GRAFITI

Gresi mladosti

Da li svi grafiti treba da nestanu samo zato što nisu uvek umetnost ili zato što pominju Mladićeve zločine i Jočićeve grehe mladosti?

Politički grafiti su ponovo IN. Naročito u Nišu gde je policija neki dan uhapsila aktiviste “Inicijative mladih za ljudska prava” jer se neko latio spreja i na zidu napisao činjenicu na koju nas Evropska unija neprestano podseća: “Ratko Mladić, traži se zbog genocida”. Posle uzimanja podataka, tri sata ispiranja mozga aktivisti su pušteni kućama, grafit je odmah obrisan, a policija nije saznala ko se drznuo da građane Niša podseti na činjenicu da je Mladić ratni zločinac.

Čudovišna je brzina sa kojom je uklonjen grafit: “U moje vreme, dok sam trafike čukao, niko od navijača se nije tukao! JOČIĆ”. I besmislena, jer je upravo ta brzina, ta nervoza velike četke da prikrije grehe mladosti načinila više štete nego koristi, pre svega imiyu samog ministra policije i države. Ne samo da su se mnogi prisetili onog Miloševićevog vremena i simpatija za svaki novi otisak pesnice Otpora, već su se i zapitali – kad je bilo gore?

“Ne verujem da bi se neko uznemirio da nije u pitanju političar, ali pošto jeste onda se koriste institucije sistema da se zaštiti ime i delo jednog moćnika. Javna sfera nije demokratska čim imate potrebu da brišete poruke, da regulišete i kontrolišete društvenu komunikaciju. U građanskom, demokratskom društvu javni prostor bi trebalo da pripada svima a to znači da se on ne može kontrolisati institucijama sistema već jednim drugim mehanizmom koji se zove individualna odgovornost”, kaže dr Zorica Tomić, vanredni profesor na Filološkom fakultetu u Beogradu, dodajući da grafiti za nju predstavljaju neku vrstu vapaja za renoviranjem društvenih kontakata i fenomen doba u kome vlada “delirijum komunikacije i fantazam lake dostupnosti”.

A da se grafiti brišu po propisu, Odluci o opštem uređenju grada (iz 1987. godine), tvrdiće i u opštinskim i u gradskoj komunalnoj inspekciji. Fasada mora da bude uredna i čista (nigde ne piše i prazna) a ako te uhvate sa sprejem ili markerom u ruci kazna je, na licu mesta, 2 500 dinara. Ako grafiter uspe da pobegne, globu od 5 000 dinara plaća korisnik ili vlasnik fasade, zida itd. Ko nema da plati odmah plaćaće posle kod sudije za prekršaje i to sa kamatom. Za preduzeća i samostalne trgovinske radnje to ide i do 250 000 dinara, dok kazna za pravna lica može da bude i 500 000 dinara. Naravno, sudija za prekršaje uvek može da preinači novčanu u zatvorsku kaznu – do 40 dana.

“Zbog grafita koje nisu uklonili tereti se 13 skupština stanara, 19 preduzeća i 111 pravnih lica, uglavnom škola, bolnica, domova zdravlja itd.”, kaže Miodrag Joksimović, pomoćnik sekretara za inspekcijski nadzor grada Beograda, dodajući da ne zna koliko je to ukupno dinara. Ugrubo, čini se da bi gradska kasa mogla biti teža za maksimalno oko 66 miliona dinara, što je nešto manje od 800 000 evra.

U šest slučajeva traže se pare zbog neuklonjenih grafita na spomenicima kulture što nekako, valjda, slabi poziciju svih onih koji grafite jednostavno ne vole da vide. Nije neuobičajeno da se svi grafiti trpaju u korpu vandalizma ili da ih neki psiholozi objašnjavaju samo kao kreacije “iza koje se ne krije želja za umetnošću, već veliki ego, a to je posledica mentalnog poremećaja ali i dosade”.

“Grafite bih definisao pre kao umetnost, iako mnogi ovu vrstu umetnosti nazivaju vandalizmom, a nas često svrstavaju u onu grupu ljudi koji rade nešto stvarno loše. Često su takvi ljudi kulturno neobrazovani. Imao sam par situacija gde su se ljudi kao nezdravi drali sa prozora zgrade: ‘Šta radiš bre tu, nemoj da ti sad siđem, ajde beži…’ ali je bilo i situacija kada smo crtali u dvorištu jedne zgrade, na jednoj garaži koja je i ranije bila išarana. Izlazi čovek čija je garaža i staje sa nama tu, gleda nas kako radimo, postavlja neka pitanja, Kasnije nam je rekao da je penzionisani profesor književnosti i da mu ne smeta to što radimo. Malo je takvih koji nas razumeju”, kaže FXLLK grafitista iz Niša koji ima 21 godinu i završava studije na smeru za oblikovanje enterijera i unutrašnju arhitekturu, dodajući:

“Retki su danas dobri autori kod nas, jer takvi ne mogu da dođu do izražaja od lokalnih klinaca koji im prešaraju neki pis (peace) ili ga kopiraju tako vešto da on stalno mora da menja stil, ponekad i „tag” (ime/potpis). Sada svi žele da crtaju grafite, zato dolazi često do zabune, one koji stvarno žele da nacrtaju nešto kvalitetno, interesantno da ukrase zid brkaju sa tojs (toys) početnicima koji samo unište zid i potroše boju.”

Naravno, svako može biti grafitista i to iz različitih pobuda. Višeslojnost i različitost motiva zbog kojih se neko lati krede, flomastera, spreja, šablona da bi se uhvatio u koštac sa zidom tj. tarabom baciće na muke svakog ko pokušava da grafite definiše.

“Sve se može svesti na izraze konstrukcije i dekonstrukcije ali po meni su dva motiva ključna. Jedan u sebi nosi pobunu protiv autoriteta i onu vrstu prirodne agresivnosti koje susrećemo i kod dece koja žvrljaju po novinama jer je u tom trenutku roditeljska pažnja usmerena na novine a ne na njih. Drugi motiv potiče iz potrebe da se od ničega stvori nešto, nešto kreativno i da se ostavi neki trag”, objašnjava prof. Aleksandar Kontić iz Beogradskog psihoanalitičkog društva.

Još je teže pričati o grafitima kao o umetnosti jer su jako velike razlike između toga da li se neko samo potpisao, da li se potpisao tako lepo da koketira sa kaligrafijom ili je grafit zanimljiv kao slika odnosno kao “intervencija” ili “komentar” baš zato što mu tu mesto nije.

“Kao što i u slikarstvu imamo ono koje je totalni kič i ono koje vredi i ima nekog smisla, tako i među grafitima postoji veliki raspon. Deo scene želi samo da eksponira sebe, svoje ime. Tu se stalno radi, nije ni to lako i ne može tek tako, ali meni to nije umetnost. Umetnost je više od toga da se potpišeš, bilo ti to uradio markerom ili sve fantastično uobličio. Meni je to više dizajn”, kaže

Ivana Marjanović, kustos Kontekst galerije Centra za kulturu Stari grad, dodajući: “Zanimljivo je da oni koji to rade na ulici zapravo ne komuniciraju sa svima već se obraćaju onom uskom, njima sličnom, krugu koji se prepoznaje u porukama koje običan posmatrač ne može da pročita.”

“Moja teza je da su grafiti jedan vid naivne, narodne, primitivne, autsajder umetnosti. Bilo bi previše stavljati dečiji crtež, uvredljivu poruku i jednu likovno bogatu kompleksnu formu u istu ravan kao što se ne mogu porediti Ilija Bašićević Bosilj i gomila klonova iz Kovačice koji nisu vredni pomena”, kaže dr Dragan Živančević, docent za predmete video i digitalne umetnosti na Likovnom odseku Akademije umetnosti u Novom Sadu, koji smatra da u sferi vizuelnog još nismo uspeli da odškolujemo našu percepciju i da uočimo šta su te razlike.

I zato vrlo često, naročito kad su grafiti u pitanju, ne umemo da pročitamo šta tu zapravo piše odnosno da li je nešto samo žvrljotina ili nosi određenu likovnu težinu. “S tim da će previše intelektualni pristup izvesno uništiti ono što je prvobitna emocija i što je najlepše kod grafita. Tvrdim da su grafiti umnogome podigli estetski nivo naših betonskih spavaonica i nečega što je onaj prokleti internacionalni stil u arhitekturi doneo – a to je prostor u kome ima mesta za sve osim za čoveka”.

Sami grafitisti manje lupaju glavu o tome da li je to što rade umetnost (koja treba da traje) ili ne. Koga god od njih priupitali ili koji god hip-hop forum posetili svi će reći isto – prazni zidovi nisu lepi i grafiti su odvajkada tu. Kao što je nekad pećinski čovek počeo da se izražava na zidovima svoje pećine, tako su i oni sebi pronašli, stvorili i osvojili prostor koji moli da ga ukrase.

“Poenta svega je što možeš lako i brzo da pošalješ neku poruku. Svaki zid je tvoj izložbeni prostor. Najbitniji su ideje, a tehnika je samo tu da pomogne da ih realizuješ“ kaže TKV, jedna devojčica poznata po šablonima sa motivima sa Munkovih slika, portretima Ameli Pulan, tetrapacima mleka, kontejnerima itd.

Bili umetnost ili ne, neko bi zaista mogao ozbiljno da se pozabavi grafitima pre nego što svi završe kao “desiće se nešto...”, “i žene prde...”, “ništa se ne bi dogodilo da je Pera otišao pravo u policiju” – pod naletom velike četke.

Dejan Sretenović. kustos Muzeja savremene umetnosti u Beograda

Grafiti nisu za muzej

Malo je grafitista, čak i svetu, koji su svojom idejom, originalnošću uspeli da otvore vrata muzeja savremene umetnosti. Može li se o grafitima govoriti o umetničkim delima? Kustos Muzeja savremene umetnosti u Beograda Dejan Sretenović kaže:

- Ja bih izbegavao tu nominalizaciju umetničko delo. Za smisao grafita je bitan kontekst u kojem se pojavljuje, njegova komunikacijska vrednost, on je amaterska forma izraza i ne bih od toga pravio fetiš. Jednostavno, autor grafita je svestan da je njegov rad podložan zubu vremena ili intervenciji aparata cenzure. Šta je drugo krečenje grafita nego cenzura? Grafit nije trajni beleg i on ima određenu vrednost u sadašnjem trenutku. Grafitista nije profesionalni umetnik koji vodi računa kako će da grundira platno kako bi ono trajalo narednih sto, dvesta ili trista godina. Ta vrsta namere, namere da se proizvede trajno umetničko delo ovde ne postoji.

Da li je neko razmišljao da napravi izložbu domaćih grafita u Muzeju savremene umetnosti?

- Grafiti nisu u biti muzejska umetnost i takva izložba bi bila ređanje foto-dokumentacije. Mislim da su grafiti pre svega sociološki fenomen koji bi bilo potpuno besmisleno vrednovati estetskim kriterijumima. Sasvim je sigurno da tu ima zanimljivih ličnih izraza i naravno, neko bi trebalo da se pozabavi time. Takav projekat po duhu i senzibilitetu mnogo je bliži institucijama koje se bave alternativnom kulturom poput Reksa ili Dom omladine.

Takva izložba grafita mogla bi da bude multimedijalna, zar ne?

- Multimedijalnost je pitanje formata izložbe.

Muzej savremene umetnosti imao je mnogo takvih projekata. Jedan neobična izložba posvećenu kompjuterskim virusima upravo je u Salonu muzeja savremene umetnosti. Zašto i grafiti ne bi dobili nešto slično?

- Izložba I love you nije umetnička izložba u klasičnom smislu, već se bavi jednim fenomenom nove tehnologije i njegovim društvenim aspektima. Tako i grafit, kao vizuelni fenomen urbane potkulture, nije nešto što ne ulazi u naš domen interesovanja, ali ima mnogo značajnih pojava u umetnosti koje treba obraditi. Npr. čitava scena osamdesetih. Ovde je posle potpune neaktivnosti ove institucije 90-ih godina ostalo mnogo posla koji mi treba da uradimo a koji se tiču novije istorije umetnosti. S druge strane takav projekat bi zahtevao jedan multidisciplinarni tim koji bi se kontinuirano bavio istraživanjem, fotografisanjem, komunikacijom sa autorima itd. Po meni je medij knjige najpogodniji za predstavljanje ovog fenomena.

Ipak neki grafitisti poput Kit Heringa su ušli u muzeje poput Vitni muzeja američke umetnosti u Njujorku?

- Istorijski primeri pokazuju da su među grafitisti neki ljudi bili izuzetno talentovani i da su svoju ideju uspeli da transponuju u one forme izraza koji odgovaraju sistemu umetnosti, da su napravili karijeru i zaradili novac. Ali to više nisu grafiti već ono što nazivamo post-grafitima. To je slikarstvo koje je izvedeno iz grafita. Kit Hering je prestao da radi ulične grafite i počeo da radi u formatu slike i da poštuje konvencije izlaganja i tada je ušao u muzej.

Šta bi na jednoj izložbi domaćih grafita bilo zanimljivo da se istakne?

- Recimo, videti razvoj i pisanog i vizuelnog jezika grafita, odnos poruke i političkog konteksta, šta je pisano i koja je bila forma za vreme Miloševića, pa tokom NATO bombardovanja i kasnije. To je jedan ozbiljan i kompleksan poduhvat.

Objavljeno u NIN-u broj 2899 od 20. jula 2006

Umetnost crnog pacova

“To sam ja i moje srce. I niko drugi...” kaže specijalno za NIN Sibil Pru, čovek koji je uveo šablon u grafite i od toga napravio umetnost

Zemlja avanture bila je zapravo malo skladište odmah iza jedne samoposluge u Parizu gde su klinci osamdesetih, bez da im policija duva za vrat, crtali grafite do mile volje.

Tu je Žerar Dima nešto kao radio, više gledao, kako se sprejevima (u to vreme ilegalno uvozna roba) prave zidne slike mahom kopije onog što je preko okeana došlo u vidu Wild Style grafita iz Njujorka. Jednog dana Žerar je dovukao svog drugara Sibil Pru da vidi adventureland. Sibil je istog trenutka bio zaražen i samo je bilo pitanje vremena kada će i on uzeti sprej u ruke da napravi grafit.

“Oktobra 1981. godine u luci Termopili pokušali smo da reprodukujemo neki američki grafit na jednoj kućici koja se raspadala. Kakav je to fijasko bio!”, priseća se Sibil dodajući da je predložio šablon i da krenu iz početka. Od imena, jer je kao što je Norman Mejler jednom rekao, ime je religija grafita.

Inspiraciju za svoj ulični, umetnički pseudonim Blek le Rat Žerar i Sibil su našli u italijanskom stripu Blek stena (Blek le Rock) koji su čitali pod pokrivačem u svetlosti baterijske lampe, pošto ih mame poljube za laku noć. Ideja da upotrebe šablon potiče takođe iz detinjstva, Sibilovog.

“Jako davno, šezdesetih, putovao sam sa roditeljima po Italiji. Na ulicama Padove video sam portret Dučea sa šlemom, zaostao iz II svetskog rata, koji je pravljen uz pomoć šablona, samo tada su ljudi boju nanosili četkama jer nisu imali sprejove”, kaže Sibil Pru, ne poričući da je duo Blek le ret imao “želju da privuče pažnju svih ljudi iz kraja, da se svi zapitaju – ko svake noći pravi ove male crne pacove, bananice, čikice na ulicama 14. i 18. arondismana?”

Poslednja zajednička akcija Žerara i Sibila bila je briljantna do lucidnosti – 31. decembra 1981. godine naslikali su mnogo crnih pacova (koji su širili kugu) oko Temla i Bobura (jednog od svetilišta moderne umetnosti).

“Bilo je jezivo hladno te večeri, ali čuvare muzeja nije mrzelo da nam priđu i pitaju nas šta mi to radimo. Odgovorili smo “umetnost” što je izazvalo njihovo smejuljenje, ali su nas ostavili na miru”, priča Sibil, koji je ubrzo nastavio sam da grafitira ulice jer je Žerar imao neka druga (pametnija?) posla.

Blek le ret ostao je pri šablonima jer se američki Wild Style grafiti ne uklapaju u francusku sredinu i arhitekturu. Ova tehnika grafitiranja uklopila se u ulični šarm velikih gradova poput Londona, Berlina, Melburna, Vašingtona... ali ne i u definicije umetnosti.Uostalom, i Brankuzi se silno namučio da američkom pravosuđu objasni kako je njegova skulptura “Ptica u letu” umetničko delo.

“Nigde na kugli zemaljskoj umetnost grafita nije priznata i u mnogima je ozbiljan zločin ako radiš grafite. Naravno, svako može da pravi grafite. Neki su zaista divni, ali mnogi su ružni i dosadni. Čini mi se da je sada vreme da se napravi razlika između umetnika koji rade na ulicama sveta”, kaže Sibil koji je posle trogodišnje bitke na sudu – izgubio ne uspevši da dokaže da su njegovi grafiti umetnost.

Pod pretnjom višegodišnje kazne zatvora primoran je da odustane od rada sa šablonima. Međutim, nije sve ostalo na tome. Blek le ret je privremeno zamenio šablone posterima, a onda je januara 2006. godine rešio da sve zabrane pošalje, ponovo, do đavola i progovori šablonima.

“To sam ja i moje srce. I niko drugi. Kada praviš grafit, obično si sasvim sam, ali već sledećeg dana hiljade i hiljade ljudi videće tvoj rad u urbanom prostoru. Za mene su grafiti način da se nešto što dolazi iz mene pokažem svima. Šta drugo umetnik traži nego da ga da publike vidi?”, kaže Sibil, koji nije mogao da ostane nem na vest da je 5. januara novinarka Florens Obenas oteta u Iraku.

Tokom njenog zatočeništva, koje je potrajalo do 11. juna, Blek le ret je šablonima, islikavao Florens u prirodnoj veličini na fasadama zgrada, zidovima, ogradama, svuda gde je Florens hodala pre nego što je kidnapovana. Kako je poslednji pohod Blek le ret naprosto oduševio ne samo Parižane nego i svetske medije, francuskim vlastima je nekako bilo nezgodno da ga uhapse – ovaj put.


Objavljeno u NIN-u broj 2899 od 20. jula 2006

BELEF

Virus ljubavi

Postavka I love you [rev. eng] neobična je i po tome što je u salon Muzeja savremene umetnosti namamila publiku koju je lakše zamisliti kako nešto hakeriše pred monitorima RS nego na otvaranju izložbi

Oni koji iole nešto znaju o bezbednosti i kompjuterima setiće se da je volim te (I love you) zapravo najgadniji od svih virusa koji imaju tu nezgodnu osobinu da se poput epidemije šire Internetom. Preračunato u dolarima šteta izazvana samo ljubavnim virusom bila je negde oko 20 milijardi.

Upravo ta infektivna priroda kompjuterskih virusa dobila je nedavno i svoju umetničku formu. Multimedijalni projekat I love you [rev. eng] koji se od 11. do 24. jula nalazi u salonu Muzeja savremene umetnosti osmislio je digitalcraft.org pri Kulturnom birou Frankfurta. Ideja je bila da se fenomen kompjuterskih virusa istraži iz tehnološke, istorijske, političke i kulturološke pozicije, a posebno je zanimljiv pokušaj da se izvuče dosledna paralela između ljudskog nervnog sistema (uključujući i nedokučivi mozak) i načina na koji umreženi kompjuteri razmenjuju informacije.

Kako ova izložba pokušava da nađe onu, u suštini tananu, nit koja razdvaja hakera i krekera – odnosno dobre momke koji troše energiju i živce kako bi stvorili protivotrov za sve izume loših dečaka – nije ni čudo što je ova neobična postavka namamila u Salon i onu publiku koju je lakše zamisliti ispred kompjuterskih monitora nego na otvaranju izložbe.

Većina njih koji izgledaju kao da im nije ni 18 godina znali su mnogo o logici i mutantnoj, očaravajuće mračnoj prirodi virusa. Ipak, to im nije smetalo da sa beskrajnim uživanjem sednu i isprobaju ovaj vremeplov koji ih je vratio na propušteni početak cele priče. Bilo im je teško da odole ljupkosti koda u obliku malog “pajper čiroki” aviona na belom ekranu. Silno ih je zabavljalo da promatraju onu malo stariju publiku koja se s naporom prisećala da je nekad videla nešto slično što se zvalo signalizam, a koja se uprkos jasnim uputstvima na zidu, naravno, nije usuđivala da pomenuti program aktivira i poleti na ovom primitivnom simulatoru.

Istu, više zabavnu nego edukativnu, svrhu imala je za ovu, mlađu, publiku i “laboratorija virusa”, odnosno nekoliko kompjutera (bez pristupa Internetu) sa instaliranim programima za pravljenje trojanaca, crva, virusa koji su smišljeni poslednjih godina prošlog veka.

Strogu inspekciju imao je da istrpi pojmovnik osnovnih termina kojima operiše u ovom virtuelnom svetu. Sasvim zanemarljive zamerke, pre svega na prevod, mogle su se čuti tu i tamo što je pre odraz tehničke superiornosti engleskog jezika nego neznanja prevodilaca.

Video fanzin “Razbijeni” (thebroken) zaslužio je na skali divljenja ocenu kul (cool) kao najkorisniji deo izložbe. Kevin Rouz i Den Hauard uvlače gledaoce na gotovo jednočasovni put u kompjutersko podzemlje.

U prvoj epizodi traga se za nezaštićenim bežičnim vezama kako bi se “provalila” već neka mreža mobilne telefonije, a ko do sada nije čuo za free pizza 4 life pristup imao je prilike crno na belo da vidi o čemu je reč. Drugi deo priče svodi se na to kako za svega 20 dolara napraviti door buster za kućnu upotrebu. Poslednja i najduža epizoda je instant kurs za razbijanje lozinki koji se završava pravom poslasticom.

Intervju sa Kevinom Mitnikom, nedavno rehabilitovanim krekerom koji je između ostalog razmagnetisao kompjuterske sisteme Fuyitsua, Motorole, Nokije i San Mikrosistems, našao se na kraju priče kako bi Mitnik ispričao koliko je jednom krekeru teško u zatvoru i usput pokušao da sve njemu slične prevede na stranu dobra.

Objavljeno u NIN-u broj 2899 od 20. jula 2006

Seks i World Cup 2006

I one vole...fudbal

Svetsko prvenstvo u fudbalu dalo je podsticaja nemačkoj seksualnoj industriji i nažalost prinudnoj prostituciji.

Kažu, nikad svetsko prvenstvo u fudbalu nije bilo tako dobro organizovano kao ovo u Nemačkoj. Nesumnjivo, čim ni nestašica piva, koja je zavladala pre nego što se znalo ko će s kim u osminu finala, nije izazvala demonstracije na ulicama Berlina, Kelna, Frankfurta.

Za opšte dobro raspoloženje oko tri miliona, uglavnom muških, navijača postaralo se ne samo uobičajenih 400 000 seksualnih radnica već i mnoge njihove koleginice koje su specijalno za ovu fudbalsku priliku doputovale kako bi zaradile koji evro više.

Oprezni Nemci su dali sve od sebe da ih ništa ne iznenadi. Pripreme su počele na vreme i bile su temeljne. Najpre je sagrađen mega bordel koji je dobio ime po grčkoj božici-devici. Turski biznismen Haki Simsek uložio je pet miliona evra i sagradio “Artemis” svega dva kilometra od Olimpijskog stadiona (istog onog gde Hitler nije hteo Ovensu da uruči zlatne medalje i gde je Leni Rifenštal snimila jedan od svojih antologijskih filmova).

Najveća i najluksuznija javna kuća na svetu otvorena je od 10 sati ujutro do 4 sata sledećeg jutra, gde je zaposleno oko 40 lica pomoćnog osoblja.

Prostitutke, njih stotinak (oba pola i svih boja kože) tehnički nisu zaposleni u sauna klubu “Artemis” ali se na četvrtom spratu nalaze prostorije koje one iznajmljuju. Ulaznica u ovo carstvo seksualnog zadovoljstva košta 70 evra. Za te pare gost “Artemisa” može samo da se šetka oko barova ili na terasi. Zveranje u plakate ispred jednog ili drugog bioskopa i virkanje na neku ili sve četiri pozornice takođe je besplatno. Piće, hrana, sauna, brčkanje u bazenu, masaža, seks čak i gledanje utakmice u bioskopu plaća se posebno. Cena zavisi samo od toga šta gost želi, a novčanik otežao od kreditnih kartica i novčanica se nekako podrazumeva.

Za one navijače tanjih buđelara koji slave pobedu ili traže utehu poraženih u zagrljaju seksualnih radnica u mobilnim “kućama zadovoljstava”. Pored kreveta u sobicama sa zidovima od šper-ploče uvek ima dovoljno slatkiša, grickalica, automata za kondome, a tu su i neizbežni toaleti, alarmi i izlazi za slučaj opasnosti. Ipak, usluga u “kućama zadovoljstava” u poređenju sa “Artemisom” je kao žvakanje bigmeka umesto večere kod Maksima.

Kako je prostitucija ozakonjena 2002. godine seksualni radnici (naravno samo oni koji su registrovani) plaćaju porez i za uzvrat od države dobijaju socijalno i zdravstveno osiguranje. Međutim oko 50 do 70 odsto prostitutki u Nemačkoj su stranci, vrlo često ilegalni doseljenici što Nemcima stvara mnogo više od uobičajene glavobolje naročito u kvartovima “crvenih fenjera” i na ulicama Hamburga, Kelna, Dortmunda...

Prema podacima “Hidre”, organizacije koja se bori protiv diskriminacije seksualnih radnica u Nemačkoj, na desetine hiljada prostitutki, uglavnom iz istočne, centralne i jugoistočne Evrope pridružilo se fudbalskoj fijesti kako bi iskoristile ovu jedinstvenu poslovnu priliku. Procene koje su se pred početak svetskog prvenstva mogle pročitati i u novinama kretale su se od 40 000 do 100 000 prostitutki bez nemačkih pasoša.

Kao što se i očekivalo, neminovna i za Nemce svakako neželjena posledica je veća promet u ilegalnoj trgovini ljudima i prinudnoj prostituciji.

Ozbiljno upiranje prstom u Nemačku počelo je u septembru prošle godine. Otvaranje «Artemisa» bio je povod da se podignu gromki glasovi i u Evropskom parlamentu. Švedski ministar pravde Tomas Bodstrom, bio je zgranut da vidi Nemačku kako obezbeđuje infrastrukturu prostitutkama i njihovim klijentima.

Da trgovina ljudima i prinudna prostitucija postoje samo u zemljama koje imaju liberalniju politiku po ovom pitanju možda bi se i moglo razumeti što se švedski ministar pravde toliko zgražava. Ali kako to nije slučaj, Nemce (i ne samo njih) sve ove teške reči užasno podsećaju na licemerje i nesposobnost Evrope da stane na rep ovoj vrsti organizovanog kriminala koja trenutno donosi veći profit nego ilegalna trgovina oružjem.

Samo u Nemačkoj u svakom trenutku ima oko 15 000 osoba koje su žrtve ove vrste trgovine, dve trećine su žene i devojke i gotovo sve (više od 90 odsto) su primorane na prostituju. Makroi na svakoj od njih godišnje zarade više od 55 000 evra.

Javna kampanja «Završni zvižduk – Stop prisilnoj prostituciji» od marta neizbežni je deo dekora World Cup 2006. Međutim iako su u pomoć su pritekli mnogi uključujući zelene u Bundestagu, nevladine organizacije, gradske vlasti, čak i Nemačku fudbalsku asocijaciju - spektakularnih rezultata i prijatnih iznenađenja u borbi protiv ilegalne i prinudne prostitucije nažalost neće biti na ovom svetskom prvenstvu.

Objavljeno 6. jula 2006. godine u NIN-u broj 2897

Interview: Dr. Lutz Kinkel, www.stern.de

Fishing for Users Every Single Day

How weekly Stern attracts 5 million readers per week to click its online edition?

In the online world of weekly news magazines it is two kinds of editors. So-called traditional ones whose might be excellent print editors but actually have difficulties to understand that it is not OK if website is “dead” (not updated) for a week or if it is only copy-paste version of paper mother. And in this business it is other, still rare, kind of editors which eventually gets what all welcomes – increase of income attracting more unique users every single day. Dr. Lutz Kinkel, deputy editor of www.stern.de, explains why online editions and clicks are so important even for the second largest German magazine with circulation of roughly about million sold copies.

Kinkel: Now days as a big magazine you need home page for your personal image, to communicate with the users and to penetrate younger people. Previous generations were focused on print magazines and newspapers, younger generation is heaving a wild mix of media in which the SMS, computer games and internet play important role. So if you do not want to lose these readers then you have to have home page. Clicks are the sort to say coin you are paid. In Germany we measure the clicks in a way you can say how much you have unique users. In the case of stern.de it is 5 million users which are coming every week. If you have a lot of unique users you can argues with this advertisement guys saying “We are even bigger than normal print magazine.”

Is it any other benefits for Stern magazine?

Kinkel: Home page is also used as platform for distribution of the magazine. You can subscribe and for publisher it is extremely comfortable because usually you have to go from door to door showing the magazine and to pay a hell lot of money to people running around and here it is sold simply by home page.

Cost free culture is in the heart of every internet user and print magazines, expecting more profit in a future, already invested millions to create online editions. Startup investments have not been repaid and in the most of the cases online editions are not profitable. Is it the case with stern.de?

Kinkel: As fare as I know, as editor, we are now days sending money. But income is definitely increasing and it is increasing on a range let say 20 maybe 30 and sometimes even 50 percent a year. If you count your fingers you can easily say OK it needs two maybe three years, but then stern.de will generate certain profit. So on in all we are financially dependant of Stern magazine but stern.de has own business development. You can not take guys from print, because they do not know what to integrate in online business.

What is uniqueness of stern.de comparing with its main competitors - Der Spiegel and Focus?

Kinkel: Der Spegel has the largest home page of the all German magazine, but what we are trying is to integrate a lot of photos. Stern.de wants to be visual leader and to entertain people with good design and photostrechen (photo and small information about it). We find out that users enjoy it very much – it is short, very quick, visual and people do like it. From same reasons we also do tests concerning the knowledge, for example about big ships. Users usually have about 20 questions, multiple choices and when they complete it feedback regarding their knowledge.

How much blogging is interesting for Stern.de readers?

Kinkel: Stern blogs is something we tried on our home page inviting journalists from print magazine and other writers to write for us diary. Wee have big variation of topics. Some are concentrated on computer games, others on exotic places telling Germans hove people in Laos and Vietnam live. But I have to add that only blogs which are exposing the person itself are successful. Blogs wich are dealing with relationships,love, plain daily life. Blogs which are very intimate and personal are the stuff which is a drug for readers. Problem with our blogs is that they are written by journalists which are not willing to expose them selves as a private persons.

The most of the content on stern.de is free. Do you have anything, like access to archive, that is available to users only if they pay?

Kinkel: Archive are for free, but it is small part which should be sold. For example, Hans-Ulrich Jörges. He is writing every week a commentary in the print magazine and it is really important because he is very influential as the leading political journalists. If you want to read on home page his commentary you have to pay one euro. But, as far as I know the business it doesn’t work that good, because in internet everybody expect to get everything for nothing. Also on http://view.stern.de, one of the sites which belong to Stern user can for certain amount to buy space, publish photos and post comment. It is high successful. Everybody can see all photos for free. It is like competition between users – Who got the best? Some of the photos are picked and published in a print magazine and it is a sort of kick that your photography could be published in magazine like Stern. I think that is why this project is highly successful.

Behind the small heart icon in witty placed navigation bar, next to search option, stern.de offers, for 100 euros membership in Parship. Is it so lucrative to offers dating services?

Kinkel: It is a independent dating agency and we just provide this small symbol on our home page so that users can click on that and you can get some money. This is it – a form of advertising, little bit hidden advertising.

Thanks to:
Frank Chickowore, Zimbabwean journalist for editing
Mongkhon Vongsam-ang, Lao journalist for photo

Pecanje čitalaca

O tome kako privući pet miliona čitalaca da svake nedelje kliknu na onlajn izdanje njuz magazina, za NIN govori dr Luc Kinkel, zamenik glavnog i odgovornog urednika elektronske verzije nemačkog “Šterna”

Nemačka je epicentar fudbalske groznice zvane World Cup 2006. od koje se očekuje i da pogura lokalnu ekonomiju... Istovremeno, Nemačka je i zemlja magazina (oko 6000!), čiji urednici trenutno uglavnom trljaju ruke sabirajući koliko evra će uzeti od oglašivača. Koliko će ko trljati ruke zavisi i od toga koliko je para i truda prethodnih godina uloženo u sopstvena on-lajn izdanja.

Prema podacima Verband DeutcherZeitschriftenverleger, prošle godine je oko 271 miliona evra potrošeno da bi se razne reklame i baneri našli na sajtovima nemačkih medija, što je skoro 11 puta više nego 1998.

Dr Luc Kinkel, zamenik glavnog i odgovornog urednika http://www.stern.de (onlajn izdanja Šterna), u intervjuu za NIN objašnjava zašto su onlajn izdanja toliko značajna za jedan od najvećih nemačkih nedeljnika sa milionskim tiražom. Na početku razgovora naglašava:

- U današnje vreme svaki veliki magazin mora da ima home page, svoje elektronsko izdanje, zbog imiya, ali i komunikacije sa čitaocima... Pogotovo ako želi da privuče mlađe čitaoce. Prethodne generacije su bile fokusirane na magazine i dnevne novine. Mlađe generacije imaju na raspolaganju divlji miks medija – od SMS-a do kompjuterskih igrica i interaktivnih mapa. U njihovom svetu Internet ima veoma važnu ulogu i ako ne želite da izgubite ove čitaoce morate da imate svoje elektronsko izdanje. I to ne bilo kakvo, već odlično. U slučaju Šterna govorimo o pet miliona korisnika nedeljno koji dođu na naš sajt.

Zašto su “klikovi” na sajtu značajni?

- U Nemačkoj su „klikovi” na sajtu novčić koji vas hrani. Njima merimo uspešnost, tako
da tačno znamo koliko jedinstvenih korisnika (unique users) imamo na sajtu. Ukoliko imate puno jedinstvenih korisnika, možete da se ubeđujete sa ljudima iz marketinga i oglašivačima jer uvek možete da kažete: “Mi smo čak veći od normalnog štampanog magazina.”

Kakve koristi od toga ima Štern koji se štampa na papiru?

- Sajt se takođe koristi i kao platforma za distribuciju magazina. Preko onlajn izdanja možete da se pretplatite i na Štern na papiru, što je izuzetno ugodna pozicija za izdavača. Pre ste morali da odvojite mnogo, mnogo para kako biste platili ljude koji su trčali na sve strane, sa magazinom u ruci, i ubeđivali ljude da se pretplate. Preko sajta pretplata je jednostavnija i brža, a to je ono što današnji čitaoci traže.

S jedne strane, u srcu svakog Internet korisnika je da ono što želi dobije besplatno, a, sa druge strane, mediji su investirali milione evra očekujući profit od onlajn izdanja. Većina nije uspela da povrati uloženo, tj. nisu profitabilni. Da li je to slučaj i sa stern.de?

- Ono što znam kao urednik jeste da mi trošimo pare, ali se i profit definitivno povećava. Stopa rasta je otprilike između 30 i 50 odsto godišnje. Čak i ako, kao ja, niste mnogo spretni sa brojevima, na prste možete da izbrojite koliko vam je godina potrebno da povratite uloženo. U našem slučaju mislim da ćemo za dve, možda tri godine moći da kažemo: OK, sada stern.de generiše značajan profit. Sve u svemu, mi smo još finansijski zavisni od Šterna, ali imamo svoje ljude za razvoj biznisa.

Šta je ono što razlikuje stern.de u odnosu na konkurente kao što su “Špigl” i “Fokus”?

- Špigl ima najveći sajt od svih nemačkih magazina, ali ono što mi pokušavamo jeste da integrišemo mnogo fotografija. Stern.de želi da se nametne kao vizuelni lider i da privučemo čitaoce dobrim dizajnom i odličnim foto-galerijama i foto-reportažama na sajtu. Otkrili smo da korisnici u tome uživaju jer je kratko, brzo i zabavno.

Gotovo sav sadržaj na stern.de je besplatan. Da li postoji nešto što naplaćujete, recimo pristup arhivi?

- Arhive su besplatne kao i sve ostalo na našem sajtu. Jedini izuzetak su komentari Hansa Ulriha Jergesa. On svake nedelje piše za print magazine i svi ga smatraju veoma značajnim i uticajnim novinarom. Mislim da nije preterano ako kažem da je jedan od vodećih političkih novinara u Nemačkoj. Ako želite da pročitate šta je on napisao, morate da platite jedan evro. Međutim, koliko znam, ovaj biznis ne funkcioniše najbolje jer, kao što ste rekli, svi na Internetu očekuju da dobiju sve – za dzabe. Takođe, na, jednom od sajtova koji pripada Šternu, korisnici mogu za određeni iznos da kupe prostor na kome mogu da objave svoje fotografije i komentare. Ovo je izuzetno uspešan poslovni model jer svi mogu da vide sve slike besplatno, ali objavljivanje fotografija se pretvorilo u neku vrstu takmičenja ko je najbolji. Povremeno izaberemo najbolje fotografije i objavimo ih u papirnom izdanju, što je dodatni motiv za korisnike da odvoje novac.

SERBIAN VERSION published in NIN issue 2894, 15 Jun 2006

Dodirnuti Veneru

Posetioci će do mile volje prstima moći da ispituju Senekine šiške, ili sandalu Marka Aurelija

Ceo život nas uče kako je lepota izložena u muzejima toliko fragilna da joj se treba diviti očima, a nipošto prstima. Ali za koga se zapravo može reći da nije poželeo, bar jednom, da krišom dodirne, recimo mermerne grudi Miloske Venere? Čar izložbe “U dodiru s antikom” upravo je u tome što će od sutra pa sve do 30. aprila posetioci do mile volje prstima moći da ispituju Senekine šiške, ili sandalu Marka Aurelija, odnosno svih 24 skulpture koje su zahvaljujući upravo započetoj saradnji sa muzejom Luvr stigle u Narodni muzej.

“Ova taktilna izložba namenjena je pre svega slepima, slabovidima, osobama sa oštećenim sluhom i korisnicima invalidskih kolica. Želeli smo da uživaju u umetničkim delima, da dožive nešto što pre nisu mogli”, kaže Borka Sundać iz Ministarstva kulture, dodajući: “Namera nam je da kroz jedan angažovaniji pristup njihovim problemima doprinesemo senzibilizaciji društva za njihove potrebe”.

A to znači da je rastojanje između postamenata nešto manje od dva metra kako bi invalidska kolica nesmetano mogla da prolaze između eksponata izrađenih od mermera, gipsa ili sintetičke smole. Na podu je postavljena reljefna gumena traka da bi svi slepi mogli da idu od eksponata do eksponata. Ispred svake skulpture nalaziće se veliki panoi sa fotografijom (poklon Tifološkog muzeja u Zagrebu) i legende ispisane krupnim slovima odnosno Brajevom azbukom.

Pored uobičajene, pripremljena je dečija i audio verzija kataloga, kao i slušalice sa CD rikorderom za sve one koji bi radije da bez pomoći kustosa hodaju između skulptura. Za osobe sa oštećenim sluhom biće obezbeđen gestovni prevodilac. Specijalni povezi za oči pripremljeni su za sve one koji budu pokazali malo volje i hrabrosti da na svojoj koži, bar delimično, osete kakva je radost slepom da konačno “vidi” nešto od sve te lepote koju smo navikli da uzimamo zdravo za gotovo.

Najveći deo eksponata su gipsani odlivci odnosno mermerne kopije ili kopije od sintetičke smole oblikovane u umetničkim radionicama Luvra. Takođe posetioci će moći da se dive glavi Venere iz Singidunuma, Steli (nadgrobnom spomeniku) bankara iz Viminacijuma i Roksandićevoj bronzanoj skulpturi “Dečak koji vadi trn”.

Kako bi se deci što više približila antička skulptura, Odeljenje za edukaciju u Narodnom muzeju organizovaće 23. i 24. februara kratak kurs za vaspitače i nastavnike. Svakog utorka, srede i petka za najavljene grupe predškolske dece i učenike svih uzrasta pored uobičajenih tura sa kustosom pripremljene su i interaktivne radionice – zapravo, igrice. Takozvani radni listići, nimalo nalik na one iz škole, detektivske priče i potraga za blagom.

“Ideja je da se deca vraćaju do eksponata. Rešavajući detektivski zadatak treba da nađu recimo neki karakterističan detalj ili da kroz niz uputstava tj. tragova nađu blago”, objašnjava Elijana Gavrilović, šef Odeljenja za edukaciju, dodajući da u Narodnom muzeju već dve godine postoji Dečiji klub koji broji oko 350 članova ne starijih od 14 godina.

Dan uoči otvaranja izložbe “U dodiru sa antikom” Siril Gujet, zadužen za program promovisanja hendikepiranih osoba i mladih pri Luvru održaće u Ministarstvu kulture (Vlajkovićeva 3) predavanje “Forme, crteži i slepilo: predstava tela shvaćena dodirom” kako bi preneo iskustva stručnjaka koji su pre nekoliko godina osnovali Taktilnu galeriju Luvr muzeja. O uticaju antike koja se javlja u francuskim kraljevskim kolekcijama od renesanse pa do 18. veka, govoriće Ženevjev Bresk-Botje, glavni konzervator vajarskog odseka Luvr muzeja.

Stroga pravila poslovne politike Luvra morala su se ispoštovati iako je reč o kopijama originalnih skulptura koje se mogu videti, ali ne i pipnuti, samo ako nekog put vodi u Pariz. A to znači da su Siril i Ženevjev ne samo putovali kamionima zajedno sa eksponatima nego su ih raspakivali iz specijalnih sanduka (napravljenih u Luvru) i pažljivo postavljali na pijedestale – baš kao što bi to morali da čine i sa originalima.

Na pitanje da li postoji bojazan da mnogi neće doći na izložbu jer je reč o kopijama a ne o originalima, Ivana Zečević iz Ministarstva kulture, koje je zajedno sa Francuskim kulturnim centrom i francuskom ambasadom uložilo više od milion i po dinara, kaže: “Ne verujem da će se to dogoditi. Ipak je više onih koji znaju da se u tom pravcu kreće moderna muzeologija i onih koji će doći jer im nikad ranije nije dozvoljeno da dodirnu antičku umetnost”.

Objavljeno 16. februara 2006. godine u NIN-u broj 2877

Čarobnjak Merlin protiv autodidakta

Mnogo je priče kako mediji u Srbiji sve manje Iiče na pitu a sve više na nešto drugo. Ali, retko se u toj priči pomene da je to tako i zato jer mnogi novinari, pre svega urednici, beže od učenja i profesionalnog usavršavanja kao vampir od belog luka. Naravno, fakultetska diploma nije mera talenta, ali sudeći po istraživanju „Obrazovanje za medije: iskustva, iskušenja i perspektive" (Centar za profesionalizaciju medija i Centar za politikološka istraživanja i javno mnjenje Insituta društvenih nauka) bilo bi bolje kada bi se kult autodidakta ovde manje negovao.

Kako sada stoje stvari gotovo pola urednika u Srbiji nema fakultetsku diplomu. Tek 23 odsto njih je završilo fakultet specijalizovan za medije/novinarstvo, a jedva dva odsto se trudilo da završi neke poslediplomske studije. Ono što je istraživače bacilo u tupi očaj bila je i činjenica da 57 odsto urednika nema nikakva specijalizovana znanja za profesiju kojom se bavi niti su ista stečena u kratkim novinarskim školama ili kursevima.

Oni koji bi, ipak, da steknu novinarsko/medijsko fakultetsko obrazovanje imaju na raspolaganju sedam državnih i pet privatnih fakulteta. Takvih je u Srbiji 2005. godini bilo oko 700, a oko 80% pristalo je da plati godišnje između 40 000 i
320 000 dinara.

Prošle godine ponuđeno je i 146 nefakultetskih škola, programa, kurseva, seminara koji su trajali duže od jednog dana. Većina kurseva, oko 80% odsto, bila je besplatna za polaznike. ali osim u jednom slučaju, oni koji su hteli da uče (njih oko 2100) morali su doći u Beograd ili Novi Sad. Najviše programa nudi se novinarima dok su glavni i odgovorni urednici, kao i urednici rubrika/programa prošli najgore - ponuđen im je samo po jedan program specijalno dizajniranih za njihove potrebe. Što nije samo posledica nerazumevanja onih koji organizuju programe, već uredničke nevoljnosti da ostave posao i sede u klupi.

A bilo bi cool da se makar jednom godišnje, bar za vikend vrate u učionicu - bez obzira imaju ili ne diplomu sa fakulteta. Zašto? Jer bi onda bila manja verovatnoća da urednik nekoliko dana razmišlja hoće li odobriti novinaru da uzme neplaćeno odsustvo kako bi o tuđem trošku, recimo tri meseca u Berlinu učio „Multimedia and Online Journalism" - nešto novo, nešto čega još nema u Srbiji.

Uostalom, zar nije i čarobnjak Merlin, u filmu Eskalibur, rekao: „Znanje je moć?"

Objavljeno 8. februara 2006. godine u Magazinu 011

Bil Gejts potcenio korisnike

Dok Hotmejl gubi korak, sve omiljeniji je Hašmejl, koji je nastao i opstao jer je u stanju da klijentima pruži osećaj zaštićenosti - neće pomoći ni kineskoj vladi, ni Interpolu, ni CIA da saznaju sadržaj vaših pisama



Nije svejedno, neko bi dodao da nikad nije ni bilo, da li će se običan korisnik Interneta opredeliti za Jahu (www.yahoo.com), Hašmejl (www.hushmail.com), Gugl (www.google.com) ili neku drugu kompaniju koja nudi besplatano elektronsko sanduče na mreži - free web email.

Donedavno, jedan od najrasprostranjenijih bio je hotmejl - MSN Hotmail (www.hotmail.com), iza koga je stajao renome Majkrosofta i Bila Gejtsa. Međutim, Hotmejl je postao pase jer nije uhvatio korak sa konkurencijom. U besplatnoj ponudi nudi se svega 250 megabajta prostora za prepisku i 10 MB prostora za sličice, a to da atačment veći od 1megabajta stigne kome je i upućen predstavlja samo teoretsku mogućnost. Uz to, u hotmejlu nisu bogzna šta uradili da svoje klijente odbrane od đubreta koje krstari Internetom u obliku dobitaka na nagradnim igrama rezervisanih samo za one koji žive u SAD ili EU, reklama proizvoda koje ne bi pazarili ni svekrvi/tašti; spamova nikad rođenih afričkih prinčeva koji samo traže broj korisnikove kreditne kartice da bi prebacili 36 miliona dolara, a njega/nju kobajagi nagradili provizijom od 1 odsto (tj: otimačinom korisnikovih para sa kartice).

Korisnici Hotmejla koji su odbili da im se život na mreži sastoji od beskrajnog nerviranja zbog tesnog sandučeta koje non-stop moraju da čiste dok im modemska veza puca, mahom su otvorili novo sanduče na Yahoo! Mail (www.mail.yahoo.com). Jeste da i tu dolazi sve i svašta jer spam filteri nisu savršeni, ali koga je briga kad se raspolaže sa 1 gigabajtom. Dakle, matematički izražena proporcija glasila bi: 1 Jahu vredi 4 hotmejla, plus Jahu nudi mogućnost povezivanja različitih i-mejlova (koji imaju webmail), tako da recimo na jedan klik korisnik može pogledati šta ima, recimo, na svom sbb, ali ne i infoskaj sandučetu. Takođe, Jahu korisnicima dozvoljava se da sami izaberu boju svog sandučeta. Preporuka korisnika kojima je stalo do ovog aspekta glasi – proširite paletu za nekoliko veselih boja-rešenja.

Druga vrsta prigovora, mnogo ozbiljnijih, jeste na politiku Jahua koja se tiče privatnosti prepiske i samog identiteta klijenta. Već se desilo da je Jahu, i ne samo ova kompanija, zažmurila na onaj deo ljudske slobode koja garantuje nepovredivost pisma. Tako je na zahtev kineske vlade Jahu odkucao klijenta što je dovelo do toga da su organi javnog reda i mira na kraju uhvatili pomenutog koji se nije baš najbolje proveo na kraju cele priče.

Najmlađi u porodici besplatnih i-mejlova na mreži je Gmail (www.gmail.com). Da bi potukao konkurenciju Gugl je ponudio dva puta više prostora od Jahua obećavši da će svoje potencijalne mušterije zauvek, bolje nego iko do sada, čuvati od đubreta na Internetu – hteo to neko ili ne. Oni koji su zagrebali da saznaju kako će to izvesti, saznali su da je Gugl napravio programe koji prilično detaljno, po ključnim rečima, čitaju prepisku. Prednost za lenje korisnike, a većina ih je takva, bila je što kad otvore sanduče u njemu sve stoji lepo upakovano. Recimo, prepiska sa sestrom uredno je hronološki složena po principu «ja tebi ti meni». Klikom na opciju sva pošta (all mail) dobija se pregled svih, čak i bačenih pisama. Kako bi Gmail bio još primamljiviji, Gugl je napravio jedan sjajan marketinški štos – dao je Gmail-u privid ekskluzivnosti. Preduslov za otvaranje Gmail-a je pozivno pismo nekog ko se ovim blagodetima već koristi. Jedan postojeći korisnik ima pravo da pošalje, za sada, stotinu pozivnih pisama.

Hushmail je kao stvoren za sve one koji se ne slažu sa idejom da je na Internetu normalno da se podaci o korisniku neprekidno skupljaju, sortiraju, analiziraju, odnosno da uvek ima neko ko preko ramena viri u novine ili pismo koje upravo čitate. Ovo besplatno internet sanduče retko se nalazi na listama deset najpopularnijih. Hašmejl je nastao, opstao i sve više se širi jer je u stanju da čak i najparanoičnijim korisnicima pruži kakav takav osećaj zaštićenosti. Klijentova pisma su samo njegova lična stvar i hašmejl neće pomoći ni kineskoj vladi, ni Interpolu, ni CIA da saznaju sadržaj istih (što, naravno, ne znači da pomenuti nemaju druge načine da nađu što ih interesuje). Otvaranje i-mejla na Hašmejlu traje i traje. Prvo, treba smisliti lozinku, koja nije standardnih osam slova duga, već može biti i čitava fraza. Drugo, tu lozinku treba zapamtiti zauvek jer niko, čak ni Haš tim nema te informacije. Svaki korisnik ima jedinstven par ključeva za (de)kodiranje – ono što prvi ključ otključa, drugi zaključa. Sve u svemu, šta god klijent pošalje, uključujući i atačment sa slikama, dokumentima itd. šifrira se pre nego što napusti kompjuter. Sve vreme prolaska kroz Internet poruka ostaje zapakovana, tj. šifrirana, dok je korisnik neraspakuje.

Nedostatak ovog sandučeta je što na prvi pogled cela priča deluje komplikovano i traži vremena. Cena bezbednosti na Hašmejlu je ne samo dužina registracionog procesa, već i efekat kašnjenja, koji može biti i tri-četiri dana dok poruka kroz bespuće mreže stigne tamo gde je upućena. Uostalom, koliko vremena svako jutro žrtvuju oni koji u strahu od provalnika zaključavaju četiri-pet brava na vratima stana i još pride gimnasticiraju skidajući lavlju kandžu sa volana kola?

Objavljeno u NIN-u broj 2873 od 19. januara 2005.

N/UNS

Novi Talas, nove obale

Kodeksa koji propisuju šta se može, a šta ne u našem novinarstvu već ima nekoliko i svi su vrlo slični. Muka s njima nije u tome koliko ih je, već u tome što zapravo niko ne koristi čak ni svoje parče papira, osim za protestvovanje. Maše se "novinarskom etikom i profesionalnim standardima" u saopštenjima, reagovanjima, na sudovima. Samo nema posledica koje bi potresle one koji su od domaćeg novinarstva napravili sprdnju.

Kako bi se vragu bar stalo na rep Nezavisno udruženje novinara Srbije i Udruženje novinara Srbije dogovorili su se uz pomoć OEBS-a da zajednički napišu novi Kodeks. Pisanje kodeksa novinara Srbije išlo je kilavo, ali poslednjih dana ove godine posao je i završen. Kodeks za sada ima preambulu i poglavlja o istinitosti izveštavanja, nezavisnosti od pritisaka, odgovornosti, novinarskoj pažnji, odnosu prema izvoru informisanja, poštovanju privatnosti, korišćenju ćasnih sredstava, poštovanju autorskih prava, zaštiti novinara i instrumentima podrške.

Kako su predstavnici oba udruženja nagovestili, čim se javnost oporavi od praznika, planira se sastanak sa urednicima medijskih kuća koji će, između ostalog, biti odgovorni i za primenu novog Kodeksa. Ovaj sastanak zapravo zamišljen je kao početak šire javne debate, koja bi mogla da bude ispraćena štampanjem priručnika gde bi svaki etički princip bio potkrepljen zanimljivim primerima iz naših medija.

Nije neverovatno da će se oba udruženja dosetiti da pod zajedničkim logoom N/UNS štampaju majice, postere, flajere i ko zna šta još kako bi u borbi za bolje, profesionalnije, odgovornije novinarstvo dodali i mrvicu duhovitosti.

Ipak, ono što je možda još značajnije od samog pisanja Kodeksa, jeste zapravo obris budućeg zajedništva NUNS-a i UNS-a, jer čini se da su, uprkos svim razmiricama i trvenjima, i jedni i drugi konačno došli do neke nove pameti iz koje bi se ubuduće još ponešto korisno moglo izroditi.

Objavljeno u Magazinu 011 od 12. januara 2006. godine

Novogodišnja poruka Havijara Solane, visokog predstavnika EU za zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku

Morate biti složni

Iako je 2005. godine bilo napretka, u novoj godini će privođenje pravdi Karadžića i Mladića biti od ključne važnosti

Srbija i Crna Gora suočiće se sa velikim izazovima u ovoj, odlučujućoj, 2006. godini. Kao demokratska snaga regiona, vaša zemlja ima veliki potencijal, ali političari moraju da pokažu jedinstvenost u strateškim ciljevima vezanim za vašu budućnost. U 2006. godini očekujemo (Evropska unija) napredak u pregovorima o stabilizaciji i pridruživanju, statusu Kosova i jasnom definisanju budućnosti državne zajednice. Svi ovi izazovi moraju biti rešeni tako da se ojača unutrašnja i regionalna stabilnost, kao i da se omogući dalji napredak ka Evropskoj uniji. U ovom kontekstu jako su značajni i budući rezultati u saradnji sa Međunarodnim krivičnim sudom za bivšu Jugoslaviju.

Uspešan početak pregovora o stabilizaciji i pridruživanju bio je važan korak na vašem putu ka Evropskoj uniji. Ti napori sada moraju da se usredsrede na reforme koje su neophodne kako bi se napredovalo u pregovorima. Evropska unija zaista je spremna da vam pomogne, ali najveća odgovornost leži pre svega u rukama srpsko-crnogorskog vođstva.

Sada je u centru naše pažnje budućnost državne zajednice. Pravo republike da održi referendum o nezavisnosti je Ustavnom poveljom zagarantovana mogućnost. Ali referendum mora da se organizuje u skladu sa međunarodnim demokratskim standardima i u saradnji sa Evropskom unijom. Takođe, važno je da se i vlada i opozicija u Crnoj Gori dogovore oko mogućeg referenduma. Mišljenje Venecijanske komisije (iz decembra 2005. godine) predstavlja dobru osnovu. Moj lični predstavnik ambasador Miroslav Lajčak već je započeo svoju misiju kako bi olakšao dijalog između strana i obezbedio da se primene preporuke Venecijanske komisije.

Spremnost i sposobnost države da poštuje vladavinu prava, kao i unutrašnje pomirenje, fundamentalni je zahtev za napredak ka EU. Iako je 2005. godine bilo napretka, u novoj godini će privođenje pravdi Karadžića i Mladića biti od ključne važnosti. Neuspeh u saradnji sa Tribunalom je najveća prepreka jačanju veza sa EU.

Nastupajuća godina biće važna za Srbiju i Crnu Goru i zbog pregovora o statusu Kosova. Sve strane moraće da se žrtvuju i da načine kompromise. Političari u Beogradu i u Prištini moraće da se angažuju konstruktivno kako bi se došlo do svima prihvatljivog rešenja. Oni se moraju uzdržati od svake jednostrane akcije i moraju biti svesni da međunarodna zajednica neće tolerisati nikakvo ispoljavanje nasilja. Od vitalnog je značaja da se i tokom pregovora nastavi primena standarda za Kosovo. Status i standardi neraskidivo su povezani i zasnovani su na osnovnim evropskim vrednostima.

Opipljivi rezultati su neophodni kako bi se nealbanske zajednice zaštitile i kako bi se dostiglo multietničko društvo u kome bi svi stanovnici Kosova mogli da žive, rade i da se kreću bez diskriminacije ili straha.

Evropska unija je to jasno stavila do znanja ponavljajući da budućnost regiona leži unutar evropske porodice. Uveren sam da će tokom 2006. godine Srbija i Crna Gora istrajno nastaviti tim putem.

Karl Bilt, bivši međunarodni posrednik

Balkanski
paket-aranžman

Srbija je opterećena političkim i ekonomskim troškovima beskonačnih konfrontacija na Kosovu. Srbija vezana za Kosovo bila bi Srbija koja se vezala za prošlost i koja rizikuje da propusti evropsku budućnost

Neposredno pošto je Kontakt grupa u Vašingtonu postavila osnovne principe za predstojeće pregovore o rešavanju budućeg statusa Kosova i Metohije, nekadašnji specijalni izaslanik generalnog sekretara UN Karl Bilt odgovorio je na neka pitanja koja mu je NIN postavio. Bilt nije želeo da komentariše da li će ovi pregovori biti teži od dejtonskih, tokom kojih je on bio kopredsedavajući, i šta je minimum odnosno maksimum koji su SAD ovaj put spremne da ponude Srbima odnosno Albancima.

Verujete li da Srbi i Albanci kao strane u pregovorima o budućem statusu Kosova imaju dovoljno političke hrabrosti i mudrosti neophodne da nađu najbolje rešenje za sve?

- Trenutno, ne vidim dovoljno neophodnog realizma ni u Beogradu ni u Prištini. Donekle je prirodno da se zauzimaju maksimalističke pozicije pre nego što pregovori zapravo počnu, ali mislim da je neophodno imati svest kuda vas to zaista vodi i koji su ustupci, odnosno kompromisi neophodni da dugoročnu stabilnost.

Uprkos snažnim pozicijama čini se da je malo verovatno da će Albanci dobiti potpunu nezavisnost odnosno da će Srbija zadržati Kosovo kao pokrajinu sa širokom autonomijom kakva je postojala pre nego što ju je Miloševićev režim ukinuo 90-ih. Šta vi vidite kao kompromisno rešenje?

- To će se tek pokazati. Sa sigurnošću mogu reći da će Kosovo dobiti neku vrstu nezavisnosti ali će mnogo vremena trebati da se dostigne potpuna nezavisnost, jer će biti postavljeno mnogo ograničenja. Možda će puna, formalna nezavisnost Kosova, koja uključuje članstvo u UN, biti povezana sa datumom kada će Kosovo imati mogućnost da postane član EU. Ako se stvari budu razvijale onako kako ja očekujem, Srbija će postati član EU mnogo ranije.

Čemu se Srbi mogu nadati od EU za kooperativnost tokom pregovora?

- Naravno, za Srbiju su to izgledi da postane član EU i da se oslobodi tereta koje joj Kosovo predstavlja.

U kom smislu je Kosovo teret za Srbiju?

- Srbija je opterećena političkim i ekonomskim troškovima beskonačnih konfrontacija na Kosovu. Srbija vezana za Kosovo bila bi Srbija koja se vezala za prošlost i koja rizikuje da propusti evropsku budućnost. Ovo govorim uz puno razumevanje i poštovanje značaja koje Kosovo ima za istorijsku evoluciju Srbije.

Kakav bi stav, po vama, bilo najkorisnije graditi u našoj javnosti?

- Pregovore bi trebalo posmatrati kao otvaranje puta ka boljoj budućnosti. Ključno je povezati ih sa otvaranjem ka Evropi. Ako se reforma nastavi u Srbiji verujem da takva mogućnost zaista postoji. Jako je značajno ovu perspektivu “bolje budućnosti” što više približiti Srbima koji su napustili Kosovo, kao i onima koji su još tamo. Bilo bi potpuno opravdano ukoliko bi Beograd zauzeo čvrst stav u ovim zahtevima.

Šta EU nudi Albancima u pregovorima o budućem statusu Kosova?

- Da se o njihovoj sudbini ne odlučuje u Beogradu već u okviru njihovog demokratskog sistema. Međutim, Albanci moraju da shvate da je obezbeđivanje multietničkog Kosova ključno i da međunarodna zajednica smatra da su do sada u tome bili neuspešni, što će naravno jako uticati na same pregovore.

Sami pregovori, a naročito njihova propast, potencijalno nose mogućnost da Kosovo, možda i region, zahvati novi talas nasilja. Vidite li takvu opasnost?

- Takvi rizici uvek postoje. Ukoliko bi došlo do iznenadnog talasa izbeglica koje u strahu za svoju budućnost napuštaju Kosovo, to bi bilo ne samo tragedija, već i opasnost za stabilnost u širem regionu. Zato je jako bitno da do toga ne dođe. Takođe, što se Kosovo više bude primicalo nezavisnosti postoji rizik da bi se probudile različite separatističke snage u postotomanskim oblastima, nezavisno od onih na Balkanu.

Poput onih na Bliskom istoku?

- U severnom Iraku i većem delu crnomorskog i kaspijskog regiona za koje verujem da će sa velikom pažnjom, zbog svojih interesa, pratiti šta se događa sa Kosovom.

Ko će biti ključni igrači u pregovorima o budućem statusu Kosova i da li će se neko od onih koji su imali značajnu ulogu u Rambujeu, poput Holbruka ili Medlin Olbrajt, i sada pitati za mišljenje?

- Ovo je nova igra. Predsednik Ahtisari će svakako biti ključni igrač, ali će to biti politički direktori koji predstavljaju ministre inostranih poslova u Kontakt grupi. Takođe, biće neophodno mišljenje i podrška sa granice evropskog pristupa. Tu će jako značajan biti komesar Oli Ren. Takođe tu su i oni koji su u Briselu uključeni u tekući dijalog o daljem proširenju (EU) i raznim balkanskim pitanjima.

Međunarodna zajednica očigledno ima mehanizme da pritiska obe strane u pregovorima, ali kakva je svrha prisiljavati Albance ili Srbe da potpišu sporazum koji neće primenjivati. Iskustvo Bosne puno nam govori o tome kakve posledice to može imati na samu primenu, zar ne?

- Izvesna doza pritiska u ovakvim situacijama uvek postoji, ako ni zbog čega drugog onda zato da bi se sprečila propast pregovora – što bi bilo jako štetno za sve. Zaista verujem da je jako bitno da se na kraju postigne nekakav dogovor. Ima mnogo onih koji bi se rado poigravali sa idejom neke vrste “međunarodnog diktata”, ali to bi moglo da bude jako opasno s obzirom na to da bi otvorilo mnogobrojne male i velike konflikte tokom primene sporazuma. Zato mislim da treba dati izvesno vreme za pregovore o budućem statusu Kosova.

Ako bi se, na primer, Srbija povukla usred pregovora da li bi međunarodna zajednica posegla za političkim i ekonomskim sankcijama?

- Siguran sam da će biti trenutaka kada će i Srbija i Kosovo zapretiti da će napustiti pregovore. Ali to nije opcija. Biće veoma teško da Srbija prekine pregovore o Kosovu dok traju pregovori sa EU i Međunarodnim monetarnim fondom koji su od životne važnosti za njenu budućnost i blagostanje. Biti deo Evrope i međunarodne zajednice je paket-aranžman.

Objavljeno 17.11 2005. godine u NIN-u broj 2864

Jozef Griboski, direktor Insituta za religiju i javnu politiku iz Vašingtona

Kosovski kavez

Od 1999. godine privremena administracija na Kosovu delovala je suprotno važećim diplomatskim obavezama i normama i zato joj se ne može verovati kao jedinom garantu ljudskih prava i slobode za sve ljude Kosova.

Kao što smo već videli u skorašnjoj balkanskoj istoriji, svaka promena demografske ravnoteže koju je nametala jedna etička grupa kako bi ugrozila egzistenciju drugih grupa imala je kritične posledice po regionalnu stabilnost. Nažalost, ovi problemi do sada nisu na adekvatan način rešeni ni od strane UNMIK-a, ni od privremenih kosovskih vlasti.

Metodi mirovnih snaga UN obezbedili su izolaciju etničkih grupa, razdvajanje jednih od drugih, stvorili su kavez, tj. veštačku sredinu u kojoj se etničke tenzije mogu nekako zauzdati. Ali, mir ograničen kavezom nije pravi mir, niti predstavlja demokratsku praksu koja dopušta pojedincima i zajednicama da na najbolji način razviju svoje kapacitete (sposobnosti). Istinska transformacija Kosova koja podrazumeva uvažavanje prava manjina i poštovanje različitosti etničkih grupa svakako je neophodna – ali ih kosovske privremene vlasti nisu još obezbedile.

U sklopu priprema za razgovore o budućem statusu Kosova i Metohije apsolutno je neophodno da međunarodna zajednica ostane na Kosovu i obezbedi prava manjinama kao i da se funkcionisanje civilnog društva obezbedi na Kosovu. Povlačenje mirovnih snaga iz ove jako polarizovane sredine podeljene etničkim i religijskim granicama bio bi poziv koji bi doveo do eksplozije nasilja kakvu smo videli marta 2004. godine.

Davanje nezavisnosti Kosovu uništilo bi primenu međunarodnog prava i normi kojih se međunarodna zajednica do sada držala. Osim toga, to bi bio signal svakom budućem teroristi ili ubici, koji se ne ustručava da koristi smrt kao manifestaciju moći, da će nasilje biti politički nagrađeno.

Imajući ovo na umu, evo preporuka koje bi trebalo uvažiti u vezi sa kritičnom situacijom na Kosovu:
- Soren Jesen-Petersen, specijalni predstavnik generalnog sekretara Ujedinjenih nacija na Kosovu, mora zahtevati od privremenih kosovskih vlasti da usmere socioekonomsku politiku ka manjinama na Kosovu;

- UNMIK mora osnovati međunarodnu komisiju koja će naći i pravno goniti zločince nasilja od 17. marta;
- NATO mora dopustiti KFOR-u da proširi svoj mandat kako bi u potpunosti zaštitio sve ljude, kulturno-istorijske i religijske vrednosti na Kosovu i značajno unapredio komunikaciju i lanac komandovanja, kao i kooperaciju unutar KFOR-a;

- Mandat ombudsmana na Kosovu mora biti institucionalizovan na adekvatan način kako bi garantovao stanovnicima Kosova pravo žalbe institucijama Evropske unije i međunarodnim sudovima;

- Srpskoj pravoslavnoj crkvi mora se obezbediti da sve crkve, manastiri, zgrade, teritorija, groblja i vlasništvo budu pravno zaštićeni i fizički obezbeđeni od strane međunarodnih snaga;

- Međunarodna zajednica preko UNMIK-a i EU mora usmeriti pomoć na obnovu uništenih i oštećenih crkava kako bi mogle da nastave istorijsku ulogu i religijsku funkciju;

- Tešnja saradnja sa OEBS-om i strukturama EU sa kosovskim vlastima kako bi se nastavila ekonomska obnova i nadzor nad legislativnom, izvršnom i pravosudnom vlašću i procesima na Kosovu.

Objavljeno 11.11.2005. godine u NIN-u br. 2863

Holbruk ne isključuje novi rat
Albanci moraju da zarade nezavisnost, a najbolje će zaštititi svoje interese ako ohrabre Srbe s Kosova da počnu da se integrišu sa albanskim susedima na Kosovu, rekao je Berns

Već uvodna izjava demokratskog senatora Džozefa Bajdena nagovestila je da će “saslušanje” pred Komitetom za spoljne poslove američkog Senata o Kosovu, održano u utorak, biti zanimljivo. Amerikancima je jako značajno da pregovori o budućem statusu Kosova uspeju ne samo zbog sopstvenog imiya, samih Srba, Albanaca ili stabilnosti na Balkanu, već i zato što bi to, po mišljenju senatora Bajdena, bio vrlo zgodan primer da se i sa svim ostalim muslimanima poprave odnosi.

“Priština je jedan od svega nekoliko muslimanskih gradova na svetu gde se SAD ne samo poštuju, već i cene. Ako Kosovo završimo kako treba, podsetićemo muslimane širom sveta kako su SAD pritekle u pomoć kosovskom muslimanskom stanovništvu i pomogle mu da izgradi snažno, nezavisno, multietničko društvo”, rekao je senator Bajden.

Američki državni podsekretar Nikolas Berns vratio je fokus na samo Kosovo i 2006. godinu označio kao ključnu za rešavanje njegove budućnosti. Ta nova budućnost, bar po Bernsu, eksplicitno isključuje promenu granica i podelu Kosova. Da bi bilo jasnije kako će SAD, kao jedan od ključnih igrača, uspeti da nametnu svoju volju i interese, Berns je najpre definisao “zajedničko tle” kao želju svih etničkih grupa.

“Svi na Kosovu žele budućnost u kojoj će živeti bezbedno, učestvovati u demokratskoj vladi i uživati u ekonomskim mogućnostima”, rekao je Berns obraćajući se i svima koji još eventualno razmišljaju o upotrebi nasilja kao “dobrodošloj tehnici” tokom pregovora o budućem statusu Kosova. Wima je Berns ponovio da su se sve zemlje u Kontakt grupi složile da takve igrače eliminišu, kao i da se jednom započet proces promene statusa neće prekidati.

“Albanci moraju da zarade nezavisnost. Prvo, Kosovo mora da nastavi da razvija funkcionalnu i demokratsku vladu koja može obezbediti vladavinu prava. Drugo, mora biti širokih garancija za bezbednost manjina i decentralizacije vlasti. I, konačno, Kosovo mora da uveri susede da neće širiti nestabilnost”, rekao je Berns, koji je Beogradu istom prilikom poručio da će najbolje zaštititi svoje interese ako ohrabri Srbe s Kosova da počnu da se integrišu sa albanskim susedima na Kosovu.

Drugi panelista pred senatskom komisijom Ričard Holbruk istakao je da Bernsa čeka đavolski težak posao. Gori nego onaj koji je on imao u Bosni, a potom i na Kosovu.

“Rat u Bosni je gotov i neće se nastaviti, ali to ne važi za Kosovo. Tamo rat može da izbije svakog trenutka. Tenzije između glavnih etničkih grupa su jake kao i nekada, a izgubljene su četiri ključne godine u propaloj SAD-EU-UN teoriji zvanoj ‘standardi pre statusa’ – koji su zapravo bili način da se izbegne akcija…”, rekao je Holbruk pred Komisijom, dodavši da on ne vidi drugi status Kosova osim nezavisnosti.

Objavljeno 11.11.2005. godine u NIN-u br. 2863

Anketa NIN-a: Šta mogu doneti pregovori o statusu Kosova?

Gordon N. Bardoš, pomoćnik direktora Harimen instituta

Nema kraja sveta

Pomoćnik direktora Harimen instituta Kolumbija univerziteta u Njujorku Gordon N. Bardoš smatra da je u ponedeljak, na sednici Saveta bezbednosti, srpski premijer Koštunica predstavio “verovatno najmoćniji pravni slučaj koji je Srbija mogla da izgradi” kako bi zadržala suverentitet nad Kosovom.

“Zvanično, budućnost Kosova još nije odlučena. Nažalost, teško je naći nekog u Vašingtonu, Njujorku ili Briselu ko bi mogao da pomisli da se Kosovu može ponuditi manje od uslovne nezavisnosti. Takođe, teško je naći diplomate iz zemalja poput Bugarske, Rumunije ili Grčke koji veruju da bi neko drugo rešenje bilo efikasno. Ovo nije optimistički scenario, ali jeste politička realnost.”

Ako bi Kosovo dobilo uslovnu nezavisnost, dve stvari, po Bardošu, bile bi od ključne važnosti. Prvo, kako na najbolji način zaštititi ljudska prava i građanske slobode Srba i drugih nealbanaca na Kosovu (uključujući tu i zaštitu srpskih svetinja). Drugo, kako sprečiti da ovaj proces zaustavi demokratsku tranziciju u samoj Srbiji.

“Ovo su pitanja koja će narednih meseci zahtevati od srpskih političara državništvo i političku hrabrost. Od intelektualaca, medija i glasačkog tela visok nivo političke zrelosti i odgovornosti. To bi značilo da javna debata o Kosovu ne sme da poprimi apokaliptički ton da je došao kraj svetaž, jer je to shvatanje koje priliči srednjem, a ne 21. veku”, kaže Bardoš i dodaje: “Preduslov da Srbija spasi što se spasiti može, odnosno da zaštiti Srbe na Kosovu kao i svoj legitiman interes na Kosovu, jeste da Srbija ostane na putu demokratije. Može se očekivati da će političari koji predstavljaju demokratski centar imati volje da stave na stranu razmirice i nastave da zemlju vode napred, a da će građani Srbije prepoznati da demokratske snage, koje su 5. oktobra 2000. godine došle na vlast ne mogu biti odgovorne za problem koji je stvoren pre nekoliko decenija.”

Objavljeno 27.10.2005 u NIN-u broj 2861

Januš Bugajski, direktor u Centru za strateške studije:

NATO kišobran kao šargarepa

Direktor istočnoevropskog projekta Centra za strateške i međunarodne studije u Vašingtonu Januš Bugajski svrstava se u političke eksperte koji se godinama zalažu za punu nezavisnost Kosova.

“Premda Beograd upozorava na mogući srpski revanšizam u budućnosti, ako je ozbiljan u vezi s ekonomskim reformama, ne bi trebalo da izaziva NATO ili Evropsku uniju jer bi to Srbiju vodilo u međunarodnu izolaciju. Ideja “pregovora o statusu” je da Beograd izvuče neku korist iz procesa, iako su glavni međunarodni faktori već prihvatili najracionalnije rešenje – odvajanje Srbije i Kosova. U ovakvim uslovima, samo se tri pitanja nameću.

1) Šta se Beogradu može ponuditi kako ne bi destabilizovao proces?
2) Kako privoleti članice Saveta bezbednosti, posebno Rusiju i Kinu?
3) Kako primeniti specifične kriterijume uslovne nezavisnosti?

Beogradu se može ponuditi sveobuhvatna zaštita srpske manjine, NATO kišobran nad državom koja se uzdiže, ulazak Srbije u NATO i što kraći put kroz proces stabilizacije i asocijacije.

Ujedinjene nacije mogle bi da namame Rusiju i Kinu tako što će im ponuditi maksimalnu političku i ekonomsku korist. Rusija i Kina zahtevaće da Kosovo ne postane primer koji bi se kasnije mogao primeniti na Čečeniju i Tibet i tražiće veće bilateralne koncesije od Vašingtona – na primer, članstvo u specifičnim međunarodnim organizacijama, kao i manji fokus na kršenje ljudskih prava i antidemokratske mere u obe zemlje.

Uslovna nezavisnost mora sadržati precizne datume kada će Kosovo dostići suverenu nezavisnost i kada će se međunarodne snage povući.

Objavljeno 27.10.2005 u NIN-u broj 2861

Morton Abramovic:

Bez političara za teške odluke

Morton Abramovic bio je savetnik albanske delegacije u Rambujeu i jedan od osnivača Međunarodne krizne grupe. Danas važi za jednog od najvećih albanskih lobista u SAD. O tome šta je Srbiji činiti i da li je autoritet UN dovoljan da se ovi pregovori uspešno okončaju, Abramovic kaže:

“Zapravo, to nije pitanje konačnog statusa Kosova već kakva će Srbija biti država. Hoće li nastaviti da se davi u nacionalnom sentimentu i da se fokusira na prošlost. Ili će se konačno suočiti sa realnošću odbacujući teret – Kosovo i Metohiju, reformišući politiku i krčeći svoj put u Evropsku uniju, gde i pripada. Naravno, politički i emotivno to je vrlo teško, pogotovo zato što Srbija nema političare spremne da donesu ove politički teške odluke.

Uprkos mom velikom divljenju prema Martiju Ahtisariju, konačan status Kosova neće rešiti Ujedinjene nacije u pregovorima. Biće neophodno veliko angažovanje SAD i Evropske unije. To je bio način na koji su se stvari na Balkanu rešavale poslednjih godina, i neće biti drugačije ni ovaj put.”

Objavljeno 27.10.2005 u NIN-u broj 2861

Tomas P. Milejdi, profesor Instituta za svetsku politiku u Vašingtonu:

Pogrom nad Srbima

Pre nepuna četiri meseca nekadašnji američki ambasador u Vatikanu Tomas P. Milejdi, profesor čuvenog Instituta za svetsku politiku u Vašingtonu, bio je sa suprugom na Kosovu. Tada je došao do zaključka da je osnovna jedinica bitisanja kosovskih Srba – strah.

“Nisam video da se ljudi slobodno kreću, niti da su bezbedni bez međunarodnih vojnih snaga”, kaže Milejdi, ističući da ga posebno revoltira što, kada se govori o budućnosti Kosova i Metohije, svi zaboravljaju na religijske slobode. Na pitanje zašto je baš pitanje religijskih sloboda toliko važno, Milejdi odgovara: “Zbog onih 100 000 Srba pravoslavne veroispovesti koji su ostali na Kosovu. Svi znamo da između albanske većine i srpske manjine postoji duboka otuđenost i da se mržnja u svom užasu manifestovala 17. marta 2004. godine.

Ovakva “manifestacija zla” ne sme se ignorisati, pogotovo zato što je Evropa sve to već videla 9. novembra 1938. godine u Nemačkoj. Tada su ‘bande’ nacističke mladeži spalile i uništile 101 sinagogu. Sada svi znamo da je to bio početak brutalne epohe progona Jevreja”, podseća Milejdi, dodajući: “Crkve i manastiri koji su preostali na Kosovu deo su svetske kulturne baštine. Međunarodna zajednica napraviće veliku grešku ako zaboravi svoje obaveze po tom pitanju. Pogrom nad Srbima bio je jasan signal šta se može dogoditi, nemojmo ga ignorisati!”

Objavljeno 27.10.2005 u NIN-u broj 2861

Dr Ričard Kaplan, profesor na Oksfordu:

Garancije na papiru

“Postoji široka ali ne i jedinstvena podrška međunarodne zajednice da se prihvati nezavisno Kosovo”, smatra dr Ričard Kaplan, profesor na Oksfordu. “Sadašnja situacija je neodrživa i mnoge zemlje smatraju da nije fer tražiti od kosovskih Albanaca da budu podanici pod kontrolom Srbije, koja je bila brutalna prema njima u prošlosti. Kako obezbediti da zaštita Srba i ostalih manjina na Kosovu ne

bude samo garancija na papiru? To će biti izuzetno teško. Zato uslovna ili postepena nezavisnost može biti korisna: kosovsko vođstvo mora da shvati da će nezavisnost i evropske integracije zavisiti od njihove spremnosti da osiguraju bezbednost i sigurnost za sve građane Kosova.”

Objavljeno 27.10.2005 u NIN-u broj 2861

Naći zajednički interes

Venecijanska komisija predlaže da se kolektivno Predsedništvo BiH ukine i zameni “indirektno biranim predsednikom sa vrlo ograničenim ovlašćenjima”

Ovakava kakva jeste, Dejtonskim sporazumom zacrtana Bosna i Hercegovina, sa tri konstitutivna naroda, dva entiteta, jednim distriktom, 12 ministara obrazovanja, tri ustavna suda itd., nesumnjivo je najapsurdnija evropska država.

“Ni deset godina nakon donošenja Ustava, BiH nije funkcionalna država. Zapinje na svakom koraku”, kaže profesor Pravnog fakulteta u Sarajevu Ćazim Sadiković, predstavnik BiH u Venecijanskoj komisiji.

Država BiH je neprekidno na ivici bankrota – birokratija svake godine proguta bar polovinu bruto domaćeg proizvoda. U zemlji u kojoj se gotovo ništa ne proizvodi, sa oko četiri i po miliona ljudi od kojih oko 44 odsto nema posla, kolektivni šef države – tri člana Predsedništva BiH – u prošloj godini, samo na gorivo i račune za mobilne telefone, potrošio je 400 000 konvertibilnih maraka! Zato je međunarodna zajednica kroz usta Venecijanske komisije predložila ukidanje nepotrebnih institucija i mehanizama kroz izmenu Ustava.


“Ustav BiH nije nastao kao rezultat određene političke volje, već kao produkt volje međunarodne zajednice i kompromisa predstavnika tri naroda”, kaže dr Mile Dmičić, profesor Pravnog fakulteta u Banjaluci i sekretar Ustavnog suda Republike Srpske, koji veruje da je Ustav BiH fleksibilan i da njegova primena omogućava razvoj ekonomskih, političkih i međunarodnih odnosa. Protiv je revizije Dejtona. Zalaže se da entiteti ostanu glavni akteri.

U samoj srži problema postojećeg Ustava je što se niko ne oseća odgovornim unutar državnih struktura. Za sve što je loše, naravno, krive međunarodnu zajednicu. A nezadovoljna sporim napretkom ta ista zajednica često donosi odluke koje nisu kompatibilne sa pravnim sistemom BiH.

“Ustav BiH nije rezultat plebiscita ili referenduma. Njega niko nije verifikovao i, što je još paradoksalnije, ni do dana današnjeg nemamo autentičan, zvaničan, prevod sa engleskog jezika, koji nije maternji jezik nijednom narodu u BiH. Osim toga, u nas imate takvo pravno šarenilo da ga nigde u Evropi ne možete naći. Smatram da je u interesu svih nas da ga sami promenimo”, kaže Mato Tadić, predsednik Ustavnog suda BiH, dodajući da bi voleo da vidi BiH kao jasno decentralizovanu državu sa sve tri grane vlasti, regionima i opštinama i institucijama jasnih nadležnosti, ali samo pod uslovom da se s takvom državom slože svi – Bošnjaci, Srbi i Hrvati.

Neophodnost da se novi ustav BiH donese sporazumom svih koji žive u Bosni uviđa i visoki predstavnik za Bosnu i Hercegovinu.

“Međunarodna zajednica neće nametnuti novi Ustav BiH jer promene ustava treba da budu dogovorene uz saglasnost sva tri konstitutivna naroda u BiH. Smatram da će vremenom postati neophodno razmotriti koji je način najbolji da se stvori sistem vlade koja će služiti građanima, ali takva debata za sada nije prioritetna”, kaže lord Pedi Ešdaun.

Za razliku od lorda Ešdauna, Venecijanska komisija smatra za prioritet da se promene Ustava dogode što pre. Kako bi se uspostavila neophodna, a nepostojeća, ravnoteža, ova komisija naglašava sukob između principa kolektivne jednakosti etničkih (samo konstitutivnih) naroda i principa pojedinačnih prava i jednakosti građana.

“Potpisali smo Evropsku konvenciju o zaštiti ljudskih prava, kao i nekoliko protokola koji imaju prioritet nad svim zakonima, uključujući i Ustav BiH”, kaže Sadiković, dodajući da Konvencija svim građanima BiH garantuje ljudska prava, i da je etnička diskriminacija zabranjena članom 14. Međutim, Ustav BiH štiti samo prava tri konstitutivna naroda. “Ukoliko niste Bošnjak, Srbin ili Hrvat, vi nemate prava da budete izabrani za člana Predsedništva, Parlamenta...”

Dodatno, prava Bošnjaka, Srba i Hrvata osiguravaju se pravom veta na osnovu vitalnih interesa konstitutivnih naroda. Problem nije u postojanju pravnog instrumenta poput veta, već u njegovoj primeni koja često blokira donošenje odluka u BiH.

Međutim, niko se do sada ni u Federaciji BiH ni u RS nije bunio što, recimo, Srbin iz Federacije BiH, odnosno Hrvat ili Bošnjak iz RS, nema pravo da bude izabran za člana Predsedništva entiteta u kome živi. Kako bi se izbegla ova teritorijalno-etnička diskriminacija, Venecijanska komisija predlaže “redizajniranje pravila o Predsedništvu BiH kako bi ona bila kompatibilna sa međunarodnim standardima”. Veruje se da multietničnost može da se zadrži, a da ne dođe do političkih potresa, tako što bi se kolektivno Predsedništvo ukinulo i zamenilo “indirektno biranim predsednikom sa vrlo ograničenim ovlašćenjima”.

Sličan lek preporučuje se i za Parlament – Dom naroda (viši dom) ukinuti, a mehanizam veta na osnovu vitalnog interesa koristiti u Predstavničkom (donjem) domu – ali samo onda kada je to zaista neophodno.

Ipak, najradikalnija ideja koju je Venecijanska komisija predložila jeste – reforma Federacije BiH. Umesto da Federacija reformu odlaže u nerealnoj nadi da će RS biti rasformirana ili ukinuta, bilo bi mnogo mudrije da sama ukine kantone. Kratkoročno gledano, ova ideja bila bi Hrvatima verovatno teško prihvatljiva, ali, dugoročno posmatrano, ova opcija dovela bi do stvaranja situacije slične onoj u RS, koja ima daleko manji i jeftiniji administrativni aparat. Ukoliko političari ne pokažu dovoljno mudrosti tu je i opcija B – premeštanje zakonodavnih nadležnosti sa kantona na Federaciju.

Kada će se i da li će se, međutim, sve ovo desiti, zavisi isključivo od toga hoće li Bošnjaci, Srbi i Hrvati konačno prepoznati zajednički vitalni interes – racionalnu, funkcionalnu državu, buduću članicu Evropske unije.

“Od nas zavisi hoćemo li ući u Evropu. Jednostavno, rekli su nam: gospodo, ovo su naši standardi i kriterijumi, izvolite, promenite se. Ako nećete, ostaćete tu gde jeste. Na prvoj stanici, u Bistriku!”, zaključuje Mato Tadić.

Objavljeno 11.08.2005 u NIN-u broj 2850