, ono što je Boris Tadić, predsednik Srbije rekao da ne sme da se dogodi - rat na jugu Srbije.

Objavljeno 13. januara 2005. godine u nedeljniku NIN broj 2820.

Neću da budem talac

Premijer Republike Srpske, kako sam kaže, podneo je ostavku jer nije hteo, nije mogao da bude talac pretnji i ultimatuma lorda Ešdauna

Lek za nedovoljnu saradnju Republike Srpske sa Haškim tribunalom toliko je gorak da je Dragan Mikerević, premijer RS, podneo ostavku nepunih 24 sata pošto je lord Pedi Ešdaun, visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu, objavio nove kaznene mere koje je propisao RS. O razlozima ostavke, prirodi i posledicama kaznenih mera, ukidanju Ministarstva unutrašnjih poslova RS i hvatanju haških optuženika Mikerević govori za NIN.

Verujete li da će građani razumeti razloge zbog kojih ste, u ovom možda kritičnom trenutku za RS, podneli ostavku?

- Građani Republike Srpske razumiju i podržavaju, bez obzira na političke opcije, one nosioce najviših funkcija koji se bore za vladavinu prava, za poštovanje Ustava i u tom okviru zaštitu interesa RS. Na taj način se brane interesi i Bosne i Hercegovine.

Žrtvovali ste se za narod?

- Ne, samo sam učinio ono što mi je osjećaj odgovornosti nalagao. Nisam spreman da prihvatim a još manje da sprovodim prijetnje i ultimatume visokog predstavnika. Uvjeren sam da ove odluke visokog predstavnika nikom u BiH neće donijeti ništa dobro jer se njima grubo krše najviši pravni akti i omogućava se vladavina sile.

Još pre nego što je počelo da se šuška kakva bi kazna ovaj put mogla da zadesi RS, zabrinuli ste se da institucije RS mogu biti dovedene u pitanje. Na osnovu čega ste to zaključili?

- Nažalost, Bih prate razni neuspjesi na mnogim poljima ali gotovo se naviklo da je dežurni krivac RS i njene institucije. Navikli smo i da svakog dana neko od međunarodnih zvaničnika kaže kako mnogo pričamo a malo radimo kada je rijč o hapšenju haških optuženika, te da zato treba vrednovati samo rezultate. Niko ne može osporiti velike napore ove vlade u protekle dvije godine, ali ni čvrsto opredjeljenje institucija RS da izvršavaju sve, pa i ovu međunarodnu obavezu. Napori i odlučnost nisu uvijek garant da će se ostvariti ono što želimo. Shvatio sam da ukoliko ne budemo imali konkretnih rezultata, biće opet kriva RS i njene institucije. Pored institucija RS postoje i druge institucije koje građani plaćaju porezima, kao što su OBS, DGS, SIPA, a i snage međunarodne zajednice, koje su mnogo puta do sada javno objavile rok do kada će pohapsiti optužene za ratne zločine, ali to nisu uradili. Time naravno ne želim da izbjegnem dio odgovornosti ljudi iz RS, ali želim da istaknem da će se, bez obzira ko vršio funkcije, uložiti maksimalni napori na izvršavanju međunarodnih obaveza.

Sada kada se zna šta kaznene mere lorda Ešdauna predviđaju, da li se plašite nestanka RS?

- Svaki pokušaj nasrtanja na Republiku Srpsku uveo bi BiH u neizvjesnu budućnost. Ja se nadam da to, osim političkih avanturista, niko ne želi, a posebno visoki predstavnik.

Kako komentarišete očigledno neograničenu moć visokog predstavnika?

- Visoki predstavnik donosi odluke na koje se jedino možete ljutiti, ali to ne pomaže, jer nemate kome da se žalite, a kamoli da mijenjate njegove odluke. To je, po mom mišljenju, apsolutizam a ne demokratija.

Uostalom, demokratska javnost Evrope, pa i neki zvanični organi, recimo ministarstva inostranih poslova Rusije i Francuske, sve ozbiljnije ukazuju na nedemokratsko, pa i pristrasno ponašanje visokog predstavnika. To što ima podršku nekih političkih partija bošnjačkog i hrvatskog naroda ne znači da ima podršku građana BiH. Podršku srpskog naroda sigurno nema.

Visoki predstavnik bi mogao biti i faktor nestanka a ne reforme MUP RS?

- Reforme policijskih snaga u Bih su nezaustavljiv proces. Građanima BiH potrebne su organizovanije, racionalnije i profesionalnije policijske strukture. Oni koji nisu spremni na saradnju i međusobno uvažavanje zahtijevaju unitarna rješenja, koja najčešće izgledaju kao pokušaj hegemonije jednih nad drugim. Simptomatično je da u ovom trenutku najjača politička partija bošnjačkog naroda reaktivira ideju o stvaranju bosanske nacije.

Ono što neko zaista želi učiniti, zapravo je ukidanje MUP RS. Vlada RS ne može biti za takvo rješenje, nemamo pravo da se lišimo institucija na koje i po Dejtonskom sporazumu i po Ustavu BiH imamo pravo.

I zašto onda Karadžić i Mladić nisu uhapšeni?

- Ja sam predsjednik Vlade Republike Srpske nepune dvije godine, i odgovorno izjavljujem - da nam se ukazala bilo kakva mogućnost, oni bi bili uhapšeni. Kao predsjedniku Vlade, nikada mi nije bio predočen nijedan dokaz o njihovom prisustvu na prostoru RS. Uostalom, ništa mi i nismo mogli uraditi na svoju ruku. U BiH je boravilo 30 000 vojnika SFOR-a, sada 7 000 vojnika EUFOR-a, a imali smo IPTF, a sada imamo EUPM. Mirovne snage su opremljene najsavremenijom tehnikom, dobro obučene i organizovane. A nije tajna ni to da na ovom prostoru djeluju brojne obavještajne službe. Svaki naš policajac, i MUP u cjelini, prošao je provjeru i posjeduje sertifikat IPTF-a. Na kraju ispada da je slabo opremljena i još slabije nagrađena policija RS jedini krivac.

Objavljeno 23. decembra 2004. godine u nedeljniku NIN broj 2817.

Ešdaun nema nadležnosti da ukine RS

“Najpovoljnije za sve nas a i za njih je da se predaju, ako neće, oni moraju biti uhapšeni. I tačka. Nema puno pametovanja”

Kada je pre šest meseci Pedi Ešdaun, visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu, smenio 59 funkcionera Srpske demokratske stranke, rečeno je da je to zato što su pomagali nekadašnjeg predsednika partije Radovana Karadžića, a sada haškog optuženika, “glavu duboko korumpirane i široko razgranate kriminalne mreže koja pljačka vlastiti narod kako bi ostao izvan domašaja pravde”. Uprkos ekskomuniciranju ovih ljudi i akcijama SFOR-a, Radovan Karadžić i Ratko Mladić nisu privedeni. Nezadovoljan, pre svega radom policije RS, Ešdaun je odlučio da 16. decembra ponovo kazni Republiku Srpsku. Za razliku od ministara NATO zemalja i glavnog tužioca Haškog tribunala Karle del Ponte, većina Srba veruje da je motiv međunarodne zajednice zapravo postepeno ukidanje RS. U iščekivanju novih kazni za RS, Dragan Čavić, predsednik RS, odgovorio je najpre na pitanje kakav je tretman 59 smenjenih funkcionera SDS-a koji su sudu u Strazburu podneli tužbu protiv Pedija Ešdauna.

- Njihov tretman je gori nego onih u Hagu. Optuženi u Hagu imaju pravo žalbe apelacionom odeljenju suda, imaju pravo na advokata, imaju pravo da se suoče s činjenicama, da se brane. Ovi drugi nemaju ta prava jer im je izrečena presuda na koju nema prava žalbe. Odluka visokog predstavnika zabranjuje da rade u političkoj stranci, da budu birani i imenovani na bilo koju javnu funkciju. Tim ljudima ukinuto je pravo da raspolažu računima i što je najgore, ti ljudi su izopšteni iz društva. Drugi ljudi se boje da kontaktiraju sa njima. To je kršenje temeljnih prava konvencija Savjeta Evrope.

Može li se reći da je bar jednog od 59 smenjenih političara nepravedano sustigla Ešdaunova kazna?

- Da je pravedno, onda bi oni koji su donijeli odluke dali dokaze za svoje tvrdnje Tužilaštvu koje bi pokrenulo krivične postupke protiv tih osoba pred sudom. Ovako su ovi ljudi izopšteni samo na osnovu kvalifikacija.

Zato i kažem da je u suštini ovo politička odmazda - pedeset za jednog.

Ipak, znajući Ešdauna, RS će biti kažnjena 16. decembra i to verovatno vrlo oštrim sankcijama, zar ne?

- Jeste to značajan datum za nas, ali to nije dan D. Nije smak svijeta.

Šta očekujete?

- Dogodiće se nešto što se dešava i u razredu - neko će da bude kažnjen. Smatram da je to apsolutno nepotrebna manifestacija brutalnosti, intervencionizma, imperijalizma, supremacije. Ne vidim kako bi to bila manifestacija te neke demokratije u koju treba da ide ova zemlja.

Zapravo, kako je moguće ukinuti RS - izmenom Ustava BiH, odlukom visokog predstavnika, aneksom Dejtonskog sporazuma, rezolucijom Saveta bezbednosti UN?

- Ešdaun je svjestan da nema nadležnosti da ukine RS. To može da učini samo srpski narod, odnosno njegovi politički predstavnici, ukoliko prihvate da se izmeni Ustav. Aneks četiri Dejtonskog sporazuma dopušta mogućnost rekonstrukcije unutrašnjeg uređenja BiH u kome RS ne bi postojala. S obzirom na to da to srpski narod neće, a to je svima jasno, RS će opstati.

Sigurni ste?

- Ipak, jedna vrlo opasna teza danas se razvija u nekim bošnjačkim političkim krugovima ovdje. A to je da BiH trebaju međunarodne trupe i međunarodna zajednica i njen intervencionizam da bi od jedne nedemokratske i regionalno vrlo problematične i ambiciozne Srbije zaštitila demokratske procese. Ako treba i promenom Ustava, ukidanjem RS.

U svom izveštaju Karla del Ponte nije rekla da “nema saradnje” sa Haškim tribunalom, nego da je nije bilo dovoljno. Da li je to značajna izmena u njenoj retorici?

- Ministar policije Matijašević i ja bili smo na sjednici za implementaciju mira sa njom. Ja znam da oni znaju da su naše namjere potpuno jasne, da ne postoji opstrukcija, da radimo. Na kraju krajeva, i ona u svom izvještaju kaže da se vrlo mali broj osoba sa optužnice nalaze na prostoru BiH, odnosno RS.

Već gde?

- U Hrvatskoj, Srbiji, Crnoj Gori i tako dalje.

Koliko su političari u RS svesni da je u RS, ako hoćete i Srbiji, izručenje Karadžića i Mladića nešto što se mora učiniti što pre?

- Mi u RS i Srbiji možemo da se mijenjamo beskonačno kao na traci, ali pitanja saradnje sa Hagom su jednakom težinom na svakom. Bez nekog posebnog moralisanja i pametovanja, taj teret nam je o vratu i proizlazi iz one stare narodne “sila boga ne moli”. Zavisno od praktičnog odnosa i mudrosti o ovom pitanju, od skidanja ovog tereta sa vrata, zavisiće pozicija RS u međunarodnim odnosima, u okviru Bosne i Hercegovine, i isto tako i državne zajednice Srbija i Crna Gora.

Ima li tu mesta dilemi?

- Suština je da se odnos prema Hagu ne može staviti u politički tretman, nego se on može staviti samo u tretman ispunjavanja zakonskih obaveza. Šta ja imam da politiziram kada je u pitanju saradnja sa Hagom? Parlament Republike Srpske usvojio je Zakon o saradnji sa Hagom. Krivično djelo ratnih zločina ne zastarjeva. Ovo je mačiji kašalj prema onome šta će da se dogodi u ovoj zemlji kada predmeti počnu da se rješavaju ovdje i kada to postane masovna pojava pred kantonalnim sudovima, sudom Bosne i Hercegovine.

Koliko ste vi lično zadovoljni nivoom saradnje RS sa Haškim tribunalom?

- Dugo vremena je ovo pitanje ignorisano i minimizirano. Danas to nije tako, jer nije više političko pitanje.

Šta bi konkretno moglo da se navede kako bi se opovrgle tvrdnje Ešdauna da policija RS ne radi svoj posao?

- Da ne govorim o detaljima, ali znam da je ove godine bio veliki broj operativnih akcija. Naravno, kad operativne akcije Ministarstva unutrašnjih poslova ne uspiju, onda se kaže - to je falš. Kad se desi greška, odnosno kad se desi kobna greška, kao što se desila u Višegradu kad je izgubio život jedan haški optuženik, opet smo mi krivi.

Želite reći da ne valja kad radite, a ne valja ni kad ne radite?

- Republika Srpska je uvek kriva. Radiš, kažnjen si, ne radiš, kažnjen si. Oni moraju da znaju, ako kazna slijedi svakako, onda nećemo raditi. Oni ne žele da priznaju da je SFOR imao sramotne operativne akcije. Pokupili su čovjeka u istočnom dijelu RS, isporučili ga Hagu i tek tamo se konstatovalo da je to brat optuženog, a ne optuženi. U Banjaluci su pokupili čovjeka koji nema veze sa optuženim, trideset godina je mlađi od onoga koga traže. Nigdje nije bilo njihovih akcija koje nisu bile potpuna brljotina. Ne daj bože da se nešto tako desilo nama.

Ešdaun tvrdi da je lokalna policija dojavom pomogla Gojku Jankoviću da u Foči izbegne hapšenje.

- Ali činjenica je da je MUP RS izveo akciju i u jednom danu uhvatio osam osoba na području istočnog dijela RS i isporučio Kantonalnom sudu u Sarajevu. Niko to nije naglasio. Ne treba da nas hvale, to je pravna obaveza, ali se pitam zašto realno ne vrednuju takve stvari.

Ipak, isporučivanje Karadžića, Mladića i drugih haških optuženika nije isto što i isporučivanje osoba Kantonalnom sudu u Sarajevu?

- Tačno. Daleko teže doživljavam isporučivanje ljudi na Kantonalni sud u Sarajevo. Mislim da bi svakome, emotivno, bilo lakše svarljivo da je u jednom danu, ako je moguće, svih 14 ljudi pohapšeno i isporučeno Hagu, nego sudu u Sarajevu.

Zašto?
- Jer ne vjerujem u objektivnost, apsolutno ne vjerujem u mogućnost da se objektivno sudi. Ljudi u RS ne vjeruju da će im Bošnjaci suditi nepristrasno.

Premijer RS strahuje da bi nehapšenje optuženih za ratne zločine moglo ozbiljno dovesti sve u pitanje. Da li smatrate da bi se na udaru Ešdaunovih mera mogli naći ne samo pojedinci, već i institucije, kao recimo MUP RS?

- Ne bih se začudio, s obzirom koliko govore da je neefikasno, da ne ispunjava obaveze. To smo svi slušali kada je bila u pitanju obavještajna bezbjednosna agencija. Proveli smo čitavu reformu, agencija je pod direktnom nadležnošću Savjeta ministara BiH i opet ništa. Niko je ne spominje, niko se ne pita šta agencija sada radi. Agencija se uopšte ne bavi pitanjima optuženih za ratne zločine.

Šta vi mislite da agencija radi?

- Ko to zna? Možda špijuniraju nas političare.

Strahujete li da ukoliko potraje restriktivan odnos Ešdauna prema političarima i institucijama, u RS može doći do pogoršanja situacije koje bi Bosnu udaljilo od napora da se integriše u EU, Partnerstvo za mir?

- Ulazimo u vrlo kritičnu fazu, jer je preostalo malo razumnih ljudi koji imaju strpljenja. Voda nam je svima došla preko glave. Dolazi trenutak u kome se sve može preobratiti u jednu potpuno radikalizovanu političku situaciju. Čak sa mogućnošću da se ignoriše državnost BiH. Ne bih se iznenadio da građani pokažu neposlušnost prema sistemu.

Bojite se da može doći i do nasilja?

- Ne mislim da može doći do obnove nasilja, ali sigurno može doći do jedne paralize integracionih procesa. Nemoguće je više trpiti i nositi teret krivice kada znaš da si u pravu. Tužno mi je kad pomislim da je jedini period u kome je ovaj narod ovdje živio u slobodi - vrijeme komunizma, represivnog jednoumlja, etatizma i idolopoklonstva.

Nedavno se u medijima pominjalo da ste navodno od Milorada Dodika dobili adrese lokacija na kojima bi optuženi za ratne zločine mogli biti i da ste te adrese dostavili Vojislavu Koštunici?

- To su gluposti. Ni Koštunica, i isto tako ni ja, a ni Tadić, nismo govorili, a kamoli razmjenjivali bilo kakva imena ni adrese. Koliko znam, MUP RS je MUP-u Srbije i BIA, dostavio podatke i saznanja na temelju istraga koje su sprovodili o mogućim lokacijama, adresama i imenima osoba sa haških optužnica. Tražena je potpuno operativna saradnja, jer je to interes obe zemlje.

Na ovakve dezinformacije gledate kao na vrstu pritiska ili prosto kao na glupavost?

- Mislim da to nije glupavost, već da je to jedna smišljena tendencioznost.

Ko bi imao interesa da vas, Koštunicu i Dodika diskredituje na takav način?

- Oni kojima odgovara da smo političke mete.

Isti oni koji vam prebacuju što niste uhapsili Karadžića i Mladića?

- Vidite, varijacije na tu temu su bezbrojne. Ja znam da bi bilo najpovoljnije za sve nas i za njih da se predaju; ako neće, oni moraju biti uhapšeni. I tačka. Nema puno pametovanja. Treće solucije nema.

Može li se dogoditi da početak pregovora o statusu Kosova, koji najverovatnije sledi sredinom 2005. godine, utiče nepovoljno na situaciju u RS?

- Moglo bi, jer mnogi ne žele da Srbija bude ono što joj ne pripada - regionalni lider i svi sa strane čine sve da Srbe predstave na najgori način. Nema to veze toliko sa činjenicama, realnošću već ima sa neprincipijelnošću.

U kom smislu?

- Taj vještački stvoreni strah oko neke ideje velike Srbije, koja može da u Srbiji stvori politiku koja bi išla ka tome da se napravi zamjena Kosova za RS. To podgrijavaju, u stvari, oni koji žele da unište status Srba gdje god se nalaze, da dezintegrišu Srbiju i umanje suverenost Republike Srpske. Jednostavno, kada se jedno takvo krupno političko pitanje bude rješavalo u regionu, nervoza će se povećati. Mi to znamo iz ličnog iskustva.

Šta ste konkretno učinili do NATO samita, kako bi Ešdaunove sankcije bile što blaže?

- Sve što sam mogao. Pokušao samo da ubijedim ljude iz međunarodne zajednice da te sankcije ne vode ničemu, da se sankcijama u ovoj zemlji samo podstiče strah, a ne hrabrost.

Kada Ešdaun iznosi kritike na račun RS, da li imate prilike da iznesete neke podatke koje će ga razuveriti?

- Razgovori sa Pedijem Ešdaunom su krajnje otvoreni i korektni. Ni ja, ni on ne doživljavamo naš odnos kao lični, nego institucionalni. On ima svoj mandat, ja imam svoj mandat. Često su oni neprijatni po sadržaju i suprotstavljeni po stavovima. Dakle, odluke koje on donosi su vjerovatno potkovane nečim što mu je neko servirao. Postoji i drugi problem. Kod dijela međunarodne zajednice prema Srbima generalno, bilo ko da ih predstavlja, postoji jedno duboko nepovjerenje. Mi smo sve vrijeme objekti, a ne subjekti. Tragično je što je u našem životu mnogo folklora. Previše je epike u našoj politici.

Smatrate li da je SDS platio cenu epskih zanosa s kraja prošlog veka?
- SDS je platio veliku cijenu i još je plaća. SDS je ideološki, ustavni tvorac RS. Međutim, članovi SDS-a ponijeli su strahovitu ličnu odgovornost za sve ono što je to pratilo, uključujući i ono što nije prihvatljivo sa stanovišta opštih normi ratovanja i konvencija. Oni koji su činili zločine treba da plate cenu, ali ne možemo da plaćamo svi. Ne može narod plaćati cijenu naših promašaja, neodlučnosti i nesposobnosti da se upravlja sistemom.

Objavljeno 16.decembra 2004. godine u nedeljniku NIN 2816

Duvanje u pištaljku

Posle dve godine izrade Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja konačno je usvojen, ali, nažalost, u formi koja više odgovara najvišim državnim organima negoli samom građaninu

Niko, čak ni radikali, ne spore da je Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja nešto što nam treba zato što “ova zemlja svoje ponašanje treba da uredi zakonom”, odnosno zato što ne bi bilo zgoreg da se počne sa stvaranjem zdravije atmosfere u kojoj se javnost ne bi sve vreme osećala kao guska u magli jer vlast više voli da tajno radi.

“Informacije se smatraju kiseonikom neophodnim za život demokratije. Smisao donošenja ovakvog zakona u zemljama koje nam služe kao uzor jeste da pomogne da postulat o vlasti koja radi javno, koja je vidljiva, postane praksa a ne deklaracija. Jer, samo ona vlast o čijem se funkcionisanju dovoljno zna, može da bude odgovorna i lako smenjiva”, kaže dr Miroljub Radojković, profesor komunikologije na Fakultetu političkih nauka.

“Ovaj zakon je prilagođen našoj stvarnosti, uz poštovanje međunarodnih standarda. Zakonom se ustanovljava pravo za građane da dođu do informacija od javnog značaja, kojima raspolažu državni i drugi organi i javne vlasti, kao i obaveza države i drugih organa vlasti da informacije o svom radu učine dostupnim”, rekao je Dragan Kojadinović, republički ministar kulture koji nije iskoristio pravo da na kraju pretresa o nacrtu i amandmanima da završnu reč iako je predlog zakona potekao baš iz njegovog ministarstva.

Pre svega zahvaljujući nevladinim organizacijama poput Centra za unapređivanje pravnih studija, Komiteta pravnika za ljudska prava, Centra za proučavanje alternativa, Foruma za etničke odnose, Evropskog pokreta u Srbiji, Transparentnost Srbija... tekst zakona je najvećim delom u skladu sa preporukama i praksom Evropske unije.

“Ovaj zakon građaninu omogućava pristup svim informacijama koje su u posedu organa javnih vlasti, a koje ne potpadaju pod izuzetke. To znači da ukoliko hoće da uskrate informaciju, organi javnih vlasti moraju da dokazuju da se zaista radi o, recimo, vojnoj, službenoj ili nekoj drugoj tajni”, kaže Nemanja Nenadić, izvršni direktor nevladine organizacije Transparentnost Srbija koja je učestvovala u izradi nacrta ovog zakona, naglašavajući pre svega da je to antikorupcijski zakon koji državne funkcionere i javne službe “odvraća od korupcije” jer povećava mogućnosti da se korupcija otkrije.

Srpska radikalna stranka uložila je amandman kako bi u ime nacionalnog, ekonomskog i bezbednosnog interesa zemlje, ograničila slobodan pristup informacijama od javnog značaja samo na domaća pravna i fizička lica. Amandman nije usvojen uprkos virtuoznom ali argumentima oskudnom nastupu radikala koji ne greše kada kažu da je tekst zakona trebalo pročistiti od lingvističkih grešaka pre pretresa u Narodnoj skupštini.

Međutim, problemi u primeni mogu nastati i zato što tekst ovog zakona nije baš najbolje usklađen sa našom stvarnošću koja obiluje nedostatkom i zastarelošću pravnih propisa.

Tako, recimo, član 9. ovog zakona u skladu sa međunarodnim standardima taksativno navodi da informacija neće biti dostupna ako bi to ugrožavalo život, zdravlje, privatnost drugog lica ili ako bi se baš tom informacijom oslabila odbrana zemlje, nacionalna ili javna bezbednost, odnosno omelo, otežalo ili sprečilo otkrivanje krivičnog dela. Čak ni peti stav koji se odnosi na državnu, službenu, poslovnu ili drugu tajnu nije sporan sam po sebi, ali: “Problem je u tome što su tajne regulisane raznorodno, u zakonima, uredbama, pravilnicima i jer postoji velika doza diskrecije kada se neki podatak odnosi na tajnu”, objašnjava Nenadić, dodajući da je jedan od najvažnijih doprinosa ovog zakona što će reviziji podleći i sve informacije i dokumenta, opravdano i neopravdano, proglašeni tajnom.

“Sad postoji osnov, zakonski, a valjda će biti i dobre volje da se efikasno deluje i da prinudite nekoga da zaista odvagne, odmeri da li je davanje informacije važnije od štete koja bi eventualno nastala otkrivanjem tajne”, kaže dr Vladimir Vodinelić, profesor Fakulteta za poslovno pravo i direktor nevladine organizacije Centar za unapređenje pravnih studija, dodajući da se provera tajne odvija zapravo na tri nivoa. “Prvo odmerava građanin smatrajući da mu je nešto neopravdano nedostupno. On je možda u pravu, a možda i nije. Važno je zapamtiti da građanin nije dužan da navede razloge zbog kojih određenu informaciju traži. Službenik može da informaciju uskrati, ako spada u jedan od navedenih izuzetaka, ali je dužan da u tom slučaj svoju odluku obrazloži. Ukoliko i posle toga građanin smatra da je ova odluka neopravdana, on može da se obrati povereniku koji vrši procenu i donosi rešenje.”

Organ neće morati da dostavi određenu informaciju i ako je ona već dostupna u zemlji ili na Internetu, ali je u tom slučaju dužan da naznači gde i kada je tražena informacija objavljena. Takođe, ako građanin zloupotrebljava svoje pravo nerazumnim, čestim ili preobimnim traženjem informacija, ona mu može biti uskraćena.

Najviše žuči, mahom radikalske, izliveno je zbog uspostavljanja (izbora, položaja, nadležnosti i uopšte postojanja) nove institucije - nezavisnog poverenika za javno informisanje koga bi birala Narodna skupština, na sedam godina. Ideja SRS-a bila je da se poverenik zameni nadležnim ministarstvom.

“Izostavljanjem poverenika faktički se ‘ubija’ ovaj zakon”, rekla je Snežana Lakićević-Stojačić, ovlašćeni predstavik poslaničke grupe Demokratske stranke - Boris Tadić, pokušavajući da objasni koliko bi za građanina bila paradoksalna situacija da se za zaštitu svojih prava, kao drugostepenom organu (po žalbi), obraća ponovo organu javne vlasti koji mu je uskratio informaciju.

Nastavljajući da instituciju poverenika izbace iz zakona, radikali su pokušali da promene strategiju. Međutim, u tome nisu uspeli jer su na taktičkom nivou počeli da brljaju. Najpre su poverenika proglasili neustavnim, a onda su ministarstvo zamenili formulacijom “neki odbor Skupštine”, Odbor za informisanje kao i Zakonodavni odbor Narodne skupštine. Još zanimljivije bilo je kad je neko od radikala napomenuo da bi možda i pristali na poverenika ako bi u zakonu stajalo da se on bira iz redova opozicije. To i ne bi bilo loše kao ideja, ako bi se u opoziciji našao pravnik sa deset godina iskustva, a da nije stranački funkcioner i jedan od onih koji su svoj ugled prokockali sprovodeći u javnosti poznati Šešeljev Zakon o informisanju koji je kažnjavao medije koje Miloševićev režim nije uspevao potpuno da kontroliše.

“Poverenik nije između zakonodavne, izvršne ili sudske vlasti. On je četvrta vlast i mora imati takvu poziciju da bi valjano mogao da obavi svoj posao, da kaže ministru, predsedniku, premijeru, Skupštini: ‘Dajte čoveku to što traži!’”, kaže prof. Vodinelić, dodajući da je bitno da poverenika bira Skupština a ne vlada.

Međutim, pitanje je da li je državna uprava i uopšte srpsko društvo, s obzirom na nerazvijenost civilnog društva, uopšte spremno da prihvati ovaj novi koncept podele vlasti.
“To je neminovnost”, kaže Vodinelić.

Iako građanima ostaje pravo da pokrenu upravni spor, to ipak nije dovoljno jer Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja ne dotiče najviše organe koji zapravo poseduju najznačajnije i najzanimljivije informacije.

“Nema prave javnosti i nema otvorenosti dostupa informacijama ukoliko od najviših organa vlasti ne možete da dobijete informaciju ili ukoliko nemate mogućnosti da tražite pravnu zaštitu ako vas odbiju”, apelovala je uzalud Snežana Lakićević-Stojačić sa skupštinske govornice.

A to znači da Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja zahvata niže državne organe i lokalnu samoupravu, ali najviši organi koji poseduju najznačajnije i najzanimljivije informacije, ostaju izvan domašaja građana.

“Problem je to što nismo započeli reformu uprave, što ne postoji jasna podela na političke i profesionalne strukture. Insajderi ili ‘duvači u pištaljku’ stavljeni su u nepovoljan položaj”, kaže mr Dejan Milenković, iz nevladine organizacije YUCOM, dodajući: “Ukoliko kaznite službenika za davanje informacija jer nije želeo da dostavi informaciju, pošto mu je ministar rekao da će dobiti otkaz ako to učini, onda kaznene odredbe prave još veći problem, zato što treba da nađete čoveka koji će biti čvrst i savestan čak i ako je sva prilika da će da oseti nepovoljne promene u radno-pravnom statusu. Amandman koji smo mi predlagali nije prošao jer za to ne postoji dovoljna politička volja da u organu javne vlasti zaposlite i nekog ko će uslovno raditi protiv vas.”

I kad se sve sabere i oduzme, dobro je što su građani Srbije dobili Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja čak i u ovako nakaradnom obliku, jer ipak postoji nada da će za poverenika (makar greškom) biti izabran zaista neki idealista koji će na sebe svaki dan navlačiti bes vlade, predsednika, premijera čak i Skupštine koja ga svakog trenutka može smeniti i da će onih pet miliona dinara koje još niko nije predvideo u budžetu, zaista potrošiti tako da državni organi sačine bar registre, baze podataka tajnih i svih ostalih dokumenata koje drže.

Objavljeno 11. novembra 2004. godine u NIN-u broj 2811

Premijera prve postmoderne bosanske opere "Srebrenicanke" 

Opera atrakcija

“Srebreničanke” su zanimljiv pokušaj ansambla Narodnog pozorišta u Sarajevu da se stvori prva postmoderna bosanska opera koja bi mogla da zaigra i izvan Federacije BiH.

Prva postmoderna bosanska opera “Srebreničanke” nije neka vagnerijanska spodoba koja s mnogo patetike prepričava masakr nad bosanskim Muslimanima u Srebrenici, već intimno, gotovo kamerno, muzičko-scensko delo koje je uspešno izvedeno 15. oktobra 2004. godine u Narodnom pozorištu u Sarajevu, nakon samo 45 dana priprema i proba. Po svojoj muzici, scenografiji i kostimografiji opera “Srebreničanke” spada u mobilna i ekonomski jeftina a ipak atraktivna umetnička dela koja umeju da bocnu i čak ljutnu gledaoce.

Publika na premijeri vrpoljila se od nelagodnosti na sedištima kada su glumci i pevači raspoređeni duž polukružnih zidova partera najpre tiho a posle sve jače i jače uzvikivali imena i prezimena ljudi koji su nastradali u Srebrenici. Samo strancu koji ne zna gotovo ništa o tome šta se prethodnih godina događalo u Bosni, mogla je da promakne fina ironija u trećem interludiju kada se pojavio “Splav Meduza”, vrlo nalik onom koji je Geriko naslikao u ulju. Dronjavo jedro na splavu s davljenicima, napravljeno od rasparanih UNHCR džakova iz humanitarne pomoći, podsećalo je publiku na neprijatnu istinu da takve iste džakove još uvek imaju negde u kući ili podrumu i da pomoć međunarodne zajednice nikad neće nadomestiti ono što je uništeno tokom rata u Bosni.

“Ja nikad nisam radio ovu predstavu kao konačni čin, već kao istraživanje u formi koja će na najdostojanstveniji način govoriti o genocidu koji je počinjen nad Bošnjacima. Ovo je predstava, tj. opera koju su smislili Bosanci, koju igraju Bosanci i koju će gledati Bosanci a to znači da mi imamo misao, želju, inicijativu i da smo dostojni da se bavimo ovom temom. Moglo bi se reći da smo stvorili postmodernističku predstavu par ekselans. Zato se nadam da će ova predstava, tj. opera biti prepoznata kao politički teatar, a ne politikantski”, kaže Gojko Bjelac, libretista i režiser prve postmoderne bosanske opere.

Rukovodeći se idejom Mauricija Galoa “da može komponovati kako oni hoće, a ne kako pravila diktiraju”, kompozitor Ivan Čavlović i Gojko Bjelac stvorili su operu “Srebreničanke” u kojoj, osim članova orkestra i dirigenta, svi rade sve. Osim svog posla, mladi glumci, studenti akademije i koreograf pevaju u horu, i to dobro, a solo pevači i 11 devojaka iz hora ne samo što pevaju već se scenom kreću uverljivo i sigurno iako to od njih na trenutke zahteva spretnost i kondiciju baletskih igrača.

“Gojko i ja smo se često pitali može li se ta tragedija prevesti u klasičan oblik u ovom našem postmodernom dobu, i kaže živimo sto na sat, ophrvani bezbrojnim informacijama. Shvatili smo da ne može”, kaže Ivan Čavlović, kompozitor opere “Srebreničanke”, dodajući da se on nikad ne bi usudio transponovati srebreničku tragediju samo u muziku ili u samo pozorište, jer je to za njega “jedan zaista tragičan događaj koji je dio svjetskog bola”.

Muzika za operu “Srebreničanke” nastajala je godinama, još 2001. godine, kada je Bjelac započeo sa mladim glumcima i studentima Akademije scenskih umetnosti u Sarajevu “Istraživanja o Srebrenici” koja nikad nisu izvedena kao pozorišna predstava jer nije bilo dovoljno novca da se pokriju troškovi produkcije. Do početka jula 2004. godine na komadićima papira zapisane note i motivi prerasli su u partituru ali se, objašnjava Čavlović, njegov posao završio tek 3. oktobra.

“Zapravo, to je 11 zatvorenih fragmenata, atrakcija, događaja, brojeva, ako hoćete. Tu se provlači jedna zajednička nit, jedan motiv, na šta se nadovezuju različite muzičke priče. Rekli su mi da tu ima puno Bosne, ja nisam težio tome. Ubacivao sam muzičke citate, ne kao etnomotive već kako bih dočarao tu našu osećajnost. Recimo, u Sarajevu imate jednog prosjaka koji očito nema sluha ali svira u frulu. Sve same prekomerne kvarte. Meni je taj konkretan zvuk, taj životni citat sa ulica u Sarajevu, bio muzički vrlo zanimljiv pa sam ga malo razradio. Pri kraju opere ima tu i stilizovane sevdalinke i posmrtna sekvenca Dires Irae koja nema veze s Bosnom, koji je univerzalno hrišćanski, ali koji se čuje u Sarajevu. Nisam siguran da će to publika sve prepoznati jer sam ja to zanatski zakukuljio”, kaže Čavlović, dodajući da je opera “Srebreničanke” zapravo pokušaj da se izmeni, i u muzičkom i u scenskom smislu, stav da samo nešto grandiozno može dostojno izraziti tragično, a da je malo u najboljem slučaju elegično, intimno. “Ne znam, ali se nadam da sam izbjegao zamku banalnosti i da sam stvorio intimnu muziku, za intimni teatarski čin kako bih izrazio taj za Bosnu specifični fenomen intime, bliskosti čovjeka sa čovjekom - merhametluk.”

Prvobitna zamisao bila je da se za prvu postmodernu bosansku operu, tada poznatu pod radnim naslovom “Božanstvena komedija”, napiše muzika koju bi izvodio simfonijski orkestar. Međutim, pokazalo se da bi u tom slučaju trebalo dovoditi muzičare iz Srbije, Bugarske itd. što u ovoj besparici Narodno pozorište u Sarajevu ne bi moglo ni da plati, naročito ako opera “Srebreničanke” bude pozvana na međunarodne festivale.

“Obećali su mi da će ovom predstavom, tj. operom otvoriti ovogodišnji MES festival ali da od tog nema ništa. Ova predstava mora izaći izvan granica ove zemlje. Ovih dana nam dolaze ljudi iz Hirošime i vjerujem da ćemo se nešto dogovoriti sa njima”, kaže Gradimir Gojer, direktor Narodnog pozorišta u Sarajevu, koje je sav novac od premijere prve postmoderne bosanske opere poklonilo školi u Beslanu koja je pre nepuna dva meseca bila pod opsadom terorista.

Objavljeno 21. oktobra 2004. godine u nedeljniku NIN broj 2808.

Prof. dr. Bujar Bukosi ispred sedista Nove partije Kosova

Dr. Bujar Bukoši, presednik Nove partije Kosova

Nije važna samo nezavisnost

Uvek se setim Vuka Draškovića koji je jednom rekao da bi mu bilo mnogo lakše da sakupi 5 000 dobrovoljaca koji bi ginuli na Kosovu nego što može da sakupi 5 000 maraka od srpske dijaspore na Zapadu. Kod nas je uvek bio obrnut slučaj.

Mnogo je malih i na Kosovu ne tako poznatih albanskih partija koje će u oktobru učestvovati na lokalnim izborima ne bi li bar s jednim poslanikom ušle u parlament. Ono što Novu partiju Kosova, koja ne broji više od 5 000 članova, čini nešto drugačijom od ostalih, jeste njen predsednik i osnivač - dr Bujar Bukoši. Nekadašnji premijer vlade republike Kosovo u egzilu govori specijalno za NIN o razočaranosti u Demokratski savez Kosova i razlozima osnivanja Nove partije Kosova, FARK-u i OVK, Dejtonskom sporazumu, srpskom megazločinu i osveti Albanaca, albanskoj političkoj eliti, nezavisnosti Kosova, opstrukciji Beograda i neodrživosti separatnog života Srba na Kosovu.

“Novu partiju Kosova osnovao sam jer sam bio nezadovoljan radom DSK-a, razvojem događaja i celokupnom političkom scenom Kosova nakon intervencije Zapada i instaliranja međunarodne administracije. Cilj mi je da novim načinom mišljenja izmenim nešto na političkoj sceni Kosova. Međutim, to nije lako zbog hipersaturacije političkih partija koje su enormno brojne”, kaže Bukoši.

Šta jedna mala partija poput vaše može konkretno da učini na političkoj sceni gde tri velike partije, odnosno tri političara, Ibrahim Rugova, Hašim Tači i Ramuš Haradinaj, potpuno dominiraju?
- Odnos između NPK-a i ove tri partije je odnos između Davida i Golijata, jer su te partije na vlasti, imaju ogromno medijsko zaleđe i ogromna finansijska sredstva. Mi smo od dana osnivanja nastojali da privučemo pre svega aktivne, urbane, intelektuace i eksperte i verujem da smo se profilirali kao dostojna i ozbiljna partija koja dolazi.

Nemate kancelarije u svim opštinama jer to zahteva mnogo novca ili zato što oskudevate u članstvu i podršci?
- Mi smo vrlo skromni po pitanju finansijskih sredstava. Za izbornu kampanju mi nećemo moći osigurati ni 100 000 evra, a kako mi se čini, neke od velikih partija prijavile su i oko 500 000 evra. Sa zadovoljstvom mogu da kažem da imamo dosta simpatizera, koji doduše ne žele da se eksponiraju ili učlane jer ne žele da menjaju partiju. Albanci tradicionalno glasaju za jednu partiju i kad promene partiju za koju glasaju, obično ispada kao da su nekog izdali.

Verujete da je reč o tradicionalizmu a ne, recimo, o političkoj platformi koju potencijalni glasači ne prepoznaju kao svoju?
- Mi konstatujemo da su glasači, građani na Kosovu, nezadovoljni jer je preko 47 odsto glasača apstiniralo na prošlim izborima što govori da je veliki broj onih koji su nezadovoljni, marginalizovani, nezainteresovani. Alfa i omega našeg delovanja je rekuperacija privrede. Svi problemi, antagonizmi na Kosovu su derivati ovog problema. Sve i da imamo deset Čerčila, pet Ajzenhauera i pet De Gola i ko zna koje druge briljantne političare, ako ekonomija ne funkcioniše onda je sve-piši propalo.

Smatrate li da je za NPK teret to što se za vas vezuje nastajanje i neuspeh Oružanih snaga republike Kosovo (FARK) koje je Oslobodilačka vojska Kosova (OVK) progutala?
- Ja ne osećam taj teret. To je jedno poglavlje koje je završeno.

Šta je, ustvari, FARK bio?
- Oružane snage republike Kosova.

I bio je prisutan na Kosovu i imao je baze u severnoj Albaniji?
- Nismo mogli da stvorimo oružane snage u Nemačkoj. Na terenu saradnja oficira iz Titove Jugoslavije na Kosovu bila je fantastična sa lokalnim komandantima koji nisu bili baš toliko vični tom poslu.

Vi niste samo kreator Oružanih snaga republike Kosova već ste smislili i način kako da se te snage finansiraju. Koliko je poznato, prikupljano je oko tri odsto od svih Albanaca kako bi se oružana borba nastavila?
- Albanci su tada bili spremni bez pitanja, bez pogovora, da se odazovu jednom Rugovinom i Bukošijevom apelu ne tako što će dati tri ili tri i po već ako treba i 33 odsto.

O kolikim svotama novca govorimo?
- Na početku nam je bilo potrebno oko četvrt milijarde nemačkih maraka. Mi smo za manje od mesec dana sakupili preko 60 miliona jer su svi reagovali na alarm da sve ide za nezavisno Kosovo, za nabavku oružja itd.

Da li je bilo onih koji nisu hteli da daju novac?
- Ne, nikada. Albanci su poznati po osećaju solidarnosti. Uvek se setim Vuka Draškovića koji je jednom rekao da bi mu bilo mnogo lakše da sakupi 5000 dobrovoljaca koji bi ginuli na Kosovu nego što može da sakupi 5000 maraka od srpske dijaspore na Zapadu. Kod nas je uvek bio obrnut slučaj.

Koliko je prljavog novca i novca od droge ušlo u finansiranje FARK-a?
- To su gluposti. To je prljava propaganda koja je imala za cilj da se albanska strana satanizuje. Odgovorno kažem da je sav novac koji smo mi, kao vlada, prikupili, čist. Na Zapadu postoje institucije kontrole preko banaka i zaista ne možete ni sto maraka prljavog novca da ubacite u fondove. To je sve novac naših radnika i ljudi koji su mukotrpno, decenijama radili i štedeli.

Ako je i OVK bila oslobodilačka vojska kako je onda došlo do nastanka FARK-a, a ne do njihovog spajanja?
- Hteo sam da spojimo te dve komponente - lokalne komandante i borce sa oficirima koji nisu uspeli da se ubace na Kosovo. Planirao sam da stvorimo zajedničku komandu i da se sva finansijska sredstva stave toj komandi na raspolaganje. Ali do toga nije došlo.

U ratu su se mnoge ružne stvari događale. Nestajali su Albanci, mnogi od njih su bili za nezavisno Kosovo, bili su spremni da daju novac, ali nisu bili baš voljni da uzmu pušku u ruke i bore se protiv srpske policije i vojske.
- Bilo bi nekompetentno da pričam o tome kad nisam bio na Kosovu i ne mogu da procenim kakvo je bilo raspoloženje ljudi po selima, ali treba imati na umu da svaki narod i revolucija imaju takve slučajeve.

Ali OVK se borila i protiv srpskog, civilnog, stanovništva, zar ne?
- OVK se nije borila protiv srpskog civilnog stanovništva. OVK nije imala mogućnosti da to čini za vreme rata jer je njen odnos prema srpskoj policiji i vojsci bio kao odnos Davida prema Golijatu. Tačno je da je posle rata ubijeno nekoliko srpskih civila, u jednom stanju potpunog bezbednosnog vakuuma. Takođe je tačno da je i jedan deo srpskog civilnog stanovništva saučesnik i pomagač srpskih policijskih i paramilitarnih jedinica. Dakle, prošlost je svima poznata...

Nalazite li da je tužno što su Albanci, koji su nesumnjivo bili žrtve Miloševićevog režima, posegnuli za nasiljem, odnosno koliko je ova činjenica pogubna po razvoj i demokratizaciju kosovskog društva?
- Tužno i jadno. Nema problema da o tome slobodno pričamo. Kad se sve kaže ovako, u jednom dahu, molim da se od drveta ne previdi cela šuma. Čini mi se da je problem što se posle rata po svaku cenu pokušava kriminalizovati to legitimno pravo jednog naroda da pruži otpor i da se lati oružja ako neki režim pokušava da ga uništi. Ta relativizacija, trpanje svega u isti koš, meni liči na brkanje baba i žaba. Srpski megazločin je učinjen nasuprot fenomenima pojedinačnih zločina koji su učinjeni neposredno posle rata u bezbednosnom vakuumu. Ti zločini su učinjeni bez ikakve političke platforme, ideologije ili pripreme. To je osveta puna jarosti i besa i meni je bitno da se između ovih stvari napravi distinkcija.

Predlagali ste nešto konkretno što bi pomoglo da se taj vakuum prevaziđe?
- Nudio sam UNMIK-u bez ikakvih pretenzija još krajem juna i početkom jula 1999. godine kontingent od 800 iskusnih, profesionalnih policajaca koji su služili u Titovoj Jugoslaviji. Mislim da bi policajcu iz, recimo, Bangladeša bilo mnogo lakše da uza sebe ima jednog našeg policajca koji dobro poznaje teren. Međutim, to nije prihvaćeno, zbog nedostatka koncepta.

Od Hašima Tačija i Ramuša Haradinaja sada dolaze izjave da na Kosovu ne može biti potpune bezbednosti dok UNMIK ne prenese u potpunosti ingerencije na Kosovsku policiju i Kosovski zaštitni korpus. Obojica su svoju reputaciju izgradili u ratu, nikad nisu pokazali mnogo razumevanja za patnje nealbanskog stanovništva posle juna 1999. godine. Pored toga, imaju neverovatno mnogo političkog i ekonomskog uticaja što im obezbeđuje da ostanu dugo na vlasti, zar ne?
- Da. Ne zaboravite da oni tada nisu imali blage veze sa politikom.

Da li su Tači i Haradinaj kočnice demokratizacije?
- Sve tri velike partije koje upravljaju Kosovom su odgovorne. Određene grupacije eksponirale su se po principu “Ja sam oslobodio ovu zemlju, meni pripada da odlučujem o sudbini ove zemlje”. Ja se protivim takvoj logici.

Koja koči i nezavisnost Kosova?
- Nama ne treba sutra pre podne nezavisno Kosovo koje će propasti za godinu ili dve, već odgovorna politička elita koja će pripremiti kolevku za kosovsko društvo.

Za razliku od većine albanskih političara na Kosovu vi verujete da s Beogradom treba razgovarati?
- Apsolutno. Nema sumnje da treba pregovarati, a ne ponovo ulaziti u konflikt. Srbija je reaktivirala svoju opstruktivnu politiku i ne bih se začudio da, u skladu sa svojim mentalitetom, Beograd odlaže taj trenutak u nedogled. Bojim se da time svi gubimo.

Šta biste savetovali Srbima s Kosova?
- Najbolje je da Srbi s Kosova napišu listu svega šta žele od Albanaca, makar to uključivalo i četvrtinu Meseca, povratak vojske i policije itd. I onda da sednemo i pregovaramo: “Onu četvrtinu Meseca zaboravite jer to nije naše i ne možemo ništa oko toga da učinimo, žao nam je ili nam nije žao ali srpska vojska i policija se ne mogu vratiti na Kosovo ...” Mislim da separatni život Srba na Kosovu u enklavama nije život. Njih smatram sastavnim delom budućeg Kosova. Kosovo je njihov zavičaj i to pravo niko im ne može oduzeti, ni Albanci nemaju pravo na to.

Da li treba da izađu na lokalne izbore iako su njihovi uslovi za život i dalje jezivi?
- Da sam ja mladi Srbin sa Kosova, od nekih dvadesetak godina, odmah bih otišao u Kraljevo ili Kanadu. I Albanci napuštaju Kosovo. Međutim, zaista mislim da Srbi treba da participiraju, kao što Albanci treba malo da se zamisle kako da Kosovo učine atraktivnim za Srbe koji su ostali tu da žive.

Skeljzen Maljici telefonira u pristinskom hotelu "Grand"

ITALIAN VERSION ON WEBSITE
http://www.notizie-est.com/article.php?art_id=980
ENGLISH VERSION ON WEBSITE
http://translate.google.com/translate?hl=en&sl=it&u=http://www.notizie-est.com/article.php%3Fart_id%3D980&prev=/search%3Fq%3DLidija%2BKujundzic%2BShkelzen%2BMaliqi%2B%26hl%3Den%26lr%3D

Škeljzen Maljići, direktor Centra za humanističke nauke "Gani Bobi"

Kamen o vratu Srbije

Ogromne probleme ima Srbija. Kosovo je zapravo postalo marginalno samo to niko niće da prizna. Srbija više i ne želi da se bavi Kosovom, ali oseća nešto kao obavezu.

Na prvom spratu Grand hotela u Prištini, u foajeu nekadašnjeg Medija centra Republike Srbije, Škeljzen Maljići, direktor Centra za humanističke studije “Gani Bobi” govori specijalno za NIN o položaju kosovskih Srba na predstojećim izborima, politici Beograda, konačnom statusu, značaju i uticaju tzv. umerenih albanskih partija, martovskom nasilju i KZK, apstinentima i poštenju lidera Alijanse za budućnost Kosova - Ramušu Haradinaju, bivšem komandantu OVK u Metohiji.

Veliki deo političke odgovornosti je na vlastima u Beogradu koje su kosovske Srbe ponovo stavile u nedoumicu da li treba ili ne treba da izađu na lokalne izbore 6. oktobra. Šta je ovog trenutka u najboljem interesu kosovskih Srba?
- Oni nikako da razumeju da su uvek bili zavisni od Slobe, od “Povratka”, od Čovića. Tu i tamo bi se čuo neki glas koji je bio donekle nezavisan od centara moći u Beogradu. Dosad ti glasovi nisu imali uspeha, jer je Beograd, na neki način, uvek uslovljavao svoju podršku. Kosovski Srbi su zavisni od Beograda ne samo sentimentalno i iz nekih razloga nacionalnog interesa, već i ekonomski.

Mislite, pre svega, na srpske političare na Kosovu?
- Da, mnogi imaju neke sitne privilegije, duple plate. Podrška iz Srbije je sve slabija i nije više tako sigurna kao ranije, ali još uvek je na neki način efikasna. To je neka vrsta uzajamno zavisne pozicije iz koje zasad nema izlaza. Dobar deo Srba, naročito ovi koji se računaju kao elita, ima taj dupli status.

Rezervnu varijantu, ako sve na Kosovu krene naopako?
- Oni ne razmišljaju ozbiljno da ostanu ovde ili ako bi trebalo da ostanu, voleli bi da zadrže sve privilegije koje imaju tamo i ovde. Generalno gledajući, kosovski Srbi će u svakom slučaju biti izigrana stranka. To je scenario koji je viđen i ranije sa krajinskim Srbima i sa delom bosanskih Srba.

Šta vas navodi na taj zaključak?
- Pogledajte samo Koordinacioni centar, to je već postalo smešno. Pet, šest meseci Čovića smenjuju. Niko ne bi da ga zameni, a on je već postao teret samom sebi, a nema nikog ko je spreman da kaže da Koordinacioni centar više ne postoji. Situacija se previše zakomplikovala, jer sama Srbija je veoma podeljena i više nema centar moći. Ogromne probleme ima Srbija. Kosovo je zapravo postalo marginalno, samo to niko niće da prizna. Srbija više i ne želi da se bavi Kosovom, ali oseća nešto kao obavezu. Srbiji je Kosovo samo kamen oko vrata.

Verujete li da je albanska politička elita bolje pripremljena za pregovore o budućem statusu Kosova?
- Ne bih rekao. Mislim, ima sličnosti između srpske i kosovske situacije. Isti problemi sa reprezentacijom, sa elitom, sa predstavljanjem. Kosovo je godinama previše razjedinjeno i nema normalne ekonomske, političke elite. Nekompetentnost je prisutna u svim sektorima, a kosovsko društvo ima sličan tip blokade odnosa između političkih partija i elite. Ni mi me nožemo da napravimo normalnu vladu. Mi imamo vladu koja nema pune kompetencije, vladu pod protektoratom, ali ova vlada kakva jeste nije normalna vlada nego je podeljena po sektorima - jedno ministarstvo pripada jednoj partiji, drugo ministarstvo drugoj partiji, a koordinacije nigde. Imamo slabu vladu isto kao i u Srbiji, s tom razlikom što Srbija ima bar neku vrstu fingirane ili simulirane pozicije ili opozicije, a mi nemamo ni to. i još kad tome dodate slabe rezultate i slabe medije, onda je to veoma loše za sve koji žive na Kosovu.

Hoće li učešće Vetona Suroia, Edite Tahiri i pojava novih, umerenih albanskih partija na oktobarskim izborima uneti malo zdraviju atmosferu u politički život Kosova?
- Ne bih rekao da je reč o umerenosti. Politička platforma i pozicija Suroija je nejasna, a on je i ranije bio u politici obično predstavljan kao predstavnik civilnog društva. U međuvremenu je formirao medije pod svojom kontrolom. Iako on nije pravio javno mnjenje, vlasnik je najčitanijih dnevnih novina i upravlja trećom i najsimpatičnijom televizijom na Kosovu. To mu daje izvesnu, možda i značajnu prednost uoči izbora. Znači, Suroi jeste relativno uspešan čovek, ali mi se čini da nije izabrao najbolji trenutak.

Zakasnio je ili je požurio?
- Trebalo je još malo da sačeka. Ili ako je već ušao u celu tu priču trebalo je to da uradi mnogo ranije i da se mnogo bolje pripremi. Ne možete za tri meseca da preokrenete situaciju. U celini, cenim da je ORE vrlo nezrela lista, da su to ljudi koji nemaju velika iskustva. Možda su oni lično pošteni i perspektivni, ali ankete pokazuju da neće sve umerene partije dobiti više od sedam odsto glasova.

Što je, ipak, dovoljno da uđu u parlament?
- Da, zato što nema cenzusa. Oni eventualno mogu u nekim kombinacijama da odigraju neku ulogu u pravljenju koalicije. Ako se napravi velika koalicija, postoji mogućnost da i Rugovina partija formira većinsku vladu.

Koliko je to realno, s obzirom da podrška Tačiju i Haradinaju raste?
- Tači i Haradinaj teže mogu da je naprave zato što zajedno ne mogu da naprave ni četrdeset posto. Ukoliko bi ušli u koaliciju sa Srbima ili svim ostalima, možda bi mogli da formiraju većinsku vladu, ali to je ipak malo verovatno da će se dogoditi.

U Beogradu postoji strah od obnove martovskih događaja. Koliko je taj strah realan?
- Po mom mišljenju, martovski događaji su jedan događaj i ne bih se složio da ih je neko planirao, ali jeste bio iskorišćen. To je bila erupcija od koje su svi pomalo učili, posebno Unmik, koji verujem neće više dozvoliti da se na ovakav način manipuliše nasiljem. Osim toga, javnost zna da su posledice marta veoma negativne.

Nadajmo se da su pouke izvučene, ali postoji li još opasnost od nemira?
- Uvek postoji realna opasnost da ovo postane Palestina, zato što ima ekstremizma na obe strane. Očekujem da će se odnosi zaoštravati 2005. godine kad počne da se rešava status Kosova. Onda ćete imati poziv i sa jedne i sa druge i sa treće strane, terorističke grupe bi mogle ponovo da se aktiviraju. Dovoljno je da petnaestak obučenih ljudi postavi bombe ovde i onde i da jednostavno održavaju napetost, bacajući autobuse u vazduh. To se dešava u Palestini.

Koliko je za sigurnost na Kosovu bitna činjenica da su izvesni albanski političari povezani sa organizovanim kriminalom i kriminalcima koji su našli svoje mesto i u redovima OVK?
- To nije uzrok. Može biti posledica. Ne znam šta se podrazumeva ovde pod organizovanim kriminalom, ali oružje, droga i ovaj da tako kažem ozbiljni kriminal nije toliko prisutan i on nema toliko direktne veze sa albanskim političarima. Eventualno samo određeni krakovi međunarodnih organizacija, u koje su uključeni i naši ljudi - Albanci i Srbi i drugi. U poslednjih deset godina su se obogatili oni koji su od države u raspadu preuzeli monopole kao što je duvan, nafta, itd. Rekao bih da je opasnost ovde, pošto je Kosovo malo područje, da neki od tih ljudi počnu da kontrolišu sve. Nekoliko pojedinaca i familija i nekoliko grupacija su se veoma obogatile.

Ko, na primer?
- Kao u Srbiji Karići, ali i ovde ima nekoliko takvih. Neću da govorim imena, jer ne znam sve, a ako ne bih pomenuo nekog, bilo bi da imam nešto s njima. Otprilike se zna koji su ti najmoćniji.

Da li je u interesu tih najmoćnijih familija i da se recimo Kosovski zaštitni korpus i kosovska policija pretvore u oružane snage?
- Čak i za ovo naše stanje, koje se zove supstancionalna autonomija, a što je neka vrsta republike, normalno je da se formira i strukturiše vlast koja ne može biti završena ukoliko Kosovo nema i svoje policijske, odbrambene formacije. To ne znači da nam treba neka velika vojska. Bio bi nam dovoljan i ovaj KZK koji jeste neka vrsta potencijalne vojske jer ima vojne treninge iako nema oružje. Uostalom, kad već pominjemo martovske događaje, treba imati na umu da ni Amerikanci ni Nemci nisu imali predrasuda i da su angažovali KZK ne kako bi intervenisali već kako bi razdvajali, nagovarali ljude da se smire. KZK ima autoritet.

S druge strane, Srbi baš s KZK imaju problema, jer su u njegovoj komandnoj strukturi mnogi kriminalci i potencijalni haški optuženici našli utočište.
- Ne, to je posleratna situacija. UČK nije bila baš profesionalna vojska, ima tu raznih elemenata i ima tu elemenata ranijih ilegalnih ekstremnih organizacija koje su ostale unutra, koje su bile protiv toga da se UČK transformira. Jedan od problema za generala Čekua i KZK je to igranje sa statusom. Oni se osećaju kao vojska, a kao neke su snage za prirodne katastrofe. To stvara određenu unutrašnju frustraciju.

Da li primećujete nekakvu dozu zabrinutosti među Albancima što bi neko od heroja OVK, poput Ramuša Haradinaja i Hašima Tačija, danas-sutra mogao da se nađe pred Haškim tribunalom optužen za ratne zločine, kao što se to desilo nekim generalima u Srbiji?
- Priče postoje o tome da bi Tači mogao da ima neki stepen komandne odgovornosti, ali teško je dokazati da je on bio direktno odgovoran, jer veći deo vremena nije ni bio na terenu. Tači voli da kaže za UČK i za sebe da su bili vojska, ali to nije bilo baš tako. Ako bi došlo do toga da ga pozovu u Hag, verujem da bi veterani rata i neke organizacije oštro reagovali. Ipak, ne verujem da bi mediji ili javnost doveli u pitanje kompetencije Haga iako postoji percepcija, kao i u Hrvatskoj, da se neki ljudi dovode u Hag kako bi se privoleli Srbi, kako bi se stvorila, veštački, neka ravnoteža.

Mislite li da su Tači i Haradinaj indirektno učestvovali u planiranju i koordiniranju martovskog nasilja?
- Nema nekih dokaza da je to rađeno baš planski. Postojale su tajne organizacije koje su možda tu nešto radile, ali mislim da je veći deo toga došao spontano.

Od juna 1999. imamo preko stotinu primera rušenja crkvi na Kosovu, a nijedan ozbiljan apel Tačija i Haradinaja da se s tim vandalizmom prestane.
- Da, ali to su zapuštene seoske crkve. Jednu od njih sam video na putu za Peć. A video sam i neke druge takve crkve, koje nemaju ni istorijsku važnost niti su bile pod zaštitom. Tu svako ima pristup, a mnogi su bili naoružani.

U martu 2004. u Prizrenu je spaljena Bogorodica Ljeviška, Saborna crkva manastir Sv. Arhangeli, zar ne?
- Dobro, ovo je bilo i spontano i pod instrukcijama. Uglavnom su to radili neki klinci. Sami su priznali da su ih neke od ovih ekstremnih organizacija iskoristile.

A koje su to organizacije koje se prepoznaju kao počinioci?
- Bio je Dafuri i neki drugi, ne mogu tačno da kažem, ne znam kojoj partiji pripada, da li je ovaj LPK ili je UČK. To su narodni frontovi i tako to, oni koji su nezadovoljni Unmikom i neki od njih su priznali u intervjuima da su oni rekli da treba spaliti, da su iskoristili situaciju i da su ih usmeravali.

Objavljeno 2. septembra 2004. godine u nedeljniku NIN, broj 2801