Bahatost srpske elite

Sve je to narod pozlatio!

Osim nezakonitog, koje se retko kažnjava, rasipanje para poreskih obveznika u Srbiji može biti čak i – zakonito

Sve što je u belom svetu neverovatno, u Srbiji je moguće. Recimo, Milanko Obućina vratio je novčanik sa sve 4.200 evra iako se hrani u sjeničkoj narodnoj kuhinji i tablete za srce secka na četvrtinke da bi njemu i ženi što duže trajale. I nije taj Milanko jedini. Što je država siromašnija, poštenih pronalazača kao da je sve više. U februaru se čulo za Bojana Jovina i Irenu Maletić koji su u tržnom centru Delta siti zaboravljen geltašn sa 3.000 evra vratili jer deci valja primerom naučiti šta je lepo vaspitanje! A stereotip o pokvarenom policajcu građanima je “pokvario” Dragan Nikolić koji je na bankomatu hotela Park vratio vlasniku svesku ispisanu na ruskom jeziku u kojoj je bilo ni manje ni više nego 8.000 evra.

Politički antropolozi tvrde da ovo nije pitanje ljudske prirode jer ona traži najjače i najefikasnije puteve da do nečega dođe, već porodičnog vaspitanja. Zbog tih ubogih i poštenih, koji ne shvataju da je kraduckanje OK, bahatost srpske elite sve više nervira građane. I ove godine gledalo se i slušalo o raskoši simbioze politike i novca na Biznis forumu na Kopaoniku.

Švajcarski ambasador Ervin Helmut naglas je primetio kako je ovaj srpski u zasenak bacio pravi Davos, a skandinavskog diplomatu je živciralo što se sa energijom bahate iako skoro niko od forumaša nije našao vremena da noću skija. Uprkos pokušajima, javnost ni ovog puta nije od organizatora - Saveza ekonomista Srbije i Udruženje korporativnih direktora Srbije - saznala koliko je skup koštao i koliko je od tih, po grubim procenama, 250.000 - 300.000 evra išlo direktno iz džepa poreskih obveznika. A verovatno da jeste, osim ako premijer i sva ta sila državnih činovnika nije sama, od svojih zarada, platila put, smeštaj i sve što su pojeli i popili. Ili, kako objasniti ministru da je u zemlji sa oko 700.000 apsolutno siromašnih neukusno javno hvaliti se kako ga tast toliko voli da mu je kupio sat od 15.000 evra (!?). I da je baš, baš blam što ga je kamera uhvatila kako se štrecnuo (možda iz straha za sat, a možda i iz pristojnosti) te je časovnik u džep turio pre nego što se rukovao sa predsednikom Republike i partijskim mu vođom. A šef države je skroman i na razmetljivu rasipnost osetljiv čovek. Čak nema ni stan, ni auto na svoje ime, što lepo piše u imovinskoj karti Borisa Tadića na www.acas.rs. Međutim, to predsedniku ne smeta da ga odnedavno voze službenim mercedesom koji je plaćen 620.000 evra. Ako je verovati medijima. Da li je ova kupovina hir ili nužnost utemeljena u realnoj proceni bezbednosnih rizika teško je utvrditi, jer da podsetimo, Tadić je prvi čovek države u kojoj je moguće, usred bela dana, na ulazu u zgradu Vlade, likvidirati premijera. Još je Imanuel Kant objasnio da je želja za moći čudovišna i duboko ukorenjena u ljudskoj prirodi. Ona lako iz slavoljublja prelazi u vlastoljublje koje kod „obolelog“ stalno treba pothranjivati darovima. U Srbiji to darivanje postaje problem jer oni koji su najbliže vlasti potegnu za javnim sredstvima koja bi vlast morala pravično da raspodeljuje. A kada se budžetski darovi (novac, uticaj, direktorske pozicije i one u upravnim i nadzornim odborima javnih preduzeća) čine samo „prijateljima“ i „saradnicima“, onda vlastoljublje mutira u gramzivost. Kod gramzivih ljudi nema empatije i nimalo ih nije briga u kakvoj su situaciji i građani i država sve dok je njima dobro.

Gramzivih, bahatih i rasipnih je u parlamentu, državnim institucijama, javnim preduzećima, pravosuđu ... očigledno više nego što građani mogu da podnesu. To je došlo dotle da se na protestu „Ustaje Srbija“, 25. marta na Trgu Nikole Pašića, okupilo više od 10.000 građana. A sve kako bi podržali nastavnike, medicinske sestre, lekare, policajce i zaposlene u pravosuđu koji već mesecima traže da sa Vladom, a ne kao onomad sa predstavnicima Međunarodnog monetarnog fonda, razgovaraju o svom materijalnom položaju i statusu. Očajni, zbog neispunjenih obećanja, sindikalci su predali pismo na pisarnici Predsedništva Srbije, u kome, između ostalog, piše: „Srbija se probudila, a predlažemo Predsedniče i vama da to hitno uradite“.

Jasnije od toga ne može biti, a ko ne veruje kakva nam je vlast, neka čita (i plače) uz, recimo, Izveštaj državnog revizora o trošenju budžeta za 2009. godinu (1336 strana). Crno na belo tu je objašnjeno zašto su podnete prekršajne prijave protiv 14 vladinih službenika. Od ukupno sedam nadziranih ministara, četvorica su nešto zabrljala. Poimence, to su Saša Dragin, ministra poljoprivrede; Milutin Mrkonjić, ministar za infrastrukturu; Žarko Obradović, ministar prosvete i Rasim Ljajić, ministar za rad i socijalnu politiku. Ukoliko sud utvrdi da prekršaji postoje, slede kazne - od 5.000 do milion dinara. Jeste da je, do sada, po prijavi revizora jedino Predrag Bubalo, ministar trgovine u vladi Vojislava Koštunice, pravosnažno osuđen za nenamensko trošenje budžeta 2008, ali dobro je da se i javnost i političari navikavaju na činjenicu da za propuste u radu na kraju i ministri moraju da plate – makar i samo 50.000 dinara!

Godišnji izveštaj o radu Agencije za borbu protiv korupcije donosi, između ostalog, podatke o javnim funkcionerima i predmetima koje je obrađivalo Odeljenje za rešavanje o sukobu interesa.
Ukupno 2.012 funkcionera vrši 4.489 funkcija. Na lokalnom nivou, 109 funkcionera vrši jednu, 128 ima dve, 137 tri, a dva funkcionera vrše istovremeno pet javnih funkcija. Na pokrajinskom nivou četiri obavljaju jednu, 20 dve, i jedan funkcioner ima tri funkcije. Na republičkom nivou njih šest obavlja jednu funkciju, 69 istovremeno vrši dve, a petoro ima tri funkcije. Na portalu Pištaljka 21. marta objavljen je tekst „Čovek sa šest funkcija“ koji je posvećen Dušanu Nikeziću, savetniku premijera Cvetkovića. „Zakonom je sve legalizovano i sve se može. To vidimo od trenutka kada je usvojen Batićev amandman koji je uspeo da spasi vladajuću koaliciju tako što je, recimo poslanicima (zakonodavnoj vlasti) omogućio da istovremeno budu i predsednici opština (izvršna vlast). Ako, i samo ako je osoba podobna i namerna da služi interesima vladajuće koalicije može da beskrajno gomila funkcije u upravnim, nadzornim odborima i državnim institucijama. I ti neki u ovoj zemlji mogu da radi šta hoće i još da nam se svima smeju u brk“, smatra Marijana Milosavljević, koordinatorka Pištaljke kojoj je od jula prošle godine više od 700 građana prijavilo korupciju. U interesu javnosti, Agencija za borbu protiv korupcije je u odgovorima za NIN, između ostalog, pojasnila da se shodno zakonu o agenciji „učešće u radnim telima, koja se formiraju za obavljanje poslova u pojedinim segmentima javne uprave, ne smatra javnom funkcijom“, kao i da je „učešće u radu radnih tela obavljanje poslova u radnim telima oblik obavljanja poslova iz delokruga rada javnih funkcionera“. Uprkos svim nedostacima zakona, za Jovicu Zarkulu Agencija je nepobitno utvrdila da je u nedopustivom sukobu interesa.

On je u isto vreme državni sekretar Ministarstva infrastrukture, poslanik u vojvođanskoj skupštini i vršački odbornik. Pošto je ignorisao upozorenje, Agencija je zatražila razrešenje ovog funkcionera koji mesečno „zarađuje“ oko 250.000 dinara. Zarkula se žalio, Odbor Agencije je žalbu odbio, ali tu nije kraj jer on može povesti upravni spor. Nešto istine, ne baš tako malo, nađe se i u novinama gde piše da 713 upravnih odbora državnih firmi ima previše članova i da mnogi nemaju nikakve veze sa delatnošću preduzeća. Šampioni glomaznih odbora su Republički zavod za zdravstveno osiguranje (21 član), Fond za penziono i invalidsko osiguranje (20), Direkcija za građevinsko zemljište i izgradnju (14), Beogradske elektrane (13), Parking servis (12)... Ako je verovati kontroli budžetske inspekcije Ministarstva finansija, posebno bi bilo zanimljivo ko će odgovarati što je Fond PIO u poslednje tri godine davao donacije u vrednosti od preko 165 miliona dinara, kada je praktično sve vreme pred bankrotom.

Međutim, ni sindikalna borba se ne isplati svima podjednako. Kako je Tomislav Živanović, predsednik Sindikata prosvetnih radnika „Nezavisnost“, sam na televiziji rekao da mesečno zarađuje oko 1.500 evra. Čačkajući dalje, jedan beogradski dnevni list otkrio je i da Branislav Pavlović, vođa Sindikata obrazovanja, ima platu od 80.000 dinara, što je gotovo ništa u poređenju sa 138.000 dinara mesečnih prihoda Branislava Članka, čelnika UGS „Nezavisnost“ i 142.000 dinara Ljubisava Orbovića, prvog čoveka Saveza samostalnih sindikata.

„Srbija ima velikih problema sa rasipanjem javnih sredstava, ali je teško izdvojiti jednu oblast kao najproblematičniju. Za početak, treba reći da tu nije uvek reč o nezakonitom ili nenamenskom trošenju budžetskog novca, već o rasipanju koje može da se dešava u zakonskoj formi. Na primer, ako imate profitabilna javna preduzeća-monopoliste koji se oglašavaju, sponzorišu ili sprovode nabavke nepotrebnih usluga, to može i da se učini po zakonu, ali je rasipanje novca“, kaže Nemanja Nenadić, programski direktor Transparentnosti Srbija i dodaje da je zakonito i rasipanje kada se preko potrebne mere povećava broj zaposlenih u javnim ustanovama i administraciji. Potpuno isti efekat ima i neubiranje javnih prihoda, donošenje zakona koji stvaraju ogromne troškove primene u budućnosti.

Poput zakona koji omogućava konverziju prava na korišćenje građevinskog zemljišta u pravo svojine, iako će dobar deo tog zemljišta morati da bude vraćen kroz restituciju, jednog dana. On tvrdi: „Ponekad je i odsustvo manjih ulaganja rasipanje mnogo većeg budžetskog novca – kao, na primer, kada svedete budžetsku inspekciju i internu reviziju na nekoliko ljudi, a od njih se možete nadati da donesu velike uštede u budžetu, kada zbog manjka ljudstva državni organi ne mogu da izvrše u roku svoje zakonske obaveze, kada državni organi, građani i privreda troše tone papira i sate igrajući se poštara, umesto da komuniciraju elektronskim putem.“

Još više problema otvoriće se kada o predlogu zakona o finansiranju političkih partija bude odlučila Vlada, a zatim narodni poslanici. S obzirom na to da je i Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde, nedavno rekao da bi „lično više voleo da država plati političke stranke nego da one nalaze sredstva tako što čine koruptivna krivična dela“, može se očekivati da će stranke imati jako malo sluha za građane i krizu, a da će svoje napore usredsrediti na to da se udvostruče budžetska izdvajanja za njihovo finansiranje.

Nažalost, ispada da osiromašena Srbijica u državnom vrhu ima previše onih koji se pouzdaju da će narod sve njihove interese i interese poslovnih, stranačkih i ko zna kakvih „prijatelja“ pozlatiti. I malo je nade da će oni, ko god bio na vlasti, sami od sebe promeniti sve dok ih neko propisno ne zastraši, bilo evropskim standardima bilo narodom i g***njivom motkom.

Objavljeno 31. marta 2011. godine u nedeljniku NIN br 3144. Gotografija preuzeta sa www.mercedes-benz.com.tr

Finansiranje stranaka

Rovovska bitka Rekonstruisana Vlada Srbije trebalo bi u najskorije vreme da usvoji novi zakon o finansiranju političkih partija Iako su narodni poslanici pre šest godina usvojili Zakon o finansiranju političkih stranaka, nijedna pravosnažna presuda nije doneta. Nažalost, to ne znači da su partije u Srbiji operisane od političke korupcije već da jedan od najvažnijih antikoruptivnih zakona zapravo nije primenjivan. Za proteklih 20 godina višestranačkog života, nagledali su se građani Srbije svega. Nezavisne institucije su izveštavale o malverzacijama stranaka i u izbornim kampanjama i u redovnom radu, ali na kraju je bilo: nikom ništa. A i kako da se spreči muvanje, bar sa parama iz budžeta, kada su za kontrolu stranaka zaduženi skupštinski Odbor za finansije i Republička izborna komisija i kada ekskluzivno pravo da podnese prekršajne prijave ima samo predsednik odbora u kome sede parlamentarci, koji s jedne strane nemaju dovoljno stručnog znanja, a sa druge strane ponašaju se kao vojnici partije a ne predstavnici građana?! Kao što je dr Vladimir Goati, predsednik Transparentnosti Srbije, nedavno rekao na okruglom stolu o nacrtu ovog zakona, to je kao da hroničnog alkoholičara pripustite u prodavnicu pića!

S obzirom na to da je borba protiv korupcije - pored izručenja Ratka Mladića, Gorana Hadžića i sličnih Haškom tribunalu - glavni uslov za članstvo u Evropskoj uniji - napravljena je radna verzija potpuno novog zakona o finansiranju političkih aktivnosti. U toku je poliranje teksta koji je radna grupa Ministarstva pravde i Agencije za borbu protiv korupcije sastavila još u decembru 2010. godine i sada se čeka da rekonstruisana Vlada Srbije kaže svoje.

Naravno, mesta za usvajanje još neke preporuke i terminološku preciznost uvek ima, ali rovovska bitka će se voditi ne samo na vladi već i za skupštinskom govornicom. Sudeći po dosadašnjim varničenjima i tome da je prethodna vlada već jednom 28. februara 2011. godine odbila predlog - biće napeto, iako su i Venecijanska komisija, Grupa zemalja za borbu protiv korupcije Evropskog saveta (GREKO) i OEBS ocenili da je predlog zakona dobro napisan. Građanima preostaje samo da drže fige i nadaju se da predlog zakona neće biti uništen amandmanima poslanika.

„Među najpozitivnijim izmenama izdvojio bih izričitu zabranu posrednog finansiranja (npr. da neka firma plati reklamu umesto stranke koja se propagira) i snažna kontrolna ovlašćenja Agencije za borbu protiv korupcije radi utvrđivanja zakonitosti finansiranja. Nove su i norme o izbornom jemstvu, koje imaju za cilj da se budžetski novac ne rasipa za dotacije izbornim listama koje ne uspeju da osvoje ni jedan odsto glasova (0,3 odsto za manjine)“, kaže Nemanja Nenadić, programski direktor „Transparentnost Srbija“, dodajući da nema sumnje da je to pravilo nepovoljno za nove aktere na političkoj sceni. Ipak, to ne znači da se ograničava pasivno biračko pravo (učestvovanja na izborima) bez polaganja jemstva. Ono je uslov samo za dobijanje budžetskih subvencija. Nenadić misli da iole ozbiljnim takmacima, koji pretenduju da pređu cenzus i osvoje više od 250.000 glasova, ne bi trebalo da bude problem da takvo jemstvo pribave, imajući u vidu da će bez njega ostati samo ako ne osvoje ni 40-50 hiljada glasova.

U medijima se već spekulisalo da je G17 plus tražio da se budžetska davanja za finansiranje parlamentarnih stranaka sa 0,15 odsto udvostruče, da se smanje sredstva koja bi Agenciji za borbu protiv korupcije omogućila kontrolu partijskih finansija, kao i da se uplatnicama na račun stranke može donirati i po nekoliko desetina hiljada dinara. Potom je stranka G17 plus prozvala Ministarstvo pravde da je pod kontrolom Demokratske stranke i da koči donošenje novog zakona.

Nacrt zakon donosi promene u načinu raspodele budžetskih sredstava za političke stranke. „Predviđene su restriktivne odredbe prema strankama koje izlaze na izbore samo da bi kroz izborni proces zaradile nešto novaca. U tom smislu novi zakon može uticati na smanjenje broja političkih stranaka“, rekao je Slobodan Homen, državni sekretar u Ministarstvu pravde 3. marta 2011. godine na okruglom stolu posvećenom novom zakonu. Homen, koji je već jednom najavio da će Vlada usvojiti ovaj predlog zakona, i dalje je optimističan i ne očekuje velike izmene. „Lično više bih voleo da država plati političke stranke, nego da one nalaze sredstva tako što čine koruptivna krivična dela,“ kaže Homen i dodaje da će posle još jedne dorade Venecijanske komisije zakon ubrzo biti usvojen u Skupštini.

Jedan od najvećih nedostataka sadašnje regulative je što prikupljanje novca za kampanju iz privatnih izvora može da iznosi svega 20 odsto od sredstava dobijenih iz javnih izvora. A kako su često stranke novac iz budžeta dobijale i posle održanih izbora, stranke su imale muke da izračunaju koliko novca mogu da prikupe iz privatnih donacija i priloga. I tako se pojavilo mnogo „ispeglanih izveštaja“ stranaka koje su naknadno pakovale troškove kako bi izbegle da prekorače zakonom dozvoljene iznose za finansiranje. Dodatnu komplikaciju pričinjava to što je strankama potpuno zabranjeno da se reklamiraju mimo izborne kampanje i što zakonskim okvirom nisu obuhvaćeni izdaci koji ne spadaju ni u redovan rad ni u kampanju. Stranke nemaju načina da prikažu troškove lepljenja plakata kojima se glasačima zahvaljuju na ukazanom poverenju ili troškove iz redovnog rada a koji su nastali u svrhu kampanje.

„Dobijali smo izveštaje o kampanjama na vanrednim lokalnim izborima 2010. godine, u kojima su stranke potrošile nula dinara u izbornoj kampanji“, kaže Zorana Marković, direktorka Agencije za borbu protiv korupcije koja je nadležna da kontroliše stranačke finansije samo u okviru izbornih kampanja. Kada bi se postojeći zakon primenjivao, neke od stranaka bile bi u velikom problemu jer su davale lažne podatke, jer se preko internet-prezentacija, izveštaja iz medija jasno vidi da su kampanje, čak i na lokalnom nivou, bile i te kako dinamične. Zorana Marković dodaje: „Za Agenciju je još veći problem što nema nijedan delotvoran mehanizam kontrole troškova u kampanji, niti ima kriterijum na osnovu koga bi utvrđivala količine, cene i kvantitet određenih aktivnosti stranaka u izbornoj kampanji. Prema sadašnjem zakonu, Agencija je prinuđena da se oslanjamo na posredne izbore, što nikako nije dobro za delotvornu kontrolu“.

Predlog zakona političkim strankama omogućava da i dalje dobijaju određena sredstva iz javnih izvora, ali i sredstva iz privatnih izvora privlače bez ograničenja, tj. samo atraktivnošću političke agende koju nude. Ovo je potpuno drugačija praksa od recimo Nemačke gde partije mogu godišnje da potroše 130-140 miliona evra. Namera ponuđenog rešenja je da većina sredstava partija dolazi iz privatnih izvora, što može biti komplikovanije za kontrolu, ali je svakako zdravije za dalju demokratizaciju političkog života.

„Verovatno u izveštajima stranaka dosta toga se stavlja sa strane, pa tako 80-90 odsto sredstava potiče iz javnih izvora. To nije dobro, jer stranke tako postaju deo državnog aparata, umesto da budu akter civilnog društva u polju političkog delovanja“, kaže Đorđe Vuković, programski direktor CeSID-a, dodajući da je drugi ništa manje značajan problem bio nejasan kriterijum podele javnih sredstava. U proteklim godinama praksa je bila na štetu velikih stranaka. Svim političkim strankama (izbornim listama) 30 odsto se delilo u jednakim iznosima, a ostalih 70 odsto shodno broju osvojenih poslaničkih mesta. Dešavalo se da od 22 izborne liste, 17 ne osvoji više od 0,5 odsto ukupnog broja glasova (što je manje od 10.000 glasova) a da su pri tome dobili značajna sredstva iz javnih izvora. Tu je bilo i drugih zloupotreba novca pa su se predstavnici raznih partija, o državnom trošku, šetkali po Vašingtonu, Briselu i ostalim inostranstvima. A poseban apsurd su bili predsednički izbori gde je pobednik u drugom krugu dobijao sav novac, oko četiri miliona dinara. Novi zakon predviđa da se polovina novca deli između svih predsedničkih kandidata, a da ako dođe do drugog kruga suparnici dobiju po četvrtinu ukupne sume.

Takođe, novina predloga zakona, po ugledu na recimo Veliku Britaniju, je uvedeno izborno jemstvo gde svaki politički subjekt mora da položi 20. deo sredstava od 0,05 odsto budžeta. Da bi stranka mogla da računa na pare države potrebno je da osvoji jedan odsto (tj. 0,3 odsto za manjinske stranke) ukupnih glasova birača. Ukoliko u tome ne uspe dužna je da novac vrati u roku od 30 dana.

Svim političkim strankama (izbornim listama) 30 odsto se delilo u jednakim iznosima, a ostalih 70 odsto shodno broju osvojenih poslaničkih mesta. Dešavalo se da od 22 izborne liste, 17 ne osvoji više od 0,5 odsto ukupnog broja glasova (što je manje od 10.000 glasova) a da su pri tome dobili značajna sredstva iz javnih izvora. Tu je bilo i drugih zloupotreba novca pa su se predstavnici raznih partija, o državnom trošku, šetkali po Vašingtonu, Briselu i ostalim inostranstvima. A poseban apsurd su bili predsednički izbori gde je pobednik u drugom krugu dobijao sav novac, oko četiri miliona dinara. Novi zakon predviđa da se polovina novca deli između svih predsedničkih kandidata, a da ako dođe do drugog kruga suparnici dobiju po četvrtinu ukupne sume.

Takođe, novina predloga zakona, po ugledu na recimo Veliku Britaniju, je uvedeno izborno jemstvo gde svaki politički subjekt mora da položi 20. deo sredstava od 0,05 odsto budžeta. Da bi stranka mogla da računa na pare države potrebno je da osvoji jedan odsto (tj. 0,3 odsto za manjinske stranke) ukupnih glasova birača. Ukoliko u tome ne uspe dužna je da novac vrati u roku od 30 dana.

Nezavisni stručnjaci strahuju da će se, jednom kada Agencija uspostavi efikasnu kontrolu nad svim onim što je regulisano, oni koji krše pravila o finansiranju dovijati tako što će umesto stranaka kampanju voditi neko drugi, npr. kao neko udruženje. Za skrivanje prihoda mogli bi da se iskoriste i zajmovi. OEBS i GREKO strahuju, ne bez razloga, da bi Agencija mogla da se nađe pod pritiskom ako zaista bude svoj posao radila kako treba.

Novi zakon takođe ne limitira ukupne rashode kampanje (zbog čega bi mogle još da poskupe), niti se zakup TV termina ograničava (a što bi moglo da se definiše i medijskom regulativom).

Redovno finansiranje stranka i njihovih izveštaja predviđeno je kroz kontrolu nezavisnih a licenciranih revizora. „Nova rešenja imaju svoju logiku, mada ih ne smatram najboljim mogućim. U redu je što se smanjuje dosadašnja nesrazmera pri raspodeli sredstava parlamentarnim strankama i što se rešavaju neka sporna pitanja kada je reč o koalicijama. Međutim, ne mislim da je dobro to što će stranke dobijati četiri godine novac na osnovu brojnog stanja nakon izbora čak i ako ih u međuvremenu napusti cela poslanička grupa. Mislim da novac koji poreski obveznici daju strankama treba da služi da one koji imaju političku moć (narodne poslanike) učini manje zavisnim od drugih finansijera, a ne da bude renta za uspeh ostvaren na prethodnim izborima“, zaključuje Nenadić.

Na kraju, dodatna mera koja bi trebalo da privoli stranke da se dovedu u red, pooštrene su i sankcije koje predviđaju novčane kazne od 200.000 do 2.000.000 dinara za stranke, odnosno od 50.000 do 150.000 dinara za odgovorna lica, zatim uskraćivanje sredstava iz javnih izvora itd.

NAPOMENA: Delovi teksta označeni narandžastom bojom nisu objavljeni!

Fotomontaža preuzeta sa www.fpolitics.com

Objavljeno 24. marta 2011. godine u "Srbija u promenama" br.1, dodatku nedeljnika NIN

NATO, Srbija i Rusija

Između dve vatre

Sve dok Evropa bude centar vojnog i političkog rivalstva dveju oslabljenih supersila, vojno-neutralna Srbija nežno će se udvarati i Rusima i Amerikancima

U Beogradu su svi odahnuli tek kada je ruski premijer Vladimir Putin poleteo za Moskvu. Naročito olakšanje je uočljivo kod domaćeg vojnog establišmenta kome, zapravo, nije do potpisivanja sporazuma koji bi Srbiju uvukao u ruski sistem kolektivne bezbednosti. Sa malobrojnim oružanim snagama, zastarelim naoružanjem i susedima koji su svi (osim Bosne i Hercegovine) članice Alijanse, Srbija sebi ne može da dopusti luksuz i prikloni se jednom od dva vojna carstva.

Potpisivanje Ugovora o evropskoj bezbednosti koji je Dmitrij Medvedev 20. oktobra 2010. godine stavio srpskim zvaničnicima na sto, svakako bi udaljilo Srbiju od programa vojne podrške Sjedinjenih Američkih Država, NATO-a i donacija Evropske unije. Ipak, Srbija mora pažljivo sa Rusijom jer ona jedina može da „povuče ručnu“ i vetom spreči donošenje rezolucije Saveta bezbednosti UN o nezavisnosti Kosova i Metohije. Tu su i oni drugi političko-ekonomski razlozi, istorijsko-kulturološka isprepletanost i pravoslavlje.

Žarko Petrović, direktor istraživanja u Centru za međunarodne i bezbednosne poslove, o poziciji naše zemlje i o ruskoj viziji bezbednosti u Evropi tvrdi: „Oprezna i odmerena politika Srbije u vezi sa ovom inicijativom je pravilan izbor, s obzirom na to da će Srbija uskoro imati i pravnu i političku obavezu da na osnovu člana 10 Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju prati zajedničku spoljnu i bezbednosnu politiku EU.“ Naravno, Rusija bez simpatija gleda na to što Srbija od 5. oktobra 2000. godine forsira evroatlantske integracije. Njih principijelno nervira što se NATO proširio na istok i istisnuo ih ne samo sa Balkana već i iz kompletne centralne i istočne Evrope, kojom su nekada suvereno vladali kroz Varšavski ugovor. Posthladnoratovska frustracija Rusije eskalirala je 2007. godine kada je procurilo da će Amerikanci instalacije za antiraketni štit postavljati u Poljskoj (radar), Češkoj (rakete), a možda i u Rumuniji i Bugarskoj. Troškovi štita su neverovatni, samo Američka agencija za protivraketnu odbranu tražila je za fiskalnu 2011. godinu budžet od 8,5 milijardi dolara.

Zato je raketni štit bio jedna od najvažnijih tema Lisabonskog samita. NATO je još prvog dana, 19. novembra 2010. godine, na sva zvona najavio kako će ponuditi Dmitriju Medvedevu da potpiše dokument kojim Rusija pristaje da učestvuje u kreiranju ratnog štita koji bi oko milijardu ljudi branio od raketnih napada drugih zemalja. Medvedev je stavio svoj potpis, a Rusi su do sada dostavili veoma dugačku listu pitanja o konkretnom načinu saradnje, i predložili da dobiju neku vrstu veta kojim bi, ako zatreba, blokirali Alijansu da obori dolazeću raketu.

Za Srbiju, koja nije ni bila pozvana na istorijski NATO samit u Lisabonu, Amerikanci su vrlo bitan akter u odnosima sa NATO-om, pre svega, kroz program Partnerstvo za mir. Tu je mnogo sitnih stvari učinjeno, ali iako to ni Ministarstvo odbrane ni Vojska Srbije ne vole da priznaju, činjenica je da Srbija ne koristi sve mogućnosti koje PzM nudi. Otvoreno je 27. septembra 2010. Vojno predstavništvo u Misiji Srbije pri NATO štabu u Briselu. Vojska Srbije učestvovala je na dve vojne vežbe u okviru Evropske komande oružanih snaga SAD – Combinet Endeavor 2010 i Medceur 2010.

Saradnja sa SAD i NATO, kome ovde niko ne može i ne treba da oprosti 78 dana bombardovanja u proleće 1999. godine, postepeno se razvijala do onog retoričkog obrta koji je Hilari Klinton, državna sekretarka SAD, izvela u Beogradu sredinom oktobra 2010. godine, kada je rekla: „Vaša vojska je postala tako profesionalna da izaziva poštovanje naše vojske. Postoji jedinstveno partnerstvo između srpske vojske i Nacionalne garde Ohaja i ono je za uzor. Smatramo da na mnogim frontovima postoji napredak koji lepo govori o srpskom narodu.“ Ministarstvo odbrane ceni da srpsko-američka saradnja u oblasti odbrane predstavlja najbolji deo bilateralnih odnosa ovih dveju zemalja. Srbija ima tri nivoa međunarodne saradnje sa SAD: multilateralnu, bilateralnu i regionalnu vojnu saradnju, koja je posebno važna za nas ako ni zbog čega drugog a onda zbog Centra za atomsko-biološko-hemijske odbrane u Kruševcu i Centra za obuku službenih pasa u Nišu.

Verovatno, najbitniji kamen srpsko-američke vojne saradnje je Sporazum o statusu snaga (SOFA), iz 2006. godine, koji određuje pravni status vojnog osoblja i imovine i koji je omogućio realizaciju Programa državnog partnerstva sa Nacionalnom gardom Ohaja. Taj program je smesta postao mezimče dveju zemalja koje su pre deset godina ratovale „tomahavcima“, kasetnim bombama, vilama i mikrotalasnim pećnicama. Stručnjacima je posebno zanimljiva ona skrivenija strana saradnje – obuka. Prema podacima Ministarstva odbrane Srbije, realizovano je 50 različitih oblika školovanja i usavršavanja naših oficira i podoficira u SAD. Osim toga, još 187 predstavnika Ministarstva odbrane prošlo je od 2007. do 2010. godine kroz IMET (US International Military Education and Training) i CTFP (Counter Terrorism Fellowship Program). Ukupno osam oficira završilo je komandno-štabno, a sedam generalštabno usavršavanje, dok je 21 još u Americi. Koliko je to u dolarima ili dinarima, u Ministarstvu odbrane ne žele da kažu, ali vojni eksperti smatraju da su Amerikanci utrostručili sredstva za školovanje našeg vojnog kadra.

U posebno delikatnoj situacija Srbija se nalazi vezano za izgradnju baze „Jug“ koja je zamišljena da postane regionalni centar za obuku onih koji se pripremaju za multinacionalne (mirovne) operacije. U ovom projektu učestvuje Ministarstvo za vanredne situacije Ruske Federacije, a od čega novopečene NATO članice iz istočne Evrope podilaze žmarci.

Što se tiče vojne saradnje Srbije i Rusije, ona je takva da mi plaćamo a oni profitiraju. Od 2006. godine potpisani su ugovori za remont i minimalnu modernizaciju pet aviona MiG-29 i nabavku simulatora leta za taj avion. Uz mnogo teškoća završena je obnova tehničkih resursa tih aviona. Četiri primerka završena su 2008. godine, a poslednji peti avion poleteo je tek pred kraj 2010. godine. Ugovor sa ruske strane izvršila je firma RSK MiG, a cena je bila prava sitnica - 21.050.000 evra.

„Vitalni delovi demontirani su sa aviona u batajničkom Vazduhoplovnom zavodu ’Moma Stanojlović’ i zatim su transportnim avionom prebačeni u Rusiji na radove. Posle remonta vraćeni su na Batajnicu i ugrađeni na zmaj aviona koji je u međuvremenu remontovan na licu mesta“, kaže Aleksandar Radić, vojni analitičar, dodajući da su po sličnom aranžmanu 2008, odnosno 2009. godine, u remontnom zavodu u Rostovu na Donu popravljena još i dva klipna transportna aviona An-26, odnosno 2010. godine i dva helikoptera Mi-17. Posle dužeg vremena potpisan je i Plan bilateralne vojne saradnje za 2011. godinu.

Tradicija vojne saradnje između Rusije i Srbije, koja datira još od vremena Mihaila Obrenovića, danas gotovo da ne postoji. Pukovnik Nikolaj Rajevski predvodio je inspekciju koja je utvrdila potrebe Srbije koja je vapila za vojnom reformom. Rajevski, alijas Vronski će, 20. avgusta 1876. godine po starom kalendaru, poginuti u Prvom srpsko–turskom ratu kao dobrovoljac u srpskoj vojsci u bici za Gornji Androvac kod Aleksinca. Generacije srpskih oficira su školovane u ruskim vojnim školama, a da nije onog jednog ruskog oficira koji je prethodne školske godine završio komandno-štabnu školu u Beogradu, sada bi se moglo reći da je rusko-srpska saradnja u oblasti vojne obuke potpuno zamrla. Srpski i ruski vojnici ne učestvuju zajednički ni u jednoj vojnoj vežbi i manevru. Prilikom posete Beogradu 18. oktobra 2010. godine Nikolaj Makarov, načelnik generalštaba oružanih snaga Ruske Federacije, razgovarao je sa Milojem Miletićem, načelnikom Generalštaba Srbije, o budućoj saradnji koja bi za početak obuhvatala razmenu iskustava u oblasti diverzantskih, padobranskih i obuke drugih specijalnih jedinica.

Kako je Rusija izvozno orijentisana, njihove firme odgovorile su na „poziv za informaciju” (RFI) za planiranu nabavku eskadrile višenamenskih borbenih aviona, zatim za nabavku 3D osmatračkih radara i raketnih sistema PVO. Prema podacima Stokholmskog instituta za proučavanje mira (SIPRI), Rusi su drugi najveći izvoznik oružja sa profitom od 10,8 milijardi dolara u 2008. godini. Najveći kupci su Kina (92 odsto je Made in Russia) i Indija (71 odsto).

„U slučaju da se sa Rusima ide na pregovore o tim sistemima, to bi u stvari bili pregovori o dugoročnom strateškom partnerstvu jer mehanizam plaćanja (u ruskom slučaju realnije robnim kreditom nego ofset aranžmanima kako bi se to radilo sa firmama iz SAD ili EU) i održavanja i modernizacije vezao bi nas za snabdevača u narednih i do 40 godina, koliko sada iznosi životni vek savremene tehnike“, zaključuje Aleksandar Radić. Nezvanično, neke ruske firme su zainteresovane za tender za nabavku novih oklopnih vozila, ali o tome kada dođe vreme.

Osim toga, Jugoslavija je posle 1945. godine dobavljala iz SSSR najsavremenije raketne sisteme, avione, pešadijsko naoružanje, transportna sredstva. Nekada se trgovinska razmena proizvodima namenske industrije merila milijardama dolara ali i u to Titovo vreme delovi su kasnili. Danas, Srbija ne uspeva ništa od svog vojnog arsenala da plasira na tržište Ruske Federacije. Čak ni municiju iako pravimo sve vrste od malog kalibra metka 5,56mm u Prvom partizanu (Užice) preko 7,62x39mm za NATO nestandardnog kalibra koji troši automatska puška AK-47 kalašnjikov do 155mm u „Slobodi“ (Čačak). A to je šteta jer Rusija planira da do kraja 2020. godine potroši nešto manje od 475 milijardi evra za kupovinu novog naoružanja, što je oko 20 puta više nego što je inostrani dug Republike Srbije. Samo prošle godine Rusija je izdvojila 38 milijardi dolara (2,5 odsto BDP) za vojsku koja broji oko 1.270.000 pripadnika. Za te pare Rusi će da naprave još osam nuklearnih podmornica, 600 aviona i 1.000 helikoptera. Ako je za utehu, Rusima ni druge zemlje ne uspevaju da prodaju naoružanje i vojnu opremu.

Jedna od osnovnih prepreka je nova vojna doktrina Rusije (usvojena februara 2010. godine, neposredno pred do lazak ekspertske grupe NATO koja je formulisala osnovne principe novog strateškog koncepta Alijanse) u kojoj piše: „U inostranstvu se za novac iz budžeta može kupovati naoružanje samo ako je vlada donela zaključak da se ono ne može pribaviti odnosno kupiti kod domaćih proizvođača“.

Ipak, Francuzima je uspelo ono što nijednoj članici NATO-a nije pošlo za rukom. Uz dosta medijske halabuke, sa Rusima je potpisan ugovor o prodaji „Mistrala“ broda koji može da ponese 16 helikoptera, četiri vozila za iskrcavanje i oko 750 vojnika. Takođe i Izraelci će „omastiti brk“ od prodaje 16 bespilotnih letelica koje će Rusi platiti oko 49 miliona dolara. Na ovaj korak RF odlučila se jer Gruzija uspešno koristi iste letelice (Bird-Eye 400, MK150 i MK II) od početka krize 2008. godine.

Sve dok Evropa bude centar vojnog i političkog rivalstva dve oslabljene supersile koje malo pregovaraju, malo zamrzavaju saradnju, vojno-neutralna Srbija nežno će se udvarati i Rusima i Amerikancima. Naročito, dok se situacija u Libiji ne stiša. Jer tamo gde NATO članice, po odobrenju SB UN, zasipaju bombama Gadafijeve snage ali i civile, prepliću se interesi ne samo Alijanse i Rusije već i srpske namenske industrije. Da podsetimo, 2008. godine Rusija je Moameru el Gadafiju „oprostila“ dug od 5,4 milijarde dolara. On je za uzvrat ponudio ekskluzivne ugovore ruskim kompanijama vrednosti preko 10 milijardi. Od toga jedna milijarda je za nabavku ruskog naoružanja i vojne opreme. Naravno, SAD, ali ne samo one, imaju interesa da sravne sa zemljom pukovnika Gadafija i sa novom vlašću uspostavi vojnu i svaku drugu saradnju.

Za Srbiju je najbolje da se pritaji, stopira isporuku streljačkog naoružanja iz „Zastava oružja“ i još nekog oružja i opreme u vrednosti od 150 miliona dolara. A kad se bude znao pobednik u Libiji možda i za nas bude neke vajdice.

Zajedno su jači! Strateška politička saradnja Rusije sa NATO i SAD ipak postoji. Rusija je članica NATO programa Partnerstvo za mir od juna 1994. godine. Institucionalni odnosi su podignuti na viši nivo uspostavljanjem Stalne misije Rusije pri NATO maja 1997. godine, i dalje osnivanjem Saveta NATO-Rusija maja 2002. godine.

Kroz Mediteranski dijalog Rusi učestvuju u zajedničkim NATO operacijama upozoravanja, potrage i spasavanja na moru. Takav je primer bila akcija Active Endeavour u kojoj se ruska fregata „Pitljivij“ prilično istakla.

Saradnja sa Amerikancima obuhvata sve što se odnosi na tranzit vojnih i nevojnih materijala u Avganistan. Za razmeštanje dodatnih 39.000 američkih vojnika (mart 2010) značajan je i Ugovor o vojnom tranzitu koji su 6. jula 2009. godine Rusija omogućava 4.500 letova godišnje (prosečno 12 letova dnevno) Amerikancima kako bi pružili logističku podršku koalicionim snagama u Avganistanu. Tako SAD štedi 133 miliona dolara na gorivu, transportnim troškovima. Uz to, Rusi su Amerikance oslobodili plaćanja svih navigacionih troškova i taksi. Što se tiče tzv. kopnenog severnog tranzita Rusi su tu profitirali. Ruske železnice prevezle su 1.500 kompozicija, a neke okvirne procene kreću se oko milijardu dolara. Osim toga ruski helikopteri i penzionisani piloti pokazali su se kao najveštiji u surovim avganistanskim uslovima.

Fotomontaza preuzeta sa www.rt.com

Objavljeno 24. marta 2011.godine u nedeljniku NIN

Torenti i industrija snova

Pirati bez zaštite

Da li je razmena linkova isto što i prodaja piratskih diskova na ulici i da li hapšenje i kazna zbog razmene podataka na internetu predstavnjaju represiju i kako baratati torentima

Slučaj Gorana Č. je totalno kafkijanski. Uhapsiše čoveka jer je u cyber svemiru postavio link odakle svako, ako hoće, može preko torenta da skine film “Montevideo, Bog te video”. Tako je i u Srbiji otvoreno poglavlje u kome su veliki igrači filmske, muzičke i softverske industrije objavili rat milionima korisnika torrent i peer to peer programa za razmenu i deljenje sadržaja preko interneta. Torenti su se našli na udaru jer veliki deo, ali ne i sav sadržaj, čine piratske kopije. Industrija snova pokušava da sačuva enormne profite kroz zaštitu autorskog prava, a internet korisnici se opiru i traže fleksibilniju zakonsku regulativu koja će biti u skladu sa slobodarskom prirodom interneta. Hapšenje Gorana Č. izazvalo je negodovanje i javni protest pod nazivom “Građanska neposlušnost informisanošću”. Niko iz Piratske partije Srbije (PPS je osnovana februara 2008) nije uhapšen iako su pirati, svima koji su se zatekli ispred beogradskog Filozofskog fakulteta, pokazivali direktan link koji vodi ka torentu gde mogu da skinu ripovanu verziju filma “Montevideo, Bog te video”. Šta više, pirati su i na mobilnom telefonu prikazali spornu kopiju „Montevidea“.

Aleksandar Blagojević, predsednik PPS kaže: “Naše pravo je da slobodno i bez ograničenja komuniciramo preko interneta preporučujući linkove za download, kao što imamo pravo da govorimo o čemu god želimo. Hapšenje i kazne zbog razmene podataka na internetu predstavljaju represiju i rušenje osnovnih vrednosti savremenog društva”.

Blagojević, inače, dodaje da je PPS jedna od dvadesetak „sestara“ Međunarodne piratske partije, a ova, posle izbora u Švedskoj, ima čak i jednog predstavnika u Evropskom parlamentu. On naglašava: “Razmena linkova nije isto što i prodaja piratskih diskova na ulici, jer linkovanjem niko ne zarađuje, niko nije oštećen. Pre bi se moglo reći da je to besplatna reklama za dotični materijal”.

Policija tvrdi da je Goran Č. opasan pirat. On je bez odobrenja „nosilaca autorskih prava“ i druge filmove, muziku i softvere „učinio dostupnim neograničenom broju internet korisnika i time im naneo ogromnu materijalnu štetu“. Za pedesetjednogodišnjaka u Srbiji to može da bude i kompliment. Većini „matoraca“ treba lovački pas da bi poslali imejl, proćaskali na skajpu ili lajkovali nešto na Fejsbuku, a oni koji koriste P2P i torente za dobrovoljnu razmenu sadržaja su prava retkost.

Sud će tek da se uveri da li je sve baš tako kako policija kaže. Biće zanimljivo čuti kako je Goran Č. otkriven i da li je onaj ko ga je prijavio policiji takođe prekršio zakon vireći u njegov kompjuter i prateći ga šta sve radi na internetu.

“Svako neovlašćeno korišćenje autorskog dela predstavlja povredu, a da li je ona zaista izvršena odlučuje sud. Svako odgovara za povredu koju je izvršio a ako se utvrdi veza između lica koja su povredu izvršila onda ona odgovaraju solidarno”, kaže Tanja Lisavac, advokatica specijalizovana za autorska i srodna prava, dodajući da su prava autora kao i privatnost zagarantovani Ustavom.
Ipak, proces bi mogao da se oduži jer slučaj Gorana Č. zadire u različite oblasti prava: Zakon o zaštiti podataka o ličnosti, Krivični zakon Srbije i Zakon o autorskim i srodnim pravima. Uzgred, ta prava bi u idealnom pravosudnom sistemu bila usaglašena. Dodatna poteškoća je što razmena sadržaja preko P2P programa i torenata nije harmonizovana ni u Evropskoj uniji. Jednostavno, Direktiva o kopirajtu i informatičkom društvu usvojena je maja 2001, kada je internet bio znatno sporiji, a torenti manje popularni jer je prosečno skidanje filma umesto 15 minuta, trajalo i dva-tri dana.

Filozofija “sve za dž” oduvek je bila rasprostranjena ne samo u Srbiji gde su svi pomalo pirati, već i kod svih internet korisnika. Prema proceni Majkrosofta, u Srbiji ima 1,2 miliona kompjutera i tek svaki četvrti „vozi“ licenciran operativni sistem. Onih koji su platili dodatnih 150 do 260 evra za Office 2010 je još manje.

Jedan od najpoznatijih sajtova za preuzimanje piratskih filmova http://oneclickmoviez.com svako malo objavljuje listu zemalja iz kojih im najviše posetilaca svraća na sajt. Sa 3.565.158 poseta držimo četvrto mesto.

Nije tajna da svetske distributerske kuće u „savezu“ sa internet provajderima poslednjih godina vode rat za istrebljenje onlajn piraterije. Taj rat sve žešće oseća se i kod nas. Tako je pre godinu i po dana Oliveru B. internet odjednom presušio. Kada je nazvao tehničku podršku da prijavi problem rekli su da mu je internet isključen jer je “Univerzal pikčrs” podneo prijavu zbog neovlašćenog skidanja filma.

“Ne znam kako su baš mene našli. Moj provajder u to vreme BeoCity tražio je da skinem film i obećali su da će mi pustiti internet. Čim sam obrisao film opet sam imao internet”, kaže Oliver koji ne shvata kako su u BeoCity znali da je film uklonjen a ne premešten u neki drugi folder.
“Mi prvo, privremeno, isključimo korisnika jer to najefikasnije. Umesto da ga jurite telefonom, preko imejla... on vas sam nazove. Čim ga obavestimo o prijavi, ponovo mu omogućavamo internet pristup”, kaže Vladimir Čolić, jedan od suvlasnika BeoCity, dodajući da provajdera uopšte ne zanima šta korisnik radi na internetu ali da su dužni da ga obaveste o prijavi. Prijava uvek sadrži tačno vreme i IP adresu sa koje su skinuti film, muzika, softver i sl.

Sličnih slučajeva bilo je i kod drugih provajdera, ali oni tvrde da korisnika najpre upozore, pa mu onda cviknu internet. Ukoliko Telekom Srbija pruža adresni prostor krajnjim korisnicima a ne provajderima, korisniku se isključuje IP adresa jer se smatra da se oglušio o klauzulu ugovora o korišćenju internet usluge koja govori o povredama autorskih prava.

“Obično se korisnik privremeno isključi nakon dva prekršaja, ali se pre toga korisniku uvek uputi opomena. Ukoliko postoji nalog nadležnih državnih institucija, korisnik se može isključiti bez prethodne opomene”, kaže Sanja Radenković iz sektora za odnose sa javnošću Telekom Srbije, dodajući: “Ne postoji mogućnost da dođe do povrede privatnosti u bilo kojem slučaju, budući da se korisniku ne otkriva identitet osobe ili organizacije koja je uputila pritužbu, niti se organizaciji koja je ukazala na povredu autorskih prava otkriva identitet korisnika. Identitet korisnika se daje isključivo tužilaštvu ili istražnim organima na zakonom propisan način”. Telekom je dobijao prijave za povredu autorskih prava ne samo filmova, već i drugih dela koja se mogu digitalizovati i razmenjivati putem telekomunikacione mreže. Međutim, nisu hteli da kažu koliko je takvih slučajeva bilo, ali su naveli da su prijave stizale pre svega od specijalizovanih firmi za zaštitu autorskih prava, a od samih vlasnika materijala skoro nikad.

Zanimljivo je da na adresu Republičke agencije za telekomunikacije nisu stizale pritužbe ove vrste. “Zakon o elektronskim komunikacijama Agenciji ne daje konkretne ingerencije za rešavanje problema razmene sadržaja putem interneta”, kaže Aleksandra Stefanović iz RATEL-a.

Da je Srbija Amerika, zaštita privatnosti ali i autorskih prava industrije snova bi mogla da bude čak i državni prioritet br. 3. Dakle, odmah posle organizovanog kriminala i korupcije. Međutim, ovde policija ima važnija, preča posla. Ona hapsi onlajn pirate koji po internetu rasturaju filmove, muziku, programe. Dok država završi sa ovim „opasnim“ mangupima, i Evropska unija će doneti direktivu kojom će se stati na rep piratskoj mafiji čije su oružje P2P programi i torenti. Da je Srbija, kao što nije, Rusija, skidanje filmova i muzike “za kućnu upotrebu” bilo bi besplatno, da smo Kanada ili Holandija uživali bismo na isti način samo u muzici, a da smo Francuska imali bismo i zakon u kome piše da provajder može da isključi korisnika tek posle dve opomene.

Ali, pošto smo još uvek samo Srbija, ostaje nam da se nadamo kako nas industrija snova, provajderi, policija neće uhvatiti dok kraduckamo.

Uostalom, zaglaviti ćuzu zbog „Kraljevog govora“, zaista je fensi.

Kako se koriste torenti

Prvi korak: Otići direktno na stranicu: www.bittorrent.com, www.utorrent.com i skinuti program koji je besplatan. Gugl nije najbolje rešenje za pretragu jer je nedavno ugrađen filter koji pomalo odmaže, zato je bolji www.bitgle.com.

Drugi korak: Instalirati program i upoznati se sa osnovnim funkcijama. Korisno je podesiti koji folderi služe za razmenu sa ostalim internet korisnicima, da ne bi baš sve u kompjuteru bilo na izvol’te. Zatim kodirati transfer. Recimo, u Utorrent-u treba ući na Options > Preferences > BitTorrent zatim se ulazi u Protocol encryption i tu se odabere enabled ili forced opcija. Štiklirati Allow legacy incoming connections, još jedan klik na Apply i sve će biti O.K.

Treći korak: U brauzer ukucati naziv jednog od sajtova koji indeksira ili hostuje željeni film, pesmu itd. Na primer tu je http://thepiratebay.com (11.550.000 poseta mesečno) čiji su osnivači 17. aprila 2009. godine, u Stokholmu, osuđeni na godinu dana zatvora i novčanu kaznu od oko 2,7 miliona evra. Ili: http://isohunt.com (12.000.000), http://btjunkie.org (4.500.000), http://torrentreactor.nethttp://demonoid.com (2.400.000), http://kickasstorrents.com

(2.000.000).Četvrti korak: Ukucati naslov filma, pesme... pažljivo izabrati lokaciju sa koje kopirate link. Pre aktiviranja linka proveriti na forumu ima li lažnih sajtova čija je svrha samo da ulovi korisnike dok skidaju piratske sadržaje. Takav je bio recimo http://miivi.com koji je startovao 2007. a ugašen je sredinom 2009. godine jer je isplivalo mnogo imejlova koji su dokazali da je Američka filmska asocijacija umešana u ovu nelegalnu rabotu. Takođe među linkovima bolje je izabrati one koji imaju manje “pijavica”, onih koji samo skidaju a ništa ne daju zauzvrat.

Peti korak: Skidanje filma ili čega već, traje od 15 minuta do 2-3 sata, a zatim sledi – uživancija, uz vanglu kokica.

Objavljeno 17. marta 2011. godine u nedeljniku NIN br 3142

San o visokom društvu

Privlačnost svetleće praznine

Ušuškan u luksuz, sniženih kriterijuma vrednosti, domaći fensi junak nazdravlja zapadnjačkim svetinjama poseda, uspeha i moći, ali zauvek ostaje njihova bleda kopija

Istinski fensi osoba je kao „borsalino“ šešir. Umetničko delo izrađeno od najfinije tvari (dlake belgijskog zekonje) koje pravi pustoš u novčaniku. Zapravo, reč je o elegantnoj, sofisticiranoj pojavi s mrvicom uzdržanosti u ophođenju. Ona naprosto ume, bez napora, da privuče pažnju apsolutno svakom i ponekad sebi dopusti da svoj nastup oboji nestašlukom.

E sad, korisno je znati da li ste se našli oči u oči sa „lažnjakom“ (malograđaninom koji mašta da postane snob) ili sa pravim fenserom, koji su, kao i pomenuti šeširi, u Srbiji prava retkost. Najbrži i najlakši način da se sazna istina je „borsalino“ test. Skinete devojci šeširče sa glave (o da, njima gangsterski dobro stoji ovaj komad odeće) čvrsto ga urolate i provučete kroz prsten. Ako sa druge strane izađe bez ijednog znaka gužvanja i vrati se u prvobitni oblik – pravi je! Autentični fenser(ka) na ovu ludoriju neće ni trepnuti. Kao što neće imati ideju da šešir od zečje dlake natakari na glavu kada se u Beogradu asfalt topi od vrućine. Izabraće za tu priliku, recimo slamnati panama šešir.

Da li biti fensi znači samo imati ukusa? Ili je to modni, životni stil koji se kod nas zapatio tek kada su partizani otišli u penziju, a Beba Lončar u cicanoj haljinici sela na vespu i provozala se ispred Skupštine? Ili su pra-pra fenseri bili šminkeri?

„Usled opšteg prosperiteta, privrednog i ekonomskog, Srbija je 60-ih išla u korak sa svetom, pa su uticaji u svim oblastima kulture, umetnosti, filma i mode bili evidentni i kod nas. Naš pandan modnim ikonama iz sveta filma poput Odri Hepbern, Anuk Eme, Sofije Loren, bila je Beba Lončar, ali fensi izgled ne počinje i ne završava se njenom pojavom“, kaže Marina K. Ranisavljev koja na Visokoj tekstilnoj školi za dizajn, tehnologiju i menadžment u Beogradu predaje psihologiju odevanja. Za nju fensi izgled datira pre pojave modsa (modernisti) koji se pojavljuju u Londonu krajem 50-ih prošlog veka, uvodeći striktnu urednost ne napuštajući u potpunosti boemske sklonosti. „Ali zar nije pojava dendija, sredinom XIX veka predstavljala očiti primer fensi izgleda? U savršeno skrojenom odelu, sa umetnički oblikovanim loknama i do perfekcije uvežbanoj pozi koja je delovala gotovo prirodno - dendiji su plenili“, objašnjava Ranisavljeva dodajući da su se u tom smislu modsi približili pravilima poznog dendizma.

Može biti da je neki engleski dendi lutao drumovima kneževine Srbije koja jedva da je proslavila punoletstvo, ali potrebna je zaista divlja mašta da se gospoda svinjski trgovci zamisle kao dendi fensi. Vreme je bio takvo da čak ni muškarci koji su po jevropskoj modi nosili gradska odela, nisu parfimisali zulufe, niti je bilo mnogo kicoša koji su štrapacirali u lakovanim čizmicama po blatnjavim ulicama.

Ipak, vratimo se mladima koji su u posleratnoj Jugoslaviji definitivno bili glavni konzumenti fensi, modnih novo­tarija koje mirišu po luksuzu.

„Njihova moher odela italijanskog tipa, lakom učvršćena kratka kosa i raskalašno konzumiranje odeće, vespi, pilula, muzike za ples, bili su superiorno socijalno oružje. Daleko suptilnije nego džepni skakavci i lanci reakcionarnog tedija. Izazov koji je predstavljao mod nije bio u fizičkom nasilju i statusu autsajdera, već u drugačijem subverzivnom potencijalu, u pretnji zastarelim shvatanjima hijerarhije i tradicije, baziranoj na klasi i polu“, tvrdi Ranisavljeva u svojoj knjizi „Moda i odevanje“ (Službeni glasnik, 2010). Prirodno, modsi i rokeri razvijali su se kao antipodi, svako dosledan svom ludilu. Na oba kraja modne batine nicale su nove potkulture. Rokeri su nastavili ka totalnoj pobuni koja je eksplodirala sa pojavom panka. Naravno, bilo je u Jugi i hipika tada, ali oni su priča za sebe i za neku drugu priliku. A modsi su se iz haljina sa motivima Mondrijanovih slika uklopili 70-ih u šminkersku priču.

„Kasna moderna se prepoznaje kao doba velikog plagiranja identiteta. Uspešne kičlje privlače nove sledbenike zadržavajući pažnju upućenih“, kaže kulturološkinja Ratka Marić sa Fakulteta političkih nauka, uverena da je pejzaž neokiča moguće sagledati u koordinatama niza potkulturnih grupa. „Šminkeri oponašaju, stvaraju, izlažu i usvajaju vrednosti koje ih privlače. U želji da izazovu podršku lokalne zajednice, potkulture skinheda navlače provereni simbolički oklop za svoj javni nastup. Darkeri uspevaju da vampirskim bledilom skrenu pažnju na sebe. Izazivačka pojava pankera uznemirila je gotovo sve – kako vaspitače i roditelje, tako i vršnjake. Džiberi se suočavaju sa izrugivanjem okoline zbog oskudne moći simboličkog izražavanja. Agresivne pretenzije dizelaša nadživele su skromnu najavu estetske obrade skrivenih želja. Rejveri su osavremenili hipi iskustvo 60-ih, ovladavši tehnološkim zahtevima urbane scene“, tvrdi Ratka Marić u članku „Neokič u svetu mladih“ (Zbornik FPN, 2008).

Šminkeri, kao i ovi današnji fenseri, žude da budu priznati i poznati članovi džet-seta. Njihova životna filozofija ima samo dva apsoluta - IN i OUT, a stvarno bogatstvo je nužan uslov. Naravno, kod nas u Srbiji tih pravih šminkera je bilo malo. Mahom su to bili mamini i tatini sinovi istaknutih partijskih drugova, direktora, ambasadora i generala. Ostali, sa plićim džepovima, fantazirali su. Koliko je ko umeo da mašta, i da sa relativno malo para bude fensi. Njihovo ulepšavanje sebe i sveta podrazumeva bleštavilo, robne marke poznatih dizajnera, „pojačanu osećajnost“ i objavu rata svemu što je ružno, prljavo, zlo, vulgarno i siromašno. Život za šminkera je neprekidni karneval. Oni su opsednuti masmedijima, naročito modnim časopisima, koji im diktiraju sve - stil oblačenja, muziku i čak mišljenje.

„Ušuškan u luksuznu opremu scene, sniženih kriterijuma vrednosti, domaći junak nazdravlja zapadnjačkim svetinjama poseda, moći, uticaja i uspeha“, objašnjava Ratka Marić.

Mentalni sklop šminkera je često snobovski. S jedne strane su svesni da ih visoko društvo neće pripustiti (osim da ih kratkoročno iskoristi) u svoj krug pa ih zato mrze, a sa druge strane snobovi među šminkerima se osećaju superiorno u odnosu na obične ljude i tako pokušavaju da kompenzuju ono što im je uskraćeno. Naravno, oni nastoje da obezbede sebi viši društveni položaj, a ideja je da se beskrajno dangubi, ko je još video da aristokrate rade.

„Snob uzvisuje modu do religije i čini sve da joj se prilagodi. Ali, uvek pada u neizbežno pored, jer trči ispred prirodne evolucije stvari. On, uz to, još nalazi načina da stupi u kontakte sa onima koji ne žele da čuju za njega. U neizvesnosti je i zato mu ostaje samo još jedan izlaz: preterivanje. Snob je bukvalno primoran da bude više po modi nego što je sama moda. Ovakav način ponašanja približava ga marginalnim bićima“, tvrdi Aleksandar Todorović u studiji „Sociologija mode“. Kako je vremenom bilo više para, više se moglo. I obična gradska raja putovala je dalje od Trsta po novi par farmerki.

Prvi signali ozbiljnih nevolja videli su se osamdesete, ali uprkos nestašicama ulja, kafe, čokolade, benzina, struje, privid normalnosti se još mogao održati. Društvo i celokupan sistem vrednosti Srbije raspada se 90-ih. Rat, pljačka, kult nasilja i oružja postaje fensi. U autoritarnom režimu gde se politički subjekti pokoravaju kultu Miloševića, kulturne obrasce gotovo slaboumne bezbrižnosti diktira ružičasti turbo-folk kič.

„Ratnički šik je glamurozan, agresivan i pun demonstracija moći, baš kao i vrednosni poredak koji ga prati. Ovaj novi stil obeležio je čitavu kulturnu i medijsku scenu u Srbiji devedesetih godina“, kaže Ivana Kronja, teoretičarka medija i filma koja je proučavala, između ostalog, i potkulturu „Silikonske doline“ koja egzistira i danas u zoni kafića i restorana u ulici Strahinjića bana. „Silikonska dolina“ razvila se pod snažnim uticajem masmedija i vrlo brzo se nametnula kao dominantna tinejdžerska kultura u postmiloševićevskoj Srbiji. Mlade devojke, mahom patetične kopije barbika i lokalnih diva, centrali su element ove potkulture u kojoj su one glavna „roba“. Rang u odnosu na suparnice utvrđuje se kilogramima silikonskih implanta, cenom krpica, mobilnih i novčanikom sponzora.

„U diskotekama nailazimo na striptiz-igračice, mlade muškarce sa izrazitim mačo-stavom, koji su došli da gledaju podjednako i igračice i ženske posetiteljke diskoteka i mlade žene samodizajnirane u ovom porno-glamuroznom stilu, koji podseća na same igračice i uopšte vladajuću medijsku sliku žene. Ove mlade devojke saživljene su sa sopstvenom ulogom seksualnog objekta i tu su došle u nadi da će uloviti nekog muškarca“, kaže Kronja i dodaje da je promiskuitetno ponašanje tipično za tinejdžerske kulture, ali se ono ovde shvata kao neka vrsta „kupovine“ i „prodaje“, a ne kao lična sloboda ili eksperimentisanje. To je oblik održavanja emotivne sigurnosti u surovim i skučenim društvenim okolnostima gde je granica između dobre zabave i više-manje otvorene prostitucije – obrisana.

U ovoj zoni akteri nastoje da budu fensi tako što se diče snobizmom, a u suštini ne mogu se oteti iz kandži malograđanštine. Nemilice se kupuju, menjaju stanovi, kola, automobili, ljubavnici. Novac se ostavlja u kladionicama, arapskim i azijskim letovalištima i, naravno, u šoping centrima evropskih metropola. Priređuju se do sada neviđene zabave, gde i kućni ljubimci nose „svarovski“ kamenčiće.

„Fensi Srbija je groteska, ona ne koketira sa malograđanštinom već je u ozbiljnoj emotivnoj vezi sa njom. Bitno je da na garderobi piše, da se vidi marka, postajemo bilbordi i reklame“, kaže Tamara Kučan, autorka dve knjige o Beogradu, splavovima, klubovima, seksu, brzim kolima, modi, sponzorušama, silikonima i svemu što čini supkulturu mladih i onog što oni smatraju da je fensi. Za mladu spisateljicu fensi muškarac bio bi „onaj koji kupuje ženu za čašu dobrog šampanjca“. Takav fensi muškarac česta je pojava kod nas. On puzi ispred tatice i moli ga za džeparac, iako ima preko trideset godina i sposoban je da sam stekne neku paru. Takav frajer u trenutku nemoći izgovara: „Znaš li bre ko je moj tata?“ On je glumac, paradira brendovima, a živi kao podstanar, vozi auto na lizing i proračunava svaki decilitar benzina. Njegov mobilni je skup, ali je kupljen kod šanera upola cene i, naravno, to mu ne smeta da skucka SMS poruku: „Nazovi me, nemam kredit!“ On će obući ružičastu majicu jer je fensi, to na njemu ne izgleda “pederski“, ali nikad neće podšišati dlačice u nosu ili obrijati dlakava leđa jer je to „pederski“.

Fensi žena „Silikonske doline“ je uvek u lovu na fensi lika koji će se s njom oženiti i omogućiti joj da se obuče od glave do pete u originale, da na fensi mestima poduči kelnera da se kašika ne stavlja sa leve strane kad jedeš pastu i da je njen omiljeni šampanjac „don“ a ne „dom perinjon“.

Ipak, danas u Srbiji ima i naprednijih fensi devojaka kojima je kamen temeljac obrazovanja serija, odnosno film „Seks i grad“. I to nije uopšte loše. Jeste da su sve četiri junakinje reklame vrednosnog koda koji promovišu ženski magazini i da je potrošački koncept dosledno prenesen na relaciju muško-ženskih odnosa, ali ima tu mnogo toga što će, nadajmo se, emancipovati ove naše fenserke. Prvo, pokazano im je šta sve žena u tridesetim godinama može sebi da dopusti a da bude istinski srećna. Bilo da kao Samanta muškarce proždire kao kokice dok ne naiđe na mlađeg frajera koji će je zavesti dušom a ne samo „budalom“. Drugo, da je OK kao Šarlot razvesti se od otmenog, bogatog maminog sina i ponovo se udati za ružnjikavog ali simpatičnog frajera koji na pomen dece ne dobija zečititis. Takođe, što ima neka od naših fenserki da izgubi ako se uživi u lik Mirande koja je uspešna poslovna žena i majka deteta, kojoj ne ide svakog dana baš sve najbolje. I na kraju OK je biti novinarka Keri koju tako raduje da nosi prelepe, preskupe (minimum 600 dolara) i potpuno neudobne „manolo blahnik“ cipelice i sandale njujorškim ulicama sve dok ne naleti na gospodina Zverku o kome non-stop mašta iako se on, ruku na srce, prema njoj uglavnom ponaša kao papak! Ove žene jesu istinski fensi ne samo zato što znaju šta je in nego što svaka od njih ima sopstveni modni stil koji je u popriličnoj harmoniji sa njihovim karakterima i novčanicima.

Na kraju, biti fensi i nije tako loše, ako to znači da pored želje da si u skupim krpicama imaš i svest da nisi samo ofinger za njih.

Objavljeno 3. marta 2011. godine u nedeljniku NIN br 3140

Trgovina organima

UNMIK skrivao KFOR-ove dokaze

Najnovija otkrića pokazuju razmere zataškavanja informacija o trgovini ljudskim organima i drugim zločinima Oslobodilačke vojske Kosova

Još oktobra 2000. godine KFOR je prosledio UNMIK-u izveštaj u kome se ubistva OVK, prvi put, povezuju i sa trgovinom ljudskim organima. UNMIK o ovom dokumentu i dalje ćuti. U subotu, 18. februara 2011. godine, novinar nedeljnika NIN imao je uvid u ovaj dokument koji govori o kriminalnim aktivnostima OVK komandanata. Tu se pominju šverc oružja i narkotika, iznude, otmice, privatni zatvori na Kosovu i u Albaniji, ubistva i trgovina ljudima i unutrašnjim organima. Ključan deo dokumenta predstavlja svedočanstvo grupe Albanaca i Roma sa Kosova koje je OVK držala zatvorene u logoru u Kukešu (severna Albanija) da bi ih iz za sada nepoznatog razloga vratila u policijsku stanicu u Prizrenu kako bi, kao neželjeni svedoci, bili likvidirani. Njihovo smaknuće sprečila je iznenadna akcija nemačkih pripadnika KFOR-a.

Istražiteljima KFOR-a ovi ljudi su dali potresne iskaze o golgoti koju su preživeli u albanskom logoru smrti gde su zatočene Srbe, Rome i Albance sa Kosova OVK vojnici batinali, lomili im ruke i noge, i na druge načine mučili, sve dok nisu izdahnuli. Oni koji su preživeli torturu odvedeni su na egzekuciju. Preživeli iz Kukeša tvrde da su neki zarobljenici, uglavnom mlađi muškarci, imali poseban tretman – OVK vojnicima bilo je zabranjeno da ih batinaju, ali su im pre likvidacije uzimani uzorci mokraće, što navodi na sumnju da su bili žrtve čiji su unutrašnji organi prodati na crnom tržištu.

Trideset stranica rezultata istrage KFOR je davno dostavio UNMIK-u, ali dokument se volšebno zagubio u analima UN birokratije na Kosovu. Međutim uskoro, za dve-tri nedelje, ovaj dokument mogao bi da osvane na jednom od globalno poznatih internet-portala. Imena oficira koji su sastavili izveštaj kao i osetljivi podaci koji bi zločince mogli da dovedu do svedoka biće prikriveni.

I to masnom crnom bojom, pre skeniranja dokumenta jer postoje sofisticirani kompjuterski programi koji sa slike mogu da „obrišu“ tragove crnog flomastera, odnosno da ponište opciju “senčenja“ u word programu za pisanje. Ove mere opreza nisu preterane. Iz predostrožnosti slično je postupio i novinar televizije France 24 kada je prošle nedelje, ekskluzivno, objavio tajni UNMIK-ov dokument koji je 23. oktobra 2003. godine Pol Kofej, tadašnji direktor pravnog odeljenja UNMIK-a, predao Patriku Lopezu Terezu, šefu istražitelja Haškog tribunala. NIN je, dva puta, imao uvid u necenzurisanu verziju prepiske, opise svedoka, lične podatke žrtava.

Ključni delovi su i iskazi nekoliko svedoka, mape lokacija u blizini Kukeša, Tropoje i Burelja gde su bili zatvori odnosno improvizovane bolnice gde su ljudima vađeni unutrašnji organi. Jedan od svedoka koji je učestvovao u transportu otetih Srba (verovatno ne samo njih) tvrdi: „Video sam tela obmotana u siva vojnička ćebad. Osetio sam miris krvi tako da sam znao da su leševi sveži. Bilo ih je oba pola, ali više muškaraca...(sledi opis odakle je svedok krenuo, gde je prešao granicu sa Albanijom i konačno gde je istovario žrtve)... Ljudi... utovarili su leševe u kamion. Koristili su maske i rukavice, ponovo. Oko... rupa već je bilo iskopano kad smo došli. Dva tela u jednu rupu. Trebalo nam je sat i po da sve završimo. Mesto je bilo veoma udaljeno i izgledalo je kao Avganistan, samo sa više drveća. Onda smo se vratili u ...“.

Kako se navodi u iskazu jednog svedoka koji je u nekoliko navrata vozio kidnapovane u Albaniju, organi OVK žrtava završavali su u Nemačkoj, Turskoj i Damasku. Nezvanično NIN je saznao da su zdrave jetre i slezine devojaka od 16 do 26 godina najcenjenije na crnom tržištu – komad može da košta i više od 200.000 američkih dolara.

Upoređivanjem donedavno tajnog UNMIK-ovog dokumenta i Memoranduma američkih novinara National Public Radio koji su službenici UNMIK-a dostavili Karli del Ponte, glavnoj istražiteljki Haškog tribunala do januara 2008. godine, mogu se zaključiti dve stvari. Izvesne pasuse UNMIK je bukvalno prepisao iz Memoranduma. Prepisane su i greške, od kojih se jedna odnosi na identitet jedne od navedenih žrtava. Druga stvar je očiglednija, u dokumentu UNMIK-a nedostaju delovi. Ko je izbacivao delove navedenih iskaza svedoka, odnosno ko je zaslužan za izostavljanje svedočanstava najmanje troje ljudi ne zna se, ali odgovornost je na UNMIK-u.

O značaju nedavno objavljenog dokumenta UNMIK-a Bruno Vekarić, zamenik tužioca za ratne zločine kaže: „Nama su ove činjenice uglavnom poznate iz drugih izvora, ali ih zbog interesa istrage nismo otkrivali. Sada kada je dokument objavljen otvaraju se mnoga pitanja i potvrđuje se ono što smo uvek tvrdili – da se UNMIK vrlo čudno ponašao kada su u pitanju zločini na Kosovu“.

Vekariću je NIN pokazao i fotokopiju dela materijala iz istrage o incidentima u Suvoj Reci koji su se dogodili jula-avgusta 1999. godine.

Prijavljeni su kidnapovanje, ubistvo, trgovina organima. Među osumnjičenima su: Ramuš Haradinaj, Daut Haradinaj, Džavid Elšani, Daut Leša, Alija Ljulaj, Isam Kastrati, Šićiri Keljaj. A žrtve su: srpski civili, a u nekim slučajevima vojnici i policajci koji su odvedeni u Tropoje i Kukeš, a potom u improvizovanu kliniku blizu Tirane gde su im izvađeni organi koji su prodati u Turskoj. Tela žrtava su ostala u Albaniji. Izjave, najmanje dva svedoka, prikupili su saradnici i istražitelji Odeljenja UNMIK-a za nestala lica i forenziku, koji ne znaju pravi identitet svedoka ali se pretpostavlja da su bili povezani sa kriminalnim aktivnostima.

Pokušaji da se utvrdi naziv i vreme nastanka ovog dokumenta propali su jer Vekarić nije hteo da pruži tražene informacije dok istraga traje. Ali je zato zamenik tužioca potvrdio validnost navoda rekavši: „Ovo je primer dovoljno dobro urađene istrage, tako da smo mogli da koristimo deo ovog materijala iz istrage UNMIK-a“. Takođe, NIN ima izveštaj jedinice za istraživanje ratnih zločine UNMIK-a iz juna 2000. godine koji govori da su vojnici nemačkog kontingenta KFOR-a 18. juna 1999. godine oslobodili četrnaestoro zatvorenika koji su bili zatočeni u policijskoj stanici u Prizrenu.

„Jedan stariji Albanac, Zef Dulaj, nađen je mrtav unutar zgrade, bio je vezan i brutalno pretučen. Očigledno su ga članovi OVK oteli nekoliko dana ranije. Džavid Elšani i Demir Ćenaj bili su glavni osumnjičeni, dok je treći Jetmir Krasnići pritvoren u Albaniji, a potom i isporučen na Kosovo.

Sličnih dokumenata sigurno ima još, samo nisu “procurili“ u javnost. Za sada su ispale dve „cigle“ izbijene iz neprobojnog muro di gomma (gumenog zida) koji više od deset godina okružuje arogantni i neefikasni UNMIK/EULEKS i vrlo traljavu istragu u kojoj dokazi o OVK zločinima i trgovini ljudskim organima čas nestaju čas vaskrsavaju. Ukoliko se desi da pored dokumenata istražitelji iskopaju i telo bar jedne od, kako se procenjuje, 100-300 žrtava ilegalne trgovine organima - niko ne bi više mogao da ćuti. U tom smislu istražiteljima bi, za početak, bili jako korisni satelitski snimci lokacija zatvora i improvizovanih klinika u Albaniji.

Objavljeno 24. februara 2011. godine u nedeljniku NIN br 3139

Novi arapski poredak

Miris jasmina na Balkanu


Iako je Libija samo poslednja od zemalja Bliskog istoka gde već više od mesec dana duvaju novi pustinjski vetrovi, za sada nema panike da će se „islamsko buđenje“, odnosno „završna faza islamske revolucije“ preneti na Balkan. Za sada je jedino Muamer Zukurlić, glavni muftija Islamske zajednice u Srbiji, bacio varnicu.

Samo što se vratio iz Tripolija - gde je sa Gadafijem i poglavarom Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini Mustafom Cerićem, tri dana pio čaj ne bi li se dogovorili za neki dinar iz Investicionog fonda Libijske Džamahirije (ukupne vrednosti nekoliko desetina milijardi dolara) - Zukurlić se obratio omrznutom Beogradu. Na proslavi rođendana proroka Muhameda (16. februara) poručio je vlasti da se „uzme u pamet“ jer je na trgovima u Egiptu i Tunisu bio veliki zulum, te da se isto lako može desiti u Novom Pazaru i Beogradu. Ovim medijskim nastupom, Zukorlić se stavio u centar pažnje, ali sve je ispalo nekako naopačke po njega.

Baražnu vatru muftija je pretrpeo prvo od nevladinih organizacija čak i u Sandžaku, a zatim i od zamenika reis-ul-uleme Islamske zajednice Srbije Muhameda Jusufspahića koji je opomenuo muftiju da mržnja rađa samo mržnju i da ne pokušava da zatruje Sandžak. Poslovično odmeren Rasim Ljajić, ministar za rad i socijalnu politiku, žustro je pojasnio da muftijini nastupi nemaju veze ni sa verom ni sa politikom već samo sa njegovim ličnim ambicijama, kao i da Zukorlić nema „ozbiljan potencijal“ da izazove krizu koja bi destabilizovala region.


„On nema snage da ruši državu jer je muslimanski korpus Sandžaka relativno mali i politički podeljen. Izvesno je da će Zukorlić biti kamen u cipeli ovoj i svakoj drugoj vladi u Srbiji“, kaže Milorad Jovanović, bivši ambasador Srbije u Tunisu, koji od muftije i očekuje da „igra na kartu ugroženosti“ i da vlast ipak ne bi trebalo olako da ga shvata, jer poslednjih meseci govori o internacionalizaciji „sandžačkog pitanja“, intenzivira odnose sa islamskim prvacima u Americi i u Saudijskoj Arabiji, gde vahabizam predstavlja službeni odnos prema islamu.

Najočiglednija slabost Zukorlićeve pozicije je u tome što uporno insistira na islamskoj noti, iako talas rušenja režima u Tunisu i Egiptu, kao i pobune u drugim arapskim zemljama, nemaju religijski predznak. Revolt je proistekao iz siromaštva, nezaposlenosti i sveprisutne korupcije, a ne kao odgovor islamističkih partija na pritisak državnog aparata.


Postoje još najmanje dva razloga zašto je, uprkos borbenoj rečitosti sandžačkog muftije, gotovo neverovatno da će se egipatski scenario razbuktati u požar koji bi mogao uticati na politiku i bezbednost Zapadnog Balkana, odnosno Evrope.

„Narodi na Bliskom istoku protestuju protiv diktatura jer žele slobodu i demokratiju. Na Zapadnom Balkanu su diktature srušene i vlast je danas smenjiva na izborima. Istina, postoji ogromno nezadovoljstvo i ukoliko u Srbiji i bude masovnih protesta to će biti zbog loše ekonomske i socijalne situacije i neće imati za cilj promenu postojećeg demokratskog oblika vladavine“, kaže Filip Ejdus, ekspert za međunarodnu bezbednost i asistent na Fakultetu političkih nauka u Beogradu. On smatra da je severna Afrika u bezbednosnom pogledu neodvojiva od ostatka Bliskog istoka, dok je Zapadni Balkan čvrsto vezan za evropski bezbednosni kompleks.

To znači da će događaji u Tunisu i Egiptu imati daleko veći uticaj na oblast istočnog Mediterana i Persijski zaliv nego na Balkan koji je povezan za EU i NATO. Ejdus skreće pažnju na Tursku koja bi mogla da se pretvori u „levak nestabilnosti“, ali samo ako u potpunosti napusti svoj evropski i zapadni identitet. Međutim, ako Evropska unija ipak pronađe način da Tursku trajno veže za sebe, bilo kroz punopravno članstvo ili kroz privilegovano partnerstvo, ova država bi bila mnogo više nego „tampon-zona”. Ona bi mogla postati „kanal kroz koji bi se evropski mirovni projekat integracija mogao preliti u pravcu šireg Bliskog istoka“.

Islamistički talas bi ipak mogao doći, jer više ništa ne može da se uradi bez Muslimanske braće. Iskusni diplomata Dušan Simeonović, koji je bio naš ambasador u Egiptu i Libiji, smatra da narod na ulice Kaira nije izvela džihadska retorika islamista, i da u toj zemlji još ne postoji politička figura kao što je bio ajatolah Homeini koji je svrgao iranskog šaha Rezu Pahlavija.

Na čelu narodne pobune u Tunisu nije bila vodeća islamska partija Nahd. Muslimanska braća u Egiptu su se postepeno uključila u demonstracije na trgu Tahrir i u pregovore sa predstavnicima Mubarakovog režima. Ali zato ne treba isključiti mogućnost da Muslimanska braća, najbolje organizovana stranka u Egiptu, ne iskoriste narodni osećaj potisnutog ponosa zbog dugogodišnjeg gaženja dostojanstva i osnovnih ljudskih sloboda kako bi povećali svoj uticaj u politici.

Arapski svet će narednih godina biti zaokupljen osluškivanjem sopstvenog pulsa, zatim načinom na koji im Izraelci dišu za vrat kao i nagađanjem šta će SAD sve smisliti kako bi očuvale svoje spoljnopolitičke i ekonomske interese, smatra Simeonović.

Sagovornici NIN-a ne strepe da će doći do jačanja vahabizma na Balkanu, iako se sporadični ispadi radikalnih političara i verskih lidera ne mogu isključiti u potpunosti.

Za razliku od ostalih analitičara, Dževad Galijašević, član privatnog Ekspertskog tima za borbu protiv terorizma i organizovanog kriminala iz Sarajeva tvrdi da bi Makedonija, Crna Gora i Sandžak mogli predstavljati liniju budućih konflikata u regionu. On se plaši da bi se teroristički napadi na Policijsku stanicu u Bugojnu i na tržni centar u Vitezu mogli ponoviti. U tim napadima 2008. je ubijeno dvoje, a ranjeno osam osoba.

Naravno, uvek ostaje osnovana nada da će posle arapskog proleća petrodolari biti najpotrebniji za revitalizaciju posrnulih ekonomija severne Afrike i Bliskog istoka, a da će se radikalne islamske grupe koje ne prezaju od nasilja postepeno ugasiti na Balkanu. Ukoliko bi još i Srbija imala aktivan odnos u popravljanju ekonomskog i socijalnog položaja muslimana u Sandžaku mnogi se više ne bi obazirali na muftiju kada sipa varnice mržnje.

Objavljeno 24. februara 2011. godine u nedeljniku NIN br 3139.

Presuda za ubistvo Brisa Tatona

Pranje krvi sa obraza

Izricanjem visokih kazni ubicama Brisa Tatona, Srbija pokušava da uzvrati udarac nasilnim navijačkim grupama koje godinama nekažnjeno divljaju uterujući građanima strah u kosti

Više od 300 duša guralo se, 25. januara 2011. godine, kako bi ušlo u sudnicu Višeg suda u Beogradu da saslušaju izricanje prvostepene presude za 15 „Partizanovih“ navijača za teško ubistvo Brisa Tatona (28). Mahom je to bila rodbina okrivljenih, navijači, kao i novinari. Zbog loše organizacije i očekivane gužve, javnost je uglavnom ostala ispred živog zida u plavim uniformama na ulazu u sudnicu. U metežu dogodilo se da je navijač, nasrnuo na novinara dnevnog lista, zasipajući ga pretnjama i uvredama, a možda bi tu pale i batine da ga stražar nije zaustavio apsurdnom opomenom: „Nemoj, bre, ovde je puno policije!“

Nekoliko minuta posle trinaest časova, začuli su se uzvici zaprepašćenja, prigušeni jauci i komešanje iz sudnice. Pre nego što je sudija Mirjana Ilić stigla da saopšti kaznu za petooptuženog, vrata su se otvorila i dva mladića su skoro iznela ženu obnevidelu od suza, dok se za njima probijao sredovečni muškarac. Uprkos bradi koja mu je podrhtavala od besa, zavikao je: „Šta, bre, u ime naroda? Tebi će narod da sudi... Nećeš (sudiji Ilić) imati gde da se sakriješ od nas!“

Najveće kazne dobile su kolovođe navijačkih grupa „Iridućibili“, „Alkatraz“ i „Rebels“.

Prvooptuženi Đorđe Prelić, u bekstvu, osuđen je na 35 godina. Dejan Puzigaća, takođe u bekstvu, dobio je 32 godine zatvora. Ivan Grković i Ljubomir Marković osuđeni su na po 30 godina. Prelić i Marković su, prema optužnici, preko mobilnih telefona zvali ostale, Puzigaća ih je snabdeo bakljama, dok je Vladanu Suvajcu nabavio hirurške maske kako bi batinaši sakrili svoj identitet.

Kazna od 14 godina izrečena je Milanu Vujoviću, Branimiru Četniku, Vladanu Suvajcu, a Dragan Tomasović, Stefan Veličković, Milan Tarlać i Bojan Matijević osuđeni su na po 12 godina zatvora. Stepa Petrović dobio je pet, Dejan Stanković četiri, a Vladimir Bošković, koji je jednom od okrivljenih pomogao nakon napada, osuđen je na osam meseci u zamenu za dve godine uslovne kazne.

Presuda, ipak nije epilog tragedije. Advokati okrivljenih najavili su žalbe Apelacionom sudu jer smatraju da nije dokazano da su okrivljeni ubili Tatona i da se ovde radi o procesu u kome su političari sistematski, naročito izjavama u medijima, kršili pretpostavku nevinosti. „Nadam se da će detaljno objašnjenje suda biti dovoljno kvalitetno da bi opstalo po žalbama koje se očekuje da će svi okrivljeni uložiti“, kaže Slobodan Ružić, zastupnik porodice Taton dodajući da roditelji smatraju da su kazne odgovarajuće i tek treba da odluče hoće li se upustiti u parnični postupak za 200.000 evra naknade za pretrpljeni bol. „Postoji velika odgovornost Srbije, jer MUP i BIA nisu preduzele ništa da se ova tragedija spreči.“

Izricanjem neočekivano visokih kazni ubicama Brisa Tatona – više od 243 godine zatvora - Srbija pokušava da uzvrati udarac nasilnim navijačkim grupama koje godinama nekažnjeno divljaju uterujući građanima strah u kosti. Sudski epilog slučaja Taton je prizma kroz koju su se prelomile sve rane srpskog pravosudnog sistema, pogubne traljavosti policije i bezbednosnih službi, kao i nemoć države u kojoj se građani tresu od straha pred svakim uličnim batinašem. Država je ovog puta pokušala da se prikaže jačom nego što jeste, ali i dalje je ostao osećaj da je bolje ćutati i praviti se lud, ništa ne videti i ne čuti, nego svedočiti i pomagati sudu da donese pravičnu presudu. O tome upravo govori slučaj Taton, jer su se svedoci, zastrašeni, povlačili, odnosno menjali iskaze u procesu. Činjenica da su pred Palatom pravde navijači opet nasrtali na novinare, kao i da su u strahu od huligana roditelji Brisa Tatona izašli na sporedni izlaz – tiho i dostojanstveno, govori da Srbija mora mnogo više da učini kako bi se obračunala sa nasiljem.

Pored slanja Tatonovih ubica u zatvor, potrebno je pred lice pravde dovesti one koji stoje iza „Alkatraza“, „Južnog fronta“, „Obraza“ i ostalih organizacija koje politiku vode ekstremnim sredstvima ostaljajući krv na obrazu Srbije. Ukoliko država ne smogne snage da to učini sistematski a ne samo demagoški, slučaj Taton preti da se pretvori u ćebovanje pravde.

Objavljeno 27. januara 2011. godine u nedeljniku NIN br 3135